Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!





Синиша Самарџић



ПОСЕТА КРАЉА
ПЕТРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА
МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ
1910. ГОДИНЕ







Апстракт: Посета краља Петра I Карађорђевића манастиру Хиландару 1910. године, представља један у низу потеза Краљевине Србије, који су отпочели 1896. ходине, с намером решавања Хиландарског питања. Долазак краља Петра у Хиландар је имао за циљ да потврди одлучности Србије да се оконча овај случај у корист Србије.



Уводне напомене






   Хиландарско питање је најчешћа одредница везана за питање решавања статуса манастира Хиландара, односно опстанка манастира као српског, наспрам бугарских претензија. Финансијски дугови манастира, вероватно проузроковани честим губицима на метосима и унутрашњим кризама у манастиру ишли су све више у бугарску корист [1]. Краљевина Србија је током 1896. године почела активније решавање овог проблема када је, приликом посете Хиландару, краљ Александар исплатио све дугове манастира. Овом приликом, српске власти су предухитриле бугарске па је спречена могућност да манастир званично припадне бугарским монасима који су у том тренутку чинили већину монаха[2]. Иако су дугови наплаћени, могућност бугарског преузимања манастира остала је услед присталица ове идеје међу монасима. Након 1896. године Србија је, најчешће посредовањем конзулата у Солуну, наставила помагати решавање манастирских проблема у корист српских интереса. Представници српске Цркве су такође потпомагали монаштво приклоњено српском опстанку манастира[3].

   Министарство спољних послова је преко конзулата у Солуну слало манастиру тромесечну помоћ, а митрополит Димитрије је у првој деценији ХХ века послао одређене монахе са циљем да ојача положај Срба и њима наклоњених монаха у манастиру Хиландару.

   Након промене династија 1903. године, непуних месец дана пошто је Народна скупштина потврдила Петра I Карађорђевића за краља монаси манастира Хиландара покушавају ступити у контакт са њим[4]. Контактирају тада познатог београдског адвоката Ацу Новаковића који је и раније био особа од поверења манастирском братству[5]. Он је обавестио манастирску делегацију да сачекају са доласком због обавеза краља као и потребе да се реши Дечанско питање[6]. Новаковић је успео да издејствује да се дотадашња веза између Србије и манастира одржава преко министарства спољних послова.


Припреме за долазак
краља Петра у Хиландар






   Након Мајског преврата краљ Петар Карађорђевић и власт у земљи су имали проблем међународног признања њихове легитимности, услед начина смене династије Обреновић. Овај проблем је проузроковао немогућност краља да борави у иностранству. Тек 1910. године краљ Петар започиње посете иностранству. Након посете Петровграду, Москви и Цариграду краљ је посетио и Хиландар.

   Манастир је био обавештен писмом генералног конзула у Солуну Живојина Балугџића о жељи краља да посети манастир. Конзул је 3. марта послао писмо у коме је наговестио план посете краља Петра[7]. У писму се наводи да краљ планира на крају свог првог државничког путовања посетити и Хиландар са жељом да реши настале проблеме у манастиру. У опису краљевог доласка дају се штуре информације, осим податка да краљ неће доћи пре 24. марта, Балугџић наводи информације о начину доласка. Такође се наводи да делегација с краљем неће износити више од 20 људи. Занимљиве су последње странице писма на којима Балгуџић наводи жељу краља да дочек буде што скромнији и у складу са светогорским правилима. Он наводи: …духовно задовољство, што ће у славном Хиландару осећати, и очекивана предусетљивост братства биће им најдрагоценија радост и најбогатија душевна гозба. Генерални конзул наводи да је конзулат спреман манастиру исплатити све могуће трошкове за потребе дочека краља. Ове непотпуне информације у вези доласка краља су образложене чињеницом да краљ још није имао јасан план путовања[8]. Конзулат је замолио манастир да наговести долазак краља и другим манастирима на Св. гори како би послали своје представнике пошто је краљ изразио жељу да посети само Хиландар.

   Одмах након примања писма, најважније управно тело у манастиру, Сабор је одржао ванредну седницу са које је послат одговор генералном конзулу у којем се изражава одушевљеност и спремност монаха да угосте краља и његову делегацију. Манастир је у овој посети увидео јасну решеност суверена да реши коначан статус манастира[9]. Сабор је такође упутио обавештења осталим манастирима и пренео молбе да њихови представници изађу у сусрет жељи краља Петра.

   Тадашњи Сабор манастира су чинили и неколицина монаха наклоњених Србији. Тако је архимандрит Василије, иако родом Бугарин, тврдио да је Србин и залагао се да Хиландар припадне Србима. Он је био активан и у доба доласка краља Александра и краља Петра, обојица су га одликовала за ревносну службу Србији. Занимљиво је да се Василије и још неколико монаха наводе као „монаси чиновници“ Србије, због њихове наклоности српским интересима. „Монаси чиновници у Сабору“ у време доласка краља су с и тадашњи проигуман Нићифор и јеромонах Панкратије, пореклом Чех, син чувеног хиландарског историчара и библиотекара Саве Хиландарца. У Сабору су биле и неке личности које су уведене у то тело препоруком српској групи („пиринцима“) да су одани српским инетерсима.

   Тако је митрополит Димитрије, 1906. године, не желевши да се лично меша у унутрашње послове манастира својим саветима, иако је био замољен од стране српске групе, послао у манастир оца Митрофана и предложио га да се прими у Сабор. Отац Митрофан је убрзо након доласка примљен у Сабор[10]. Слично је, али с препоруком конзула у Солуну, тадашњи синђел Гаврило Дожић, 1910. године, одмах након доласка у јануару месецу примљен у Сабор и постављен за секретара. Овакав ток догађаја упућује да су монаси жељни да Хиландар остане српски били у већини при Сабору.

   Уочи доласка краља, 17. марта, Сабор доноси одлуку о монашењу осморице Срба искушеника. Након овога, манастирско братство које је дочекало краља Петра износило је 118 монаха и 12 искушеника[11, 12]. Конзулат је реаговао на манастирско писмо и манастиру доставио тражене ствари потребне за дочек и боравак краља, како би растеретили манастирску благајну. Поред овога, манастиру је унапред исплаћена тромесечена помоћ од 5000 динара. Такође је исплаћен, унапред, годишњи износ за коришћење манастирског метоха на којем је била смештена српска гимназија у Солуну[13].

   Јаснију слику тадашњих потешкоћа, најпре економских, у манастиру уочи доласка краља можемо видети из неколико писама. Тако се у писму конзулату, представник Хиландара у Кареји, архимандрит Мојсије, жали се да је грчки трговац који је требао да преда помоћ манастиру одбио то да учини[14]. У писму упућеном добротворима из Велике Кикинде почетком 1910. године, увиђа се тежак положај манастирског братства због покушаја одузимања имовине и добара са манастирских економија. Такође су уочаване размерице између српских и бугарских монаха у вођењу манастирских економија.


Посета краља Петра
у манастир Хиландар






   Краљ је у Хиландар доспео ујутру 28. марта 1910. године. По писању тадашње штампе може се увидети да је од Цариграда на Свету гору стигао бродом „Ердогул“ уз пратњу неколико војних бродова[15]. Краљ је дочекан на хиландарском пристаништу Арсана, одакле је пешке са свитом наставио пут ка манастиру. Дочеку на пристаништу су присуствовали представници карејске општине, представници светогорских манастира, и представници цивилне власти[16, 17]. Приликом искрцавања краљев долазак је пропраћен топовском паљбом са оклоних бродова, што је додатно уприличило част турских официра према своме госту, на обали краља је дочекао и славолук с натписом: „Обновиоца Душанових стаза, нека Свемогући увенча славом његовом“[18]. На појединим местима, поворка се заустављала ради молитве, а на месту Душановог крста, по обичају који су установили српски владари, краљ је засадио две маслине и два кипариса.

   На улазу у манастир поворка је застала ради указивања добродошлице краљу. Краљ је дочекан звонима и заставама Србије, као и славолуком окићеним ловоровим лишћем. Говор добродошлице у име манастирског братства је прочитао архимандрит Василије, док је обичај послуживања гостију извршио архимандрит Теофил. Обојица су били у делегацији која се спремала 1903. да посети краља и предочи му стање у манастиру. Обојица су 1904. године били одликовани орденима Светог Саве за њихову службу Србији.

   У свом поздравном говору, архимандрит Василије је пред окупљеним монасима Хиландара, делегатима других манастира и краљевом свитом исказао радост поводом доласка српског монарха и одржао патриотски говор који је „будио дух старих Немањића се жељом да и Србија, под Петром I досегне негдашњу славу“[19]. У има Епистатије краљу се обратио представник Велике Лавре о. Дамјан, протоепистата Св. Горе. Отац Дамјан је наговестио своју радост поводом доласка владара једне хришћанске земље, он је, попут архимандрита Василија, ословио краља са „господару“, иако није био поданик краљевине Србије, већ Отоманског царства, овај гест оца Дамјана је изазвао одушевљење код Срба. Манастирски католикон је представљао последњу тачко кретања свите. У цркви је Ксенофонт Пироћанац одслужио молепствије за краља[20]. Потом је краљ обилазио ризницу манастира и присуствовао седници Сабора која је свечано уприличена у његову част. Приликом посете католикону и ризници, као и током самог доласка, начињено је неколико фотографија. Фотографисао је познати солунски фотограф Алберт Франц Баубин[21].

   Затим је примио у аудијенцију старце из хиландарског сабора, протоепистат Свете Горе, представнике руског манастира Пантелејмона и бугарског манастира Зограф, као и поједине ходочаснике који су се том приликом нашли у манастиру. Краљ је том приликом примио дар иконе Богордице у име свих 20 светогорских манастира, као и старо јеванђеље у име манастира Зограф.

   Следећег дана (30. марта) српски владар је обишао 14 манастирских параклиса. Краљев прилог манастиру износио је 10 000 динара за потребе увођења општежића у манастир, насупрот дотадашњем идиоритмиском начину живота[22]. Поред овога, приложио је и крст такође у вредности од 10 000 динара, влада је приложила крст у вредности од 6000 динара[23]. Поред краља, учињене су и засебне донације од појединих људи из његове пратње. Манастир је у знак захвалности поклонио суверену скупоцене иконе Св. апостола Андреја и Св. Богородице, дрворез из XVIII века и албум са картом Свете Горе. Краљева пртња је такође примила дарове[24]. Краљ је свечано испраћен у поподневним часовима истог дана. Литија је испратила краља до Арсане, одакле је уз свечане почасти отоманских војника султановом јахтом наставио пут за Солун.


Хиландар након посете






   Манастир није успео испунити жеље краља за увођењем општежића. Ипак, новчана помоћ је искоришћена за отплаћивање дугова манастира, остатком новца реконструисана је манастирска трпезарија.

   Након 1910. године опоравак Хиландара је настављен уз помоћ матице. Помоћ краља Петра и његов долазак још више су учврстиле вековна права Хиландара загаранотвана још хрисовуљом Алексија III Комнина из 1198. године у којој је ромејски цар изричит да ће Хиландар „служити за примање људи српског народа“. Сходно јењавањем спорова и слабљењем бугарских претензија у годинама након посета с данашњег гледишта, након једног века, ова посета има значај у историји односа државе Србије и њеног духовног центра на атонском полуострву.







Додатак

Списак пратње
краља Петра I Карађођревића



1. Никола Пашић, председник владе

2. Милован Миловановић, министар иностраних послова

3. Павле Јуришић Штурм, први ађутант краља Петра

4. Петар Пашић, артиљеријски мајор

5. Светислав Николајевић, лекар краља Петра

6. Младен Лукићевић, ордонанс официр краља Петра

7. Милан Шаиновић, чиновник министарства иностраних послова

8. Иван Ивановић, секретар министарства иностраних послова

9. Мирослав Спалајковић, начелник министарства иностраних послова

10. Д. С. Чохаџић, преводилац српског посланства у Цариграду

11. Ђ. Јосифовић

12. Ђ. Остојић, мајор

13. С. Илић, пуковник


Захвалност:



Игуману Свете царске српске лавре Хиландара оцу Методију Хиландарцу

Оцу Доситеју Хиландарцу

Оцу Симеону Хиландарцу

Братству Свете царске лавре Хиландара


Напомене



1. Манастир је имао потешкоће са одржавањем метоха изван Свете горе јер је долазило до разних проблема са локалним становништвом и властима, који су проузроковали и губљење појединих метоха. По питању унутрашњих размирица говори чињеница о постојању разних група у манастирском братству. Група тзв. „пиринаца“ је једина тежила остварењу српских интереса. О томе је у својим сећањима током боравка у манастиру 1898. године Василије Трбић записао: „Једна група била је из Пирина, друга из Малеша, а трећа, најмања из Бугарске, а нешто појединачно, из прилепског, поречког, охридског среза.“ В. Трбић, „Мемоари“, књ. 1, Београд 1996, стр. 19.

2. „Српска влада је, током XIX века, притицала у помоћ Хиландару. Прво је књаз Милош одредио помоћ од 100.000 гроша годишње, а затим је та помоћ Србије износила 1847. године 500 златних дуката.“ А. Дероко, „Света гора“, Београд 1998., стр. 56.

3. Пошто СПЦ ујединила тек 1921. године, најзначајнију улогу у решавању овог питања имала је Београдска митрополија, али је међу манастирским братством било монаха из других дијазеца које ће доцније постати део СПЦ.

4. Архив манастира Хиландара (у даљем тексту АМХ), несређена архивска грађа, фонд 117 Списи из келија помрлих монаха у Хиландару, кутија 73, због несређености не постоји инвентарни број списа.

5. Аца Новаковић је још у доба краља Александра одржавао везу између државних представника и манастира. В. Трбић, нав. дело, стр. 20.

6. За детаље погледати: Д. Батаковић, Дечанско питање, Београд 2007.

7. Сви датуми су дати по јулијанском календару.

8. АМХ, ф. 90, к. 47а/II, д. 91/1910.

9. АМХ, ф. 90, к. 47а/II, д. 91/1910.

10. АМХ, ф. 86, к. 43/II, д. 20/1906.

11. АМХ, ф. 90, к. 47а/II, д. 108/1910.

12. Овај број манастирског братства се претпоставља на основу манастирског годишњег извештаја за 1910. годину. Зато се ови подаци не поклапају са подацима директора српске гимназије у Солуну проте Стевана Димитријевића, будући да постоје радови у којима је Димитријевић цитиран.

13. АМХ, ф. 90, к. 47/II, д. 105/1910.

14. АМХ, ф. 90, к. 47/II, д. 106/1910.

15. Б. Црвенковић, Албум фотографија „Хилендар српска царска лавра у Светој гори Његовом Величанству краљу Србије Петру I за спомен његове високе посете 25. марта 1910. године“ у: Шеста казивања о Светој гори, књ. 6, Београд 2010, стр. 155.

16. О устројству власти Свете Горе више се може наћи на: http://goo.gl/8MHm6k

17. У доба када се Света Гора налазила у отоманској империји, третирана је као каза (најмања административна јединица), па је стога кајмакам у име цивилне власти с почасном стражом дочекао краља.

18. „Краљ у Светој Гори.“, Политика, бр. 26, 29. март 1910. године, стр. 2.

19. АМХ, ф. 117, к. 72, због несређености не постоји инвентарни број списа.

20. Б. Црвенковић, нав. дело, стр. 161.

21. Б. Црвенковић, нав. дело, стр. 150.

22. „Идиоритмија значи да иако живе у манастиру, монаси живе одвојено једни од других, имају посебну трпезу, нису чак били обавезни да долазе на заједничка богослужења.“ Еп. Атанасије Јевтић. Прузето са: http://goo.gl/QX2UEX

23. „Пут Краља Петра.“, Политика, бр. 2227, 30. март 1910. године, стр. 2.

24. Исто.


Извори и литература

Извори:



1. Архив манастира Хиландара, фонд 86, кутија 43/II, документ 20/1906.

2. Архив манастира Хиландара, фонд 90, кутија 47/II, документи: 105/1910 и 106/1910.

3. Архив манастира Хиландара, фонд 90, кутија 47a/II, документи: 91/1910 и 108/1910.

4. Архив манастира Хиландара, несређени фонд 117.

5. Василије Трбић, „Мемоари“, књига I, ГИП „Култура“, Београд 1996.

6. Политика, бр. 2226, 29. март 1910. *

7. Политика, бр. 2227, 30. март 1910. *


Литература:



1. Александар Дероко, „Света Гора“, Херес, Београд 1998.


Зборници:



1. Биљана Црвенковић, Албум фотографија „Хилендар српска царска лавра у Светој гори Његовом Величанству краљу Србије Петру I за спомен његове високе посете 25. марта 1910. године“ у: Шеста казивања о Светој гори, књ. 6, Друштво и Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд 2010.


Интернет сајтови:



1. http://goo.gl/8MHm6k, приступљено 29. 12. 2013.

2. http://goo.gl/QX2UEX, приступљено 30. 12. 2013.


* Напомена да се наведени бројеви „Политике“ могу наћи на сајту: http://scc.digital.bkp.nb.rs/collection/politika



ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!


НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер