Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Бог се јави!



Немања С. Мрђеновић,
протонамесник




ИЗВОРИ АУТОРИТЕТА ХИЈЕРАРХИЈЕ
У ПРАВОСЛАВНОМ МОНАРХИЗМУ









   Монархијски облик власти толико је уско повезан са хришћанским вероисповедањем да је сарадња монархиста Истока и Запада врло често неоправдано и лаички измешана са Екуменским покретом. Томе увелико доприноси и чињеница да ниједна традиционално православна земља нема више монархијски облик власти као што ниједна Западна монархија не може више да се назове традиционално хришћанском земљом. Управо у оваквом стању ствари лежи разлог све јачег међусобног наслањања и прожимања покрета монархиста европског Истока и Запада. Ова сарадња показује се врло плодоносном за обе стране на више начина. Са једне стране актуелне монархије Запада својим макар и површним и протоколарним конзервативизмом увелико олакшавају истраживачку делатност поборника истинске православне монархије. Оне нам омогућују директан приступ својеврсном ”социјалном археолошком налазишту”, врло значајном за нашу тему, а у нашем друштву сасвим искорењеном. Са друге стране наша виталност, научна утемељеност наших истраживања и слободно изражавање резултата, односно истински монархистичких ставова, доста значе Западним монархистима који желе духовну обнову друштва у коме је њихов Владар постао само безукусна мирођија у мелтинг поту политичке коректности.

   Недавно смо имали прилике да на сајту Центра за истраживање православног монархизма читамо чланак италијанског новинара и монархисте Кармела Куро Троиана о валидности титула које додељују суверени у егзилу (”The title of a sovereign in exile”). Поред интересантног и информативног чланка из кога свакако можемо учити о протоколу, етикецији, историји, философији и духу права Западних монархија, добили смо и изврсну прилику да на овом примеру укажемо на неке значајне разлике између православне монархије и Западне. Ваља напоменути да под ”Западном монархијом” разумемо римокатоличке, англиканске и протестантске хришћанске монархије, које су данас све једнако сатеране у безвласне салоне и сведене на ниво фолклора у дипломатском протоколу.


Извори ауторитета црквене јерархије
код Римокатолика и Православних






   Суштина различитости је у разумевању извора ауторитета монарха, па чак и у теолошком разумевању извора ауторитета свештенослужитељског чина. Уважени господин Троиани наводи пример Римокатоличког Кардинала Емануела Милинга из Зимбабвеа који је напустио Римокатоличку цркву, оженио се и након тога ”рукопологао” свештенике па чак и бискупе за тзв. ”Реформисану католичку цркву”, коју је сам основао. Милинго се венчао 2001. године у тзв. Унификационој цркви (познати као ”Муновци”), а нове (све ожењене) свештенике и бискупе ”рукоположио” је 2006, на шта је Ватикан реаговао изјавом да је Милинго овим чином сам себе екскомуницирао. Но тек 2009. године Емануел Милинго је ”рашчињен”, тј. прецизније речено стављен је под забрану свештенослужења. Оваква хронологија делује необично из перспективе православне еклисиологије, но овде се ради о још једној у нашој јавности мало познатој латинској јереси.

   Наиме, Римокатолици верују у ”неизгладивост свештеничког чина” (character indelebilis), што су на Тридентском сабору (1544-1563.) прогласили за догму, док Православна Црква одбацује ово учење, као јерес. Својим схоластичким приступом Римокатолици ”присиљавају” Духа Светог да ”робује” правилно изговореним формулама и зато верују да је свештенодејство свргнутог и рашчињеног свештенослужитеља валидно али незаконско а Православна Црква никада није имала такав проблем и одувек је ”свештенодејство” рашчињених клирика сматрала ништавним и безблагодатним. О томе детаљно сведочи и Свети Патријарх Павле у Гласнику СПЦ у рубрици Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Бр. 9, Год. 2000. стр. 191-195), говорећи о коренима ове јереси у делима блаженог Августина и наводећи посебно цитат Светог Григорија Двојеслова (иначе православног Папе римског), који каже ”Ми ни на који начин не можемо звати рукоположењем оно које је од свргнутих људи обављено”.

   Ватикан је тако 2006. године добио четири ожењена бискупа рукоположена од стране екскомуницираног апостате, чије свештенство они морају признати за валидно иако их сматрају незаконима нити признају њихову цркву за Цркву. То што су незакони значи да сигирно неће бити назначени на Епархијску службу али исто тако ако ти бискупи и свештеници некога крсте у име Оца, Сина и Духа Светога, онда други законски свештеници Ватикана неће моћи та лица ”поново” крштавати. Врло комплексно питање, које се дотиче печата Духа Светога на души рукоположенога и које се не сме олако одбацивати и охоло пренебрегнути.

   Римокатолици и ми једнако верујемо у непоновљивост Свете Тајне Крштења, с тиме што ми тражимо и услов да крштење обави канонски свештеник а никако не распоп, расксолник или апостата. Дакле ако се крштени хришћанин одрекне своје вере, почини апостасију, придружи се каквој другој вери или псевдо-хришћанској секти а касније одлучи да се врати Цркви, тај неће бити поново крштаван. Он ће се само помирити са Црквом и вратити са покајањем јер је и у време када је био најдаље од Бога и Цркве за нас остао крштена душа. Но то што је био крштен не значи да је све што је чинио за време свога избивања из Цркве корисно за његов живот. Римокатолици сматрају да је као код ”крштеног апостате” Света тајна свештенства неизбрисиво (неизгладиво) ”утиснута” у душу рукоположенога те он и ако се рашчини и екскомуницира остаје валидни свештенослужитељ, као Милинго.

   Насупрот томе Православна Црква рашчињеног свештенослужитеља сматра потпуно враћеним у ред лаика и не признаје за валидне његове свештенорадње. Руска и Српска Православна Црква чак су у једном кратком периоду (18-19. век) имале и један накарадни ”обред рашчињења" према коме се рашчињеноме у храму церемонијално скидао део по део одежде уз повике недостојан (ἀνάξιος), затим му се бријала коса и брада, одузимала грамата о рукопокложењу и на крају је жезлом истериван из храма. Овај "обред" је вероватно настао под утицајем секуларних структура власти на црквену јерархију крајем 18. века и имао је више додирних тачака са јавним развлашћивањем издајника државе него са рашчињавањем Божјег слуге.

   Мада треба истаћи да је код Православних могуће и да се рашчињеноме поново врати чин па чак и да се накнадно признају свештенорадње, које је обављао у време док је био рашчињен, но само са покајањем и по крајњој икономији. Наравно у овим ситуацијама све околности се мењају од случаја до случаја јер Дух Свети дише где жели, а не где му администрација Цркве нареди. Деси се например да је Епископ, свештеник или ђакон лажно оптужен и због тога лишен чина, па се касније сазна истина и њему се чин, наравно, враћа без икаквог новог ”рукополагања”. Чак и ако се покаје за преступ, који је недвосмислено учинио, а који га је довео до рашчињења, те ако је тиме уклоњена канонска сметења, њему се чин враћа једнако без икаквог новог рукополагања. Најскорији пример је уједињење Руске Православне Цркве (Московске патријаршије) и Руске Заграничне Православне Цркве и он најјасније сведочи да су канонске препреке отклоњене једнодушном вером и жељом за добробит Цркве Христове, тј. благодаћу Духа Светога, Утешитеља.

   Насупрот овим позитивним примерима, где је могуће враћање чина стоји још јаснији негативни пример Мираша Дедеића, који се очигледно не води нити вером у Господа нити добробити Цркве Христове, већ личним и партијско-политикантским интересима. То што је он некада био канонски свештеник нема никакве везе са његовим данашњим активностима. Рашчињен је и све што чини је безблагодатно и свако ”свештенодејство”, које свршава нити је валидно нити легитимно. Њему је једнако као и свакоме другоме слободно вратити се Цркви са покајањем и свакако да би то за Цркву била већа радост него стотине других кајања и исповести, јер гле и овај наш брат беше мртав и оживе. Али ипак и после покајања и повратка, због свих преступа и саблазни, чин му се никада неће вратити, чак ни чтеца, а камоли свештеника. Суштински, Света тајна свештенства се код нас не ”утиска”, нити се њоме човек ”жигоше”, већ се благодат излива на рукополаганога, за кога Црква потврђује да је достојан (ἄξιος) те ако се он својим делима касније удаљи од те благодати (чинећи канонске преступе за рашчињење), Црква само констатује да речени више није достојан чина (ἀνάξιος).


Ауторитет титула које
додељују владари у егзилу






   Узевши у обзир да хришћански монарх на престо ступа примајући службу миропомазањем и да му инсигније власти додељује Црква, све горе изнесено говори о сакралном разумевању достојанства монарха на Западу, који је у данашњем свету заиста вредан дивљења. Западни хришћани монархисти, и то Римокатолици и Англиканци, разумеју да је монарх миропомазањем и крунисањем ”венчан” службом својој земљи и своме народу, са чиме може да се сложи и сваки православни монархиста. У протестантским монархијама је то питање разумљиво другачије природе, јер код њих не постоји ни свештенство као Света тајна а у неким случајевима чак ни крштење, те се не може очекивати ни сакрално схватање монархије.

   Тога ради ми се апослутно слажемо са разумевањем да су титуле, које додељује монарх у егзилу сасвим валидне и ако нису законски признате од стране државног апарата. Но, не слажемо се са идејом да њихова валидност долази из правилне форме и протоколарне доследности, већ сматрамо да њихова валидност долази из валидности ауторитета оног у чије име се издају. Тако примера ради Њено Императорско Височанство Велика Кнегиња Марија Владимирнова Романова може да додељује титуле реда Свете Ане или да установљава нове редове у име Императорског дома Романова. Ниједна држава не мора законским актом да препознаје ред Свете Ане, јер ауторитет Витезова и Дама овога реда извире само из ауторитета онога ко их је и именовао. То што та личност више не управља заједницом од неколико стотина милиона људи (империјом) већ заједницом од неколико људи (породицом) мења само обим њених обавеза и степен препознатљивости у медијима и популарној култури, а никако њен ауторитет. Још илустративнији је пример Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II Карађорђевића, који у име Краљевског дома додељује Орден Карађорђеве Звезде, иако ордене истога имена додељују и Република Србска и Република Србија. Ова два нова државна ордена вуку порекло од истог реда, установљеног 1904. године и оба су тек недавно установљена са различитим ауторитетима. Они се додељују под ауторитетом Републике Србије и Републике Србске, а првобитни и даље под ауторитетом Краљевског дома Карађорђевића.

   Старешина династије или Краљевског дома, који нема више формалну власт, пред државом је само обично физичко лице као и сваки други грађанин. Том логиком сваки грађанин може да додељује титуле и организује редове у име своје породице или у своје лично име, но само онај или оно у чије име се титула додељује, а кога народ (као и свештеника на рукоположењу или Цркву као установу) препозна као достојног (ἄξιος) ауторитета на који претендује, даће печат валидности титули коју додељује. Због личности или институције као извора ауторитета, титула ће бити препозната у народу и биће валидна иако у том моменту можда није законски препозната. Миропомазани и крунисани владар свој ауторитет црпи из инсигнија власти и благодати Светог духа на њега изливене, којима мора увек остати достојан (ἄξιος) једнако као и свештенослужитељ. Ако ли изгуби ту достојност џаба му протоколарна доследност и робовање формалностима. Но, ако се наследник круне (макар и некрунисан и немиропомазан) препознаје као достојан, онда се ауторитет валидности црпи из његове личности. Зато су Ордени Карађорђеве Звезде Краљевског дома Карађорђевића, Свете Ане Императорског дома Романова или Орла Грузије сасвим валидни, иако позитивним правом нису препознати, док је, на пример, својевремено Државна заједница Србије и Црне Горе (2003-2006) доделила скоро две хиљаде ордена без икаквог ауторитативног покрића, пошто је ни сопствени службеници нису посматрали као државу већ као ”прелазни период”; а при томе су одликовања додељивана на основу закона Савезне Републике Југославије из 1998. године.


Извор ауторитета
владара у егзилу






   Династија Обреновића обновила је у Србији обред миропомазања владара и повратила српској Круни претензију да влада "по милости Божјој и вољи народној". Са стварањем мултиверске Југославије Карађорђевићи полако узмичу од "милости Божје". Краљ Александар I Ујединитељ (Карађорђевић) никада није крунисан нити миропомазан, а исти тренд удаљавања од Цркве наставио је и његов син Краљ Петар II, који је у, додуше, ванредним околностима државорушилачког пуча 27. марта 1941, слично протестантским монархијама, положио заклетву пред српским Патријархом.

   Краљ Петар у својим мемоарима помиње како његов отац није био посебно црквен и како је викендом радије обилазио Југославију, него посећивао Богослужења у дворској цркви. Даље, иако се то експлицитно не помиње, јасно је да су се Краљ Петар II и Краљица Александра венчали у Енглеској у време Часнога поста, када су венчања строго забрањена. Коначно, по избијању Америчког раскола у СПЦ, Краљ Петар је стао на страну одметнутог Епископа Дионисија и умро у расколу. Тек распадом Југославије и повратком Краљевске породице у Србију почиње и духовна обнова унутар породице, тако се са званичних хералдичких обележја уклањају хрватски и словеначки елементи а Престолонаследник Александар II и остатак породице недвосмислено се приближавају Српској Православној Цркви. Како Србија није монархија, сав углед Краљевске породице па и саме идеје монархије, лежи у личности њеног старешине, односно Престолонаследника. Ипак ауторитет Престолонаследника не долази искључиво из принципа примогенитуре нити из правилних протокола и формула, које су видимо дуго били скрајнути, већ само из "милости Божје и воље народне".

   Пошто је монархија Србији укинута незаконски, насилно и противно вољи народној, њен углед, али и траг законитости, задржала је Црква. Слично као што се десило и падом Византије, када је Црква преузела добар део дворског церемонијала, тако је и у Србији Црква остала најјача институција, која се није одрекла Краља и монархије. Чак шта више, у јавним односима Цркве и Краљевске породице јасно се види да је Црква данас практично једини извор ауторитета Престолонаследника. Када будући Краљ делује самостално и мимо воље Цркве, као у случају честитања марионетским властима Србије на хапшењу и испоручивању ђенерала Ратка Младића Хагу, његова популарност у народу рапидно опада, чак му се изоставља име из јектенија на богослужењима (у дијаспори се и даље у скоро свим храмовима редовно помиње српски Престолонаследник и Краљевски дом Карађорђевића), дешава се да буде извиждан на патриотским окупљањима попут онога на Газиместану о Видовдану 2011, на којима су учесници махом наклоњени монархији итд. Са друге стране, када је Престолонаследник уз Цркву или Црква уз њега, као при сахрани посмртних остатака Краљевске породице на Опленцу, прослави Божића и других празника на Двору у друштву Патријарха и Епископâ, додела Ордена Његовој Светости, у Хуманитарним активностима и сл. његова популарност у народу расте.

   Црква је у овом случају сведок "милости Божје и воље народне". Она недвосмислено показује да нити жели нити може да намеће монархију народу, али је дужна да чува онај залог, који јој је поверен и да стрпљиво чека дан, када ће имати прилику да народну вољу посведочи јавно миропомазујући и крунишући онога, који се нађе достојним служења и Богу и народу. На тај начин Црква се нада да ће предајући инсигније власти Краљу несумњиво предати му и један вредан наук о стрпљењу и сведочењу према коме ни Краљ неће бити ни тиранин ни лутка већ истински домаћин и теодул.

   У нади Цркве да ће на челу државе бити Краљ теодул и истински домаћин препознајемо осећај за одговорност, који Црква сведочи чак и када се излаже ризику могућих компликација у односима са државом. Црква је кроз најтеже периоде односа са државом прошла у времену монархије, изостављајући наравно прогоне тоталитарних безбожничких режимâ. Ретко ко је вршио такав притисак на Православну Цркву као Петар Велики (Романов), који је укинуо Руско царство и створио Руску Империју, забранио избор Патријарха и административно обогаљио Руску Православну Цркву за два века, реформисао, позападњачио и латинизирао и руско друштво и Цркву. Њему је сличан био Краљ Александар I, који је жртвовао Србију за Југославију, мешао се у избор сваког Патријарха, поништавао један и тражио други, чак учестовао и у церемонији устоличења; због Конкордата са Ватиканом жандари Краљевине Југославије су палицама тукли србске Епископе, свештенство и народ у чувеној ”крвавој литији” 1937. године. Ни под Обреновићима није било много другачије, први Србин Епископ у обновљеној Србији, Епископ шабачки Мелентије, убијен је по налогу Књаза Милоша Обреновића 1816. А идући и дубље назад у историју, чак и до ране Византије, видећемо да степен тензија не јењава. Но ипак, стремећи ка мери раста висине Христове, Црква очекује и од Краља и од домаћина да буду првенствено вредне и одговорне личности, чија мудрост извире из страха Божјег. Зато се Свети Патријарх Павле усудио да каже: ”Монархија је крсно име Србије”.

   Намеће се закључак да православни монархизам не познаје неизгладивост чина миропомазаног Владара једнако као што ни православне теологија не познаје неизгладивост свештеног чина. Као што се свештеник мора увек и изнова удостојавати свога звања и своје службе, тако је исто и Владар позван да чини једнако. Ако ли се и миропомазани Владар покаже недостојним свога звања, он може и чак мора бити свргнут, а свака његова титула постаје неважећа и невалидна. Ако ли се Владар показује достојним свога призива, без обзира да ли га држава препознаје као Краља или као приватно грађанско лице, он или она су по милости Божјој и вољи народној ауторитет Круне, застава Слободе и штит Јединства.





НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер