Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Душко Лопандић





Несигурни престоли Балкана у 19. и 20. веку




ГРЦИ НА БРИТАНСКОМ ТРОНУ






Један замишљени самит балканских владара:
Зогу Први - Албанија, Никола Први - Црна Гора, Александар Први - Србија и Југославија, Александар Обреновић - Србија, Карол Први - Румунија (стоје)
Ђорђе Први - Грчка и Фердинанд Први - Бугарска (седе)







Историја балканских народа 19. и 20. века прича је о борби
за ослобођење и развој, пуна великих подвига и достигнућа,
али и сукоба, ратова и трагедија. Повести балканских владарских
династија имају многе међусобне сличности и подударности.
На пример, нису се само у Србији две супарничке династије
(Обреновићи и Крађорђевићи) смењивале на власти.
Практично, историја сваке од балканских земаља 19. века –
Грчке, Румуније, Бугарске и Албаније -забележила је по две
владарске породице, од којих су неке врло кратко опстајале на престолу





Грб Кнежевине Србије
(Драган Поповски)    Грб Краљевине Грчке    Грб Краљевине Албаније



    Новостворене монархије нису могле лако да се укорене у нестабилном окружењу младих држава, па су нови владари редовно губили власт - као да је примењивана она народна пословица да се „први мачићи у воду бацају”. Тако су, након унутрашњих немира, престо редом изгубили: први српски кнез Милош Обреновић (1839. године), први грчки краљ Отон од Вителсбаха (1862. године), први румунски кнез Александар Јоан Куза (1866. године), први бугарски кнез Александар Батенберг (1886. године) и, најзад, први признати албански владар, кнез Вилхелм од Вида (1914. године). У овај низ једино не спада црногорска кућа Петровића-Његоша, чија је владавина на Цетињу отпочела још у 17. веку.

    Једно од објашњења овој појави, између осталог, повезано је страним пореклом већине балканских династија 9. века (уз изузетак Србије и Црне Горе). Након проглашења аутономије или независности појединих земаља, настајала би права „јагма” за владаром „плаве крви” из неке од западноевропских племићких породица. Обично би се „депутације”, то јест посланици новонастале земље, упутиле у обилазак европских дворова и канцеларија - Лондона, Париза, Петрограда, Берлина и других - који су, након сложених дипломатских игара, предлагали име новог владара, најчешће из неке немачке династије.


Краљ Карол II од Румуније    Са венчања Кнеза Павла Карађорђевића и Кнегиње Олге од Грчке



    Иако је владарска круна била примамљива, нису сви страни принчеви тако лако прихватали неизвесни престо и варљиву будућу славу у, за њих, далекој и непознатој земљи. Многи су оклевали па и одустајали, а некима је требало и додатно „убеђивање”. Тако је дански краљ Фридрих VII свом рођаку и оцу будућег грчког краља Ђорђа I изнео следећи захтев: „Ако не одобрите своме сину да прихвати (грчки) престо, наредићу да вас стрељају”. Захтев је био необорив и новопечени Ђорђе, то јест Георгиос (који је до тада носио име Вилхелм) одмах је отпутовао у своје ново краљевство.


Краљеви Грчке



    Радило се најчешће о млађим гранама европских владарских породица. Тако су Грци добили принчеве данске владарске куће са подужим презименом: Холштајн-Готорп-Зонденбург-Гликсбург. Румуни су имали породицу Хоенцолерн-Сигмаринген - рођаке немачке царске породице, а Бугари породицу Сакс-Кобург-Гота.

    Непознавање између ново-ослобођене државе и новопеченог владара било је узајамно и дубоко. Пуно име владарских породица мало који поданик могао је да изговори, а још мање да запамти. А „увезени” владари нису знали ни језик ни обичаје своје нове земље. Обрели су се тако странци у страној земљи и из тог сусрета изродила су се најнеобичнија збивања и судбине: дански принц, уздржани северњак, у сиромашној земљи сунца, маслина и ватрених осећања; пруски официр и кнез у румунским бескрајним шумама; потомак немачких ритера у изгубљеној, од свих заборављеној земљи орлова и брда... Предавали су се ти неговани принчеви својој балканској судбини мењајући веру, језик, обичаје, остављајући свом потомству често само наду да ће балканска судбина постати милостивија. Али, често су та надања остајала узалудна.


Краљ Никола I Петровић-Његош од Црне Горе    Краљ Карол I од Румуније    Краљ Милан I Обреновић од Србије



    Иако су све државе Балкана, осим Албаније, биле православне, њихови страни владари у почетку нису делили веру својих поданика. Први грчки владари били су протестантске вере, док су бугарски и румунски владари били католици. У бугарској владарској породици настала је 1894. године права мала драма, када је тек рођени престолонаследник Борис требало да буде крштен по православним, уместо по католичким обичајима.

    Поред Србије и Црне Горе, краткотрајни покушај „укорењивања” династија домаћег порекла учињен је и у неким другим балканским земљама, попут Албаније и Румуније. У Албанији се домаћи краљ Зогу I, који је на власт дошао 1928. године уз помоћ југословенског владара Александра, одржао на престолу једанаест година. Румунски кнез Куза владао је још краће - седам година.


Од кнеза до цара


Печат Кнеза Михаила Обреновића III од Србије



    Постепено владари страног порекла постајали су привржени обичајима и интересима својих „усвојених” земаља. Тако су у Првом светском рату румунски Хоенцолерни ратовали против својих даљих сродника - немачких царева, док су бугарски владари, који су били рођаци британске и белгијске краљевске куће, у оба светска рата стали на страну Немачке. С друге стране, владари су понекад из личних интереса покушавали да преокрену оријентацију своје земље, што је често имало кобне последице. Грчки краљ Константин I, који је као зет немачког цара упорно покушавао да Грчку увуче у савез са силама осовине, оборен је 1917. године у државном удару који су уприличили Французи.

    Титуле свих првих балканских владара биле су сличне - кнежевске. Међутим, они су се трудили да „напредују” и постану равни у рангу својим краљевским рођацима у Европи. Прво краљевство модерног доба на Балкану била је Грчка (од 1832. године). Овај узор следиле су Румунија (краљевина од 1881), па Србија (1882), Црна Гора (1910) и Албанија (1928).


Кнез Милош I Теодоровић-Обреновић Велики од Србије    Надгробна плоча (детаљ)
Принца Вихелма од Вида, Кнеза Албаније    Краљ Александар I Карађорђевић од Југославје и Цар Борис III од Бугарске



    За разлику од осталих суседа, бугарски владари били су још амбициознији, па су се након проглашења пуне самосталности државе (1908) крунисали за цареве, у складу с обичајем средњовековне Бугарске. У истом стилу, бугарски владари су редне бројеве уз своја имена усклађивали са средњовековним владарима. Тако се цар Борис назвао Трећи, а његов син Симеон постао је Други - иако су њихови имењаци владали Бугарском још хиљаду година раније. Два грчка краља по имену Константин крунисали су се под редним бројевима XII и XIII, како би показали да се сматрају наследницима последњег византијског цара Констанина XI Драгаша, који је погинуо 1453. године бранећи Цариград од Турака.

    Најдуже владавине на Балкану забележене су на прелазу између 19. и 20. века - у златно доба привидне европске стабилности која није потрајала даље од Балканских ратова и Светског рата. Најдуже је владао црногорски краљ Никола I Петровић Његош - чак 58 година (1860-1918), затим грчки краљ Ђорђе I - 51 годину (1862-1913), па румунски краљ Карол I - 48 година (1866-1914), бугарски цар Фердинанд I - 32 године (1886-1918).


Сјај и беда престола


Британски пропагандни плакат из времена Првога Светскога Рата



    Абдикације (напуштање) престола због пораза у рату, промене политичких снага или неког другог разлога биле су изузетно честе. Престоли балканских монархија били су „клизави” до те мере да је грчки краљ Ђорђе II - који је морао чак три пута да бежи из земље у изгнанство (1917, 1924 и 1941. године) - изјавио „најважнији инструмент владавине једног грчког краља је његов кофер”. Једва да се у некој балканској монархији савременог доба може наћи владар који је под сасвим уобичајеним условима прошао цело раздобље своје владавине, од наслеђа до смрти (тј. да је престо добио по законском реду наследства и да ни он, ни његов претходник нису збачени, нити абдицирали или убијени). Међу такве, веома ретке примере можемо издвојити само четири од укупно 36 владавине у два века балканске историје!

    У Србији 19. века, абдицирали су: кнежеви Милош (1839) и Михаило (1842) Обреновић, кнез Александар Карађорђевић (1860), као и краљ Милан Обреновић (1889). Од укупно седам грчких краљева 19. и 20. века, четворица су изгубила престо, односно абдицирали или протерани. У Румунији, од укупно пет владара у истом раздобљу, само један је владао до своје смрти (Карол I), а остали су изгубили престо. У Бугарској, од четири владара, три су изгубила престо.


Грб Краљевине Црне Горе    Краљ Јоргос II од Грчке    Грб Краљевине Румуније



    Љубав и мржња, слава и беда, срећа и изненадна смрт, смењивале су се у династијама балканских владара можда чешће и жешће него у другим, „обичнијим” породицама.

    Није било крвавијег и непостојанијег владарског престола на Балкану од српског: од укупно девет владара (кнежева и краљева) Србије и Југославије у 19. и 20. веку, њих тројица убијени су као владари (кнез Михаило и краљ Александар Обреновићи и краљ Александар Карађорђевић). У немирно доба два претходна века, ни остали владари балканских земаља нису били безбедни: мирни грчки краљ Ђорђе I убијен је у Солуну (1913. године), а први црногорски кнез Данило Петровић-Његош - у Котору 1860. године. На албанског краља Зогуа наводно је изведено чак 55 неуспешних атентата! Бугарски цар Борис само је чудом преживео више покушаја убиства. Тако је бомба, која је на Бориса бачена априла 1925. године током опела у софијској цркви убила 128 особа, али је цар остао неповређен. Цар Борис ипак је умро под веома сумњивим околностима 1943. године, неколико дана после бурног састанка с Хитлером (можда је отрован). Најчуднију судбину доживео је грчки краљ Александар I (1920) - умро је млад, од последица уједа свог омиљеног кућног мајмуна.


Венчање Краља Петра II Карађорђевића од Југославије и Принцезе Александре од Грчке,
У Лондону 1943. у присуству крунисаних глава Европе



    На нестабилност монархија утицала је и чињеница да су често престо заузимали малолетни владари. Осим Милоша, сви српски владари из куће Обреновића долазили су на престо малолетни. Након убиства кнеза Михаила Обреновића, на престо је сео његов четрнаестогодишњи рођак Милан. Краљ Милан абдицирао је 1889. године када је његов син Александар имао само тринаест година. Александар Обреновић није могао да дочека пунолетство да би преузео власт, него је са седамнаест година спровео државни удар, похапсио регенте и прогласио се за пунолетног (1893. године). Овај владар познат је као монарх који је радо ковао ударе. Тако је у марту 1903. године државним ударом суспендовао устав, али само на пола сата, како би у међувремену спровео неке неуставне одлуке.

    Малолетство владара забележено је и у другим монархијама. У Румунији краљ Михаил I ступио је на престо са шест година (1927), колико је имао и цар Симеон II од Бугарске када је дошао на престо 1943. године. Петар II Крађорђевић постао је краљ у једанаестој години (1934). У њихово име владала су регентска већа која су брзо постала непопуларна и често бивала збачена. Пучисти су, 1941. године, југословенског регента Павла Карађорђевића прогласили за издајника иако је земљу покушао да спасе од рата. Ипак, много горе прошао је кнез Кирил, регент Бугарске током Другог светског рата, који је, након ослобођења 1945. године, осуђен на смрт и стрељан због колаборације са немачким фашистима.


Кнез Михаило Обреновић III од Србије    Грб Кнежевскога Дома Карађорђевића од Србије
(Слободан Станић)    Кнез Александар I Карађорђевић од Србије



    Историја монархија Балкана забележила је и неке заиста ретке појаве. Тако је у Румунији 1930. године наслеђе ишло у „обрнутом правцу”, па је малолетног краља Михаила I наследио, односно заменио његов рођени отац, већ поменути Карол II. У Србији, у време владавине краља Александра Обреновића, дуго година главни командант војске био је краљев отац и бивши краљ - Милан Обреновић. Црна Гора имала је више векова веома редак облик власти: наследну теократију, управу владика из куће Петровић-Његош, где су нећаци наслеђивали стричеве. Занимљив је и случај бугарског цара Симеона II, који је владао као дете (1943-1945), да би, након дугог изгнанства, победио 2001. године на демократским изборима и тако био једини бивши монарх који је постао председник владе. Забележен је и супротан пример - Мехмед паша Зогу прво је био премијер Албаније, а затим је постао краљ.


Краљ Петар II од Југославије    Краљ Симеон II од Бугарске



    У бурним историјским временима, каквих је на Балкану увек бивало напретек, само је мало растојање које дели трагедију од комичне оперете, примере узвишености од нискости или злочина. Једног јутра у мају 1941. године на далматинску обалу искрцао се из подморнице тобожњи краљ усташке НДХ, италијански војвода Емон од Савоје-Аосте, кога је хрватски поглавник Павелић прогласио за краља Томислава II. Али, само пет дана касније, сазнавши за покоље и зверства које спроводе усташе, заувек се вратио одакле је и дошао. Италијани су иначе имали претензије и на друге балканске земље. Тако је Мусолини у току Другог светског рата италијанског краља и „цара” Етиопије, Виторија Емануела II произвео за наследног краља Албаније и Црне Горе.


Брак и политика


Са Крштења Престолонаследника Петра Карађорђевића у Београду 1923.
(Краљ Александар I Карађорђевић, Краљица Марија Карађорђевић, Краљ Фердинанд I од Румуније, Војводкиња и Војвода Алберт од Јорка (будући Краљ Џорџ VI од Велике Британије) /стоје/
Краљица Марија од Румуније са Престолонаследником Петром Карађорђевићем у наручју /седи/



    Један од начина којим се покушавало да се владарска породица учврсти био је брак са страном принцезом из неке значајне земље или из чувеније племићке породице. Познат је, у том погледу, успех црногорског краља Николе, који је постао „таст Европе”, захваљујући успешним брачним везама које је обезбедио за своје кћери. Две Николине кћери биле су удате у руску царску породицу, једна за српског краља (Петра I Карађорђевића), једна за краља Италије и једна у немачку породицу Батенберг. Николин син и наследник Данило био је ожењен са Јутом из немачке племићке породице Макленбург-Стрелиц. Занимљиво је да је последњи бугарски цар и каснији премијер Симеон II, праунук црногорског краља (посредством Николине унуке Ђоване Савојске).

    Николини сународници и савременици Обреновићи, били су мање успешни у склапању корисних међународних брачних веза. Последњи Обреновић (краљ Александар) изгубио је и круну и главу 1903. године пошто се „лоше” оженио са већ удаваном женом, па још и домаћег не баш угледног порекла (Драгом Машин).


Краљ Александрос I од Грчке    Грб Краљевскога Дома Обреновића од Србије    Краљ Михаи I од Румуније



    У Румунији уставом је било забрањено да се владар или наследник владарске породице ожени румунском грађанком. Ова уставна одредба ипак није спречила размаженог наследника престола Карола (будућег краља Карола II) да усред Првог светског рата побегне из војске да би се оженио кћерком неког румунског официра и да касније има низ љубавних веза и скандала који су му донели надимак „краљ плејбој”. Карол се због тога чак одрекао права на престо, али се касније предомислио.

    Брачне и породичне везе између балканских династија следиле су шире политичке интересе и везе њихових земаља. Тако су успостављене породичне везе династија из земаља које су биле чланице одбрамбеног Балканског савеза - Румуније, Југославије и Грчке. Две кћери румунског краља Фердинанда I удале су се за владаре Грчке и Југославије. Принцеза Елизабета удала се за грчког краља Ђорђа II, док се Марија звана Мињон, удала за Александра I Карађорђевића. Истовремено, грчка принцеза Хелена удала се за румунског краља Карола II. Ипак, оба грчко-румунска брака показала су се неуспешна и завршена су разводом.


Краљ Јоргос I од Грчке  Грб Краљевине Бугарске  Краљ Зог I од Албаније



    Марија од Румуније, супруга краља Александра, била је праунука британске краљице Викторије, па је овим путем породица Карађорђевић стекла многе везе не само са британском краљевском породицом, него и по целој племићкој Европи.

    Између грчке и југословенске краљевске породице успостављене су две брачне везе. Кнез Павле Карађорђевић оженио се 1923. године принцезом Олгом, унуком грчког краља Ђорђа I. Најконтроверзнији био је брак између краља Петра II Карађорђевића и принцезе Александре, постухумно рођене кћери грчког краља Александра I. Наиме, због ратних услова и стања у окупираној земљи, југословенска влада у избеглиштву противила се венчању младог краља. Петар је, међутим, ипак успео да оствари своју жељу и венчао се с лепом принцезом у Лондону 1944. године.


Краљ Александар I Обреновић од Србије    Краљ Александар I од Југославије и Краљ Карол II од Румуније    Кнез Данило I Петровић-Његош од Црне Горе



    Из династичког угла посматрано, најуспешнији брак остварио је грчки принц Филип (унук грчког краља Ђорђа I), који се оженио наследницом енглеског престола Елизабетом и постао војвода од Единбурга. Након смрти краљице Елизабете II британски престо заузеће потомци грчке владарске породице по мушкој линији (принц Чарлс од Велса, односно његов син Вилијам).


Брачни грб Краља Виториа Емануела II Савоје од Италије и Kнегиње Јелене Петровић-Његош од Црне Горе
/детаљ/    ЊКВ Принц Филип Моунтбатен,
Принц Уједињенога Краљевства,
Војвода од Единбурга,
Гроф од Мерионета,
Барон Гринвич
и Супруг Суверена    Грб ЊКВ Војводе Филипа од Единбурга



    Све балканске монархије укинуте су током 20. века. После уједињења Србије и Црне Горе, 1918. године, династија свестрано даровитих владара из куће Петровић-Његош изгубила је престо Црне Горе. Први и последњи албански краљ Зогу оставио је земљу након што је Италија освојила Албанију 1939. године. Четири балканске државе - Југославија, Бугарска, Румунија и Албанија - након Другог светског рата постале су социјалистичке републике, а чланови њихових династија морали су да оду у изгнанство. Једино се још неколико деценија одржала грчка монархија, додуше уз подршку британских тенкова. Ипак, након војне диктатуре и повратка демократије, 1974. године, Грци су на референдуму гласали за укидање монархије. Од тада па до данас, ниједан од бивших владара или њихових наследника није успео поново да дође на неки од балканских престола, иако се већина вратила у своје земље.



Застава Краља Александра I Обреновића од Србије



(Преузето: часопис ''Политикин Забавник'' бр.2855; Београд; 27. октобар 2006.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Гусле'' - лист Савеза гуслара Србије

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА

ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер