Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













РАЈАЧИЋИ,
ЈЕДИНИ КАРЛОВАЧКИ БАРОНИ










   У улици која данас у Сремским Карловцима носи име патријарха Рајачића, више од век и по постоји дворац у коме је обитавала та баронска породица. Због своје оданости бечком двору, патријарх Јосиф Рајачић награђен је титулом барона од Бриња према месту порекла породице, са наследним редом његових синоваца.






   Данашњи изглед дворца датира према неким изворима из 1920. године, а постоји и податак да је зграда рестаурирана две године касније, те да је тада добила облик који је задржала до данас. Пре рестаурације здање, чији темељи потичу с половине 19. века, имало је приземље и спрат. Над капијом на главном улазу стоји племићки грб Рајачића на ком су приказани круна, црква, коњаник са исуканим мачем, а на дну лав. Двор је добио назив Илион по световном имену патријарха Рајачића, које било Илија.






   Према речима кустоса Градског музеја Дивне Гачић, двор представља сложену архитектонску целину у којој се мешају неокласицистички елементи унутрашњих просторија са облицима рококоа на мансарди. Архитектонско решење Илиона приписује се бечком архитекти Рудолфу Сибеку, који је аутор и раскошног врта, кога више нема, као ни фонтане код које је барон Владимир извршио самоубиство. Двор је имао парно грејање, о чему сведоче неколико сачуваних тучаних радијатора и цеви, као и на паусу сачуван пројекат грејања.






   - Рајачићи су били имућна породица, која је пред почетак Другог светског рата почела економски да пропада - каже историчар Жарко Димић. - Саоснивачи су Акционарског друштва „Стражилово” – Парне циглане и Фабрике оксигена у Карловцима – односно садашњег ИГМ „Стражилова”, са највећим улогом капитала. Имали су доста земљишта под виноградом. Вино су правили за своје потребе. Као врло утицајни у јавном и политичком животу на угарском сабору, највише вина (бермета) носили су тамо. Бавили су се и риболовом, имали први моторни чамац, међу првима и аутомобил. О томе да су поседовали винограде сведочи и диплома коју је барон Александар Рајачић добио на Међународној пољопривредној изложби у Хамбургу 1863. године. Синовац патријарха Јосифа Рајачића Александар, који је пореклом из Бриња из Лике, напомиње Димић, био је врло угледна личност у тадашњој Аустро-Угарској.






   Био је архитекта и имао високи официрски чин. Заговарао је да се у Карловцима отвори Универзитет, за шта је израдио и елаборат, који није наишао на разумевање на народно-црквеним саборима. Био је са стрицем Јосифом Рајачићем, иницијатор да се у Карловцима смести Матица српска и оснује Музеј. О животу ове баронске породице у Карловцима недовољно се зна. Сећање на Рајачићеве у мемоарском делу „Ефемерис И” сачувао је академик Дејан Медаковић, који је гимназијске дане проводио у Карловцима и имао прилику да упозна последње бароне, браћу Владимира и Јосифа - Јоцу. Медаковићеви редови о Рајачићевима приказују ову породицу пред избијање Другог светског рата и онако како су је он и тадашњи Карловчани доживљавали. Он у „Ефемерису И” пише да грађанске куће у Карловцима имају своје чврсто изграђене погледе на једине бароне у месту. „Као да постоји неки несклад, нека невидљива препрека између њих и тих повучених аристократа што још спавају у креветима са бладахином, који намерно избегавају све родољубиве приредбе, школске беседе, па чак и властите столове у Саборној цркви. Управо то њихово окретање од месних, свакодневних збивања, као да распаљује машту карловачких грађана, који узалудно покушавају да продру у горду повученост куће Рајачић”. Медаковић описује два брата Рајачића који изгледају “управо као персонификација неког давно устројеног, идеалног реда, којем они данас, у овим несређеним, бурним приликама супротстављају само своју достојанствену доследност. Тихо нестајање у неком немом, пркосном отпору, као да се крије иза чврсте, гвоздене капије њиховог двора. Дворац је испуњен ловачким трофејима, збирком оружја, великом библиотеком и скоро калиграфски рађеним Предићевим портретима чланова куће, са обавезним породичним грбом у горњем десном углу’’.






   Барон Владимир (1873 - 1941) кога описује Медаковић у својој књизи, био је страствени ловац и колекционар оружја. Када је у априлском рату 1941. године дошло до расула југословенске војске, у Карловцима је капетан прве класе Миливоје Ковачевић формирао одред од преосталих војника и позвао Карловчане да помогну у одбрани места. Барон Владимир им је поделио пушке из своје колекције. У оружаној акцији коју је априла те године овај одред извео код Стефанеума, страдало је 14 Немаца. Знајући да ће га усташе позвати на одговорност због тога што је дао оружје, барон Влада је себи код фонтане у врту Илиона, 16. априла 1941. године одузео живот из пушке у облику штапа. Његов млађи брат барон Јоца, последњи директни потомак патријарха Рајачића, умро је 1947. године. У Илиону је до 1975. године живео Душан Пауновић, сестрић барона Јосифа, коме је овај оставио у наслеђе читаву кућу и капитал. После рата двор је национализован, с тим што је Пауновићу остављен на коришћење део зграде у ком се данас налази институција „Бранково коло” и део спрата изнад „Кола”. Остатак здања додељен је ослободиоцима, који су се ту задржали до усељења карловачког Музеја у палату 1948. године, доприневши развлачењу баронске имовине.






   Прича се да Душан Пауновић није желео да ради за нову комунистичку власт, па је живео тако што је распродавао капитал и вредне уметничке предмете и намештај из куће. По Димићу, највећи фонд Рајачићевих докумената и фотографија, те сервиси, налазе се у Музеју Војводине.






   Постоји анегдота да је Јованка Броз 70-их година прошлог века откупила од потомка, господина Пауновића, сервис специјално ручно рађен у Бечу са породичним монограмом, који је Тито поклонио цару Хајлу Селасију.






   Јованка је, каже Димић, два пута долазила и куповала предмете од наследника баронске породице. Код Тита је, изгледа, завршио и лустер од јеленских рогова, а поуздано се зна да се једна спаваћа соба налази у Мошорину. Господин Пауновић је имао обичај, сећају се Карловчани, да кроз прозор спусти корпицу у којој је деци давао новац, чак и примерке из нумизматичке збирке, да му купе хлеб. Он је дуго бринуо о врту који је некада поседовао и зимовник у коме се чувало ретко биље. У дворишту дворца налази се чесма „Патријарховац”, подигнута у знак сећања на патријарха 1864. године. На чесми је некада била икона Јована крститеља рађена на лиму.






   У Музеју града Новог Сада намеравају да направе њену копију. Чланови баронске породице, изузев патријаха Рајачића који почива у крипти Саборне цркве, сахрањени су у породичној гробници на Чератском гробљу. Гробница је у изузетно лошем стању, иако је под заштитом државе, што иде „на душу” оних који су задужени да о њој брину. До пре две године од шибља и самониклог растиња није се готово ни видела, али захваљујући фирми „Еко Срем” која одржава карловачка гробља, дошла је до изражаја. Дворац Илион, у којем је 1948. године смештен карловачки Музеј, од 1964. године када је откупљен припада Музеју града Новог Сада.






   У њему се налази Завичајна збирка Сремских Карловаца. Објекат је 1994. године реновиран, „поправљен” кров и уређена фасада у оквиру ревитализације новцем из републичког буџета, али тако нестручно да сада изгледа горе него пре 10 година. Да зло буде веће, зграду угрожава и капиларна влага која се незадрживо шири из подрума ка врху. Малтер више не отпада само са фасаде, него и са унутрашњих зидова. Експонати у археолошкој збирци пуцају, објекат који је почетком 20. века имао парно грејање сада га нема. Музеј је током зимских месеци затворен управо због проблема с грејањем. Небрига, без обзира с чије стране долазила, узима свој данак.






Извор: Дневник
Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархистички Гласник

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер