Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ЦРНИ ЂОРЂЕ НИЈЕ РОЂЕН У ВИШЕВЦУ, НЕГО У ЈЕДНОЈ КОЛИБИ У ПЕТРОВЦУ

Разговор господина Милета Недељковића са г. Добрицом Гајићем,
објављен у листу Сведок, Београд 18. новембар 2002.


Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе, као Витез рускога Реда Светога Александра Невскога


    За време снимања ТВ серије "Трагом Карађорђа у Шумадији", средином септембра, етнолог Миле Недељковић (1941, Крћевац код Тополе), аутор сценарија за ову петоепизодну серију Образовно-научног програма РТС-а, уверио се на терену да је Карађорђев пашеног Гаја (Гаврило) Пантелић Воденичаревић, чије сведочење је крајем прве половине XIX века забележио историчар Исидор Стојановић, био потпуно у праву када је тврдио да Вожд Првог српског устанка није рођен у Вишевцу, него у Петровцу, у једној колиби на брду званом Остриковац. Говорећи о том свом сазнању, Недељковић је изазвао реакције неких историчара, али и узнемирио духове на локалном нивоу, рушећи представе које су скоро два века биле уврежене у једном делу нашег народа.

    Иначе, Миле Недељковић је до данас приредио и написао неколико значајних књига: Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813 (1988), Топола, Карађорђев град, Опленац (1989), Задужбина краља Петра I (1992), Мемоари Томислава Карађорђевића (1999), Вождове војводе (2002), Орашац - колевка српске државности (2002). Поред две књиге Записа о Шумадији (1996/2000), Миле Недељковић је објавио и неколико вредних студија: Србија Карађорђевог времена (1990), Карађорђе и његове војводе (1997), Карађорђевићи (1997) и Темељи обновљене српске државе (1998). Осим тога, био је сценариста у филмовима: "Опленачка трилогија" Милана Кнежевића (I део, о Карађорђу, 1990), "Вожд" Крста Шканате (1997) и "О хероју тополскоме" Марка Поповића (1998).

    Недељковић је први добитник награде за науку Вукове задужбине (1990), а ове године, на VI међународном салону књиге у Новом Саду, добио је специјалну награду за дело Лексикон народа света. Сада је несумњиво да је Петровац место Вождовог рођења. Исидор Стојановић је био школован историчар, најпоузданији кога смо имали средином XIX века. Као професор историје, десет година је скупљао грађу за Први српски устанак, тако да је са много учесника и сведока разговарао - од Шапца до Алексинца, Јасике и Крушевца - јер је намеравао да изда историју Првог српског устанка. Нажалост, Стојановић је умро 1849. године у Београду.

    Иза себе је оставио неколико ваљаних радова у Гласнику Друштва српске словесности, и посебно Деловодни протокол Карађорђа Петровића, сачуван од 1812-1813. године. Реч је о најопсежнијем и најзначајнијем документу Првог српског устанка, у којем је скупљено 1.138 деловодничких нумера, војних, дипломатских, привредних и судских писама, заповести и упутстава из дворске канцеларије Карађорђа Петровића - каже Миле Недељковић, писац познатих радова о Карађорђу Петровићу и његовим потомцима, додајући:

    Ја сам Деловодни протокол, који је Исидор Стојановић издао годину дана пре смрти, значи 1848. године, изучавао неколико година. Одштампали смо га поново 1988. године, са извесним допунама, које Исидор Стојановић, логично, тада није могао да зна. Радећи на њему, одгонетнуо сам једнога од петорице писара који је Стојановићу био непознат, трећег по реду јављања рукописа, али ми је од свих открића најдраже откриће места у којем је Карађорђе рођен.

    Ког датума и које године је Карађорђе рођен, односно колико је година имао када је на Сретење 1804. дигао устанак?

    У историји, па и у нашој енциклопедистици, то питање није разрешено. Читавих 16 година варира година Карађорђевог рођења, од 1752, по некима чак и годину дана раније, значи 1751, све до 1768, па чак и до 1770. године. Најближи сам години коју је дао Гаја Пантелић Воденичаревић, његов најбољи познавалац. Од свих људи из Карађорђеве близине, који су са њим били у Првом српском устанку, па све до његовог погинућа, издвајају се три човека. То су Јанићије Ђурић (1779-1850), његов тајни секретар, који је могао да упозна Карађорђа тек 1791. године; затим Петар Јокић (1779-1852), који је, као и Јанићије Ђурић, могао да упозна Карађорђа тек када је после Кочине крајине, односно аустро-турског рата из 1791, дошао у Тополу; и Гаја Пантелић Воденичаревић (1774-1849), који га је једини познавао од рођења.

    Гаја Пантелић Воденичаревић је био Карађорђев најпоузданији пријатељ, који је имао тајне мисије у припремама устанка 1803. године, а исто тако и за знаменити збор у Орашцу, на Сретење 1804. године. Они су били и породично блиски, јер су њихови очеви живели заједно у Жабару, одакле су касније прешли у Загорицу, где се Карађорђев отац Петар занимао око пчела, а Гајин отац Пантелија око воденице, и отуда им презиме Воденичаревићи.

    Гаја Пантелић јасно каже да је он за време Кочине крајине имао 14 година, а да је Карађорђе од њега био старији 8 година. Када се од Кочине крајине одузму 22 године, добије се 1766. година. Значи, то би била најтачнија и логично заснована година Карађорђевог рођења. Према томе, 1804. године Карађорђе је имао 38 година. Био је довољно зрео да проживи оно што је проживео, и исто тако довољно у снази да би могао да превлада оне гигантске тегобе које је изискивао Први српски устанак.

    Да је раније рођен, био престар за такав подухват?

    Ако би, на пример, био рођен 1752. године, он би 1804. године имао 52 године, што је за оно време било доба поодмакле старости, и он не би могао ни да хода, а камоли да се бори. А Карађорђе је на бојном пољу био од почетка до краја, и то као пешак. Значи, није стајао иза топа и командовао, него је као пешак учествовао у непосредној борби, са толиким зрнима и сабљама усмереним на њега и његове саборце. То је, значи, једно логично закључивање које даје снагу Гајином сведочанству. Од толиких људи са којима се упознао, Исидор Стојановић се једино Гаји Пантелићу Воденичаревићу три пута враћао. Као сваки приљежни историчар, Стојановић је бележио све оно што му је неко казивао, а истицао је управо метод рада са Гајом Пантелићем Воденичаревићем, који му је у једном тренутку рекао: "Пошто ти запишеш оно што ти ја кажем, слободно можеш свакоме то да показујеш и кажеш да си од мене чуо". Дакле, он је стајао иза свега што је, чак и без длаке на језику, говорио о неким личностима.

    Тамо где није био сигуран, Гаја Пантелић Воденичаревић је увек начинио ограду: "Нисам запамтио, ово се тачно не сећам..." Нажалост, његова су казивања у целини објављена тек 1980. године, у књизи Казивања о српском устанку 1804, у издању СКЗ-а, где су она прави бисер међу казивањима четири сведока Првог српског устанка, какви су били Јанићије Ђурић, Петар Јокић и Анта Протић. Да је којим случајем Исидор Стојановић стигао да објави Гајино сведочанство и своју историју, ми бисмо данас имали разрешену дилему када је и где Карађорђе рођен. Нажалост, тај документ је стајао у Архиву САНУ, и мада је некима био доступан, на њега није обраћено довољно пажње, поготову када се и Миленко Вукићевић повео за Јанићијем Ђурићем, и не проверавајући податак, прихватио да је Карађорђе рођен у Вишевцу. Пишући о Карађорђу, Првом српском устанку и династији Карађорђевић, и сам сам наводио Вишевац као место Карађорђевог рођења.

    Историчари се разилазе и у погледу месеца и дана Вождовог рођења?

    Почев од 6. септембра, па све до 21. децембра, помиње се датум Карађорђевог рођења. Међутим, логичким расуђивањем, може се узети да је он рођен 3. новембра 1766. године, по старом календару. Зашто 3. новембра по старом календару? Зато што је тог дана Свети Георгије, или Свети Ђурђиц, по којем је, као имендану, Карађорђе и добио име Ђорђе. Значи, по Светом Ђорђу, који је у 18. веку био 14. новембра по новом календару, у 19. веку 15. новембра, а у 20. и 21. веку 16. новембра по новом календару. Тако да је много спомен-плоча са нетачним датумима; чак је, због календарског непознавања, у самом Орашцу и у Марићевића јарузи нетачан датум. Исто тако, та грешка је и на једном од обележја у Градишту, у Вишевцу.

    Карађорђевом рођењу у Вишевцу резервисано се изјаснио и историчар Милан Ђ. Милићевић?

У Кнежевини Србији, 1876. године, Милан Ђ. Милићевић ставља напомену поводом Карађорђа: "И сам сам слушао о разним местима његовог рођења"; и ту наводи Тополу, Жабаре и Вишевац, и са оградом историчара, каже: "Држим за највероватније да је рођен у Вишевцу". Тај црв сумње код Милана Ђ. Милићевића је мени, такође, био знак да место Карађорђевог рођења треба истражити до краја, што сам и учинио у другој књизи Записа из Шумадије, а онда сам, снимајући ТВ серију, неочекивано дошао до потврде архивског документа.

    Како сте открили тачну локацију на којој је Вожд Првог српског устанка рођен?

    Идући трагом Карађорђа по Шумадији, ми смо били на Градишту, у Вишевцу, где је наводно Карађорђе рођен, и где постоје два спомен-обележја, што значи да ни у самом Вишевцу није усаглашено мишљење о томе, него је реч о нагађању. Међутим, кад смо били у Петровцу, мештани кажу: "Јесте, ту је рођен". "Где?" "У Остриковцу." "Где је то?" Па кажу: "То је прва падина овде". "Можемо ли да одемо до тог места?" "Можемо". И ми смо онда отишли тамо са Милорадом Ристићем, поузданим човеком који се дуго бави историјом и предањима. Он нас је тачно одвео до тог места, и рекао нам: "Ево, ту је била колиба у којој је Карађорђе рођен".

    Петровац данас није засебно село?

    Као и људска заједница, тако је и људско насеље жива творевина. Оно се мења и по обиму и по становништву које у њему пребива. То се десило и са Петровцем. Петровац, сасвим поуздано, постоји. Значи, он је убележен. Пре Карађорђевог рођења, значи у аустријском попису пограничних нахија, по Пожаревачком миру из 1718. године, видимо да Петровац, као и Вишевац, постоји као самостално село. И сам Гаја Пантелић Воденичаревић веома прецизно каже да је Петровац село између Мраморца и Сепаца. Данас је Петровац нестао као самостално село, али постоји као заселак села Сепци, и то као оделита целина, што се види по томе што они не славе сеоске литије истог дана.

    Наиме, Сепци славе Светог Јеремију 14. маја, а Петровац слави Пољобраније следећег дана. Према томе, у Петровцу се обилази тачно петровачки атар, а Сепци, кад славе своје литије, обилазе свој атар, што је доказ некадашње одвојености ова два насеља, која су данас једна месна заједница. Мене су у Рачи покушали да дезавуишу, па је у Новостима изашао антрфиле под насловом "Непостојеће село". Кад смо објавили војну мапу, где се види да су Петровац, Мраморац и Вишевац у једном троуглу, на сат хода удаљени, онда су ваљда схватили да у њиховој општини постоји и заселак Петровац. Колико су чврсти докази да је Карађорђев прадеда био чувени јунак Трипко Гуриш Кнежевић, који је живео у другој половини 17. века?

    Несумњиво је да веза између Трипка Гуриша Кнежевића и Карађорђа предачки постоји. То се потврдило и 1809. године, у великим освајањима Србије, када је Карађорђе освојио Сјеницу, разбио Нуман-пашу пећкога на Суводолу, и спојио се са црногорском војском. Тада је, у пределу Бихора, наишао на своје сроднике, то је треће колено које се памти, и поклонио им војнички казан, што је академик Милосав Лутовац, 60-их година 20. века, обрађујући тај предео земље, потврдио. Као доказ служи и то што су они славили Светог Климента. Ту славу су славили Карађорђе, његов син Александар, и унук Петар, све до 1890. године, када су Карађорђевићи заменили Светог Климента Светим Андријом Првозваним.

    За Трипка Гуриша Кнежевића установили сте да је пето колено средњевековног српског кнеза Богдана Војиновића?

    Војиновићи се узимају као преци многих родова у српском народу. Негде око 40-ак родова вуче порекло од Војиновића, и то су међусобно све сродници, и сви су сродници са Карађорђевићима, тако да може да се каже да су кнезови Војиновићи Карађорђеви преци. Ја сам то истраживао и генеалошки. На основу историјске грађе лако се долази до средине 15. века, а онда - то су најтужније деценије живљења српског народа - недостаје једна копча да би се све тачно спојило. Значи, идући од Карађорђа уназад, ми долазимо до једног времена, поузданог по предању, дакле до Трипка Гуриша Кнежевића, а већ са Војином недостаје као доказ једно колено. То је тај прегиб где су бежећи од немила до недрага, из једног предела у други, Карађорђеви преци, као и преци осталих сродничких породица, изгубили ту нит. Али, остало је памћење, тако да ово треба истаћи као предање за које држим да има веома јаку и убедљиву основу, с тим што са историјске тачке гледишта оно не постоји као поуздан доказ због недостатка везе у једном колену.

    Неки историчари верују да је то заправо непрекинута нит, неки сумњају у везу Војиновића и Карађорђевића, а ја то питање остављам отвореним. Оно што је Јован Ердељановић записао од својих неписмених казивача по старој Црној Гори, где су људи памтили по 15 колена својих предака, касније је архивски потврђено. Наиме, Ердељановићу није било омогућено да користи Которски архив. Котор је припадао Аустро-Угарској, а ми смо били у Царинском рату и блокади у то време кад је Ердељановић истраживао стару Црну Гору, и њему је приступ архивској грађи био онемогућен. Ристо Ковијанић је сравнио Ердељановићеву стару Црну Гору и генеалошка памћења толиких родова, братстава и племена, са документима Которског архива, и нашао да су казивачи апсолутно прецизно и поуздано памтили оно што је сачувано у архиву, а за које нису ни знали да је записано и да постоји. Према томе, предање о Војиновићима и Карађорђевићима треба са великом вероватноћом узети као једну устрајну породичну нит.

    После слома Првог српског устанка, 1813. године, колико је Карађорђево напуштање Србије било оправдано?

    Његош је тачно казао: "Твојој глави би суђено за венац се свој продати". Од султана је тражено да он и многе пребегле војводе, које су као коловође устанка потражиле спас у Аустрији и Русији, буду изручени Турској. Оно због чега је Карађорђе погинуо, била је унутрашња борба за власт, и то је њему пресудило. У томе је и те каквог удела имао и Јанићије Ђурић, јер је јавио да је "стари газда" отишао, и да "нови газда", значи кнез Милош, треба да се причува. Да се Карађорђе успешно вратио, и да је дигао устанак за ослобођење балканских хришћана, онда би све то можда имало друге токове.

    Како је после Другог светског рата прослављан Први српски устанака?

    Поводом 150. година Првог српског устанка, 1954. године, одржана је лепа прослава, после које је основан и Музеј Првог српског устанка. Међутим, тај музеј је убрзо уклопљен у Историјски музеј Србије. Поводом 175. година Првог српског устанка, 1979. године, објављена су у "Политици" само два текста. Поновљен је Крлежин текст из 1954. године, са напоменом да ће се наставити са новим прилозима. Пролазиле су недеље и месеци, а нико ништа није објављивао. И тада сам ја, управо у Политици, објавио свој текст о томе. То су била једина два текста. Са закашњењем од годину дана постављен је и споменик Карађорђу испред Народне библиотеке у Београду. Дакле, на Врачару, где је био војни логор, у којем су и скупштине држане. Дупликат тог споменика је давно постављен у Подгорици, а овде у Србији, споменик је постављен тек на измаку те године, негде око Светог Николе, тек колико да се отаља један дуг, али да се учини што невидљивијим.

    Какву је историју Првог српског устанка написао Вук Стефановић Караџић?

    Вук је као историчар контрадикторан, непоуздан, и Лазар Арсенијевић Баталака лепо пише како су га он и прота Матеја Ненадовић у лаж утеривали. Дакле, Вук је дословце лагао. Да је лагао, види се и по томе што је морао да напише тајне списе - "не отварати их овога вијека", како је у завештању рекао - да би спасао своју душу. А оно што је за живота објављивао, што се тиче Првога српскога устанка и Карађорђа, то је под великим упитником, чак толико великим упитником да је кнез Милош, кад су му читали Вуков спис о Првом српском устанку, разјарен скочио, и рекао: "Лажеш", и опсовао му мајку. А писар, мислећи да њему псује мајку, скочио је кроз прозор, јер је знао какав је у жестини књаз Милош. А онда се књаз Милош повратио и објаснио му: "Ма не кажем ја то теби, него Вуку. Лаже". У питању био цитат о Карађорђу.

    Вук је толико ниподаштавао Карађорђа, мислећи да ће на тај начин да се додвори кнезу Милошу, да је писао да га се нису бојали, да су га изабрали да буде вожд, како би им наводно био слуга. У својим делима, Вук нигде не помиње Орашац као место буне и место где је потекла српска револуција, него наводи Орашје на Морави, где смешта Теодосија Марићевића, не говорећи да је он из Орашца. Ту је завео и Леополда Ранкеа, који у својој књизи Српска револуција нигде не помиње Орашац. Радован Самарџић, можда наш највећи историчар XX века, каже: "Два прва човека у српском народу, кнез Милош Обреновић као обновитељ државе и Вук Караџић као обновитељ културе, сагласно су се тада потрудила да Карађорђа зауставе у оним магловитим пределима где почиње колективно несећање".

    Колико је било нахија и војвода у Првом српском устанку?

    На основу Деловодног протокола Карађорђа Петровића 1812-1813 установио сам да је било 29 нахија. И још једно питање: колико је било магистрата? Сви преузимају погрешан податак, као што су сви преузимали и нетачан податак да је Карађорђе рођен у Вишевцу, да је било 20 магистрата. Ја сам нашао тај извор где се наводи 20 магистрата. Погледам, речју 20, а на списку 19. Међу тих 19, и Зворник, у ком је паша седео, а који никад није био под српском влашћу. Он је у Босни. Али, на основу "Деловодног протокола" и других извора, нађем да је било 27 магистрата.

    А колико је било војвода?

    То је веома значајно питање. И Вук, рецимо, који то питање није разрадио, каже: биле су "велике" и "мале" војводе, које је с потцењивањем звао "кокошари", као да нису војводе. Он их наводи негде 40-ак, Петар Јокић око 80-ак, а Константин Ненадовић наводи 128 војвода. На основу Деловодног протокола, и то сам у поговору Деловодног протокола објавио, пронашао сам 156 војвода, а после сам на скупу у Плани дошао до још неких, и сада сам објавио књижицу Вождове војводе, где их има 175.

    Који члан династије Карађорђевић је данас легитимни наследник круне?

    Врло је тешко бити Карађорђев потомак, и тај тешки венац наслеђа и славе, данас је пао на десетине живих Карађорђевића, од којих има 30-ак мушких глава које све могу с пуним правом да понесу круну Карађорђевића, јер изгубљена круна припада ономе ко је поврати. Правници се споре око тога, да будем конкретан, да ли је ЊКВ Александар (Петра) Карађорђевић легитимни наследник. Он је, по мени, само легитимни претендент. Можда са извесном предношћу, као син последњега краља кога смо имали, али ни по чему другом у односу на остале Карађорђевиће, па и на своје синове. Јер, краљ Петар је један од екс-краљева европских династија, које су после Другог светског рата остале без своје државе и без свога народа. Он је своју краљевску власт, а краљевска се не пориче, пренео на тројицу намесника, који су после његовог овлашћења дојурили Титу у Београд, и више се ни на вапаје бившега краља Петра II нису одазивали, јер им је он краљевску власт, пунолетно, сам предао. Постоји још један тестамент краља Петра II у Јерусалиму. У случају рата и опасности, краљ увек наименује престолонаследника. По примогенитури, следећи је био Томислав, и тај тестамент је познат. Краљ Петар II је добио сина 17. јула, дакле неколико месеци пошто је остао без круне, тако да је његов син Александар рођен не као престолонаследник, јер тада краљ Петар више није имао ни престо ни краљевске власти, него као краљевић, син бившега краља.


(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер