Грб Краљевине Србије Грб Центра
Под Високим Покровитељством 
Његовога Краљевскога Височанства 
Кнеза Александра Павла Карађорђевића



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Prof.Dr. Марко Атлагић



Грб Дубровника




ГРБОВИ НЕКИХ СРПСКИХ ПЛЕМИЋКИХ
ПОРОДИЦА У ДУБРОВНИКУ





Апстракт: На основу афирмисане литературе, реч је о грбовима неколико знаменитих српских племићких породица у Дубровнику. Поред описа грбова, дат је и историјат племства, односно породица о којима је реч и њихових најистакнутијих појединаца.

    Кључне речи: хералдика, грб, штит, накит, плашт, племство, Дубровник, Бошковић, Златарић, Гундулић, Пуцић, Растић.



+ + +




COATS OF ARMS OF SERBIAN FAMILIES IN DUBROVNIK




Abstract: Based upon the known bibliography the coat of arms of some of the important Serbian families in Dubrovnik are discussed in this paper. The description of the coat of arms and the history of the nobless the relationship of the families and their most important members are given in the paper.

Key words: coat of arms, noble families, Dubrovnik, Bosković, Zlatarić, Gundulić, Pucić, Rastić.



+ + +




    Грбове изучава хералдика - помоћна историјска наука која се развија од појаве првих грбова у 11. вијеку па до данас.[1] На јужнословенском простору хералдиком су се посебно бавили Иван Бојничић, Павао Ритер Витезовић, Христофoр Жефаровић, Иван Воршић, Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Милко Кос, Александар Матковски, Фердо Шишић, Стјепан Антољак, Грегор Чремошник, Милош Ћирић, а у новије вријеме Божо Оторепец, Милош Ћирић, Марко Атлагић, Милић Милићевић, Јелена Колумбић, Златко Младеновић, Мирослав Гранић, Предраг Палавестра и многи други.

    Што се тиче дубровачког српског племства, оно се развијало потпуно независно, чак и онда када је Дубровник био под туђом власти.[2] Наиме, дубровачка властела је у правом смислу властела - владари своје државе - а рангом равна млетачкој и ђеновљанској властели, по политичким и дипломатским врлинама високо изнад осталог далматинског племства.

    Властела далматинских градова и племићких општина се пак није међусобно признавала, иако је живјела у истој држави, па је властелин који је преселио у другу племићку општину морао тражити посредством државне власти, или само суверена, признање свог племства.[3] Дубровачка властела на свом подручју није ником признавала племство, те су најугледније племиће насељене на њиховом подручју сматрали само грађанима односно пучанима. Туђе племство у Дубровнику није повећавало права ни смањивало дужности.[4]

    Дубровачка република је узимала у своју дипломатску службу и своје грађане или пучане, али им ипак, ни уза све њихове заслуге, није признавала њихово другачије стечено племство.[5] Племство[6] је у Дубровнику одређена група родова, који се одвајају од осталог становништва, а чији припадници домнирају у јавном животу града.[7] Дубровачки грађани су били подијељени на двије велике скупине: на властелу (nobiles), којој је са правом учешћа у Великом вијећу припадало и владање и управљање градом, и пучане (cives de populo), који су такођер имали да врше неке грађанске дужности (стражарска служба), али који су у правилу били искључени из Великог вијећа, а то значи и из управљања градом. Дубровачки српски племићки родови[8] нису били сви старосједиоци. Преци неких угледних српских племићких породица су се преселили из Котора и Херцеговине у Дубровник. Примање неких пучанских породица (cives de populo) у властелу услиједило је тек у 17. вијеку, посебно послије тешког земљотреса 1667. године.[9]



+ + +




1. БОШКОВИЋ (BOSKOVICH)


Грб Бошковића



ШТИТ: Полуокругли штит је плаве боје са златним рубом; на зеленом подножју плавог штита је сребрни пеликан који својом крвљу (раздире прса) храни троје сребрних младих.

НАКИТ: Изнад штита је сребрна кацига - шлем, изнад којег се налази златна круна из које расте сребрни једнорог.

ПЛАШТ: С десне стране плаво-златни, а с лијеве црвено-сребрни.

ПЛЕМСТВО: Бошковићи су српска племићка породица чије је поријекло из Херцеговине - Орахов До.[10] Данас више нема Бошковића у Орахову Долу. Из овог српског села Бошковићи се селе крајем 18. вијека у Дубровник ради трговине.[11] Преци чувеног српског научника Руђера су носили презиме Поткравићи, односно Поткрајчићи, који су се рано доселили у Орахов До,[12] гдје су се размножили као Бошковићи. Из Орахова Дола прешао је у Дубровник Никола Бошковић ради трговине, у служби Геталдића Рада, који га шаље у Нови Пазар да га обучи међу тамошњим трговцима.[13] Он се враћа у Дубровник врло имућан. Тргујући Никола Бошковић не само да се као католик "српски писао", већ се као Србин интересовао за прошлост својих предака. Због овог интересовања за српску прошлост, Риђепути, који је са Фарлатијем и Колетијем издавао чувено дјело у 8 свезака - "Illiricum sacrum", замоли Николу да му опише српске старине које је упознао на својим путовањима по српској земљи. Тако је настао Николин спис "Relazione dei Monasaterij della Provincia di Rassia".[14] Никола је имао осморо дјеце а Руђер је био најмлађи.

    Што се тиче грба Бошковића, највјероватније је да су се у почетку служили грбом Покрајчића, с њим се вјероватно служио Божо Покрајчић, отац Николин.[15] Када су стварно Бошковићи добили племство, тешко је утврдити, највјероватније да су га као Покрајчићи добили 1595. године, па и раније,[16] и да је на основу тога племство и грб добила породица Бошковић 15.4.1718. године. Та подјела племства уписана је у LIBER REGIUS, бр. 27, стр. 49.[17] Тешко је пак рећи на којег се Бошковића тај податак односи, и да ли се уопште односи на ову породицу Бошковић. У овој породици значајне су две личности: Божо и Руђер. Божо је рођен у Дубровнику 18.2.1815. године, а умро је 3.1.1879. године.[18] Био је угледан и имућан трговац. Оставио је дубровачкој општини 10.000 форинти за школовање запуштене дјеце "без разлике вјере".[19] По његовој жељи 3.11.1879. године оснивају сестра му Марија, жена Теодора и брат Никола женску једноразредну школу за православне дјевојке "Заклада Боже Бошковића".[20]

    У породици се посебно истиче Руђер Бошковић (18.5.1711-13.2.1778). Велики је математичар, физичар, астроном, дипломат и пјесник.[21] Рођен је у Дубровнику, а умро је у Милану. Школовање је започео у Collegium Ragusinum, а наставио у Риму у Collegium Romanum.[22] Послије завршетка студија филозофије, математике, физике предавао је у нижим разредима Римског колегија, наставивши истовремено студиј теологије и заредивши се као исусовац.[23]

    Већ 1736. године почео је објављивати расправе обиљежене њутнизмом с подручја математике, физике и астрономије.[24] Повјерено му је 1742. године да истражи пукотине на куполи Цркве св. Павла у Риму, о чему је написао детаљан извештај. Већ у првим радовима писао је о облику и величини Земље те неједнакости силе теже.[25] Позиву португалског краља Ивана V да у Бразилији измјери мердијански степен није се могао одазвати,[26] јер је по налогу папе Бенедикта преузео други посао, а иза тога је са Ла Маиром (Ла Мером) извео мјерење мердијана између Рима и Риминија.[27] О томе је написао дјело "Philosophiae naturalis theoria existentium", (Wiena, 1758), које је доживјело много издања.[28] Из Беча Руђер одлази у Париз (1760) гдје као члан језуитског реда није наишао на повољан пријем у кругу научника-енциклопедиста.[29] Исте године отпутовао је у Лондон гдје је примљен у Лондонско учено друштво и позван да посматра пролаз Венере испод Сунца.[30] Он је 1761. године из Венеције пошао у Цариград, а 1762. из Цариграда[31] одлази у Варшаву, намјеравајући да продужи пут до Петрограда, али га је у том спречила болест, те се преко Беча враћа у Рим (1763). Свој пут описао је у дјелу "Giornale di ui viaggio da Constantinopoli in Polonia" (1784). Из Рима одлази за професора математике у Павију (1764), затим за професора астрономије у Милано гдје је основао звјездарницу.[32] Он је 1773. године преузео управу оптичког института у Паризу. Затражио је 1783. године допуст у Француској да би објавио цјелокупна дјела, али је убрзо оболио, те га затече смрт у Милану у 76. години живота.

    Иако је читав вијек провео у туђини, ипак није занемаривао своју српску народност. Када га је једном Д'Аламберт назвао Талијаном, одлучно је то одбио. Он је био и остао Србин, али католичке вјероисповјести.[33] Напредовањем науке расте све већа слава и заслуга овог великог сина српског народа.[34] Он се знао кретати у свим гранама људског знања: астрономији, метерологији, физици, филозофији, геологији и геодезији, те у поезији. Био је пламенит огањ из којег су се просипале разне варнице знања. Испитујући силе природе одређивао им је пронађене законе, откривао сакривене тајне нашег планета, те популарисао науку уопште.



+ + +




2. ЗЛАТАРИЋ (ZLATARICH) [35]


Грбови Златарића



ШТИТ: Полуокругли плави штит је косо подјељен златном гредом у чијој је средини црвена ружа, а са њене десне и лијеве стране налази се по један сребрни крин (љиљан); изнад и испод греде је по једна црвена ружа са златним тучком.[36]

НАКИТ: Изнад штита је сребрна кацига са златном круном из које расту раширена плава крила између којих је црвена ружа.

ПЛАШТ: С десне и лијеве стране плаво-златни.

ПЛЕМСТВО: Златарићи су стара српска племићка породица у Дубровнику.[37] Они су били једна од најстаријих и најзнаменитијих српских пучких[38] породица у Дубровнику и послије великог потреса добили су властелинство, дакле послије 1667. године, а не послије 1665. како пише Кукуљевић. У Дубровнику су Златарићи дошли из Србије, гдје су већ били племићи, гдје су били одликовани разним частима због војничке службе. Неки сматрају да су били витезови.[39] Златарићи су се најприје населили на острво Колочеп (Calamatto), одакле су прешли у град Дубровник. Најзначајнија личност у овој породици је Доминико Златарић. Његови родитељи су били Жимун Златарић, Михов син, и Франа, кћи Доминика Кладуробовића, који су били врло богати. Доминико се родио 1558. године. Имао је брата Миха, који је био официр - tribunus militium (што би могло бити пуковник или мајор) у војсци Ђуре Зринскога, те Цвијету и Николу, који су били живи послије очеве смрти. Од сестара знало се за Кату која је умрла послије 1597. године.[40] Доминико је био веома надарен, а учио је талијански и латински језик. Још као дијете почео је писати пјесме. Пошто је у учењу добро напредовао, отац га пошаље у Падову на гласовиту Велику школу (Gymnasium i archigymnasium), касније универзитет. Ту је изучавао филозофију, право, а у књижевности је толико напредовао да је био на гласу као говорник и пјесник.[41] Он је 1579. године штампао о свом трошку талијанске пјесме свога пријатеља Цесара Симонетија, а поклонио их је Цвијети Зузорић,[42] удатој Песциони. У Падови је учио грчки језик. Када је завршио науке, 1579. године допала га је највећа част на тој школи: био је именован за ректора Rector artistarum,[43] те је примио свечано знакове те части 13.8.1579. године. Млетачка република га надари редом златнога витеза (eques auratis). Доминико се 1580. године вратио у Дубровник,[44] те се 1587. оженио са Маром, кћерком Пере Гомовића. Све до 39. године живота највећа забава му је била поезија. Не зна се година његове смрти.[45] Цријевић каже да је умро почетком 17. вијека, али послије Динка Рањине (1607), јер је овоме уписао надгробни натпис.[46] Ријетко коме је успјело, као Доминику, да је веома млад, послије навршене године ректоровања на Падовском универзитету, доживе да му открију мраморну плочу на којој се каже: ILLUSTRI VIRO DOMINICO SLATARICHIO SIMEONIS. F. RAGVSINO EQUITI AVRATO RECTORI SPLENDIPISSIMO QUI SUO SPLENDORE, AC DIRVTM PRISTINO CANDORI RESTITVIT VNIVERSITAS, PHILOSOPHORUM ET MEDICORUM NON IMMENOR BENEFICII POSVIT. V. KAL. AVG. M. D. 1.

    Златарићи су касније тј. 8.10.1756. године добили племство од краљице Марије Терезије.[47] Племство је добио Павао Златарић. Уведен је у Liber regius, XLVII, стр. 393.



+ + +




3. ГУНДУЛИЋ (GONDOLA-GUNDULA)


Грб Гундулића



ШТИТ: Срцолики сребрни штит је три пута окомито подјељен плавим гредама: штит је водоравно подјељен црвеном гредом.[48]

НАКИТ: Изнад штита је сребрна кацига са златном круном из које расту отворена плаво-сребрна орлова крила пресјечена црвеном гредом.

ПЛАШТ: С десне и лијеве стране плаво сребрни.[49]

ПЛЕМСТВО: Гундулићи су српска племићка породица из Дубровника.[50] Они од давнина спадају у најугледније породице дубровачког српског племства. Ова породица се већ од 13. вијека састоји од три лозе, које су се вјековима одржавале и даље гранале,[51] а већ у 13. вијеку имала је водећу улогу у јавном животу Дубровника. У 16. вијеку род Гундулића се састојао од три главне гране.[52] Најзначајнија личност породице је свакако Иван Гундулић (Џиво Фране), пјесник (1589-1638). Школовао се у Дубровнику.[53] Био је 1615. и 1619. године кнез у Конавлима, од 1621. обавља различите службе, понајвише управне, а 1634. постаје члан Вијећа умољених (сенатор), да би пред крај 1638. године био изабран у Мало вијеће, али је умро прије него што је ушао у то највише тијело Републике.[54] Без сваке сумње, најбољи трагови српства у дубровачкој књижевности налазе се у "ОСМАНУ" Џиве Гундулића. Он је обимно захватао језичке љепоте и мотиве из српске прошлости.[55] Гундулићев "ОСМАН" има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини.[56] Цијело VIII пјевање испуњено је Гундулићевим српством. У стиховима "ОСМАНА" заступљени су многи Немањићи, "Немањићи кућа цара", Св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту су косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихови велможе. Осмо пјевање "ОСМАНА" је болна епопеја, али и апотеоза српства. Пјесник[57] не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идеалан живот Срба кроз весела прела и кроз њихова кола и пјесме, кроз приче о вилама, о чему причају и пјевају "рашке кћери рајске љепоте".[58] Гундулић посебно уздиже своје најближе комшије (сусједе) Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осјећаја и мисли. Хрватима је Гундулић посветио свега неколико стихова. Хрвати су похрватили Гундулића. Они су похрваћивали све што је српско. То је понајвише вршила католичка црква, а касније Илирци и страна заблудјела интелигенција. Један од ријетких познавалаца Гундулића, Луко Зоре[59] (проф. задарске Гимназије), још 1869. године скретао је пажњу јавности на необуздано похрваћивање свега што је српско: "Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град Дубровник и наше све од реда велике књижевнике, учењаке"... Тако су скоро похрваћивали славног Руђера Бошковића и Балтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића".[60] У историји српске књижевности савршена је и утврђена ствар да је Иван Гундулић највећи српски пјесник периода који се назива дубровачко-далматински.[61] Можемо слободно закључити да је Гундулић био врстан син српског народа, и да му је поред осталих узвишених замисли пред очима лебдјела славна српска прошлост. Гундулићи као истакнута племићка српска породица су дали много знаменитих личности и послије Ивана Гундулића. Довољно је споменути само једног, и то последњег члана ове породице, баруна Франа Гундулића,[62] иначе витеза малтешког реда и од 1889. године до смрти начелника Дубровника. Франо је неожењен преминуо у Дубровнику 3.7.1899. године, а сахрањен је у гробљу Св. Михајла (породична гробница) у Лаподу (жупа Груж).[63] Аустријска влада му је 1845. године додјелила барунску титулу.[64]



+ + +




4. ПУЦИЋ (POZZA) [65]


Грбови Пуцића



ШТИТ: Полуокругли плави штит је два пута косо подијељен са две златне греде. Испод и изнад златних греда налазе се по три сребрна љиљана.[66]

НАКИТ: Изнад штита је сребрна кацига, изнад које је златна круна из које расте црни орао раширених крила.

ПЛАШТ: С десне стране плаво-златни, а с лијеве плаво-сребрни.

ПЛЕМСТВО: Пуцићи су српска племићка породица из Дубровника.[67] Племићки род Пуцић (Pozza) може се пратити у Дубровнику још од 13. вијека.[68] Међу последњом дубровачком властелом посебно су били познати они из рода Пуцић. Припадници те породице обављали су за Дубровачку републику највише државне функције, а неки су се истакли као књижевници (на пример Вицко Пуцић).[69] Најстарији представници ове породице су браћа Пасква и Петар.[70] О правом родоначелнику ове породице није нам до данас ништа познато (неки "Сабини"). Као први представник породице јавља се Паска Чипонић 1253. године у списку чланова Великог вијећа, приликом потписивања уговора о савезу између Дубровника и бугарског цара Михајла Асена.[71]

    Паско је вршио сваке друге године дужност iudexa, па је као такав био члан Малог вијећа. Имао је синове (најстарији Саво) који су трговали у Србији и Босни. Петар (1281-1334) је био члан Вијећа умољених 1326. године.[72] У 14. вијеку најзначајнија личност у породици је Петрус де Маргарито де Поца (1360). Био је члан Малог вијећа и Вијећа умољених. Изабран је 1359. године за кнеза Република.[73] У току 14. вијека ни један Пуцић није био на том високом положају, тек у 19. вијеку род Николауса Јохануса де Поца има такву личност. У 16. вијеку у овој породици истиче се Карло Пуцић (Puteus Pozza), латински пјесник (1458-1522).[74] Он је у 15. вијеку штампао[75] спис "Caroli Putci patricii Ragusini ellegiarum libellus de laudibus Genesae puellae", хвалећи у тим пјесмама примјену тадашњих трубадура, љепоту дјевојке Њеже која се и посвећује Богу. Те су пјесме ријетко лијеп примјер хуманистичког пјесништва.

    У вријеме пада Дубровачке републике (1808) у Дубровнику живи само једна племићка породица са презименом Пуцић (Pozza).[76] Из те породице потекла су четири сина (четири брата): Нико Луиђи, Марко, Мато са надимком Неру, и Луцијан.[77] То су били последњи Пуцићи који су се женили. У њиховим браковима рођено је седам синова. Никола Луиђи је имао три сина: Ораста (Меда), Николу Великога и Николу Малога.[78] Трећи брат Мато је имао једног сина, а четврти брат Луцијан није имао сина. Рафо Пуцић (син Ников) није био брат Медов и Николе Великог, већ њихов рођак.[79] Рафо Пуцић је рођен 27.4.1828. године у Дубровнику. Умро је у Бечу 4.11.1890. године. Био је по занимању правник-адвокат.[80] Припадао је далматинској Народној странци. Пет пута је биран за дубровачког општинског начелника (1869, 1872, 1875, 1882, 1884), два пута за заступника у Далматинском сабору (1870, 1876) и два пута за заступника у Царевинском вијећу (1879, 1885).[81]

    Једна од најмаркантнијих личности из ове српске породице је Медо Пуцић (12.3.1821-30.6.1882), кнез и пјесник, од оца Марка и мајке Мандалијене Бундицере. Почео се школовати у Дубровнику, а лицеј је завршио у Млецима. Право је учио у Падови и Бечу. Још у Млецима 1841. године упознао се са Коларом,[82] што је много утјецало на његово српско и славенско осјећање.[83] Често је путовао по многим земљама Европе. Њега је 1868. године позвало тадашње Намјесништво за васпитача малољетном кнезу Милану у Београду, на којем је положају остао до 1874. године.[84] Последњих 10 година је провео у Дубровнику бавећи се поезијом, историјским студијама и публицистиком. Пуцић је дјеловао као пјесник, научник и политичар. Почео је пјевати 1840. године. Први су му стихови били лирски, романтичарски. Његов се стил све више приближавао народном. Прво издато дјело му није изворно: "Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках" (1844). Касније, 1849. године, штампао је своје елегије под насловом "Талијанке", затим "Пјесме" (1862, 1879), "Цвијета" и др.[85] Пуцић је писао те стихове на италијанском и углавном је преводио стихове на тај језик. Тако је превео нешто из Гундулићевог "ОСМАНА". Бавио се и историјом, а посебно историјом дубровачке књижевности. Тако је међу осталим написао расправу о Игњату Ђорђићу и биографију Славног дубровачког нумизматичара Анселма Бандуриа (1671-1742). Главно његово историјско дјело је из дубровачког архива - "поменици српски", које је издало Српско учено друштво, (I, 1858, II, 1862), у које је Пуцић уградио свој српски национализам чија основа је била старо дубровачко и далматинско словинство.[86] Као пјесник Пуцић је цијењен као претеча Његоша и Бранка Радичевића. Аустријско племство додијелио је цар Леополд, Матији Пуцићу, и његовим потомцима и то грофовски наслов са придјевом "загорски" 1688. године. Пуцићи су имали надимак "Шкатићи", али не зна се до данас зашто.



+ + +




5. РАСТИЋ (RESTI) [87]


Грб Рестића



ШТИТ: Полуокругли штит је водоравно подјељен. Доње сребрно поље је три пута косо подјељено са три црвене греде, у горњем плавом пољу налази се сребрна кула са једним плавим вратима и два прозора у горњем дјелу, а кула се завршава сребрним круништем.

НАКИТ: Изнад штита налази се златна круна без шлема.

ПЛАШТ: Нема.

ПЛЕМСТВО: Растићи (Resti, Rasti) су српска племићка породица поријеклом из Дубровника.[88] Први помен породице[89] потиче из 13. вијека. [90] Њезини представници се нису налазили на одговорним дужностима.[91] Растићи су пред крај 13. вијека одржавали трговачке везе са копненим залеђем, а почетком 14. вијека иду све до Срема. Обављали су разне дужности везане са привредним животом града, као и дужности iudexa minores curiae. Међутим, ипак налазимо Симона Матхие де Расти да врши два пута дужност члана Вијећа умољених, а 1301. године један је од "iudex et consilarii".[92] Растићи од краја четрдесетих година 14. вијека улазе у Мало вијеће. Крајем 14. и 15. вијека породица посједује велики привредни углед који заснива на јачању везе са Босном, Србијом и Угарском.[93] За вријеме епидемије куге 1348. године број чланова породице Рести се прилично смањује. Средином 14. вијека убрајају се Рести, са Symeom Sclani de Resti и Vitom Volcii de Resti у онај слој породица које су редовно имале своје представнике не само у Вијећу умољених него и у Малом вијећу.[94] Послије Сyме Слави де Рести читаву једну деценију, породица Растић није имала ни једног репрезентативног представника. Неки чланови ове породице (Michael и Маринус де Расти) су у првим деценијама 15. вијека активно учествовали у рјешавању дубровачких политичких питања.[95] Играли су значајну улогу у дипломатским пословима са Босном, Србијом и Угарском, камо су ишли као дубровачки посланици.[96]

    Од краја 14. вијека био је сваке године по један Рести кнез Републике. Чланови ове породице су касније прешли у Хрватску. Налазимо их у Лици у 18. вијеку.[97] Dane Rastich, витез (1794-1853) био је стожерни писар 1809. у војсци. Исте године постао је кадет и поручник, а борио се у војсци хрватског бана Gyulaia. Током 13 година био је учитељ математике у војној школи у Карловцу. Постао је 1826. натпоручник и ађутант заповједајућег генерала у Загребу. Дане је 1836. године постао мајор, 1845. пуковник и заповједник граничарске пуковније у Петроварадину. У рату против Мађара судјеловао је 1848-1849. године и 1849. постаје члан витешког реда Марије Терезије, те генерал-мајор у армији бана Јелачића. Послије рата командовао је бригадом у Госпићу, а 1853. године постао је подмаршал, када је пензионисан. Племство (барунство) је додијељено 1851. године Данијелу Растићу. У овој породици у Госпићу посебно се истакао мајор Дане Растић, којем је Фрањо Јосиф 16.6.1882. године додијелио племство и грб.[98]




+ + +




Резиме:


    У Дубровнику је било много српских племићких породица које су имале своје грбове. У овом раду обрађени су само неколико. Посебно су биле значајне племићке српске породице Бошковић, Златарић, Гундулић, Рестић (Растић) и Пуцић. Ове српске племићке породице биле су католичке вјере. Грбови ових племићких породица имају све карактеристике западне хералдике, али се осијећа утјецај и средњоевропске. Овим радом смо покушали доказати да су Срби у Дубровнику, као и у Далмацији и Хрватској, имали значајну улогу у свим збивањима, што је поред осталог резултирало добијањем племства. Неки чланови српских племићких породица постали су значајне личности науке и историје, европских и свјетских размјера (Бошковић) и др.


+ + +




Литература:


1. Др Стјепан Антољак, Помоћне историјске науке, Краљево, 1971.

2. Heyer von Rosenfeld, Der Adel von Kroatien und Slavonien, Nurnberg, 1873.

3. Иван пл. Бојничић, Der Adel von Kroatien und Slavonien, Nurnberg, 1873.

4. Др Марко Атлагић, др Божидар Шекуларац, Помоћне историјске науке, Приштина, 1997.

5. Др Марко Атлагић, Грбови племства у Славонији и Војводини у новом веку, с посебним освртом на грбове српског племства, Приштина, 1997.

6. Милош Ћирић, Хералдика, Београд, 1988.

7. Бартол Змајић, Хералдика, Загреб, 1996. (посмртно издање)

8. М. Решетар, Попис дубровачких властеоскијех породица, Годишњак Дубровачког ученог друштва "Свети Влахо", књ. 1, Дубровник, 1929, стр. 1-11.

9. Д. Павловић, О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, Зборник радова XVII, Институт за проучавање књижевности САН, књ. 2, Београд, 1952, стр. 27-28.

10. Б. Крекић, Дубровник и Левант (1280-1410), Београд, 1956, стр. 138.

11. Др Илија Синдик, Дубровник и околина, Српски етнографски зборник, књ. XXXVIII, 1926, стр. 60.

12. Philippus de Diversis dequartgiania de Lucca, Situs aedificorum politiae et laudabilum consuetudini inclitae civitatis Ragusii, Ed Brunell Zar 1882.

13. М. Медини, О постанку и развитку кметских одношаја у Далмацији, Задар, 1920.

14. Хрватски биографско лексикон, I, II, Загреб, 1989.

15. Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992.

16. Архив САНУ, Рукописне књиге, бр. 38, - Republicae Ragusinae... стр. 19.

17. Жељко Митровић, Руђер Бошковић, Загреб, 1968.

18. Т. К. Поповић, Гдје су се родили Бошковићи, Дубровник, год. 5, 1896.

19. Исти, Божо Бошковић, Орао, бр. 19, 1893.

20. Исти, Божо и Теодор Бошковић, Недјеља, год. 3, 1910.

21. Споменица Руђера Бошковића, Дубровник, 1911.

22. Фрањо Рачки, Живот и оцјена рада Руђера Бошковића, Рад ЈАЗУ, бр. 87-89, 1887-1888.

23. D. Veccolini, Dell vita e degli studi di R. Boscovich, Giornalearcadica di Roma, br. 92, 1842.

24. Р. Стојановић, Руђер Бошковић, Коло, год. 4, бр. 3-4, 1902.

25. С. Станојевић, Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, I, Загреб, 1928.

26. Б. Петронијевић, Живот Руђера Бошковића, Мисао, год. 6, 1924.

27. Б. Трухелка, Бошковић у Паризу енциклопедиста 1759-1769, Савременик, год. 21, бр. 8-9, 1928.

28. Исти, Енглеска писма Руђера Бошковића, Мисао, год. 11, бр. 30, 1929.

29. L. L. Whyte, Руђер Јосип Бошковић, Алманах Бошковић, 1959-1960.

30. Луко Зоре, Дубровчани су Срби, Дубровник, 1903.

31. П. Будмани, Дјела Доминика Златарића, Загреб, 1899.

32. Мирко Томасовић, Традиција и контекст, Загреб, 1988.

33. Д. Павловић, Прилози за биографију Доминика Златарића, 1959.

34. Петар Колендић, Галицијев говор у част Златарићу, Шишићев зборник, Загреб, 1929.

35. Тадић Јорјо, Младост Цвијете Зузорић, Шишићев зборник, Загреб, 1929.

36. Ирмгард Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Београд, 1960, 37. Енциклопедија Југославије, ИВ, Загреб, 1986.

37. Др Давид Богдановић, Живот и књижевни рад Xива Франа Гундулића, Дубравка, Узорна дјела хрватске и свјетске књижевности, књ. 9, стр. 9.

38. К. Миленовић, Иван Гундулић српски пјесник прве половине 17. вијека, Отаxбина, год. VII, бр. 77-78, Београд, 1888.

39. Момчило Иванић, О Ивану Гундулићу као српском пјеснику, Наставник, књ. 4, Београд, 1893.

40. Марко Цар, Иван Гундулић, Летопис Матице српске, књ. 350. Нови Сад, 1938.

41. Јеремија Митровић, Сукоб Срба и Хрвата приликом откривања споменика Гундулићу 1893. у Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, св. 2, 1991.

42. Хисторијски архив у Дубровнику, Матица мртвих града Дубровника, XIII, бр. 38.

43. Нико Гјиванић, Подаци за биографију пјесника Ђива Фр. Гундулића, Задар, 1909.

44. Проф. Милан Решетар, Нумизматика, I, Сремски Карловци, 1924.

45. Т. Смичиклас, Codex diplomaticus Criatuae Dalmatiae et Slavoniae, IV, Загреб, 1904-1934.

46. Хисторијски архив у Дубровнику, Тестамент нотариа, II.

47. Исто, Diversa Cancellariae, VIII, 106/П.

48. Милан Решетар, Попис дубровачкијех властеоскијех породица, Гласник дубровачког ученог друштва "Свети Влахо", књ. 1, Дубровник, 1929.

49. Јоспи Берса, Дубровачке слике и прилике, 1800-1888, Загреб, 1941.

50. Иво Перић, Политички лик Рафа Пуцића, Рад ЈАЗУ, књ. 375, Загреб, 1978.

51. Фрањо Кулишић, О Меди Пуцићу, Дубровник, 1912.

52. Коста Милутиновић, О везама Далмације и Војводине у доба илирског покрета 1835-1848, Задар, 1986.

53. Исти, Медо Пуцић и Народни препород у Дубровнику, Дубровник, бр. 3-4, 1964.

54. Ф. Марковић, Кнез Медо Пуцић, Рад ЈАЗУ, бр. 67, Загреб, 1883.

55. Монумента Рагусина, II, Загреб, 1879-97, стр. 140.

56. Ф. Миклошић, Monumente serbica..., Wien, 1858.




------------------------------------------------------------------------------------------



[1] Др Стјепан Антољак, Помоћне историјске науке, Краљево, 1971; Б. Змајић, Хералдика, Загреб, 1971; Милош Ћирић, Хералдика, Београд, 1988; др Марко Атлагић, Грбови племства у Славонији и Војводини у новом веку с посебним освртом на грбове српског племства, Приштина, 1997; Успореди: др Марко Атлагић, Помоћне историјске науке, Приштина, 1997.

[2] Heyer F. Rosenfeld, Der Adel von Dalmatien, Nurnberg, 1873; М. Решетар, Попис дубровачких властеоскијех породица, Годишњак дубровачког ученог друштва "Свети Влахо", књ. 1, стр. 1-11, Дубровник, 1929; М. Меидни, Старине дубровачке, Дубровник, 1935.

[3] Д. Павловић, О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, Зборник радова XVII, Институт за проучавање књижевности САН, књ. 2, Београд, 1952, стр. 27-28.

[4] Б. Крекић, Дубровник и Левант (1280-1410), Београд, 1956, стр. 138.

[5] Др И. Синдик, Дубровник и околина, Српски етн. зборник, књ. XXXVIII, 1926, стр. 60.

[6] О дубровачкој хералдици немамо литературе, осим неколико штурих биљежака у часописима и новинама, али то је недовољно да би се добила тачна и свеобухватна слика ове помоћне историјске науке у Дубровнику.

[7] Од 15. вијека водила се посебна књига "Specchio" у којој су забиљежена имена свих државних функционера, а они су били само племићког поријекла.

[8] Philippus de Diversis de Quartgianis de Lucca, Situs aedificiorum politiae et laudabilum consuetudini inclitae civitatis Ragusii. Ed Brunelli, Zara, 1882 (astratto dai programini del Ginuuosio superiore di Zara degli anui 1880-1882), стр. 6.

[9] М. Медини, О постанку и развитку кметских одношаја у Далмацији, Задар, 1920, стр. 77; Иван пл. Бојничић, Der Adel von Kroatien und Slavonienen, Нурнберг, 1899, таф. 15.

[10] Архив Српске академије наука и уметности (АСНАУ). Рукописне књиге, бр. 38, Reipublicae Ragusinae cijiusque optimatum insigniae, стр. 19. Дон Јосип Зовко, Бошковић у селу Орахов До, Врела и приноси, бр. 8, Сарајево, 1938, стр. 83.

[11] У црквеним књигама у Равној жупи Орахов До наводе се међу другим старосједиоцима и Бошковићи. Види: Жељко Марковић, Руђер Бошковић, Загреб, 1968, стр. 11.

[12] Хрватски биографски лексикон, бр. 2, Загреб, 1989, стр. 195; Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 124-126.

[13] Из 1629. године сачувана је једна изјава људи написана "IN CARTTERE ILIRICHO OVERO SERVIANO" (српским писмом) која о том говори.

[14] Никола је у том дјелу унио српске манастире од Косова до Херцеговине, како их је видио и како је о њима нешто дознао.

[15] Жељко Марковић, Руђер Бошковић, Загреб, 1968, стр. 14. Неко вријеме се Руђер Бошковић, син Николин, служио печатом за печаћење својих писама на којему је био грб Покрајчића.

[16] Иван пл. Бојничић, Der Adel, 149.

[17] Бојничић наводи да је племство подјељено Георгу Бошковићу (можда Ђури - Руђеру). Тешко је утврдити на којег се Бошковића то односи.

[18] Т. К. Поповић, Гдје су се родили Бошковићи, Дубровник, год. 5, 1896, бр. 20, стр. 3.

[19] Т. К. Поповић, Божо Бошковић, Орао (календар), бр. 19, 1893, стр. 21.

[20] Исти, Божо и Теодор Бошковић, Недјеља, год. 3, 1910, бр. 8, стр. 136.

[21] Споменица Руђера Јосипа Бошковића, Дубровник, 1911, стр. 2.

[22] Хрватски биографски лексикон, бр. 2, Загреб, 1989, стр. 194.

[23] Фрањо Рачки, Живот и оцјена рада Руђера Бошковића, Рад ЈАЗУ, стр. 87-89, 1887-1888, стр. 1.

[24] D. Vaccolini, Dell vita e degli studi di R. Boscovich, Giornale arcadica di Roma, br. 92, 1842, стр. 174.

[25] К. Стојановић, Руђер Бошковић, Коло, год. 4, бр. 3-4, 1902, стр. 163.

[26] Жељко Марковић, Руђер Бошковић, Загреб, 1968, стр. 84.

[27] С. Станојевић, Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, I, Загреб, 1928, стр. 270.

[28] Б. Петронијевић, Живот Руђера Бошковића, Мисао, год. 6, бр. 15, 1924, стр. 1026.

[29] Б. Трухелка, Бошковић у Паризу енциклопедиста 1759-1760, Савременик, год. 21, бр. 8-9, 1928. стр. 429.

[30] Исти, Енглеска писма Руђера Бошковића, Мисао, год. 11, бр. 30, 1929, стр. 315.

[31] L. L. Whyte, Руђер Јосип Бошковић, Алманах Бошковић, 1959-1960, стр. 180.

[32] Хрватски биографски лексикон, бр. 2, Загреб, 1989, стр. 197.

[33] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 125.

[34] Луко Зоре, Дубровчани су Срби, Дубровник, 1903, стр. 8.

[35] АСАНУ, Рукописне књиге, бр. 38, Reipublical Ragusina..., стр. 39. Други див је добивен 21.8.1756. године. У плавом штиту златни лав који у подигнутој предугој алесинци држи сребрну сабљу - кривошију. У накиту је оклопљена савијена сребрна лула са кривошијом у шаци.

[36] Heyer von Rosenfeld, Der Adel von Dalmatien, Nurnberg, 1873, str. 137.

[37] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 125. Иван Кукуљевић-Сакцински је тврдио да су из Мезије. Види: П. Будмани, Дела Доминика Златарића, Загреб, 1899, стр. 9.

[38] Пучани су у Дубровнику били слободни ред који се бројио први послије властеле, били су раздјељени у две братовштине: Св. Антуна и Св. Лазара. Свака је породица имала свој грб који је био уписан у државну архиву, и изван Дубровачке републике смјели су се називати властелом, али не дубровачком него стонском. Генеалогију и историју породице написао је Бјелослав Тибуртини око почетка 16. вијека.

[39] Вјероватно се мисли на то што је Доминико Златарић добио као ректор част златног витеза.

[40] Њезину је смрт опјевао Доминико у пјесми под насловом "У смрт Кате своје сестре". Види: П. Будмани, Дела Доминика Златарића, Загреб, 1899, стр. 185.

[41] Учитељ му је био његов ујак Франо Кладуробовић, док је Кукуљевић мислио да је Кладуробовић био уз његова оца учитељ. [42] Она је надахнула Доминика пјесничким духом од најмлађе његове доби. Својом љепотом, љубазношћу и духовитости Цвијета је заносила срце и памет људима што су је познавали.

[43] Мирко Томасовић, Традиција и контекст, Загреб, 1988, стр. 64.

[44] Д. Павловић, Прилози биографији Доминика Златарића, 1959, стр. 461.

[45] Петар Колендић, Галлиццијев говор у част Златарићу, Шишићев зборник, Загреб, 1929, стр. 100; Тадић Јорјо, Младост Цвијете Зузорић, Шишићев зборник, Загреб, 1929, стр. 395.

[46] Он гласи: Живот сврши дни укопан овде би Ромина ки с пјесми неумрли глас доби, које чим спјеваше, за собом Серене и виле вођаше и звијери и стијене. Аполо просузи мртва га видећи, и Лубав у тузи помиче цвилећи.

[47] Иван пл. Бојничић, Der Adel von Kroatien und Slavonien, Nurnberg, 1899, стр. 209.

[48] АСАНУ, Рукописне књиге, бр. 8, Reipublical Ragusina..., стр. 21.

[49] Heyer von Rosenfeld, Der Adel von Dalmatien, Nurnberg, 1873, стр. 111.

[50] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 120.

[51] Ирамгард Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Београд, 1960, стр. 258.

[52] Према К. Јиречеку породица Гундулић се само јавља у Задру, где се 1199. године спомиње неки Добре де Гундула, који је 1205. присуствовао као свједок при склапању уговора (трговачког) између Раба и Сења.

[53] Енциклопедија Југославије, Загреб, ИВ, 1986, стр. 629.

[54] Др Давид Богдановић, Живот и књижевни рад Џива Франа Гундулића, Дубравка, Узорна дјела Хрватске и свјетске књижевности, књ. 9, стр. 9.

[55] Момчило Иванић, О Ивану Гундулићу као српском пјеснику, Наставник, књ. 4, стр. 5, Београд, 1893.

[56] Коста Миленовић, Иван Гундулић српски пјесник прве половине 17. вијека, Отаџбина, год. VII, бр. 77-80, Београд, 1888, стр. 119.

[57] Марко Цар, Иван Гундулић, Летопис Матице српске, књ. 350, Нови Сад, 1938, стр. 45.

[58] Најранији Гундулићев рад је "Пјесни покорне краља Давида", Рим, 1621. У младости је написао доста пасторала, "сложења" за које тврди да су се "с величијем славом приказивали": Галатеа, Посветилишта љувено, Церева Клеопатра, Адона, Кораљка од Сира, затим Аријадна, Прозерпина уграбљена, Дијана и Армида. А од свих његових лирских пјесама најљепша је "Сузе сина разметнога" (Млеци, 1622). Круна свега његовога пјесничкога рада је поред "Дубравке", "Осман" у којем је опјеван трагичан свршетак турског цара Османа II.

[59] Митовић Јеремија, Сукоб Срба и Хрвата приликом откривања споменика Гундулићу 1893. у Дубровнику, Зборник О Србима у Хрватској, 1991, св. 2, стр. 195.

[60] Исти, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 124.

[61] Момчило Иванић, О Ивану Гундулићу као српском пјеснику, Наставник, књ. 4, св. 5, Београд, 1893, стр. 395.

[62] Хисторијски архив у Дубровнику Матица мртвих града Дубровника, XIII, бр. 38, стр. 32.

[63] Нико Ђиванић, Подаци за биографију пјесника Ђива Фр. Гундулића, Задар, 1909, стр. 4.

[64] Проф. Милан Решетар, Нумизматика, I, Сремски Карловци, 1924, стр. 571-572.

[65] АСАНУ, Рукописне књиге, бр. 8, Reipublical Ragusina..., стр. 30. Поред племића... су још два грофовска... Пуцићи.

[66] Крин је миљеник читавог Истока у сваком погледу, а посебно као орнамент у Византији и средњовековној Србији. Укорјењено мишљење да се у Србији јавља због француског поријекла Јелене Анжујске је сасвим погрешно. Код Срба је лако прихваћен због своје бјелине и опојна мириса, што даје карактеристику царског цвијета. Осим тога, у српским земљама везиван је за Богородицу, поштован као "Богородичино цвијеће".

[67] Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 185.

[68] Ирмгард Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Београд, 1960, стр. 365.

[69] Иво Перић, О потомцима дубровачког властелина Рафа Пуцића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, св. 1-4, Београд, 1988, стр. 126.

[70] Према списковима властеоских родова у дубровачким хроникама породица Пуцић потјече из Котора.

[71] Т. Смичиклас, Codex diplomaticus Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, IV, Загреб, 1904-1934, стр. 400.

[72] Хисторијски архив у Дубровнику, Testamenta Notaria, II, 27. в.

[73] Хисторијски архив у Дубровнику, Diversa Cancellariae, VIII, 106/П.

[74] С. Станојевић, Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, III, Загреб, 1928, стр. 733.

[75] Милан Решетар, Попис дубровачкијех властеоскијех породица, Гласник дубровачког ученог друштва "Свети Влахо", књ. 1, Дубровник, 1929, стр. 9-10.

[76] Јосип Берса, Дубровачке слике и прилике 1800-1880, Загреб, 1941, стр. 230.

[77] Један по један су нестајали, односно умирали. Последњи је умро Марко, потомак дубровачког српског племићког рода Пуцић. Види: Црвена Хрватска, бр. 15, Дубровник, 1911, стр. 2; Иво Пуцић, Политички лик Рафа Пуцића, Рад ЈАЗУ, књ. 375, Загреб, 1978, стр. 232; Медо Пуцић, Словенца, 1882, бр. 23, стр. 356.

[78] Браћа Нико Велики и Нико Мали добили су придјевке Велики и Мали да би се тачно знало о којем се ради. Велики се употребљавао у смислу старији, а мали у смислу млађи.

[79] Исто, стр. 357.

[80] У исти мах започиње свој прегалачки рад, као српски пјесник и словенски апостол пред латинском Европом. У Италијанском листу "La Favilla" објавио је читав низ расправа на талијанском језику у којима се бави историјом, етнографијом и књижевношћу.

[81] Фрањо Кулишић, О Меди Пуцићу, Дубровник, 1912, стр. 15.

[82] Као наставник краља Милана живи на српском двору од 1868-1874, живи и на двору најстарије европске династије - Бурбона.

[83] Коста Милутиновић, О везама Далмације и Војводине у доба илирског покрета 1835-1848, Задар, 1986, стр. 301.

[84] Од Пуцићевих пјесама најкарактеристичнија је "Раднички лик", написана у поводу прве социјалистичке побједе на општинским изборима у Крагујевцу 1876. године.

[85] К. Милутиновић, Медо Пуцић и Народни препород у Дубровнику, Дубровник, бр. 3-4, 1964, стр. 13-14.

[86] Ф. Марковић, Кнез Медо Пуцић, Рад Јазу, 67, Загреб, 1883, стр. 126.

[87] Heyer von Rosenfeld, Der Adel von Dalmatien, Nurnberg, 1873, таф. 44.

[88] АСАНУ, Рукописне књиге, бр. 8, Reipublical Ragusina..., стр. 36.

[89] Ирмгард Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Београд, 1960, стр. 385. Милан Решетар, Попис дубровачкијех властеоскијех породица, Дуброник, 1921, стр. 11.

[90] Т. Смичиклас, Codex diplomaticus Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II, Загреб, 1904, стр. 246.

[91] Б. Змајић, Хералдика, Загреб, 1996, стр. 47.

[92] Monumenta Ragusina, вол. 5, Загреб, 1879-97, стр. 7.

[93] О пословним везама Растића са Србијом имамо податке већ за 13. вијек. Касније, за вријеме боравка у Србији 1313. године, Симон Матхиае де Расти предао је краљу Милутину жалбу у име дубровачких трговаца у Руднику.

[94] Monumenta Ragusina, вол. 5, Загреб, 1879-97, стр. 7.

[95] К. Јиричек, Споменици српски, Београд, 1892, стр. 45; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I; Дубровник и суседи његови, 1-2, Београд-Сремски Карловци, 1929-1934, стр. 644.

[96] Ф. Миклошић, Monmenta serbica spectantia hisoriam Serbiae, Bosnae, Ragisii, Wien, 1859, стр. 231.

[97] С. Станојевић, Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, III, Загреб, 1928, стр. 811.

[98] У породици Растић у Дубровнику у 17. и 18. вијеку истакао се Џоно (Јуније) Растић Антунов, историчар. Био је угледни члан дубровачког сената. Написао је хронику Дубровника (Chroniche di Ragusa), која није довршена, јер иде до 1481. године. Под тим именом сусрећемо једног Растића - Џоно Јуније Расти (1765-1815), латинског пјесника, последњег члана патрицијске породице.



Грб Дубровника




(Преузето: ''Зборник радова Филозофског факултета у Приштини''; бр. XXX/2000; Приштина; 2000.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Руски Царски Дом

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије







Зауставите Б-92!




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер