Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Александра М. Пећинар


ПОВОДОМ 95 ГОДИНА ОД СМРТИ
АЛЕКСАНДРА I ГРЧКОГ


(1. август 1893. - 25. октобар 1920)






    Основно обележје 1917. године, периода веома значајног за ток Првог светског рата, било је везано пре свега за догађаје у Русији (фебруарска и октобарска револуција), улазак САД у рат на страни Савезника, као и опште, измењено војно, економско и политичко стање унутар и између зараћених држава. (1) Све до почетка 1917. године, Централне силе су имале више успеха на ратишту од сила Антанте. Упркос индикација о преласку стратегијске иницијативе на страну сила Антанте, након битака код Вердена и на Соми (2), није се могао сагледати исход самог рата. Економска снага, финансијска премоћ и људски потенцијал су били на страни Савезника, а војна организованост и психолошки ефекат постигнут у остваривању ратних циљева на страни Централних сила. (3)

    Управо је пролеће 1917, услед наведеног развоја догађаја, створило предуслове за коначно дефинисање грчке позиције и окончавање њеног пролонгираног "безизлазног" статуса. Након колапса Русије у марту 1917, Немачка је сву своју пажњу концентрисала на Западни фронт и Балкан. Иако се чинило да су доташњи ставови грчког краља Константина наилазили на своју потврду, у мају 1917, савезничка морнарица је приступила изолацији грчких лука, а Атину ставила под своју контролу. (4)

    29. Маја 1917. године, француски сенатор Шарл Жонар, коме су силе Антанте доделиле улогу Висοког комесара у њиховој "штићеници", Грчкој, проследио је телеграм савезничких сила грчкој влади Александроса Заимиса, у коме је захтевана абдикација краља Константина I и његов одлазак из Грчке. У вртлогу заоштрене политичке кризе грчког "Националног раскола", као заменик Константинов на престолу Грчке, одређен је његов другорођени син, Александар. (5)

    Принц Александар је рођен 1. августа 1893. у краљевском двору, Татои. Његови родитељи, тадашњи грчки принц Константин I и Софија Хоенцолерн, сестра немачког императора Виљема II, велику важност придавали су строгом одгоју своје деце, истичући, пре свега осталог, дужност, ред и послушност. Будући пруског порекла, став принцезе био је лако појмљив, но слично се понашао и престолонаследник Константин, који је, гајећи дивљење према немачком војном образовању, од своје деце захтевао да свакодневно вежбају, да воде рачуна о свом школовању и свом духовном одгоју, као и да се строго придржавају дворског протокола. Последично, сва деца будућег краљевског пара (Георгије, Александар, Елени и Павле, Ирини и Екатерини) били су подвргнути строгим правилима, а од малих ногу поштовали кодекс понашања, која су била саставни део живота краљевског дома. (6)





    Међутим, безбрижна Александрова природа изазивала је честа сучељавања са његовим оцем, Константином. Њихови карактери су били дијаметрално различити. Краљ Константин, који је био човек тешке нарави, шкрт у изражавању, стално је задржавао критички став према Александру, који је био насмејан и добро расположен младић, обдарен добротом и стрпљењем. Ове његове карактерне особине скромности и љубазности, код Александра су остале неизмењене чак и по његовом устоличењу на грчком престолу, чинећи га " најомиљенијим од свих грчких принчева и краљева". (7)


"Национални раскол" –
Александров "излазак на сцену"







    Разлика у ставовима премијера Елефтериоса Венизелоса и грчког краља Константина I поводом спољнополитичке оријентације земље током Првог светског рата до данас је остала запамћена као "Национални раскол". 1914. година представљала је само почетак ове политичке кризе, која је проузроковала тешке последица по грчку нацију, како у јавном животу земље, тако и на спољнополитичкој сцени. Грчка је, у годинама које су му следиле, лагано губила свој кредибилитет код западних велесила, а оне су, након тајних саветовања, успеле да прогласе ектронизацију краља Константина и да управо принца Александра устоличе на грчком трону. (8)

    Како би се што јасније схватила политичка констелација тадашње епохе, неопходан је кратак осврт на догађаје који су се на грчкој политичкој сцени одиграли у периоду 1914-1917.

    Избијање Првог светског рата 1914. године Грчку је затекло у "стешњену" између два зараћена система савеза (блока Антанте и Централних сила), које су за циљ имале да ову земљу придобију зарад сопствених интереса. У Грчкој, међутим, почетна заједничка тежња Краља и Премијера била је да се сачува политичка неутралност у односу на оба наведена табора. Ова подударност ставова два грчка лидера била је последица њихове хармоничне сарадње током Балканских ратова (1912-1913). Задржавање става неутралности у ратним операцијама за обојицу је имала непобитни приоритет, који је у датом моменту гарантовао очување виталних грчких интереса. Тако је прва година Великог рата, у неку руку, прошла без већих потреса за земљу. (9)





    Почетком 1915, међутим, хармоничан однос у њиховим везама је коначно поремећен. 24. јануара, својим меморандумом упућеним Венизелосу, енглеска влада је пружала обећање како је била спремна да уступи значајне површине у Малој Азији, у замену за Грчко учешће у рату на страни сила Антанте. Венизелос, сматрајући, да је на овај начин његова визија о стварању Грчке на "два континента и пет мора " постајала достижна, сазвао је Крунски савет крајем фебруара исте године, а у циљу излагања предлога о учешћу земље у рату. Краљ Константин, одушевљен предлогом Венизелоса, одмах се сложио са његовом политиком, прихватајући учешће Грчке у рату на страни Западних сила. Међутим, упркос његовом ентузијазму, већ након неколико дана, одустао је од своје првобитне одлуке да подржи планове Венизелоса. Под утицајем своје супруге, али и својих саветника, нарочито Јоаниса Метаксаса, тада на месту заменика начелника Генералштаба, Константин је поново размотрио своју одлуку, објављујући 6. марта Венизелосу, да је одбацио одлуку о учешћу Грчке у ратним операцијама.(10)





    Развој догађаја који су уследили био је муњевит. Венизелос је моментално поднео оставку. Међутим непосредно по изборима 1915, захваљујући његовој великој популарности у народу, Венизелос и Либерална партија освојили су поверење јавног мњења, а Венизелос је поново дошао на место премијера, (догађај који је још више заоштрио односе између њега и Краља). Политичка јавност у Грчкој је од тог момента била подељена на две фракције, присталице краља Константина (ројалистичку) и венизелистичку. Ова "национална шизма" за последицу је имала и расцеп у војним круговима, али и узнемиреност у јавности, из разлога што су обе струје приступиле прогону својих политичких ривала, долазећи у ситуацију да шаљу у изгнанство или чак убијају грађане који су супротстављали њиховој политици (индикативно је убиство дипломате Драгумиса од стране фанатичних венизелиста у јулу 1920, која је представило врхунац рапиривања политичких страсти.) (11)

    Коначан корак у смиривању политичке кризе у Грчкој начињен је од стране англо-француза 1917. године. Савезничке силе уочавале су прогерманску оријентисаност коју је задржавао Константин, која је представљала препреку њиховим плановима. Оваква ситуација их је коначно приморала да прибегну драстичним мерама, а све како би уклонили отежавајуће околности за улазак Грчке у рат. Француски премијер Рибо у марту 1917. тактички је почео да пружа подршку Привременој влади Венизелоса, која је седиште имала у Солуну, и то у циљу свргавања Константина. Након двомесечних саветовања, владе Енглеске и Француске одлучиле су да на место Високог комесара у Грчкој поставе Жонара, дајући му овлашћења да организује свргавање Константина и његово удаљавање из Грчке. Једно од основних наређења која је Жонар примио, био је да захтева удаљавање из Грчке и престолонаследника Георгиоса, који, како се чинило у потпуности делио ставове свог оца, Константина, а из тог разлога у западним земљама није му указивано никакво поверење. Након дуготрајних преговора, одлучено је да је за место краља Грчке био погодан Александар. (12)


Веза Принца Александра
са Аспасијом Ману







    Александар је није био типичан принц. Напротив, његова личност, његове навике и свакодневица, остављали су утисак једноставног човека, који је презирао луксуз живота једног краља, а уживао у сусретима и изласцима са својим пријатељима. Приликом једног од својих излазака, у јануару 1915, сусрео је Аспасију Ману (Атина 4/09/1896-Венеција 7/08/1972), због које је само две године касније био спреман да се одрекне престола. Аспасија је била кћи Петроса Маноса, (једног од најповерљивијих Константинових великодостојника, који је Краља следио и приликом његовог изгнанства у Швајцарској, и његове прве супруге, Марије Аргиропулу), а принца Александра је познавала још из периода детињства. Од 1915, међутим, овај пар је био повезан бескрајном љубављу, коју су очували упркос реакцијама конзервативних кругова, а поводом скромног Аспасијиног порекла. Чак и онда када га је Венизелос обавестио да већина државних руководиоца није била спремна да подржи овај морганатски брак, Александар је објавио да је био спреман да се одрекне престола, у случају да грчка влада не подржи овај његов брак. Након иницијативе Венизелоса, међутим, принц Александар је прихватио да одложи брачну церемонију, у циљу избегавања напетости на политичкој сцени земље, бар док је рат још био у току. (13)



Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 238.



    Међутим, у моменту када је рат био окончан, Александар се, будући уверен да Венизелос није био спреман да се сагласи са његовом везом са Аспасијом, одлучио за тајно венчање (4. новембра 1919). Вест није закаснила да изађе у јавност (20. мај 1920), а Венизелос уплашен реакцијом конзервативних ројалиста, убедио је Александра да се претвара како су вести о браку само гласине. Коначно, краљевским указом од 10-ог септембра 1922. (Краљ Георгије II), Аспасија је уздигнута титулом Њене Краљевске Висости, Принцезе Александра од Грчке.(14)



Краљица Софија у марту 1921. носи црнину поводом смрти свога сина краља Александра, а у наручју држи своју новорођену унуку, Принцезу Александру од Грчке, будућу супругу Петра II Карађорђевића.
(Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 238.)



Године Александрове владавине



    Увече 29ог маја 1917, Александар је отишао до Аспасијине куће, где ју је, видно узбуђен обавестио о томе да су Савезници захтевали одрицање Константиново од престола, а да би "у случају да се Константин не повинује овој наредби, француска морнарица даноноћно бомбардовала Атину". Александар је вест закључивао објавом да ће његова породица бити премештена у изгнанство у Швајцарску, док ће он преузети краљевске дужности. (15)



Свргнути Краљ Константин I од Грчке заједно са краљицом Софијом и својом децом у Швајцарској. Стоје: принцеза Елени, принц Павле и принцеза Ирини.Седе: престолонаследник Георгије, краљица Софија, краљ Константин I са принцезом Екатерини)
(Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 232)



    Александров живот се променио муњевитом брзином, буквално преко ноћи. У подне наредног дана (30ог маја 1917), одржана је церемонија његовог устоличења, у присуству Константина, који, пре него што ће напустити земљу, није пропустио да посаветује свога сина поводом става који је требало да заузме према политици Венизелоса. Иако је након прокламације краља Константина, у којој су његова посвећеност и љубав према грчком народу заузимали централно место, маса окупљена на централном атинском тргу Синтагма покушала да опструира устоличење новог краља, на крају је церемонија окончана у миру. Млади краљ Александар, по угледу на свога оца, такође је у својој прокламацији нагласио своја осећања према грчкој нацији, додајући при том, да ће му позиција на којој се нашао омогућити да земљу извуче из тешког положаја у коме се налазила. (16)

    Тако се нови краљ, од самог почетка нашао у незавидној ситуацији, трпећи истовремено притисак свога оца, који му је из Швајцарске слао тајна писма са упутствима за његове политичке потезе, као уосталом и од Венизелоса и Савезника, који су се сада већ убрзаним ритмом припремали за укључивање Грчке у ратне операције. Александар је, међутим, извршавајући примерно своје краљевске дужности и доносећи правилне одлуке, оповргао забринутост многих политичара који су предвиђали његово незрело политичко расуђивање.(17)

Све до краја рата Александар је са несмањеним интересовањем пратио развитак војних дешавања, а често је и посећивао бојно поље како би вршио надзор војних јединица, али и како би храбрио војнике. Уосталом, у јулу 1918, од стране заповедника Врховног штаба Панајотиса Данглиса додељен му је Ратни крст за храброст коју је исказао приликом надзора једне енглеске војне јединице на Солунском фронту, усред експлозије граната. (18)





    Нешто снажнију активност, међутим, Александар је развио, тек по завршетку рата. Крајем септембра исте године, желећи да укаже почаст Премијеру након његових одличних иницијатива, посетио га је у његовој кући, где му је и доделио Велики крст Георгиоса I, одликовање које је у оно време сматрано највишим могућим. Венизелос, дирнут неочекиваним гестом Краља, провео је остатак дана разговарајући са њим и описујујући му ужасе који су током рата били почињени у Македонији. Александар, скрхан речима Премијера, одлучио је да оформи једну Добротворну комисију која би се бавила становништвом у погођеној области, прилажући том приликом, са свог личног рачуна износ од 100.000 златних драхми, суму изузетно значајну у ондашње време.(19)

    Захваљујући политици Венизелоса током Првог светског рата, Грчка се сврстала у табор победника. У моменту када су "свођени рачуни" Великог рата, ова чињеница је одиграла изузетно важну улогу за будућност Грчке, пре свега, јер је окончавање ратних сукоба итекако имало везе са одлучивањем о будућности османских територија. Велике силе су управо Грчкој биле намениле конкретну улогу у поменутим областима.(20)





    Све што је успео да постигне, Венизелос је остваривао уз помоћ једне одлуке, коју је у Паризу 1919. "извојевао" за грчке оружане снаге: њихово присуство у Малој Азији у својству "полицијских снага" савезничких сила. Управо је на оваквим темељима грађена преговарачка позиција коју ће Грчка заузети приликом потписивања уговора у Севру, а захваљујући коме је Грчка била у могућности, да, постепено, на различите начине, накнадно трансформише ову улогу, додељену од стране западних сила. (21)





    Период који је уследио био је изузетно кризан за грчка питања. Напредовање војске се одвијало у унутрашњости Мале Азије, а "потчињено" грчко становништво са агонијом је ишчекивало своје ослобођење. (22) Александар, као "прави војник", одмах је пожелео да се нађе на бојном пољу, а након одобрења владе, укрцао се на бојни брод "Авероф", са одредиштем Тракија. Брод је кроз Мореузе прошао са развијеном грчком заставом, а усидрио се код Панормоса, из разлога што се краљу није дозвољавало да се искрца на територију која није била призната као грчка међународним уговорима. Александар је са нестрпљењем и превиђајући ова ограничења, одлучио да исплови у Артаки једним лаким бродом, задржавајући тајном ову посету. Убрзо је међутим, препознат од стране становника, који су преплављени одушевљењем, спустили турску заставу на згради градске управе, кличући му. Александар је наилазио и на друге дирљиве тренутке за време свог путовања, а врхунац је представљао његов улазак у Једрене. (23)





    Док се враћао у Атину, обавештен је о покушају атентата извршеног над Премијером на железничкој станици у Лиону, непосредно након његовог дипломатског успеха приликом потписивања Уговора у Севру. Када је касније посетио Венизелоса, Александар је са жаљењем могао да се увери да је овај атентат премијера ранио психолошки и условио његов неприлагодљив став. Доживео је чак и вербални напад од Венизелоса, који је у лику Александра сада видео Константина, његовог вечног противника и иницијатора напада на њега.(24)





Трагичан крај



    У октобру 1920, краљ Александра је, док је шетао вртом дворског комплекса Татои, ујео један макаки (мужјак мајмуна који се налазио у власништву дворског агронома). Његова здравствена ситуација се веома брзо погоршавала, а крај постао известан у моменту када му је рањена нога већ била захваћена сепсом. Грчка влада је била успаничена, јер из разлога краљеве младости није правовремено био одређен његов наследник. Краљица Софија је затражила дозволу да се врати у Грчку, како би била уз болесног сина, међутим није добила одобрење грчких власти, који су се једино према мајци Константиновој, краљици Олги односили са поштовањем, указавши јој поверење да посети свог унука на самрти. Александар је преминуо 25. октобра, уз будни надзор своје трудне супруге, не сачекавши долазак краљице Олге, која је у Атину стигла наредног дана. (25)



Удовица краљица Грчке, Олга, била је једини члан изгнане краљевске породице, којој су грчке власти дозвољавале улазак у Грчку непосредно пре смрти краља Александра I. Одмах након смрти свог унука у Октобру 1920, проглашена је за намесника краљевског престола. На слици је приказана са лентом и звездом Великог крста грчког реда Спаситеља.
(Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 239.)



    Александар, "краљ са венцем од трња", према речима једног грчког аутора, током своје краткотрајне владавине успео ја да задобије поштовање грчког народа, независно од његове политичке опредељености. Упркос својој младости (иако је са само 24 године дошао на власт), показао је током свог трогодишњег боравка на трону прворазредну политичку зрелост и патриотизам. Захваљујући објективности и непоколебљивости које су карактерисале његов политички наступ, као и дипломатији и борбеном духу Венизелоса, Грчка је 1920. достизала врхунац своје славе. Смрт краља Александра, уз пропратне унутрашње политичке факторе, међутим, утицала је на скретање Грчке са свога тријумфалног узлета на међународној сцени. (26)

    Изненадна смрт краља утицала је на измену токова на политичкој сцени, који су до тада ишли на руку Венизелосу и Савезницима. Знајући да савезничке силе неће прихватити повратак Константинов на власт, нити долазак његовог прворођеног сина Георгиоса, Венизелос је изнео предлог да на место краља буде устоличен принц Павле, трећи син Константина и Софије, но овај је то одбио. Тако је удовица Георгиоса I, краљица Олга, постављена на место намесника. (27)





    Како је Венизелосу у том моменту било неопходно поверење Скупштине, одмах су расписани избори, који су одржани 1. новембра 1920. Међутим, упркос својим дипломатским успесима, Венизелос и његова Либерална партија доживљавају пораз. Како је Венизелос донео одлуку да се повуче у Париз, а на место премијера постављен Димитриос Ралис, нова влада је упркос неслагању француских и британских савезника расписала референдум о повратку краља Константина на власт. Пораз Венизелоса на изборима и поновни долазак Константина на власт, изазвали су озбиљна политичка превирања, која су кулминирала поразом грчке војске и катастрофом грчког становништва у Малој Азији 1922. (28)






Библиографија:



(1)АΛΦ, АB, Ι/37/1, Δακτυλόγραφο προσχέδιο επιστολής Ελ. Βενιζέλου προς Πρόεδρο Ουίλσον. Εκφράζει τη χαρά του για τη θέση που έλαβε η Αμερικανική Δημοκρατία έναντι του πολέμου… ( У нацрту писма Венизелоса упућеном председнику Вилсону изражава се задовољство ставом који је Америка заузела према ратном сукобу….)

(2) ΨΑΒ,ΕΛΙΑ, Αρχείο Ελ.Βενιζέλου, Φάκελος 04-168, Επιστολή του Е. Calers προς τον Ε. Βενιζέλο σχετικά με τη στάση της Γαλλίας απέναντι στην Ελλάδα, 8/01/ 1917.(У писму Е. Calers-а Венизелосу износи се образложење француског става према Грчкој) и Μακεδονία, "Ο Αγόν του Βέρντεν και ο ελληνικός λαός", 27/02/1916.( Македонија, "Битка код Вердена и грчки народ")

(3) Др М. Зечевић, М. Милошевић, Дипломатска преписка српске владе за 1917., Народно дело,Архив Југославије,Београд, стр.5.

(4) Γ.Β. Λεονδαρίτης, Η Ελλάδα στον Πρώτο Παγκόσμιο πόλεμο 1917-1918, Μ.Ι.Ε.Τ. Αθήνα 2005, стр.26.

(5)Π.Κ.Ενεπεκίδης, Η δόξα και ο διχασμός, Από τα μυστικά αρχεία της Βιέννης, 1908-1918, Б` συμπληρωμένη έκδοση, Εκδοτικός οίκος Σ.Ι. Ζαχαρόπυλος Α.Ε.,Αθήνα 1992. стр. 542-544.

(6)Π. Σκαρμούτσου, "Αλέξανδρος Α` 1893-1920, Η δραματική ζωή ενός λισμονημένου βασιλιά", Ιστορικά θέματα, Τέυχος 25, Ιανούαριος 2004, стр.52-65.

(7) Φ. Ν. Γρηγοριάδης, Διχασμός-Μικρά Ασία, 1909-1930. Ιστορία μιας εικοσαετίας, τ. Α`, εκδ. Κεδρηνός, Αθήνα 1971., стр. 380.

(8)Т. Breidel Χατζηδημητρίου, Πριγκίπησσα Αλίκη, О δρόμος του Πεπρωμένου, Πανεπιστημιακό, Αθήνα 2005, стр. 237.

(9) Π.Κ.Ενεπεκίδης, н.д. стр. 287-306.

(10)Λ.Χασιώτης, Ελληνοσερβικές σχέσεις 1913-1918, Συμμαχικές προταιρεότητες και πολιτικές αντιπαλότητες,, Θεσσαλονίκη 2004, стр. 97. и АB, Ι/35/3, Меморандум Јоаниса Метаксаса Ел.Венизелосу, Атина, 14/1/1915,(Своје ставове о географском положају и значају Мале Азије, заповедник Врховног штаба изнео је и Ел.Венизелосу)

(11) Φ. Σ. Δραγούμης, Ημερολόγιο-Διχασμός, 1916-1919, εκδ. Δωδώνη, Αθήνα 1995.

(12) A concise history of the Participation of the Hellenic Army in the First Wоrld War 1914-1918, An Army Historu Directorate Publication, Athens 1999, стр. 142-143.

(13) Α.Λ.Ζαούσης, Αλέξανδρος και Ασπασία, 1915-1920, εκδ. Ωκεανίδα, Αθήνα 2000., стр.82.

(14) Т. Breidel Χατζηδημητρίου, Πριγκίπησσα Αλίκη, О δρόμος του Πεπρωμένου, Πανεπιστημιακό, Αθήνα 2005, стр. 238.

(15) A concise history of the Participation of the Hellenic Army in the First Wprld War 1914-1918, An Army Historu Directorate Publication, Athens 1999, стр. 142-143.

(16) Исто, стр. 142-143.

(17) Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 197.

(18) A concise history of the Participation of the Hellenic Army ….. стр. 162.

(19) Γ. Βεντήρης, Η Ελλάς του 1910-1920, τ. Α` Αθήνα 1970.

(20) E. Daleziou, Britain and the Greek-turkish war and the settlement of 1919-1923: the pursuit of security by proxy in Western Asia Minor, University og Glasgow 2002, Phd thesis.

(21) Γ. Π. Μαλούχος, Α.Δ. Παπαγιαννίδης, Αγώνες των Ελλήνων 1897-1947, τ. Α`, Αθήνα 2008, стр. 158-159.

(22) N.Petsalis-Diomidis, Greece at the Paris peace conference(1919), Institute for Balcan studies, Thessalonica, 1978, стр.2 Главни циљ остварења грчке “Велике Идеје“, представљало је проширење грчких граница, и то како би се обухватиле територије насељене грчким становништвом под страном влашћу (Грчка је 1912. заузимала површину од 63,211 квадратних километара, а цензусом од 1907.године добила је популацију од 2,631,952. Од наведеног броја, око 600.000 становника живело је на Јонским острвима (анексија 1864), Тесалији и малом делу Епира( оба дела присаједињена 1881). Ипак, преко пет милиона Грка још се увек налазило изван грчких граница, у Македонији, Северном Епиру,Тракији, Малој Азији,Кипру, Егејским острвима,Криту и Јужној Русији. Скоро сви су били турски држављани: иако грчки није био увек њихов језик, нити религија хришћанска православна, њихова свест је било грчка.)

(23) Π. Σκαρμούτσου, н.д.,стр. 61.

(24)Π. Δέλτα, Ελευθέριος Κ. Βενιζέλος, Ημερολόγιο-Αναμηνήσεις-Μαρτυρίες-Αλληλογραφία, εκδ. Ερμής, Αθήνα 1978.

(25) Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 235.

(26) Μ. Μάλαινος, Αλέξανδρος, Ο Βασιλεύς με ακανθινό στέμμα, Αθήνα 1968.

(27) Т. Breidel Χατζηδημητρίου, н.д., стр. 237.

(28) Γ. Π. Μαλούχος, Α.Δ. Παπαγιαννίδης, Αγώνες των Ελλήνων 1897-1947, τ. Α`, Αθήνα 2008, стр. 158-159.



Фотографије су преузете
из наведених извора:



Т. Breidel Χατζηδημητρίου, Πριγκίπησσα Αλίκη, О δρόμος του Πεπρωμένου, Πανεπιστημιακό, Αθήνα 2005.

Π. Σκαρμούτσου, "Αλέξανδρος Α` 1893-1920, Η δραματική ζωή ενός λισμονημένου βασιλιά", Ιστορικά θέματα, Τέυχος 25, Ιανούαριος 2004, стр.52-65.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер