Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90

czipm.org@gmail.com













Др Александра М. Пећинар


100 ГОДИНА ОД ПРЕЛАСКА
ЈЕРУСАЛИМА У РУКЕ ХРИШЋАНА







    Приближавање стогодишњици од свршетка Првог светског рата, али и актуелни геополитички моменат, у коме, неоспорно, осећамо ритмове овог данас избледелог догађаја модерне историје, (истовремено и догађаја који је представио историјску прекретницу, условљавајући пре свега распад Отоманског царства, а потом стварајући предуслове за потпуну геополитичку трансформацију Европе), нужно намеће увид у развој догађаја на Балкану током 1917. године (пре свега у јединственој регији Македоније). Као мала, али значајна карика у европској и светској констелацији, посматрана кроз призму географије транзита и географије природних ресурса, ова област била је, и поново јесте на раскрсници интереса великих светских сила.

    Ипак, пратећи савремене токове историје, заинтересовани посматрач не може пренебрегнути већ деценијама, нестабилну ситуацију на Блиском и Средњем истоку, упућујући на подручје Источног Медитерана и Средњег истока као на потенцијално "запаљиве" ратне зоне, као ни евидентну корелацију дешавања на два назначена геополитичка простора, како у датом тренутку, тако и током већ наведеног хронолошког оквира Великог рата.

    Тако су, стратегијски развој војних операција на Солунском фронту током 1917, као и дипломатски процеси у корелацији са њима, у малом одсликавали деценијске тенденције политике Великих сила на простору Балкана, између осталог, њихова настојања да се ова "област снабдевања и транзита" очува као "безбедна траса према Истоку". Разлози "малог светског рата у Македонији" и значај ове области постају још упадљивији, уколико се контекст експанзије Великих сила додатно расветли приказом прошлих догађаја на Блиском и Средњем истоку, који су били од суштинског значаја не само за развој операција на Солунском фронту, већ и за коначни резултат читавог Великог рата.

    Oдсудна 1917. година означила је, не само спремање ратног исхода 1918. године на Балкану већ и освајање Светог Града- Јерусалима (са нужним реперкусијама на послератни однос Савезника на Средњем истоку), и то по 34. пут у његовој историји.


Мисија у Ираку (Арапска канцеларија)


    Ирак за Арапе и Турке и Месопотамија за Европљане била је област између Тигра и Еуфрата која је сачињавала део Отоманског царства подељен на три вилајета: Басра (јужно), Багдад (центар), Мосул (северно).

    Након катастрофе Британаца на Галипољу и повлачења остатка Аустралијско-новозеландског корпуса у Египат, још један непријатан догађај десио се у британском империјалном Генералштабу. Наредног дана по објави рата Отоманског царства Великој Британији, енглеска влада у Индији, која је функционисала аутономно у односу на владу у Лондону, формирала је 4. Индијски експедициони корпус, као део енглеско-индијске војске и освојила један део вилајета Басра (6.11.14) у јужном делу отоманске Месопотамије, који су запљускивале воде Персијског залива, на граници са Персијом.

    Ова операција је осмишљена како би се заштитили оближњи британски извори нафте у Абадану у суседној јужној Персији, као и да се спречи било какав непријатељски продор према Персијском заливу који је могао да наруши британске интересе. Штаб 4. Индијског Експедиционог Корпуса у Месопотамији под заповедништвом генерал-пуковника Сер Џона Никсона смештен је у стратешки важан град Басру.

    Након напада који су претрпели код Суеца и катастрофалног пораза у Дарданелима, Британци су имали потребу за једном коначном победом. Како није остварено заузимање Константинопоља, одлучено је да се освоји Багдад, за муслимански свет град од једнаког значаја, као једна од старих престоница Исламског Калифата.

    У марту 1915. 6ој дивизији 4ог Индијског Експедиционог Корпуса, бројности 11.000 људи, под заповедништвом генерал-мајора Чарлса Таунседа наређено је да крене према северу дуж реке Тигар и да освоји Багдад. Таунсед је напредовао северно од Басре, а у новембру, на месту античког града Ктесифона, 40 км од Багдада, суочио се са отоманском 6ом армијом која је бројала 18.000 људи, под заповедништвом Нуредин Ибрахим бега. Четвородневна битка код Ктесифона имала је победоносни исход за Турке, док су њихови противници морали да се повуку са тешким губицима.

    У децембру 1915, на место новог војног заповедника Ирака и заповедника 6е отоманске армије, дошао је стари немачки маршал барон Колмар фон дер Голц, са задатком да спречи британски прилаз Багдаду и да организује турску инвазију у Персију. Фон дер Голц, који је важио за једног од великих стратега, успео ја да са 18ом отоманском дивизијом под пуковником Халил- бегом да опколи енглеско-индијску 6у дивизију у граду Кут ал Амара на западној обали реке Тигар.

    Британске јединице које су послате из Басре да ослободе остатке 6е дивизије, покушале су три пута да разбију турску опсаду, али су сва три пута одбачене од стране Турака. Ове операције су Британце коштале око 23.000 мртвих и рањеника. Британци су настојали да опкољене снабдеју залихама у храни ваздушним путем, међутим без успеха, у већини случајева. Ситуација опкољених је била безнадежна, рањеници нису имали лекарску негу, а били су принуђени да се хране мачкама, псима и мишевима како би преживели.

    Из разлога овако кризне ситуације у Куту, британско Министарство Војске одлучило је да пошаље један сазив (савет) на лице места како би проценио ситуацију и преговарао са Турцима. Генералштаб у Каиру је на себе преузео случај, а британски преговарачки савет добио је овлашћење да понуди износ од 2 милиона фунти стерлинга турском врховном заповеднику, како би се остацима Таунседове војске дозволило безбедно повлачење из Кута. Овај предлог турска страна је одбила, а савет је успео да издејствује само ослобађање извесног броја рањеника. Таунсед је био принуђен да остатак живота проведе у кућном притвору на Принчевским острвима.

    Током 1915-1916 британске снаге су се бориле на Блиском и Средњем Истоку на различитим фронтовима: Суецки канал, Дарданелима, Аден, Месопотамија и Персија. Операцијама је управљано од стране енглеске владе у Индији, као и из Империјалног Генералштаба из Лондона, али није постојала размена информација између различитих ратних зона.

    Уз иницијативу енглеског баронета сер Марк Сајкса, конзервативца посланика у Британској скупштини, сарадника лорда Киченера у Министарству војном и саветнику британске владе за питања Средњег истока, министарском савету је предложено формирање једне институције, која би истовремено информисала Министарство Војске, Министарство Спољних послова, Индије, Адмиралитет, као и владу британске Индије о развоју ситуације на Средњем истоку, као и да помогне британску политику у обликовању своје политике у области.

    Ова организација под називом "Арапска канцеларија" (Араб биро) као своју мисију имала је усклађивање сакупљања информација са различитих подручја Средњег Истока како би могли организовати захтевану британску пропаганду у земљама у којима се говорило арапским језиком, као противтежу већ постојећој немачко-турској антибританској пропаганди.

    Сајкс и Гилберт Клејтон, директор Информационог Бироа у Каиру, желели су британску управу у Египту да исконтролише арапски свет. Наишли су међутим на реакцију британског вицекраља у Индији, лорда (барона) Чарлса Хардинга, као и министра Индије у британској влади, сер Остина Чемберлена, а који нису желели да се одрекну својих амбиција у Индији и контроле у области.

    Коначно, Арапска канцеларија је стационирана од 1916. у Каиру, као независна служба, али као део Информационог бироа Каира, а као орган британског Министарства иностраних послова на Средњем истоку.

    Једна од првих активности ове канцеларије је била организација једног арапског устанка против Отоманског царства. Главна мисија била је промоција Хусеина од Меке као вође једног устаничког панарапског покрета.


Британско-арапско савезништво


    Како смо већ назначили, између 1915. и 1916. године Британци су се налазили у тешком положају на Средњем истоку. Египат је био опкољен непријатељима: Сенуси са западне стране, султан Дарфур на југу, а отоманска војска на планини Синај на истоку. Такође су били забринути поводом немира у самом Египту. Антибританска осећања Египћана у спрези са исламском објавом рата и вероватним исламским нападом на Суец, представљали су за њих потенцијално велике опасности.

    У Сомалији Британци нису били у могућности да покоре Дервише. У Месопотамији Турци су их били довели у незавидну ситуацију. У Персији су племена изазивала немире и наносила штету, а све противно британским интересима. Све ово уз помоћ немачких агената. Требало је, дакле одмах пронаћи савезнике. Једини који су им преостали у области били су Арапи из Хиџаза. У случају да су они уместо да устану против Османског царства, стали на његову страну, тада би Египат био изложен једној арапско-отоманској опасности, а Суецки канал освојен, те би све британске амбиције на Средњем истоку би биле окончане.

    Све ово је, наравно, Хусеину од Меке било познато, који је британску управу у Египту притискао да прихвати његове услове у циљу потписивања уговора између две стране. Британска влада, која је познавала безнадежност ситуације у којој се налазио Египат, опкољен фанатичним непријатељем и патриотима са бунтовничким намерама у њеној унутрашњости, није имала много избора, него да размотри захтеве Хусеина. Упркос неповољној ситуацији у земљи, британска влада није могла да их испуни, да призна дакле Хусеина као вођу једне уједињене арапске државе, онако како је он то захтевао.




    Тада се умешала чувена британска дипломатија. Британцима је било познато како је Хусеин пао у немилост младотурског режима и да је време радило против њега. Тако, нису направили ни најмањи покрет да му се приближе.

    Како је Хусеин 1916. поново наступио са својим захтевима, гувернер Египта, Мак Маон, обећао му је да је његова влада била спремна да призна једну независну арапску државу, док би утврђивање граница остало за касније, након окончања ратних операција, између две стране. Коначно, у априлу 1916. Хусеин је прихватио један "џентлменски споразум", а да не потпише било какав документ, ослањајући се само на реч британског гувернера. Наравно, он није имао другог избора до да прихвати британску понуду, из разлога што се турски јатаган приближавао његовом врату. Тако је, не будући у стању да врши притисак прихватио неопходну му војну подршку. Утолико ће, месец дана касније, Савезници, Велика Британија, Француска и Русија, поделити међу собом арапски Средњи Исток, путем тајног споразума, познатог под именом Уговор Сајкс-Пико- (Сазонов).





Сајкс-Пикотов споразум од 16. маја 1916. представљао је тајни споразум Велике Британије и Француске о подели интересних сфера на Блиском истоку након Првога светског рата. У тренутку склапања споразума те територије су биле део Отоманскога царства. Тим споразумом су прекршена обећања дата Арапима. Споразум је био у супротности са договором Мек Маона и шaрифа Меке Хусеина бин Алија из 1915. и 1916. године. Док су Арапи били битни Великој Британији тада су Арапима много обећали. Касније им је била потребна помоћ Јевреја у САД, да би се наговориле САД да уђу у рат. Због тога је са Јеврејима склопљена Балфорова декларација 1917. године. Касније је Сајкс-Пикотов споразум проширен и укључио је Италију и Русију. Русија је требала добити: Јерменију ,делове Курдистана. Италија је требала добити: нека Егејска острва,сферу утицаја око Измира (Смирне) у југоисточној Анадолији. Касније је италијанско присуство у Анадолији и подела арапских земаља озваничена 1920. мировним споразумом из Севра. После Октобарске револуције, Русија је изашла из споразума, а Лењин је објавио тајни Сајкс-Пикотов споразум, као и друге споразуме, чиме је изазвао велику узнемиреност међу савезницима и неповерење Арапа у савезнике.



Ратне припреме


    Након арапског заузимања Веџа у јануару 1917. и заустављања отоманске војске у Медини, другорођени син Хусеина, принц Фејсал, правио је план да крене северније, према Сирији, са циљем да заузме Дамаск. Изузев племена бедуина из Хиџаза, почели су да се његовом табору прикључују и племена бедуина из Јорданије и Сирије.

    Крајем децембра 1916, сердар египатске војске и главни управник Судана, сер Реџиналд Вингејт, дошао је на место сер Хенрија Мек Маон-а, као гувернер у Египту. Искусни војник, знао је да само снабдевање оружјем и много злата могу да купе војне услуге Фејсалових ратника-бедуина, из разлога што се његова војска кретала према Сирији, а били су спремни да ратују ван своје области само под условом да буду плаћени.

    У пролеће 1917. Експедициона Снага Египта под врховним заповедништвом генерал-пуковника сер Арчибалда Марија, улогорила се на Синају где је водила борбе против Турака (Синајска експедиција) и спремала се да продре у Палестину. Напад је требало да се одигра дуж снажног упоришта отоманске војске, између градова Газе ( на медитеранским обалама) и Биршебе (у унутрашњости).

    У међувремену, информације контраобавештајне службе упозоравале су да је Фахретин паша намеравао да војску премести северно од Медине према Палестини. Британски главнокомандујући био је забринут да би једна турска сила од 12.000 људи са тешком артиљеријом из правца Медине, у веома кратком периоду могла да опколи његове снаге са југа. Тако је Лоренс (1) (остао уз Арапе и након истека званичног рока његове мисије) добио наредбу да арапска војска нападне утврђење Медине у што краћем року, како би се избегла опасност од опкољавања британских трупа током њиховог напада у Палестини. За Хусеина и његове синове срећну околност би представљала турска евакуација Медине у њиховом настојању да заштите Палестину. Такође би на тај начин војске тројице принчева биле ослобођене како би могли кренути према северу, са даљим циљем освајањем Дамаска. Освајање овог града значило би и формирање толико жељене Арапске државе, што је било од велике важности нарочито у моменту када су кружиле гласине о споразуму Велике Британије и Француске о послератним утицајним сферама на Средњем истоку и француским тежњама за освајање Сирије. Лоренс и Фејсал су познавали важност заузимања Дамаска за формирање наведене државе, а исто тако и да је битно сачекати британску победу у Палестини. Ни једни, ни други, међутим, нису знали да Фахретин паша није био расположен да напусти нити да преда Медину.

    Британци су имали још један разлог за бригу. 15ог марта 1917. цар Николај II руски био је приморан на абдикацију са руског трона, а са својом породицом је стављен у кућни притвор, од стране привремене владе коју је формирала руска Дума. Владе Велике Британије и Француске су биле узнемирене због свргавања цара, као и због сукоба политичких фракција, које су сигурно претиле да угрозе војну равнотежу. Русија, као најважнији савезник Велике Британије и Француске, везивала је велике снаге Немачке и Аустрије на Источном фронту као и Отоманског царства на Кавказу. Са вероватном предајом Русије све немачко-аустријске снаге би биле ослобођене да се пребаце са Источног на Западни фронт, у Француску, као и на Алпски фронт, против њиховог савезника, Италије. Турске снаге би се, такође преместиле са Кавказа у Палестину и Месопотамију. Овакав развој догађаја био би катастрофалан за снаге Антанте на свим фронтовима.





Воз избачен из строја у Арабији током Првог светског рата. У герилским нападима коришћене су мине које уместо да униште шине, дизали су их искривљене у ваздух, тако да је њихова замена вршена веома тешко



Герилски рат у пустињи


    Како Абдалах није желео да премести снаге из свог логора, а окупација Медине није давала резултате, Лоренс је окупио једну борбену групу од 300 бедуина, крећући се северно од Медине, дуж железничке линије Хиџаза, отпочињући герилски рат.

    У исто време на Синају, главнокомандујући Мареј наредио је напад дуж одбрамбене линије Газа-Биршеба. У циљу одвраћања пажње, јужно од Палестине, крстареће пустињске јединице, предвођене британским официрима Краљевске морнарице (потпуковници Њукоб, Гарланд, Џoш и Давенпорт) изводили су експлозије дуж железничке линије Медине. Под надзором канадског врховног команданта сер Чарлса Мек Фарсон Добел-а, одиграла су се два напада на Газу (26.3.1917 Прва битка код Газе, а 19.4.1917, Друга битка код Газе). Турска војска је пружила слабашан отпор, а британске снаге су биле опкољене оба пута бројећи губитке од око 6000 људи.




    Такође су гласине да су Французи спремали искрцавање јаких снага на сиријске обале додатно подгреване вестима о споразуму Велике Британије и Француске о послератној међусобној деоби Блиског истока, као и о интересу Француске да окупира Сирију. Сирија је била место од кључне важности, а формирање једне будуће арапске државе било би у том случају неодрживо. Узимајући све ово у обзир, Фејсал је Лоренсу изложио даљи план, према коме утврђење Медине више није представљало опасност, јер је било одсечено од снабдевања, тако да је војска могла да се креће према Сирији путем Трансјорданије (пустињска област између западне обале реке Јордан и Еуфрата на граници са Месопотамијом). Британска управа, инсистирала је, међутим, да је прво требало заузети Медину, а потом напредовати према северу. Овакав став Британаца је био последица њихове процене арапских ратника. Њега је Лоренс успео да промени, доказујући Британцима, надређенима, да су Арапи били јако добри ратници, али да су се њихови методи разликовали од метода једне редовне модерне војске. Требало је међутим, остварити једну независну победу, без британске подршке. Тако је као циљ постављена Акаба.





Генерал сер Едмунд Аленби (1861-1936). На почетку рата је постављен за заповедника Коњичке дивизије Британских Експедиционих Снага које су послате у Француску. Потом је унапређен у заповедника 3е Армије на француском фронту. Из разлога неслагања са британским главнокомандујућим у Француској, сер Дагласаом Хеигом, а по питању тема тактике, премештен је на Исток, како би заменио генерал-пуковника сер Арчибалда Мареја као заповедник Експедиционих снага Египта 28. јуна 1917.





Кретање према Акаби


    Напредовање арапске војске према Сирији кроз пустињу Трансјорданије није била лака операција. До тада су се Арапи сукобљавали са Турцима само на територији Хиџаза а све његове главне луке (Џеда-Рабех-Јанбу-Веџ) налазиле су се у њиховим рукама. Путем њих су Британци и Французи искрцавали намирнице, оружје, муницију, као и војне трупе двеју сила, док су далекометни топови британске морнарице штитиле ове луке, а британски авиони стварали зону ваздушне заштите.

    У случају да се Фејсал кретао изван Хиџаза и удаљавао од Арабије на путу према Сирији, удаљавао би се и од базе снабдевања, дакле од обала Црвеног мора. Најближе приобално место, са кога је залихама могла да се снабде војска од хиљаду људи са животињама, намирницама и ратним материјалом приликом кретања према Јорданији и Сирији, била је лука у Акаби.

    Ова лука налази се у истоименом заливу на месту где се додирују Синајско полуострво са Арапским полустрвом, Тада је представљала једну луку од стратешког значаја, у рукама Турака, који су га користили као базу за постављање мина у Црвено море, а како би се у опасност довела поморска трговина и снабдевање Савезника у Европи. Британци су сумњали да би чак и Немци могли да користе Акабу као базу за своје подморнице, а како би одатле нападали британске бродове.

    Британци, који су своје снаге сконцентрисали на Синају и припремали напад против отоманских положаја у Палестини, направили су план освајања Акабе, како у својој позадини не би оставили непријатеља. Њено освајање, међутим, је било тешко и изузетно опасно. Освајање Акабе је свима одговарало. Колико Британцима, који би на тај начин имали покривену своју десну страну, док би напредовали према Палестини, толико и Арапима, који би на тај начин имали утврђен град у својим рукама, а који су сами освојили и то у име принца Фејсала. Освајање Акабе је олакшавало снабдевање Арапа на њиховом путу кроз Сирију, а истовремено је олакшавало кретање Британаца према Палестини и Сирији, из разлога што нису морали да воде рачуна о непријатељским снагама у својој позадини.

    6. јула 1917, истог дана након заузимања Акабе Лоренс је кренуо према британском штабу у Каиру како би их обавестио о развоју ситуације. Стигавши у британску војну управу у Каиру 10ог јула открио је да је на место генерал-пуковника Мареј-а, који није имао успеха у разбијању одбрамбене линије Газа-Биршеба дошао сер Едмунд Аленби. У извештају који је поднео навео је да је у могућности да организује оружане побуне против Турака на кључним местима у Сирији, а да тако (не) изложи опасности војни саобраћај између Дамаска и Јерусалима. Нови заповедник се сложио да ће оваквом стратегијом Турцима успешно бити одвраћана пажња, док он са својом војском буде напредовао према Палестини, са првенственим стратешким циљем, Јерусалимом!

    Од тог момента британска управа је преузела на себе снабдевање ратном опремом, намирницама и другим неопходностима Северне војску принца Фејсала. Тако је организација и усклађивање акција ове војске од стране Британије добило назив "Операција јеж", а на њено чело постављен је потпуковник Пирс Џoс. Како је Акаба била на ваздушној линији активности непријатељских авиона, а скоро свакодневно била изложена бомбардовању, ускоро су британски бродови са залихама допловили у луку, превозећи при том и Фејсалову војску. Северна Војска почела је да јача, а Акаба је посталa њен штаб. Аленби је опскрбио Акабу са 20.000 пушака, 20 топова, 1 одредом наоружаних возила, великим количинама ескплозива, као и са 200.000 златних лира за мобилизацију бедуинских племена. На место су пристигла и 2000 војника редовне арапске војске, пореклом углавном Сиријци из отоманске војске. Арапска северна војска организована је у 4 пешадијске бригаде. Њој је придодата једна француска војна мисија под командом капетана Розариа Писанија заједно брдском артиљеријом и Алжирцима који су њоме руковали. Британски авиони који су се налазили нешто јужније, у Јанбуу, тебало је да се преместе северније, како би покриле арапске копнене снаге у Акаби. Тако је у Кудили, Синај, створена једна авионска база, одакле је британска авионска ескадрила вршила нападе на Турке у области Маан.




Енглеска мапа која одсликава британски пролаз кроз Суецки канал до одбрамбене линије Газа-Биршеба . У новембру 1917, приликом трећег покушаја њеног пробоја, успело је освајања Газе, након што је прво пробијена отоманска одбрана освајањем Биршебе, након епског пробоја Аустралијске лаке коњице кроз пустињу која је на тај начин отворила пут за освајање Јерусалима. Паралелно са британским нападом на Палестину, вршене су нападачке операције у јужној Сирији у циљу одвлачења пажње и контроле области Дамаска, чије је освајање представљало највећи арапски тријумф.





Отоманска одбрамбена линија на граници Синај-Палестина почињала је од града Газе на обалама Средоземног мора и ширила се у луку од 50 км кроз пустињу до града Биршеба. Одбрану је имала 8а отоманска армија, сачињена од два корпуса 20° СС и 22° СС, а коју су биле састављене од 5 пешадијских дивизија снаге 8.000 оружаника, уз помоћ коњице и артиљерије као и аустријско-немачких артиљеријских снага и авијације), под заповедништвом немачког генерал-мајора Крес фон Кресенштајн паше. Одбрамбена линија је разбијена освајајем Биршебе (31.10.1917), а потом и нападом на Газу који је уследио наредног дана и њеним освајањем 7.11.1917 . Након пропасти овог фронта отоманска војска се дала у повлачење, а отворен је пут за британско напредовање према Јерусалиму.





Одлучујућу улогу у разбијању отоманске одбрамбене линије у Палестини (Газа- Биршеба) имало је легендарно напредовање Аустралијске лаке коњице према утврђеном граду Биршеба, која је имала богате резерве воде, а које је довело до освајања града 31.10.1917. Аустралијска лака коњица је била карактеристична по томе што је представљала једну врсту коњичке пешадије. Упркос томе што је била сачињена од снажних Аустралијских коњаника, њихова тактика била је да јашу према бици, али да потом сјашу и нападају као пешадија (као и новозеландски коњаници оружаници), који су заједно са Аустралијанцима представљали Коњичку дивизију АНЗАК која је била део Експедиционог корпуса Египта. Неочекиван за турско-немачке снаге које су се браниле, напад 4те бригаде лаке коњице (која је била сачињена од 4ог и 12ог пука лаке аустралијске коњице), а која је жедна пролазила кроз Палестинску пустињу, био је карактеристичан по томе што су уместо да користе уобичајену тактику јахања, а потом пешадијског напада, што су овог пута напредовали на коњима под бомбардовањем, према непријатељским положајима, носећи пушке на леђима, избацујући бајонете, јер нису, као коњица располагали мачевима. Долазећи у контакт са непријатељем, сјахивали су и борили се као пешадија. На својим шеширима носилy су пера птице ему. (аустралијски ној)





Предаја Јерусалима


    Упркос немоћи Лоренса да организује локалне побуне у Сирији, као и да изазове експлозију на реци Јармук, Експедициона снага Египта под генералом Аленбием извршила је напад дуж отоманске линије одбране Газа-Биршеба (3а битка код Газе), уз поморско бомбардовање Газе од стране енглеских и француских ратних бродова (29.10.1917).

    Газа је вековима била кључни прелаз за све војске од Палестине према Египту и назад. Одбрана Палестине била је додељена унапређеном генерал-мајору Фридриху Крес фон Кресенштајну паши, заповеднику 9 пешадијских дивизија, једне коњичке дивизије, уз подршку артиљерије.

    Паралелно се одвијао континентални напад према Биршеби (30.10.1917) пустињским путем, а не против чврсто утврђене Газе, где су Британци доживели два неуспешна покушаја. Биршеба је освојена након драматичног напада коњице од стране 4те Бригаде лаке коњице (коју су сачињавали аустралијски 4и и 12и коњички пук).

    Одбрамбена линија је пробијена, а потом је освојена Газа 7. новембра. Експедициона снага Египта је наставила да напредује кроз Палестину. Упркос томе што је отоманска одбрамбена линија пробијена, заповедник Отоманских снага Палестине, немачки маршал у отоманској војсци, Ерих фон Фалкенхајн (некадашњи заповедник немачког Генералштаба) је организовао читав низ противнапада, али надмоћ Британаца, пре свега у артиљерији, спречила је његова настојања. Уследиле су битке на обронцима Јудеје око Јерусалима уз константно напредовање британских и повлачење немачко-турских трупа.

    7. децембра Британци су напали Јерусалим. Турци су у почетку пружили слабашан отпор, али са 15.000 људи више на страни нападача, били су приморани да се повуку.

    9. децембра 1917. градоначелник Јерусалима, сагид Хусеин ал –Хуссеини, без борбе је предао град, окончавајући на тај начин четири стотине година отоманске власти. Два дана касније генерал Аленби тријумфално је ушао у Свети Град, и то не на коњу, како је било уобичајено, већ ходајући, и то како би исказао поштовање светом месту за све три религије. Он је био 34и освајач Јерусалима.

    На Божић 1917, маршал фон Фалкенхајн, поново је покушао напад, који је одбијен уз тешке немачко-турске нападе. Сада се отоманска војска нашла у повлачењу, са великим бројем заробљеника на британској страни и потпуно клонулог морала.

    Експедиција освајања Јерусалима трајала је 40 дана, са губицима на страни Савезника од 18.000 наспрам 25.000 на страни непријатеља (од којих је већина била заробљена).




Предаја Јерусалима десила се од стране комисије коју су сачињавале преостале власти у граду, на челу са председником општине, сагидом Хусеин-ал Хуссеинијем (са штапом), под белом заставом која је означавала примирје на дан 9ог децембра 1917. у 8 п.м. управи 2/19 пешадијског одреда Лондонског пука британске војске.





11. децембра 1917. енглески заповедник Експедиционог корпуса Египта, генерал сер Едмунд Аленби, званично је ушао у Јерусалим, који се два дана раније мирно предао. Насупрот обичајима, током свог тријумфалног уласка, није ујахао, већ је ходао, у знак поштовања светог града трију религија. Сам описује улазак на следећи начин: "Ушао сам у град званично у подне 11ог децембра (1917) са извесним члановима свога штаба, заповедницима италијанских и француских снага, лидерима политичких представништава као и војним аташеима Француске, Италије и Америке." Током уласка у Свети град Аленби је имао почасну пратњу, која је следила за његовим ордонансима, заповеднике два савезничка вода, француског пуковника де Пијепап-а и италијанског потпуковника Д`Агостина.







(1) Енглез Томас Едуард Лоренс познатији као Лоренс од Арабије, предводио је арапске борце у борби против Отоманске империје током Првог светског рата. Поред његових војничких активности, мање је позната његова делатност као историчара и познаваоца средњевековне историје, али и археолога који је узео учешћа у значајним ископинама на Средњем истоку. Најмање је позната његова дипломатска активност и његово присуство на послератној дипломатској сцени, где је наступао као неко ко је подржавао аутономију Арапа. У циљу остварења ове намере био је саветник Арапског принца, а потом ирачког краља Фејсала, као и тадашњег британског Министра Колонија, а потом и познатог премијера Велике Британије, Винстона Черчила.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер