Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Рускога Царства из 1882. (цртеж Барона Валерија Павловича Јегорова, Главнога хералда Светога Андреја, Руске Хералдичке Колегије)



Иван Дронов


РУСКИ ЦАРЕВИ

АЛЕКСАНДАР ТРЕЋИ



Чврста империјална политика и непорочан приватни живот
одликовали су личност руског цара Александра Трећег

Руски цар Александар говорио је да Русија има само два пријатеља:
копнене снаге и флоту

Име императора Александра Трећег, једног од највећих државних делатника Русије,
још недавно ољагано и предато забораву, данас поново стиче славу.


Цар Александар III Романов (цртеж Барона Валерија Павловича Јегорова, Главнога хералда Светога Андреја, Руске Хералдичке Колегије)



КАД РУСКИ ЦАР ПЕЦА, ЕВРОПА МОЖЕ ДА ПОПРИЧЕКА


    Царевање Александра Трећег (1881-1894) није озлознамењено крвавим ратовима, ни радикалним реформама које су разориле државу, али је народу донело оно што му је у историји толико пута недостајало: мир, спољашњи и унутрашњи, економско благостање и духовно самопродубљење. Без ратова, без претњи и демонстрација силе, Русија је самим ауторитетом свога цара умела да заузме тако чврст положај на међународној арени, да је Александар Трећи могао себи да дозволи познати афоризам: "Док руски цар пеца, Европа може да попричека". Тај ауторитет и спокојна самосвест ишли су не за нарцисоидном надменошћу, већ за чврстом самоувереношћу, да Русија "има само два пријатеља: своје копнене снаге и своју флоту".

    Александар Трећи је ставио тачку на нихилистички тероризам, који је потресао државу за време владавине његовог оца, и самог убијеног 1. марта 1881. године, од бомбе терористе-масона Игњатија Грињевецког.

    Природа и карактер личне допадљивости цареве била је загонетка за многе његове савременике. Један од њих, А. А. Кирјејев, у свом дневнику, пише: "Уопште, код њега постоји не само она вањска углађеност којом се одликовао његов отац... Кад разговараш с њим, осећаш да имаш посла са једном снагом, да постоји нешто озбиљно, што се не може тако лако потиснути. Ово никада нисам осетио разговарајући са покојним Александром Другим".

Цар Александар II (1881.-1894.)    Извор те загонетне снаге био је, у ствари, приступачан свима. Сваки православни Рус - и рода славна, и простога - схватао је то и осећао, у самоме себи. Свима који разумеју, обраћао се Александар Трећи у свом славном манифесту 29. априла 1881. године "Богу, у неисповедивим дубинама Његовим, благоугодно беше да сврши славно царевање возљубљеног родитеља нашега мученичком смрћу, а на нас да пренесе свети дух самодржавне управе. Повинујући се вољи провиђења и закону наследства државнога, ми смо примили бреме ово у страшном часу свенародне туге и ужаса, пред лицем свемогућег Бога, верујући да нас, предодредивши нам ствар власти у тако тешко време, неће оставити без Своје свемогуће помоћи. Верујем, такође, да ће вреле молитве добронамернога народа, познатог по љубави и преданости својим владарима, омогућити да благослов Божији сиђе на нас и на предстојећи нам напор вршења владавине... Усред наше огромне туге, глас Божији нам наређује да бодро устанемо за ствар владавине, и поуздамо се у Божанствено привођење, са вером у снагу и истину самодржавне власти, коју смо позвани да утврдимо и одбранимо ради блага народнога..."

ЉУБАВНА ИСТОРИЈА МЛАДОГ ЦАРЕВИЋА


    Император Александар Трећи није био предодређен да царује по рођењу. Будући другим сином Александра Трећег, он је постао наследник руског престола после смрти свог старијег брата Николаја Александровича, 1865. године.

    Смрт царевића Николаја не само да је лишила Александра жарко љубљеног брата, већ је на њега пренела обавезу и тешкоће новог положаја наследника престола које су му се учиниле неиздржљивим. На годишњицу смрти свог брата, 12. априла 1866. године, он је у свом дневнику записао: "Никада нећу заборавити тај дан... Прво опело над телом драгог пријатеља... Мислио сам, у тим часовима, да нећу наџивети брата, да ћу стално плакати само при помисли да више нема брата и пријатеља. Али Бог ме је ојачао и дао ми снагу да прихватим своју нову улогу.

    Може бити да сам, у очима других, често заборављао своје позвање, али у својој души увек сам чувао то осећање да нисам дужан живети само за себе, већ за друге; тешка је то и напорна обавеза Али, \'да буде воља Божија\'. Те речи стално понављам, и оне ме теше и увек крепе, јер све што се са нама догоди, све је воља Божија, и зато сам спокојан и уздам се у Господа!"

    Године 1866. он је доживео велику љубавну кризу. Заљубљен у једну младу девојку, дворску даму, одлучио је, под утицајем страсти, одрећи се престола, да би се оженио њоме. Али отац му је забранио чак и да размишља о томе, сматрајући такав поступак дезертерством. "Желим", писао је Александар Други сину, "да чешће и озбиљније размишљаш о свом будућем позвању, и да припремиш себе да ме, по потреби, одмах замениш, не заборављајући 4. април (1866 - покушај атентата Каракозова) и 25. мај (1867. - покушај атентата Березовског). Нека те рука Божија упути на страшни терет који те чека, и на који и сам не гледам друкчије него као на крст који нам је по вољи Божијој суђено да носимо на овоме свету".

Цар Александар III Романов    Александар Александрович је у потпуности делио погледе свог оца на царевање као на "крст", на служење и подвиг у име Божије и на добро Отаџбине, захтевајући приношење на жртву свих личних прохтева. Тај "крст" било му је суђено понети на својим плећима 1. марта 1881. године, после трагичне погибељи Александра Другог. Крајем 1881. године, он је писао свом учитељу К. П. Победоносцеву, који је тада заузимао место Обер-прокурора Светог Синода: "Ужасна, страшна година долази свом крају; почиње нова, а шта нас чека испред? Тако ми је очајнички тешко да би ми, без вере у Бога и његову неограничену милост, преостало само испалити метак себи у чело. Али нисам малодушан, верујем, и верујем у Бога, и да ће настати, напокон, срећнији дани и за нашу вољену Русију... Често, веома често сећам се и речи Светог јеванђеља: \'Да не омекшају срца ваша, верујте у Бога, и верујте у мене\'. Те речи на мене делују благотворно. Са потпуним надањем на милост Божију, завршавам своје писмо: Да буде воља твоја, Господи!"

РУСИЈА РУСИМА!


    "Надање и милост Божију", међутим, уопште није значило ни пасивност, ни обезвољеност и "нојевску" политику, толико нам познату из историје савремене Русије. Напротив, никад власт није била тако уверена у исправност своје ствари; никад са таквом непоколебљивошћу и доследношћу није била покровитељ православљу, нити обезбеђивала јачину црквене саборности, непоколебљивост догматике и умножење пастве као тада; никад руски народ није осећао толико своје јединство са влашћу, као у време царевања Александра Трећег, који је први, са висине трона избацио лозинку: "Русија Русима!" При томе, упркос раширеном мишљењу, цар Александар Трећи био је одлучан противник насилне русификације и принудног преобраћања иноплеменика у православље. Једном приликом, после извештаја курландског губернатора, који је извештавао цара о сличним случајевима, писао је: "То не допуштам. Православни покрет мора ићи сам од себе, личном иницијативом Латвијаца, без сваког притиска на њихове локалне власти".

    Чак и смртни непријатељи руског цара (на пример, познати терориста, револуционар Стељњак-Кравчински) признавали су да је "он несумњиво био одан својој отаџбини. Он се просто убијао тешким државним пословима". "Ношење крста" и служба у име религије, државности и народа, одиста, поткопали су јуначко здравље императора Александра Трећег. Он је царевао недуго, свега 13 пуних година. Али и на смртној постељи, самодржац није остављао своје религиозно позвање. "Наговарају га да се остави тог посла", сведочи један савременик о последњим данима императоревим. "Али, он одговара: \'Не могу да дам оставку\', и још, ослабелом руком, пише резолуцију"... Пред смрт, Александра Трећег исповедио је и причестио свети Јован Кронштатски. Ни на минут свест није напуштала цара; опростивши се са својтом, рекао је супрузи: "Осећам крај, буди спокојна. Ја сам потпуно миран"...

    "Око пола три се причестио" - пише у свом дневнику, увече 20. октобра 1894. године, нови император Николај Други. "Ускоро су почели лаки грчеви. И крај је дошао брзо! Отац Јован је више од једног сата стајао крај његовог узглавља и држао му главу. Била је то смрт једног свеца!"

НЕПОРОЧАН ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ


Цар Александар II (1881.-1894.)    Породични живот царев одликовао се непорочношћу. По његовом дневнику, који је водио свакодневно, могуће је изучавати свакодневицу једног православног човека не горе, него, на пример, по славној књизи Ивана Шмељова "Лето Господње". Црквене песме и духовна музика Александру Трећем су прибављали истинску насладу, коју је постављао више од мирске.

    У младости на Александра је јак утицај извршио К П. Победоносцев - до сада још по правди неоцењен руски религиозни философ. Царевић је познавао и Ф. М. Достојевског, читао његове "Пишчеве белешке". И мада није много веровао мудрости овога света, ипак је чврсто усвојио истину коју су ови мислиоци проповедали - да само православан човек може да буде истински Рус.

    Александар Трећи није допуштао никакву модернизацију како догматске, тако и обредне стране православног богослужења. Он је ревносно захтевао чак и то да православне цркве у Русији изгледају чисто руски, а сам је лично одобравао неке пројекте храмова у изградњи. Због тога, архитектура тог времена носи јасно утиснут печат нарочитог и самосвојног руског стила.

    Овај руски стил у храмовима и здањима, а такође и пример, који се данас чини скоро легендарним руског православног човека на челу Русије - ето шта је Русима оставио у наследство цар Александар Трећи.


(Превео са руског: В. Јагличић)




(Пренесено са Интернет сајта часописа ''Погледи'')



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер