Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Његово Краљевско Височанство
Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић


СЛОВО О САБОРНОСТИ


Ауторска колумна Њ. К. В. Кнеза Александра
објављена у дневном листу Национал, 3. фебруар 2003, Београд


Његово Краљевско Височанство Кнез Александар Павла Карађорђевић


    Идеја саборности је велика идеја, но да би се у једном, политички тако подељеном друштву какво је наше, појединци сабрали у народ, потребна је не само жеља, већ и дело, прави пут, односно начин којим се најбрже и најпоузданије стиже до реализације те жеље.

    Нема безконфликтних друштава. Али, рекао бих да наш народ, понекад подстакнут својом, понекад туђом вољом, неретко претерује у неким стварима, пре свега на политичком плану. То је резултирало не само честим, већ и непотребно дубоким поделама српског народа. Отуда и има данас толико зазора, па и страха међу грађанима у нашој држави. И то је управо оно што највише смета да се оствари идеја саборности, јер, да бисмо је реализовали, морамо што више отклонити размирице између нас.

    Морамо почети веровати једни другима, а вере нема без праштања. Зато је опрост управо онај, рекао бих кључни елемент, без ког нема ни саборности ни напретка.

    Ко то не схвати, никада неће успети, ма колико причао о саборности. На реализацији општег добра заједнице могу сложно делати само људи који су се истински помирили, а истинског помирења нема без праштања. Тиме уједно народ показује и да воли сам себе, јер док праштамо другима, што значи и своме народу, дотле се и волимо. Узмимо на пример страшне поделе које је Други светски рат изазвао у српском народу. Људи се и данас деле на партизане и четнике, иако их је, оних правих, остало врло мало. Та подела је однела милионе глава Србима и другима, а могла је бити избегнута да се реализовао план мога оца Кнеза Павла Карађорђевића који је подразумевао пасивно учешће Срба у Другом светском рату. Зашто бисмо, уосталом, ми Срби стално ратовали, а нарочито за рачун других, великих народа? И шта нам је на крају то донело? Нове поделе после рата, нове омразе у народу, нова страдања, прво једних, а онда других. Тако је то у политици. Како каже народ, "ничија не гори до зоре". Али, ми можемо учинити много да се и старе и нове поделе, које су у политици понекад неминовне, знатно ублаже и сведу у токове цивилизованог и надасве толерантног мишљења и поступања.

    Супротно многим причама да су Срби нетолерантан народ, увек сам тврдио да они, попут других народа, имају велики потенцијал толеранције. Осим тога, сматрам да ће ми сви сигурно дати за право када кажем да је народу доста више разних патњи а нарочито политичких мука, и да би народ хтео да, ако већ не може да живи финансијски боље, оно бар живи мирније и сложније. Коме, сем политичарима, треба тај стални и силни политички стрес? Народ ће најбоље учинити ако се окрене себи и својим институцијама. Ту мислим на аутентичне и целовите народне институције као што су црква и династија, а не на појединце који настоје да их оличавају.

    Рецимо, црква може одиграти веома велику улогу у процесу народног помирења, али она то не чини. Зашто? Управо зато што је потребно да јој неко да импулс ка томе правцу. У овдашњем вишедеценијском црно-белом политичком животу који подразумева и начин мишљења, а који је преовлађујући и данас, ми смо били упућени на то да нам спас једино лежи у политичарима. Заборавили смо као народ на огромне могућности народне цркве и истинске народне династије. Ето, кад ја данас желим да се наш народ измири и стварно постане саборан, може ли ико у томе, сем политичких безумника, видети ишта лоше? Наши политичари махом зато и не воле цркву и династију, јер се плаше њиховог утицаја на народ, али им то не смета да и цркву и династију, као и народ, уосталом, користе за своје посебне, а не општенародне циљеве. А саборност, односно највећа могућа слога коју она подразумева, мора бити општенародни циљ, иначе нам нема ни спаса ни напретка.

    Зато и позивам наш народ да се уразуми и да крене путем мира и мирења.

    Колико је важно и корисно да се оствари довољна слога једног народа, показују примери конституисања великих народа и држава попут Француске и Немачке. Немци су, рецимо, постали велика сила тек када су престали да воде међу собом бесмислене сукобе и свели их на разумни ниво унутрашњег неслагања. Јер, разлике увек постоје међу нама, али их ми разумом морамо обуздати и свести помоћу толеранције у границе прихватања. А да саборност није утопија доказали су Срби као народ много пута. Ускоро ће - следеће године, бити тачно 200 година од када су се Срби под мојим чукундедом Карађорђем сабрали и измирили, опростивши једни другима ситне и крупне заваде и грехове ради једног општег великог циља - народног ослобођења и уједињења. И у томе су успели захваљујући не само мудром вожду Карађорђу, већ и слози.

    Данас нам, срећом, саборност не треба ради вођења рата, али то не значи да је данас њу мање важно постићи. Данас нам треба мир са Богом, мир са светом и мир међу нама самима, уопште бољи живот, а нарочито мање друштвеног зла и политичке кавге, а то нису мале ствари, јер да јесу - политичари који су то обећавали одавно би их остварили. Једноставно, без саборности се не може, а Трећи пут, који ја често помињем, је управо тај пут, пут највеће могуће слоге, постигнуте праштањем и измирењем народа.

    Тако дуго док се не измиримо, једни другима не опростимо, све док не постигнемо саборност, остаћемо у мраку народних подела и непотребне мржње, спутани као народ за велика дела, од чега ће користи имати једино туђини и лоши политичари, а никада народ.

    Онима који се слажу самном, али не знају како то треба учинити, поручујем: треба смело почети од почетка, тачније од прошлости којом смо непотребно додатно оптерећени. Узмимо за пример сукоб четника и партизана - два покрета која су се борила за слободу под различитим идеолошким заставама. Грешили су и једни и други. Први поражени 1945. а пола века касније и њихови победници су доживели фијаско. И једни и други под "савезничким" бомбама. Зато немојте више да пребирамо количине греха и да се наслађујемо наизменичним осветама које увек завијају у црно пола народа. Ако не смемо и не можемо заборавити можемо и морамо опростити. Јесмо ли или нисмо хришћани? И ко се то одриче половине сопственог народа?

    За оне који мисле да ја, када говорим о саборности народа, мислим само на Србе, напоменућу да су увек, па и у време Карађорђа постојала два нивоа солидарности. Први вид саборности је традиционална православна саборност српског народа, а други вид саборности обухвата слогу и помирење свих грађана и представља више политичку саборност, важан камен темељац Трећег пута који води до свачијег добра у овој земљи, свеједно да ли је он припадник већине или мањине.


(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер