Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



О ГРБУ И БАРЈАКУ ВОЈВОДЕ СОКОСКОГА
ХАЏИ – МЕЛЕНТИЈА (СТЕФАНОВИЋА)


(СА ОСВРТОМ НА ТЕНДЕНЦИЈУ ОБНОВЕ СРПСКЕ АРИСТОКРАТИЈЕ И ХЕРАЛДИКЕ
У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА)


Грб Војводе Хаџи-Мелентија (Стефановића)


    Када говоримо о грбу Стефановића, ми, заправо, говоримо о грбу, који је баштинио Војвода соколски и Игуман Mанастира Раче, Архимандрит Хаџи – Мелентије (Стефановић). Наиме, стање са хералдиком и употребом грбова у Србији током Првога српскога устанка (1804.–1813.) било је врло карактеристично. После пада под потпуну турску окупацију у Србији (тзв. ''ужој'') је замрла, ионако ''мршава'', српска хералдичка традиција. Са Првим српским устанком, обновом српске државности и свим променама, које је он донео, долази и до новога узлета на овоме пољу. Већина Карађорђевих Војвода и Кнезова имали су своје личне барјаке са богатим хералдичким композицијама, које су се заснивале превасходно на богатоме наслеђу чувене ''Стематографије'' Христофора Жефаровића. Међутим, најчешће су те заставе бивале доста једнообразне и садржавале су, са једне стране, жуто поље са руским Царским грбом, а на другој – црвеној страни заставе су се појављивали грбови Шумадије и Старе Србије. Међутим, неки од Великаша обновљене српске Државе су на својим барјацима и печатима истицали различите личне хералдичке символе.
Војводска застава из Првога српскога устанка Застава Војводе Јовице Милутиновића Војводска застава из Првога српскога устанка
Такав је случај, нпр., са Војводом о. Хаџи–Мелентијем, Војводом Миланом Обреновићем, Војводом Јовицом Милутиновићем, Војводом Младеном Миловановићем,Војвода Младен Миловановић Војводом Симом Ненадовићем или Војводом Антонијем Ристићем-Пљакићем. Потоња тројица поменутих Војвода су интересантна и по томе што су блиски сродници наше славне Краљевске Династије! Наиме, Војвода Сима Ненадовић је био син Господара Јеврема Ненадовића (27. септембар 1793. – + 6. април 1867.) и Госпоже Јованке (Јоке) Миловановићеве (+ 20. 9. 1880., Београд). Сестра Војводе Симе (+ 1868., Београд) је била Кнегиња Персида Карађорђевић (3. фебруар 1813., Ваљево - + 29. март 1873., Беч), супруга Кнеза Александра I Карађорђевића (29. септембар 1806., Топола - + 3. мај 1885., Темишвар) и мајка Краља Петра I Карађорђевића (29. јул 1844., Београд - + 16. август 1921., Београд). Војвода Антоније Ристић-Пљакић (1781.-+1832., Бесарабија) је, пак, био зет Врховнога Вожда Ђорђа Петровића–Карађорђа, будући да је оженио Кнегињу Саву Карађорђевић (+1847.). Иначе, ваља нагласити и то (мада нема директне везе са нашом основном темом)Застава Војводе Хаџи-Мелентија (Стефановића) да је и Војвода Јовица Миловановић, супруг Кнегиње Поле Карађорђевић (+1812.), био братанац (по неким изворима – син) чувенога Војводе Младена Миловановића (око 1760., Ботун - + 1823.), чија благородна кћи Јованка је била удата за сина Кнеза и Војводе ваљевско–тамнавског и посавинског Јакова Ненадовића (1765., Бранковина - + 1835., Ваљево), Господара Јеврема Ненадовића. Из наведених пар података се види тенденција обнављања Аристократије у тек ослобођеној Србији. Јачају породичне везе између благородних фамилија, чиме се учвршћује и сама Држава у настајању и њено обновљено монархистичко уређење. У тим, ратним и временима пунога националнога узлета и благочестивога државотворнога двига, настаје и племићко знамење, које се данас чува у ризници поменуте древне немањићске задужбине!

Застава Кнеза Десе Немањића (пом. 1281. и 1285.) у Православноме Храму у Дубровнику


    Како рекосмо, грб Војводе и Игумана, Архимандрита Хаџи–Мелентија (Стефановића), се налази на његовој војводској застави, која се и данас, са великом пажњом, чува у ризници манастира Раче ''украј Дрине''. Овај грб је изобразио познати оновремени српски сликар из Сремских Карловаца, Стефан Гавриловић. Иначе, ова застава спада у ретке сачуване оновремене српске устаничке барјаке, које је могуће прецизно датирати. Наиме, на самоме барјаку стоји година 1807.. Са једне стране заставе се налази икона Светога Вазнесења Христовога, што је и Крсна Слава манастира Раче, који је овоме Празнику посвећен. Са друге стране је грб, а сама застава се састоји из два водоравна поља. Горње поље је плаво, а доње је црвено, док је у ткању изражен цветни мотив. Оба поља су једнаке ширине, па барјак Војводе Хаџи–Мелентија неодољиво подсећа на најстарију познату српску заставу, за коју се каже да је припадала Великоме Жупану Деси Вукановићу (пом. 1162.). Међутим, биће да се овде, ипак, ради о Кнезу Деси (пом. 1281. и 1285.), Престолонаследнику и сину Краља Стефана Владислава I Немањића. Наиме, у Православној Цркви у Дубровнику, где се чува део заоставштине Краља Владислава, и данас се чува једна, управо оваква, застава... Истина, код барјака овога древнога српскога Династе је распоред боја обрнут (тј. горе црвено, а доле плаво). Како било, Хаџи–Мелентијев барјак има два неједнака пера, при чему је доње дуже. Украсне ресе на барјаку су горе златне, а доле плаве и имају одговарајуће кићанке. У дну иконе стоји натпис: '' Вознесение Хр'' (остатак прекривају брокатне траке). Сама икона је оивичена златном и црном брокатном траком.

Сличне заставе су коришћене и у прослави Васкрснога Ђурђевдана  у Манастиру Ђурђеви ступови на Васкрсни Понедељак 2002.


Грб Старе Србије    Пандан овој иконографској представи, са друге стране заставе, је грб о којем ћемо сада нешто више рећи! Реч је, наиме, о прилично успелој и развијеној хералдичкој композицији. Изражени су барокни хералдички елементи на које је пресудно утицала ''Стематографија'' (из 1741. године) Христофора Жефаровића, као и на целокупну нашу ондашњу устаничку хералдику. Основни штит је квадриран у четири једнака поља и то једним великим црним Крстом. На тај начин смо добили четири једнака поља од којих су горње десно и доње лево црвене основе, док је горње лево жуте, а доње десно плаве.

Грб Старе Србије     У пољу горе, са десне хералдичке стране се налази грб Старе Србије, који ћемо доцније често сретати у нашој хералдици. На црвеноме пољу почива бели Часни Крст, који не додирује ивице поља. У његовим угловима је по једно (укупно четири, дакле) златно огњило или оцило, при чему је карактеристично то да су она окренута једно од другога, а не једно ка другоме, како је то најчешће случај са грбом Старе Србије. Но, ово није сасвим усамљен случај у нашој хералдици, будући да слично решење срећемо и на неким другим грбовима. Као пример нам могу послужити грбови српске великашке породице Миленковића (из Срема и Баната) и Карловачке Митрополије, а упутно би било обратити и пажњу на грбове Краљевских Домова Мрњавчевића, Обреновића и Карађорђевића, као и на грбове великашке куће Продановића од Ужичке Каменице и на грб Српске Православне Цркве.

    Но, вратимо се грбу Војводе соколскога! Горње лево поље квадриранога штита је, како рекосмо, жуте боје и садржи грб Босне, који је, такође, често коришћен у устаничкој хералдици, што символично говори и сведочи о ослободилачким аспирацијама Карађорђеве Србије, па и самога Војводе соколскога Хаџи – Мелентија! Свакако, своју улогу је одиграо и положај манастира Раче, који је се угњездио у непосредној близини саме србијанске обале реке Дрине. Налазећи се на домак Бајине Баште (негдашњега Пљескова), он је у непосредној близини Босне, тј., на самој међи између ове две српске области.Грб Босне Као символ Босне коришћена су два црна кључа, укрштена у виду Крста Светога Андреја, који се често среће у европској хералдици уопште (имамо га, нпр., и на британскоме Union Jack – у, а обилато га користе и браћа Руси). Елем, на врху поменутих кључева су две црначке или етиопске главе, окруњене двема белим (тј. сребрним) Крунама. То је и куриозитет, будући да се Круне у хералдици обично сликају као златне (тј. златне)! Ове главе, тако карактеристичне за грб Босне, имају подједнако карактеристичне дуге косе са плетеницама црвене боје. Можемо да кажемо да је мотив одрубљене људске главе изузетно чест у српској хералдици, али је хералдички лик Африканца далеко ређи у хералдици уопште! Ипак, срећемо нешто слично и у британској хералдици, а у грбу Господара Роџера Венлока (Sir Roger Wenlock) (+ 1348.) и у грбу Џона Гармнстона (John Garmnston) из 1758. године. Истини за вољу, хералдички ликови домородаца (Индијанаца, Маора и сл.) постоје и другде. Иначе, од времена настанка тзв. ''илирске'' хералдике (од краја XVI века) посебно се често овај символ користио у српској хералдици и то баш у обележју Босне и у хералдичким композицијама, које су укључивале и овај грб. Такав је случај и са грбом Војводе Хаџи–Мелентија (Стефановића).Грб града Сенте Но, поред тога, укрштени кључеви (осим на грбовима, који користе мотив грба Босне) нису, нипошто, редак мотив у хералдици на српским просторима. Наиме, тако нешто се појављује (истина, у знатно другачијој форми), нпр., на грбу града Сенте у Банату! Но, далеко је чешћа употреба овога хералдичкога мотива код нашега Племства управо са јасном алузијом на босански грб! Посебно је интересантна прича о настанку и генези овога интересантнога хералдичкога символа, али на овоме месту немамо довољно простора за ширење ове приче. Елем, нарочито је упечатљива употреба овога символа у цимеру или челенци грба властеоскога дома Краљевића (из Пожешке жупаније од XVII – XIX века), који и сами старином потичу из Босне. Но, овај символ срећемо и код других наших аристократских родова и у грбовима истакнутих Срба племенитога рода, попут Патријарха Арсенија IV (Јовановића – Шакабенте) (1698., Рашка област - + 7. јануар 1748., Сремски Карловци), али сличних мотива има и код неких несрпских племићских кућа. Добар пример за ово је и један од грбова веома знамените породице Кнежева и Војвода Одескалки, Херцога сремских. Њихова Војводска Височанства из куће Одескалки, наиме, изданак су најодабранијега римскога папинскога Племства и, као такви, баштинили су у грбу и хералдичку представу укрштених, златних, папинских кључева (символ Светога Апостола Петра). Дакако, овај символ и символ кључева са грба Војводе о. Хаџи–Мелентија немају исто порекло и знатно се разликују у смислу графичке обраде. Поред грба Одескалкија, подједнако је интересантан (у овоме смислу) и грб енглескога феудалнога Племића, Господара Филипа Чембрлена (Sir Phillip Chamberlain) и многих других! Иначе, овај символ се, као грб Босне, почео да користи од времена чувенога грбовника Улриха Рихентала (Ulrich Richental), који је сачињен поводом сабора у Констанци, 1415. године. Тада, у XV веку, овај грб се јавља као апокрифни грб ''Херцега од Босне'', а доцније, у ''илирској'' хералдици, он стиче ''право грађанства'' и бива радо коришћен у српској хералдици. Апокрифни грб Немањића У појединим ''илирским'' грбовницима овај грб налазимо као саставни део сложених грбова (тзв. ''heraldic atchievement'') Цара Стефана Уроша IV Душана – Силнога Немањића (1308./ 1312.? - + 22. децембар 1355.), Цара Стефана Уроша V Немањића – Нејакога (Свети мученик Цар Урош) (1. септембар 1336. - + 23./4. децембар 1371.)... Овакав третман једнога, заправо измишљенога, грба у ''илирским'' грбовницима (од XV – XVII века) довео је до тога да су и поједини српски Владари користили овај символ у својим хералдичким обележјима. Такав је случај био, нпр., са Врховним Вождом Ђорђем Петровићем – Карађорђем (3. новембар 1787. - + 25./26. јул 1817.).Мали и велики печат Врховнога Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа

    Како било, треће (тј. доње десно) поље штита грба Војводе соколскога садржи, на плавој основи, грб стародревне српске области Рашке, који је и основни елеменат патријарашкога грба благороднога Патријарха Арсенија IV (Јовановића – Шакабенте) (из 1741. године). Прича о настанку и ширењу употребе овога знамења је прилично слична причи о знамењу Босне! Као што знамо, грб Рашке је бели, једноглави орао, који је приказан полусавијених крила, а у канџама и у кљуну држи по једну потковицу (значи, укупно три). Орао главу држи окренуту у леву хералдичку страну. Ваља напоменути да је раније грб Рашке био плави штит са три потковице (две горе, а једна испод). Касније им је придодат и орао. Није без значаја да су једноглавога орла, као свој грб, баштинили и благородни Рашковићи, средњевековна српска Властела, која је у поседу и спахијскоме достојанству бератлијских Кнезова Старога Влаха, преживела под Турцима све до 1805. године. После Велике сеобе, 1690. године, неки од благородних Рашковића су прешли у Аустрију где су им признали Племство и где су, такође, користили овај грб. Иначе, као Војводе старовлашке и Кнежеви рашки, током Првога устанка, они су, засигурно, користили хералдичке символе израђене по укусу и правилима које су прихватили и остали ондашњи српски Великаши.

    Поред описанога поља штита Војводе соколскога налази се црвено поље са представом грба Херцеговине, према обичајима, тада владајуће ''илирске'' хералдике.Грб Херцеговине (Приморје) Иначе, то је један од посебно честих мотива у српској хералдици и то, понекад, без икакве везе са обележјем Херцеговине. У овим случајевима, најчешће се ради о утицају угарске хералдике, која је овај хералдички мотив третирала као класични ратнички символ! Иначе, овај мотив срећемо и на појединим грбовима (од којих су многи и апокрифни): Херцега од Светога Саве Косача; Династије Немањића; Карађорђа и његових Војвода; Краљице Катарине Котроманић (1425./26. - + 25. октобар 1478., Рим); Пармежанића; Кнежева Васојевића од Холмије; Витезова Синобада од Книна; Племића Лукића; Великих Жупана Маљеваца; Племића Андрејевића; Племића Живановића; Барона Јовића од Зигенберга; Племића Миковића; Племића Миленковића; Витезова и Барона Милутиновића од Ваихселбурга; Племића Остоића; Племића Ранковића; Племића Аврамовића; Племића Војнића од Бајше; Племића Еремића; Племића Јулинаца; Племића Каракашевића; Племића Рајковића од Никшића; Племића Дамјановића; Племића Парчетића; Племића Петровића; Војвода старовлашких и Кнежева рашких Рашковића, као и многих других. Као што видимо, мотив савијене витешке руке са исуканом сабљом кривошијом је један од омиљених мотива у српској хералдици, али има доста примера употребе овога символа код Племства, које у етничкоме смислу није српско. Узмимо за пример неке од побројаних племићских кућа, које нису обавезно и српске: Племићи Белошевићи (Хрвати), Племићи Цитари, Племићи Адудићи, Племићи Амброзовићи, Грофови Сечењи од Темерина (мађаризовани), Грофови Светићи од Немеш–Сагода или, пак, Племићи Кљуновићи...

Грб Племенитих АндрејевићаГрб Племенитих ОстоићаГрб Племенитих Рајковића од Никшића
Грб Племенитих ДамјановићаГрб Племенитих КаракашевићаГрб Племенитих Аврамовића


    Елем, херцеговачко знамење, код грба Војводе о. Хаџи–Мелентија (Стефановића) има црвену основу на којој се налази, у лакту, савијена витешка рука, одевена у пуни, тешки, ритерски оклоп сребрне боје. У шаци, боје коже, ова рука стеже исукану сабљу кривошију, којом замахује у десну хералдичку страну. То је очигледни символ мушке и витешке претње на Турке, а од Високопреподобнога Архимандрита Хаџи – Мелентија, Игумана рачанскога! Балчак овога јатагана је златан, а оштрица је сребрна. Као што видимо, овде се користе ''природне'' боје, што је сличност са тадашњом угарском хералдиком. Још једна сличност са њом је и употреба сабље кривошије у хералдици, што је врло – врло често код српскога Племства! Иначе, у грбовима европских аристократских кућа се најчешће слика обичан мач, који је у Срба сразмерно редак мотив. Ипак, кривошија се може (истина – ређе) наћи и другде по Европи. Такав је случај, нпр., са грбом који је 1762. године добио Џон Зефанаја Холвел (John Zephaniah Holwell), бивши британски гувернер Бенгала.Грб Херцеговине (у аустроугарској хералдици понекад поистовећиван са грбом Босне)

    Што се накита тиче, грб Хаџи–Мелентија има свега пар елемената! Повише ратничкога штита је постављена богата, златна, барокна Круна, која је украшена низовима бисера. Сам штит нема уобичајенога плашта, већ је уоквирен златним барокним ''рамом''. Са горње стране, штит је оивичен црном траком у виду бордуре, која са вертикалним краком већега (црнога) Крста чини облик сличан слову ''Т''. Поред богатога, златнога, оквира штита, ту су и четири мале ленте беле боје, које чине посебан украс грбу Војводе Хаџи–Мелентија. Прва трачица (лентица) се налази у крајњем горњем, десном углу, код грба Старе Србије и на њој стоји црним словима (слова, која се користе на застави Хаџи–Мелентија, су облика црквенословенске ћирилице) исписано: ''Серблиа''. У супротном, горњем левом, углу штита стоји лента са натписом: ''Босна''. У горњем десном углу четвртога (доњега деснога) поља квадриранога штита, где се налази грб Херцеговине, на ленти стоји: ''Рама'' (област у долини реке Раме, тј. Хум или Херцеговина). У горњем десном углу доњега деснога поља штита, који садржи хералдичко обележје Рашке, стоји лентица са натписом: ''Расиа''.

    Читава ова богата хералдичка композиција је изображена 1807. године на сликарскоме платну, а од стране Стефана Гавриловића, познатога ондашњега сликара, који је био последњи мајстор (Иконописац) који је имао радионицу у Сремским Карловцима и који је кренуо путем прихватања једнога новијега сликарскога правца – класицизма. Елем, позадина око самога грба је плава и њено четвртасто поље је (слично икони са друге стране војводскога барјака) уоквирено двема брокатним тракама. До самога плавога поља (тј. позадине око грба) је златна, брокатна, трака поврх које долази црна, брокатна, трака, која је нешто шира од златне. У дну ове хералдичке композиције (испод грба) стоји хоризонтална, бела трака у виду ленте са девизом грба. Ипак, овај грб нема класичнога мотоа или девизе, већ натпис на ленти садржи податке о власнику барјака и време његовога настанка. На ленти стоји натпис: ''С. Хоруг. соору: Г: Х: Мелентиј Архимандрит Мнстира Раче в Серб. 1. Г. 1807.''. Разумевање овога натписа није претерано тешко, иако је преиспуњен скраћеницама и писан превуковским правописом, који често није био ваљано стандардизован.

Грб Војводе Хаџи-Мелентија (Стефановића) - стилизација арх.Драгомира Ацовића


    Иначе, врло успелу реконструкцију истога овога грбовнога знамења је начинио и господин арх. Драгомир Ацовић, председавајући Крунскога савета Принца Александра Карађорђевића, главни херолд и председник Српскога хералдичкога друштва ''Бели орао''. Код њега је штит полукружни и основни, црни, Крст је нешто израженији, као да истиче свештеничко достојанство Војводе Хаџи–Мелентија. Такође, код верзије господина Ацовића су оцила, из првога поља штита, сребрне, а не златне боје. Даље, овде су Круне у другоме пољу штита (на етиопским главама) златне боје, а не беле, док су косе на црначким главама црне, а не црвене као на барјаку из Раче. Орао, пак, из грба Рашке у доњем десном пољу је у овој реконструкцији нешто раширенијих крила, док је у оригиналној верзији орао готово склопљених крила. Наравно, то не мора бити суштинска разлика, већ ствар ликовне обраде и естетских склоности хералда. Несмемо занемарити ни чињеницу да је господин Ацовић, засигурно, далеко утемељенији у хералдичкој науци, него што је то био Стефан Гавриловић! Мања разлика је и то да је у новијој реконструкцији грба Војводе соколскога витешка рука у грбу Херцеговине (доле лево) потпуно оклопљена, тј., укључујући и шаку. Уочљивија разлика је да господин Ацовић у својој реконструкцији не доноси златни, украсни, оквир око штита, а ни са горње стране није оивичен црном бордуром. Наравно, нема ни ленти са именима српских покрајина, које символишу изложени хералдички знаци. Но, ова потоња ''одступања'' од грба из 1807. године су настала из жеље уваженога Аутора реконструкције да нам донесе само основни облик овога устаничкога грба!

    О Војводи соколскоме о. Хаџи – Мелентију (Стефановићу), Архимандриту и Игуману манастира Раче, доста се зна у нашој историји у којој је он, као један од знатнијих духовних и војних устаничких вођа, оставио врло значајнога трага. Он је титулу Хаџије стекао приликом својега поклоничкога путовања у Јерусалим, средином 1794. године. У повратку са овога путовања, тадашњи Јеромонах Мелентије (Стефановић) је, у Цариграду, од отоманске Порте, издејствовао дозволу Грб кнежевскога дома Багратионаза обнову манастира Раче, старе задужбине Краља Стефана Драгутина Немањића (Свети преподобни Теоктист) (+ 12. март 1316.), саграђене 1276. године. Манастир је спаљен 1690. године од стране безбожних Турака, после Велике сеобе Срба. Манастир је обновљен и освећен на старим темељима 1796. године. Приликом кобне Сече Кнезова, дахије нису успеле да погубе и Хаџи–Мелентија, као виђенијега Србина, који је те, 1804. године, имао чин Архимандрита. Чим се Соколска нахија подигла и придружила Устанку у читавоме Београдскоме пашалуку, Хаџи–Мелентије постаје једним од главних српских команданата на Дрини. Потом, као Војвода, добија и описану хоругву, а за верну и јуначку војну и дипломатску службу он добија (у знак признања) и златан прстен са брилијантима од Кнеза Багратиона, главнокомандујућега руске Царске армије на десној обали Дунава. Посто је фанариот Митрополит Београдски Леонтије (Ламбровић), као турски сарадник и смутљивац, побегао са своје Катедре, Вожд је помислио да је згодна прилика да се на чело Јерархије, напокон, постави Србин. Избор је пао управо на Хаџи-Мелентија. Те, 1809. године Господње је постављен за Митрополитскога Намесника, али никада није хиротонисан. Поново је покушано 1811., када је требало да буде хиротонисан за шабачкога Епископа. Међутим, политичке прилике то нису дозволиле. Наиме, иако је послат у Русију ради хиротоније, тамо се нико није сматрао надлежним за тај чин, па је Архимандрит Хаџи-Мелентије само обдарен златним напрсним Крстом и упућен натраг у Србију. Канонски посматрано, Руска Црква, наравно, није имала јурисдикцију на простору Васељенске Патријаршије, али је то био јефтин изговор, јер им то није представљало сметњу када су толико пута хиротонисали, нпр. Митрополите Цетињске...

Грoб Војводе Хаџи-Мелентија (Стефановића) у Манастиру Рачи


    Елем, после слома Устанка (1813. године) Хаџи-Мелентије, са Врховним Вождом Карађорђем и још неким другим Војводама, бежи од турске одмазде у Аустрију. Наравно, Агарјани одмах потом поново затиру Свештену Обитељ манастира Раче. Било је то злочинство Мемшир–аге из Сребренице у Босни, који је са војском нагрнуо у манастир. У храму су проклети Турци затекли тадашњега Игумана Исаију Троношца и Ђакона Игњатија, који су у Олтару служили Свету Литургију. На самој Часној Трпези су им одсекли главе. Тада је храм обесвећен и потпуно девастиран, а тела побијених Калуђера су затрпана разваљеним храмовним инвентаром и оскрнављеним црквеним утварима. Потом је све спаљено. Ипак, камена плоча са овога Олтара, на којему су венац мучеништва задобили ови српски Свештеномученици, сачувана је и изложена у сталној поставци ризнице манастира Раче. Наравно, Турци су манастир и темељно опљачкали, попалили и разрушили!Кнез Милош Теодоровић-Обреновић I - Велики Војвода Хаџи–Мелентије се у Србију враћа тек 1816. године, за владе Кнеза Милоша Обреновића I–Великога. Кнез Милош је тада припомогао своме староме ратноме другу (иако је Хаџи – Мелентије био велики Карађорђев пријатељ) и манастир је мало оправљен, али није потпуно довршена његова обнова. Војвода соколски и Игуман рачански, Архимандрит Хаџи – Мелентије (Стефановић) је се упокојио скромно, како Монаху и доликује, 27. марта 1824. године у својој малој келији у манастиру Рачи. Његово тело је сахрањено у манастиру у порти, да би после стотину година, 1924. године, било пренето (тј. његови посмртни остатци) у новосаграђену гробницу уза сам јужни зид припрате саборнога манастирскога храма Светога Вазнесења Господњега. Гробницу краси велелепна надгробна плоча са богатим барељефом са Војводином фигуром у природној величини. Ова плоча је дело вајара Гргура Ковачевића и, на несрећу, не садржи Војводино хералдичко знамење, мада није и сасвим без хералдичкога знамења! Наиме, повише Хаџијине главе (око које је ореол у којему стоји уклесано: ''За Веру и Отечество'') се налази двоглави орао са Краљевском Круном између глава и штитом са српским грбом на прсима. Овај орао, који овде има превасходно улогу националнога обележја, а не личнога хералдичкога обележја самога Војводе, у обе канџе држи по венац. У једноме стоји година Војводинога упокојења (1824.), а у другоме је година друге сахране (1924.).

    Мада се представљени војводски грб не би, у строгоме смислу речи, могао назвати и сматрати породичним грбом евентуалне војводске куће од Соколске нахије (будући да Војвода, као Калуђер, није ни имао потомства у биолошкоме смислу), ова прича говори понешто о обнови српске хералдичке традиције у временима опадања и пропасти туђинске власти на српским просторима! Застава Кнежевине Србије по Сретењскоме уставуСрпски национални полет током XIX века наговештавао је обнову истинске православне и аристократске Монархије у Срба. Такве тенденције је следила и хералдика, па су, поред већ побројаних оновремених српских Великаша, сопствена грбовна знамења користили и истакнути Срби попут: Кнежева старовлашких Рашковића, Господара Јована Теодоровића–Обреновића (1787., Добриња - + 22. јануар 1850., Сремски Карловци), Господара Јеврема Теодоровића–Обреновића (Тодорова Субота 1790., Добриња - + 8. септембар 1856., Манасија у Влашкој), Кнеза посавскога Гаја Дабића, Кнеза Марка Тодоровића, Војводе смедеревскога Вујице Вулићевића (+ 1828.), Јована Миоковића, Стојана Симића (1797., Бољевци - + 1852., Београд)... И поред извесне стихијности, произвољности, а понекад и одсуства поштовања основних хералдичких правила, ово је био заметак нововековне хералдике у Србији. Истина, на несрећу, она није пустила дубљега корена. Овакве тежње и стремљења тадашње српске елите, наиме, нису наилазиле на одобравање у врху ондашње српске Државе. Стицањем државне аутономије у односу на Отоманску Империју и постепеним укидањем турских спахилука у Србији, дошло је до различитих друштвених кретања, која је све ово проузроковало. На пример, 1820. године је, уз подршку Русије, Порти упућено ''народно прошеније'' у којем се захтевало признање сталешкога система у Србији. Предвиђено је постојање пет сталежа, који би се делили на ''класе'', према заслугама и иметку.Верховни Вожд и Комендант Сербски од све Сербије и Босне Божијеју Милостију, Георгије Петровић-Карађорђе, Витез Реда Светога Александра Невскога Ти сталежи су: Племство, Свештенство, Трговци, Мајстори и Земљорадници. За припаднике благороднога сталежа су неки захтевали наследна феудална добра, док су други сматрали да би носиоци племићских титула требали да ступају у војну и државну службу или да се баве трговином. С' овим у вези, подвлачимо да је, по двадесетоме члану Сретењскога устава (донешен 15. фебруара 1835. године), српски Кнез имао могућност уздизања заслужних личности у благородни сталеж. Оновремени поборници ове идеје и припадници овога аристократскога покрета су за узор по томе питању имали Бојарство у Влашкој, а међу најватренијим заговорницима оваквога, сталешкога и органскога, устројства Државе су били управо: Стојан Симић, Аврам Петронијевић (1791., Текија - + 1852., Цариград) и Вук Стефановић–Караџић (1787., Тршић - + 1864., Беч)... По идеји ових и других поборника увођења Благородија, припадност племићскоме сталежу не би подразумевало никакве посебне привилегије! Истина, клица сталешкога Сабора је посејана у модерној српској Држави још од земана Првога српскога устанка, када је Правитељствујушчи совјет био прави властеоски Сабор, налик, нпр., Дому Лордова код Енглеза. Наравно, узор за успостављање оваквога Совјета били су древни српски Сабори, који су свој процват и узлет доживели за владе Светородне Династије Немањића! Такође, познато је да је и Карађорђе располагао правом суверенога Монарха да додељује племићска звања, какав је био случај и са Хаџи–Мелентијем и свим осталим Војводама из Првога српскога устанка. У таквоме друштвеноме амбијенту је дошло до захтева Великаша за признавањем грофовских и баронских наслова, као и племићских додатака презименима, а по узору на руско Племство. На ово је Кнез Милош реаговао на њему својствен начин и читаву ствар занавек онемогућио. Наравно, опрезан и сумњичав, какав је био, он је се плашио за своју позицију неприкосновенога Владара, а у постојању отачаственога Племства он није видео стуб и потпору својега Трона, већ конкуренцију себи и Династији коју је засновао! Што, нажалост, и није било без основа. Иначе, познато је да су неки ондашњи Великаши, осим племићских титула, настојали да испослују и признавање породичних грбова, на шта Милош, такође, није гледао нимало благонаклоно. И поред, најчешће оправданога, подозрења Кнеза Милоша на овакве тенденције међу српским Великашима, чини нам се да би избалансиранији и мање искључив његов став према аристократским тежњама ондашњих српских Великаша, засигурно, помогао обнови праве, Православне Монархије у Србији. Наравно, до тога тада није дошло и то до данас остаје недосањани сан свега православнога Српства. Копирање страних (махом западних) државотворних образаца, повело је Србију у странпутицу, која је трајала читава два века и која траје и данас.

Сабор Светога Саве и Светога Краља Милутина (фреска из Цркве Светога Димитрија у Манастиру Пећка Патријаршија из 1346.)


    Оно што је у прошлости пропуштено да се учини, немогуће је надокнадити и надоместити! Ипак, то нас не ослобађа обавезе да (управо ми – данас) чинимо све на стварању здравога српскога друштва, а што подразумева и његов здрав сталешки карактер! Српски народ је често називан ''сељачким'' и то у пејоративноме смислу. То, дакако, јесте тако, али то није ексклузивно српска одлика. Српски народ није ништа више сељачки, занатлијски, трговачки, чиновнички, војнички или свештенички, него ли било који други народ Европе. Према томе, Срби нису ништа мање ни племићски народ од било којега народа Европе! Срби су имали подједнако моћну, славну и благородну Властелу, као и било који други народ Европе, а многе и превазилазимо. Потомци многих српских племенитих лоза и данас живе међу нама, али се о њима мало зна, а и свест о сопственоме Благородију је жалосно ниска и код многих од њих! Те бројне властеоске куће, делом, потичу из Средњега века, а неке су Благородије задобијале доцније, током наше бурне повести. Поједине куће су Племство добијале благовољењем српске, босанске или црногорске Круне, а друге, пак, за заслуге: руској, угарској, хабзбургшкој, миланској, шпанској, отоманској или некој другој Круни. Мноштво је и благородних српских породица, које су припадале реду млетачкога или дубровачкога Племства. Неке породице и угледни појединци, попут Војводе Хаџи–Мелентија, својим подвизима и животима, васкрсле су аристократски принцип у поробљеној Србији, попут феникса из ватре и пепела Првога и Другога српскога устанка (1804. – 1815.).

Српски Државни Сабор (фреска из Манастира Ђурђеви ступови)


    Према томе, за народ лишен основнога националнога самопоштовања и самопоуздања, неопходно је да схвати да ниучему не заостаје за народима, који га окружују. Напротив! То ће бити тешко постићи док год не схватимо своју вредност и величину наше повести, која може и мора бити темељ славне и сјајне српске будућности!



Српски Државни Сабор (фреска из Манастира Ђурђеви ступови)


КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Слободан Живојиновић; ''Манастир Рача''; Управа манастира Раче код Бајине Баште

2. Александар Соловјев; ''Историја српског грба и други хералдички радови''; Правни факултет Универзитета у Београду, Досије, БМГ; Београд; 2000.

3. Радош Љушић; ''Вук Стефановић Караџић и питање укидања феудализма у Србији''; часопис ''Историјски часопис'' бр. XXXV; Историјски институт, Просвета; Београд; 1988.; стр. 97. – 118.

4. Драгомир Ацовић; ''Српски грбови'' (календар за 1991. г.)

5. Драгомир Ацовић; ''Једна пропуштена прилика''; часопис ''Српске органске студије'' бр. 2/ 1999.; Преображај; Београд; 1999.; стр. 191. – 212.

6. Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић; ''Родословне таблице и грбови српских Династија и Властеле''; Бата; Београд; 1991.

7. Др. Марко Атлагић; ''Грбови Племства у Славонији и Војводини у Новоме веку с посебним освртом на грбове српскога Племства''; Пергамент; Приштина; 1997.

8. Протођакон др. Прибислав Симић; ''Црквена уметност''; Свети Архијерејски Синод С. П. Ц.; Београд; 1994.

9. Henry Paston–Bedingfeld, Rouge Croix Pursuivant, Peter Gwynn–Jones, Lancaster Herald; ''Heraldry''; Greenwich Editions; London; 1993.

10. Joseph Foster; ''The Dictionary of Heraldry''; Studio Editions; London; 1996.



У СПОМЕН И СЛАВУ НОВОМУЧЕНИКА СРПСКОГА НЕБОЈШЕ М. КРСТИЋА




26./ 13. новембар 2001.
у Београду


Ненад М. Јовановић





(Предавање за трибину: ''Распето Србство'', која је била заказана на Дан Светога Апостола Андрије Првозванога – Крсне Славе Краљевскога Дома Карађорђевића (13. 12. 2001.), али је отказана због трагичнога и мученичкога пострадња брата Небојше М. Крстића. Несуђена трибина (на којој је требало да и он говори) је била заказана у Бајиној Башти, у организацији Општинскога одбора Образa за Бајину Башту, а у сали биоскопа ''Тара'', Културно – информативнога центра Бајине Баште (18:00 – 20:00). Трибина је, ипак, одржана 17. 1. 2002. године у истој организацији и на истоме месту.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер