Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net




















Лазар Арсенијевић - Баталака











О РОЂЕЊУ, ЖИВОТУ, СВОЈСТВИМА
ДУШЕВНИМ И ТЈЕЛЕСНИМ, И ПРИКЉУЧЕНИЈИМА
ЂОРЂА ПЕТРОВИЋА ЦРНОГ ЂОРЂА (КАРА-ЂОРЂА)













Кнегиња Сава Карађорђевић (Ристић-Пљакић)    Кара-Ђорђе је имао четири кћери: Саву, Сару, Полексију и Стаменку, и једног сина, Алексу. Но пошто је већ постао био врховни предводитељ народа српског, онда му се роди још један син, по имену Александар. Прва кћи удата му је била за војводу Антонија Пљакића родом из села Каменице, кнежине гружанске, нахије крагујевачке, који је, у почетку устанка србског, код њега био момак; друга за војводу Николу Карамарковића, родом из села Луњевице, који је постао дејуствителним војводом у ужичкој нахији, у рујанској кнежини 1811. године; трећа за Младеновог брата од стрица, војводу београдског Јовицу Миловановића, који је 1810. војводом вароши београдске постао, а четврта, после смрти очеве, удала се у Бесарабији, у Хотину, за неког Димитрија Ристића, Бошњака, родом из Сирева.

    Полексија, на једну годину по удадби, умре. Сара је обудовала први пут у Хотину, и тамо се преудала за неког Теодора Бојанића, родом из села Зубца у Херцеговини, а други пут обудовала је у Београду, где је и она сама умрла. Сава је обудовала 1831. године, кад су за Србију из Бесарабије пошли у Влашку, у Чернец дошли, а Стаменка остала је удовицом у Краљеву, и преудала се за Илију Чарапића, који је син оног знаменитог у историји србској, Васе Чарапића, но и од овог остала је удова. Пошто су Србљи Београд освојили и у Србију прешао србски Сократ Доситеј Обрадовић, онда је Карађорђе сина Алексу предао овоме, да га он, под својим настојањем обучава. Но кад Југовић (Иван Савић) у почетку 1808. год. отвори у Београду школу под названијем: "Велика Школа", онда ии Алекса дође у ово. Дар је имао ал приљеженија врло мало, и тако у тој Школи затече га и она несрећна 1813. године. Кад Кара-Ђорђе, са осталим старешинама, 1814. оде у Бесарабију, онда он, у почетку 1815. пошље и сина Алексу на науку у Петербург, гди примљен буде на царски трошак у Кнегиња Сара Карађорђевић (Бојанић)Пажевски царски корпус, но и одавде, после смрти очеве, нехтевши довршити цео курс, изиђе и примљен буде карњетом у Лајд Гвардејски хусарски полк. Па будући да није био произведен управо за официра, он није дуго остао ни у Гвардији, већ по жељи његовој буде преведен у армију, у један од уљанских полкова, са производством, или са аванџаментом у чин поручника. И у оном првом, као и овом другом месту, осим царске плате, требало је имати и других прихода за моћи живити као кавалеријски официр, у дружству великашких и богаташких синова; а то Алекса, особито после смрти очеве, није могао имати, те зато принуђен буде оставити службу и доћи у оставку, у Хотин к матери. Алекса је сад, готово у залудничеву време живота свога проводио, док му се, 1825. године, једна прилика не јави, те се срећно ожени. Он је узео за жену једног бојара кћер, именом Марију, врло честиту и добронаравну девојку, која је јединица била у оца, следователно и наследница једног имања, од кога је у вештим економским рукама, у неку руку, могло се имати 2.000 дуката прихода. Сад је Алекса одвојио се од мајке и брата, прешао у спахилук и пуну господску кућу жене своје, кога га је чрезмерно волела. Но Алекса у тако љубави и у добру своје супруге није дуго с њом живио. Она остане 1826. трудна, а 1827. у марту месецу, породи се и порођај свој донесе жив на овај свет, али се она с њим и са љубљеним својим супругом на вјеки растане. Но и Алекса после своје добре и племените супруге није дуго живео. Он се разболи сувом болешћу (*јехтиком), и 1829. године у Кишеневу пресели се у вечност. Син његов Ђорђе, кога је баба, очева му мајка, Г. Јелена одранила и очувала, и данас је жив.

Кнегиња Стаменка Карађорђевић (Чарапић)    Александар пак, млађи син Карађорђев, при свему томе што није био сасвим без дара на науку, одрастао је у крилу мајке и сестара, и у кругу са врло ниским поњатијама, људи без и најмањег образовања, осим што је научио нешто мало читати и писати. И он се 1828. године у Хотину, ожени, узевши за жену кћер Ефрема Ненадовића, Персиду. Он је 1831. године са осталим неколико србски фамилија, изишавши из Бесарабије, задржао се у Малој Валахији, у Краљеву, и ту је са мајком и супругом својој до 1839. пребивао, а те године дошао је и он, са фамилијом својом у Србију у Београд.

    Облик Карађорђев био је онакав какав се у портретима представља; но само је разлика између портрета и оригинала у том, што су у портретима црни и бркови и коса, а он је сав већ сед био. Шта је с тим хтео и шта је то значило, што је у Петербургу косу и бркове пре овранио него што се дао моловати?
                                                  А зна се да он никад са собом није кокетирао, нити је
                                                  гиздавац био.

    Он је био висока раста, одвећ снажног тела, и имао је очи прострељиве, сјајне и чрезмерно бистре. Ретко се што испред његових очију, докле се год он догледати могао, промакло, а да он не угледа и не спази. Најхитрије животиње, као што су куна и веверица у шуми, прескачући хитро с дрвета на дрво, и с једне на другу, никад се његовим очима подкрасти и прехитрити нису могле. Јели једанпут што он својим очима запазио и забележио, био човек или марва или каква бездушна ствар, то се више никад из памети његове и познанства изгледати и забораву предати није могло.

Карађорђе    Ход и стас и појављење његово међу људима, ма у каквом му драго сабору, било је величанствено. У случајима гди се је коме представљао, или се ко њему представљао, он је без да се за то спремао и угађао, него само чисто по природи његовој, тако се је и представљао и представљења примао, као што доликује јунаку, владаоцу човеку, без уласкивања, и осмјешкивања и без много брботљивих поздрава.

    Чело му је повисоко било, мислеће и одважно. Уста дугим мучањем стална, тврда; говор кратак, решитељан, печат огњене дјејателности на себе носећи.

    У свима овим знацима просијавао је силан, свеобухватајући, постојан прозирући стварајући и рушећи дух, уливајући смотриоцу страхопочитање према њему, и угњетеним дајући надежду и поверење. Важност предузетог дјела, ослобођење отечества савршено схватајући, био је увек озбиљан и трезвен, а поверено му благо народа увек пред очима имајући. Био је правдољубив, одвећ строг и неумољив, тако да је и самог оца свога и брата Маринка правди жертвовао. Ова озбиљност била је поглавита черта његовог карактера и онда кад је само себи и својима живио, кад бреме ослобођења народног још није био примио, срођена с достојним честољубијем. Никад, па ни у шали није допуштао да се ко с њиме титра. На разпустство и пустахиност жестоко је мрзио, и ово су били главни узроци што је брата смрћу казнио; јер овај, прелазећи сваку меру разпутства и пустилности, још се уздао да ће му све то безнаказно пролазити зато што је он брат верховног господара и вожда. Одвећ штедљив у времену, а од природе дјејатељан будући, није никад седио безпослен, па ни онда кад су му народна дјела одпочинути дозвољавала. Орао је сам собом, сејао, жњео, косио, копао, крчио и заграђивао. Кад су га народне потребе позивале, ништа га није могло задржати, ништа од намере задржати. Преко мере дјејателан и неутрудим, летио је дању и ноћу на све крајеве Србије, по олуји, киши, зими и жеги, без шатора, шилтета и јастука, без чибукчије и кавеџије, и без мутвака такума, задовољавајући се и тада, као и свакад, простом раном. Како се гди потрефи и нађе, у мрс сувим месом или сиром, а у пост папулом од пасуља и којом маслином, које је покрај чутурице с ракијом са собом носио, и са својим момцима, у путу дружески и братски делио. Небо му је било покривало, земља и његово ћилимче постеља, бисаге подглавље, а љубав к предузетом ослобођењу отечества и народ крепителни сан.Застава Војводе Антонија Ристића-Пљакића

    Само оваквим својствима и оваквим поступањем могао је Кара-Ђорђе уважење, поверење и љубав народа придобити, а у соперницима страх и ужас побудити. Код толиких својих врлина наравно није имао нужде празној, сујетној сјајности прибећи, подобно другим његовим војводама, и свим његовим противницима, који су га својим блистајућим се оделом и великолепним живљењем мислили помрачити и у засењак бацити. Њему је просто, народно одело много милије и пријатније било, и због тога што се свега оног чувао, које би могло чувство народа вређати и незалечене му ране позлеђивати опоменом на Турке, паше и муселиме. Једна само страст, и то страст велике штедње и тврдоће може му се приписати. Но и ова никад га није навела на превару, лаж и отимање. Своје је здраво штедио и чувао, али за туђим никад га жеља није повукла.

Војвода Младен Миловановић    Кара-Ђорђе је био и здраво уредан и исправан. Што је год данас имао урадити, било у државним дјелима или у својим домаћим, за сутра није остављао. У њега је свака ствар морала бити, по сопственом његовом наређењу и потреби. Шта је он, по његовом промишљењу, кад и зашто у његовој имовини и домаћинству наредио, или заказао да овако или онако наређено буде, то је тако и морало бити. Тешко оном који то извршио није, или, који је његово наређење, па ма и у самим државним дјелима премакорио. Кад је удавао једну од својих сестара, пред другог спремања уз њу, смисли он и неколико кошница из свог кованлука дати јој, па онда, у тој намери будући, заједно са мајком оде у кованлук да ове намерене кошнице за сестру одбере. Дошавши у кованлук, он помоћу мајке своје, и у договору с њом одбере шест кошница, и изостави их на страну. Но ове кошнице ваљда су таке биле да би се једва до цвета одржати могле. Мати његова није му, при том његовом наређивању, ништа хтела примјетити, у мисли: да ће она други пут сама у кованлук доћи, па ове рђаве кошнице бољима заменити, које он опазити неће, јер је једна кошница с поља као и друга, а ваљда их неће хтети више ни загледати ни подизати те да их у томе позна. Како је смислила тако она и учини. Али Карађорђе, с други послова домаћи једним враћајући се кући узгред и на овај кованлук, и тек што је на овај наступио, и не дошавши још до кошница, он примјети да су оних шест кошница поизмењане, и у себи помисли да то нико други учинио није но његова мати, па зато није хтео ништа ни дирати у оне кошнице, већ дође кући и ником ништа не казујући и не говорећи о тим. После више дана позове Кара-Ђорђе мајку своју да заједно иду у кованлук те да прегледају њине домаће кошнице, и да их прочисте, јер пролеће зачиње, а и она се здраво у пчеловодству разумевала. Мати, не знајући да је он пре овога пута већ био на кованлуку, и опазио шта је она урадила, пође с њим. А кад тамо дођу и у кованлук уђу, он и невешт чинећи се на оних шест кошница за сестру му издвојени, почне своје, с мајком заједно прегледати, па и при гди-којој, коју је мати његова променила, чудити се, како је за кратко време ослабила, говорећи мајци: "а знам какве су пуне и јаке биле онда, кад сам они шест за сестру издвојио." Почем овако редом све своје кошнице прегледао, а он онда позове матер да и сестрине виде. Она је одмах видила шта је како ју је и тамо позвао, али се није имало куд-камо. Приступивши Кара-Ђорђе и сестриним кошницама, почео их је одма једну по једну, с мајком извртати и загледати, па и матери говорити: "Али шта је ово мајо, каков је ово чудо? Ти знаш какве су слабе биле кад смо их пре 10-20 дана издвојили, а гледај сад како су се наплодиле и напуниле. Мати је ћутала, али Карађорђу то не буде доста, већ трећу ли или четврту кошницу кад изврне, а он с њом те матери на главу набије, рекавши јој: "Кад више волиш туђој кући него својој, а оно које-куде ето ти нек ти тако буде. У Карађорђевој фамилији говорило се, као што сам и ја чуо приповедати их, да му је мати у том случају или догађају, рекла: "Црни Ђорђе шта то уради данас са мном," и да је од тада прозван од Црним Ђорђем или Карађорђем.Војвода Грочански Васа Чарапић

    Тако је он 1809. године казнио и Петра Јокића, буљубашу свог, и Бог зна шта би учинио и са Младеном и капетаном Радичем, да их је, повраћајући се из Делиграда у Ћуприји затекао, гди су они заповест и наредбу његову премакорили. О овом догађају ја ћу, на свом месту пространије говорити.

    Необичне снаге његове ја сам у три случаја очевидац. Једном, преко зиме 1814. године, у Хотину, пође он у лов, за којим не бијаше му здраво запело, али је хтео више да се мало прође, него да баш управо у лов иде. Он поведе са собом и четворицу својих момака на коњима. У овај лов пође уз Карађорђа и неколико чиновника од млађи људи. Карађорђе, овом приликом потера и једна велика своја кола ради и свог и других калабалука. Ова кола била су тешко окована, нарочито за даљни пут, и за у спрему многог које-чега начињена, с дуплим арњевима и називајући се: Бришивка или Бришиванка". Он је у овим колима 1814. године, сав свој калабалук из Карловаца у Хотин довезао. И сад је у њима осим собствене њихове тегобе, још које-чега до 200 ока било. Ова кола, кад се дошло близу једне шумице, гди ће се лов отпочети, због невештине кочијашеве, наишавшег на један склад, изврну се. Момци Карађорђеви, како то угледају, одма потрче колима да их исправе, али њих четворица ни покренули нису могли. Карађорђе је то са стране и поиздање седећи на свом коњу гледао, и већ је почео био нокте своје гризукати (ово је био ваздашњи знак почетка његове на што љутње и срдње), па кад је видио како њих четворица запињу и нису кадри да кола исправе, он онда и сам дотрчи да на коњу колима, сјаши с коња, и рекашви: "по души вас овако то треба" ухвати рукама за стражњу левчу, и мало поиздигнувши кола, подупре их раменом, и са свом их њиховом тежином исправи. Дакле више је он један имао снаге него сва четири његова момка, а тада му је могло бити 65 година живота.Јелена Петровић - Карађорђевица

    1815. године уз месојеђе, један од момака Карађорђевих Милутин Турчин, којега су тако звали али он није био Турчин, испроси сестру Уроша Новковића, барјактара Карађорђевог. У време, држања свадбе и венчања Милутиновог, догоди се мокро и блатно време, и Карађорђе, да се сватови до цркве одвезу и натраг се довезу, нареди да се његова два интова за то спреме. Али будући да се ова два његова интова није се могао посао овај свршити, то он заповеди да се и зета његовог Николе Карамарковића интов спреми. Поменути Никола није био код куће кад се ово наређивало, а кад међутим кући дође и види да под шупом нема му његовог интова, и дозна куд је онда се он у авлији, а сви су у једној кући и огради седили, развиче: "Зашто да се мој интов без мог знања узимље" и проче. Кад је Карамарковић викајући овако говорио, било је у авлији још и момака Карађорђови, а женскиње су из своји соба изишле, да виде каква је то вика. Карађорђе седио је у једној од ових соба из авлије, до пенџера, и слушао је све како му зет Никола за своја кола виче, срди се и протестира: како је осим њега ко други смео са његовим колима располагати, па онда полагано и сам у авлију изиђе и зету почне говорити: "Којекуде, а што си се ти јутрос тако разгоропадио. Па ако су ти кола узета, ваљда им одавде до цркве и натраг неће ништа бити. А по души те, ко ти стече та кола." Рекавши у тили час счепа зета по средини, изврне му ноге горе а главу доле, и тако њиме главом о калдрму туцне као каквим лаганим јастуком. Никола је био човек од својих 40 година, здрав и пун. Он се после кратког времена по овом с њиме догађају, разболи и након једне године дана својега побољевања умре.Карађорђев печат

    Једанпут купи Карађорђе у Хотину једног, од велике сорте, коња, здрава, снажна, но ненаучена, и баш онда из ергеле доведена. Момци његови прихвате тога коња, он се почне отимати и скакати, и никако се недаде момцима у шталу увести. Карађорђе гледаше то, па онда сам подишавши реченом коњу, счепа га обема рукама за обадва ува и уведе у шталу, без да је ичим мрднуо, но за то врло краћушно време, докле га је испред штале у ову увео, свега га је зној пробио био, и кад га је за јасле привезао, сав је дрхтао, јамачно од силног стиска руку Карађорђевих.

    Осим тога што је казано да је Карађорђе велики штедљивац и тврдица био, и што му никад није поваљено било кад му ко шта заиште да му да и да му помогне, он није опраштао никад никоме који се усудио у његово што дирнути, или одузети му, мада би то и из незнања учињено било, као што је случај који ћу навести. Кад се Београд освоји, и Турци сасвим из њега оду, онда, између осталих, и Карађорђе један комад чисте земље на Врачару заузме и обележи да зна да је његова, али нити ју је орао ни сејао. С раног пролећа 1808. године, које из нишевачког а које из лесковачког пашалука пребегло је овамо у Србију више фамилија бугарских између којих, а особито нишевљана, већа част насели се у Београду и око Београда. Један од ових насељеника, ком приспе време сејању кукуруза изађе у Врачар да разгледа и нађе гди би и он могао што кукуруза, прекопавши земљу с мотиком, јер (...) нити је сам имао нити га је могао наћи, посејати, несрећом његовом он наиђе на вишепоменуту земљу Карађорђеву, па нашавши је пусту и непоорану, један део од ње са женом својом, мотиком прекопа и нешто мало кукуруза засеја. Кад ови кукурузи за прашење и окопавање приспеду, онда овај сиромашак са женом и децом, која су још ситна и недорасла била, изиђе на њиву да своје кукурузе окопа. Али у то се време и Карађорђе, из Тополе долазећи у Београд, и прелазећи преко Врачара, угледа гди неко на његовој земљи кукурузе окопава, па кад у Београд, у конак свој дође, а он упита Стефана Јефтића, кума и управитеља двора његовог: Кнез Ђорђе Карађорђевић"Којекуде куме Стево, а ко је ону моју њиву засејао кукурузом, и сад га, кад ја преко Врачара прођо, праши". Поменути Стеван, који је врло добро познавао нарав Карађорђеву, уместо да поступак оног сиромашка оправда, да Карађорђу докаже да је оно један од дошљака Бугара, да нигди ништа нема, да није знао да је оно Господарева земља, и да га треба оставити да сирома уради тај кукуруз и да га обере, јер друкчије неће имати чим изранити ни себе ни своје петоро-шесторо деце, а земља ће и после тога свакојако ваша бити, као што је и данас, и Карађорђе би са оваквим одговором, можда, задовољио се и не би улазио у онакав грех, какав следује, али он му одговори: "Е, шта ћу да радим Господару кад овде нити се ко кога боји, нити ко кога слуша, него сваки ради што оће и како је њему драго." Овакав одговор Стевин довољан је био да разјари Карађорђа, и Карађорђе одма узјаши на коња те на вишеупоменуту своју њиву, па оног несрећног сиромашка пиштољем по среди. Уто стане жене и деце вриска и јаук, а он онда и жену сабљом исече!!! Шесторо нејаке у крајњем убожеству, без оца и мајке, без крова и корице леба, остало је деце. Страшан грех,
неопростителан грех.

    Певац Сербијанке, у III части своје књиге, на стр. 62-ој, под: "Нискодушие", овај жалостни догађај достојно је опевао и горко оплакао.

Кнез Александар I Карађорђевић    Да се Карађорђе могао и да је допуштао себе уздржавати од подобних упадања у грех, у пламену страсти овој, томе ће за доказ бити следујуће: кад су Руси онога времена рат противу Турака водили, науме они једанпут преко Србије сувоземну своју војску у Далмацију провести, те да се и са овом, осим водене морске силе, коју су у Јадранском мору имали, тамо Французима појаве. У следству оваког наумљења и препоруче му, да он, по известном путу, устроји магацине, и да ове раном напуни, на који конац даће му се и нужни за то новац послати. Како ову препоруку Карађорђе од Руса прими, он одма и промисли да ове магацине Србије неће кадра бити подпунити нити пак за то хоће ико казати у Београду, и дозвавши из Земуна неког Димитрија Молера, трговца земунског, у коме је он веру имао, овоме у тајности набавку ране за вишепоменуте магацине препоручи. Овај пион руски остаје без сљедства, а нити су магацини устројавани, нити је рана набављана. Али за ову наредбу Карађорђеву о набавки ране преко реченог земунског трговца, дозна Стефан Живковић, преводчик Телемака, који се је у оно време изван сваке државне србске службе налазио, на почне јавно овај поступак Карађорђев осуђивати, говорећи: Зар код нас у Србији нема људи којима би се један такав посо поверити и предати могао, и зар је боље да се странци помажу а не наши људи". Ово је доста било за пламену нарав Карађорђеву. Он одма заповеди својим момцима, буљукбаши Петру Јокићу и Матијашу Милошевићу, да оду Живковићу у кућу, да га убију и да му кућу опљену. У сам то време, кад је Карађорђе ову страховиту наредбу својим момцима издавао, дође му Мијаило Грујевић, секретар Својета, с послом совјетским, па чујући каква се страва наређује, приступи Карађорђу, счепа га за руку, и кроз плач рекне му: "Стани Господару, неће тако бити као што си чуо, да ствар боље распитамо. Живковић ти је и сутра и свакад у рукама, кад гођ оћеш можеш га казнити". Поводом оваковог поступка Мијаиловог Карађорђе уталожи се, одустане од своје намере, уздржи се од греха, а Стефан Живковић избави се од изненадне и превремене смрти.Кнегиња Персида Карађорђевић

    Овако се свакад Карађорђу могло помоћи, али несрећом његовом није свакад Мијаило Грујовић при њему био, већ Стева Јевтић, или Јанићије Ђурић.

    Он је могао пешице ходити барабар са најбољим ходцем коњем, без умора. Дјејатељном духу његовом једва ли се може наћи сравненије. Као што ће се из описа његовог устанка видити, он је морао на све крајеве, без одмора, летити, да се и својима и Турцима покаже. Своје да охрабри а Турке да смете и поплаши. Он се одевао као што сам већ једанпут казао, просто, као један сеоски добар домаћин. Разлике између њега и добрих сеоских газда у ношењу никакве није било, нити је ко по оделу могао рећи: "Ово је Карађорђе." Као што се у портретима види, он се је онако облачио само онда кад је кога странога дочекати, или се таковим представити имао. Како је почео носити пиштоље за појасом, никад се више с њима, у Србији, растајао није. Како се је просто одевао, тако се је исто просто и (х)ранио. Његова софра није се ни онда разликовала од софри сеоских, кад је он свога свеца славио, и кад су му све старешине у гостима бивале, сам што се недостатак ниучем примјечавао није. Врућа проја или погача свагдар му је, кад се дома налазио, за ручак ил вечеру, уместо киселог хлеба, била. Пост је без сваког премакоравања и строго издржавао, и богомољац је био непритворни. Здраво се уздржавао од свега чим би саблазни примјер дао. Но при свему томе његовом чувању од сваблазни опет није био безгрешан. Он је у неко време, и то, чини ми се, од освајања Београда те до половине 1808. године, водио једну женску са собом у мушким аљинама, под оружијем, као и други његови момци што су били, називајући је Мирјаном, који Мирјан, по наговору Г. Јелене, буде убијен, и Карађорђе за то ником ни речице, па ни самом оном момку свом, који је Мирјана убио, приговорио није, јер је знао да је његов посао са држањем Мирјана свима ненавидан, а за њега самог стидан био. После овог догађаја никад се више што оваково о њему чути није могло. Он није нимало поносит био, осим што је у извесним случајевима, без разлике према сваком, строг био и потпуни заповедник знао бити. А да је био овакав, ја ћу између многи други једна примјер овде навести.Карађорђе

    1809. године, кад се је она известна несрећа на Каменици догодила, о којој ће на своме месту бити реч, и кад је он (Карађорђе) морао оставити освојење Новог Пазара и Сјенице, и поитати с војском овамо к Морави, да одбрани досадање огњиште, онда он, дошавши у Ћуприју на Морави, затече ту још у целости шанац с нешто мало у њему војске, па у намери да сам отрчи до Делиграда, и да види како је тамо и да ли би се у њему Турцима одупрли, и пут за даље овамо препречити могао, одреди Младена Миловановића, капетана Радича и свога буљукбашу Петра Јокића да у ћупријском шанцу остану, да се још боље утврде, и да још и више војске приберу, како би се, у случају ако се у Делиграду ништа неузможе учинити, у овом Турцима одупрли, и прелазак на леву обалу Мораве препречили. После оваке наредбе Карађорђе оде Делиграду, па кад тамо дође и увиди да је силна турска војска и да се из Делиграда ништа не може учинити, а он се и са оном делиградском војском поврати к Ћуприји. Но кад тамо пође, затече он сав шанац у пламену и Јокића гди топове сваљује у Мораву! Кад Карађорђе овако шанац и Јокића затече, он се упропасти од туге, видећи да му се и ово место одбране разорило, па онда викне: "Јокићу, а шта је то по души те", па пиштољем те у њега. Но Јокић погађање Карађорђево сагледавши мало мрдне кроз неке тополе, те га Карађорђе не погоди сасвим, већ га смо рани, од које је ране он преболео, и до скора жив био. Можда би овака иста, или можда бити још и гора судба постигла и Младена и Радича, али су ова двојица, пре повратка Карађорђевог, већ на овој страни Морави, и Јагодини били, гди је, мало доцније, и Карађорђе дошао, али је већ стишан био.Печат Војводе Младена Миловановића

    Он је, као што је познато, мало говорио, и, тако рећи, више ћуталица био, по чему, могло би се о њему рећи: да је и уједињен и невесељак био; али напротив, он је дружеван био. Од дружства се, свог времена људи, није поносио, и с њима се у свему делио и веселио. 1811. године његов син Алекса, као школског другара, мене позове да с њим идем у Тополу, те да тамо Христово воскресеније проведемо. Ја му ово не одречем. И тако ја, са Алексом и Ранком Матеићем, сином тадањег кнеза тополског, одемо за Ускрс у Тополу. Ту сам ја мојим очима видио Карађорђа, први дан Ускрса, после службе божије, за заједничком свега села софром и јелом, гди са свима својим сељаним, не притворно, нити из какве примаме, као што су други чинили, од који се ничим не разликоваше, осим што је у зачељу софре седио, руча, разговара се и напија им у здравље као и они њему. При концу овог општесеоског ручка и части, један од комшија Карађорђеви, који је забегенисао једну девојку за свога сина онде у Тополи, позове Карађорђе на проситбу и обележије речене девојке, и он је с тако добром вољом ишао, као да ће и сам тако потребу, од свога комшије сутра имати. Девојачка кућа добро је спремљена била за дочек просиоца. Пошто је девојка обележије примила, Карађорђе је први своја два пиштоља испалио, а за њим и сви други. Сад се изнеше печени млади јагањци и вино у чабровима, те се наново настави јело и пиће. После овог, и поред овога, Карађорђе, сам-собом поведе коло, и без одмора, не смем рећи више, али јамачно два сата је водио, подкрепљујући се, коло водећи, виновом пљоском, док су међутим сви други, кад-који, пуштали се и одмарали, па и печеним јагањцима и вином подкрепљавали се.Буљукбаша Петар Јокић

    Поглавите и праве страсти штедње и тврдичества Карађорђевог прелазиле су још и у друге две, од којих прва је: ни да нико не зна да он шта и колико има, а друга: да не накнађа и не плаћа штету, мада је и он сам, уколико му драго, штети повода дао, па да би у оба ова случајна његове страсти удовлетворене биле, он је готов био и у највећи грех загазити, као што је и загажавао. Ја ћу за обе ове страсти, до чега је Карађорђе у њима долазио, и примере овде навести.

    Кад је Србија 1813. године падала, у том несрећном и жалостном часу и Карађорђе, и Младен, Јаков, кнез Сима и Јанићије, сваки је своје имање, што се коме и колико у готовом новцу и у скупоценим стварима затекло, свом човеку, у коме је који веру и поуздање имао, на аманет и сохраније предао, да им пограничне аустријске власти таково отеле не би, као што су исте, под разним изговорима, а нарочито: да су старешине србске њиховим трговцима, за набављање барута и олова, остале дужне, па не платиле, нечовечно и у противност сваке законитости и правде, и чиниле. Карађорђе је своју готовину у 12 иљада дуката предао био своме куму Недоби, и овај му је ово сачувао и повратио. А што је поверио његовом буљукбаши Петру Јокићу и Мелетију Никшићу архимандриту, који је доцније постао владиком шабачким, и био од ајдука, у самој вароши Шабцу и у свом конаку, убијен, у суми до 11 иљада дуката, то му је све пропало. Младен пак предао је на сачување и аманет 4.000 дуката готова новца, 3 сабље, 2 дуге пушке, два пара пиштоља, све у сребру оковано и позлаћено, и две коњске аше самим златом извезене и богато окићене, неком Сими Орловићу, родом из Далмације, који је по писменим атестатима владике црногорског Петра I, а новчаном помоћу Младеновом, отишавши у Петрбург, примљен био у чин Колежског Асесора, и причисљен по части дипломатическој, консулству Недобином у Београду. Обећавши му дати, осим благодјејанија, која му је Младен чинио, и за која му је морао бити здраво благодаран, још и по један дукат на сваки дан, доклегођ ово имање на сохрањењу код њега пребуде.Грб Војводе и Витеза Радича Племенитога Петровића

    Кад Карађорђе, а за њим и остале веће и мање старешине у Аустрију пребегну, онда правитељство аустријско, почем је све кијамете излило, како над реченим старешинама и њиовим фамилијама, тако и на свему пребегшем народу, Карађорђа, Младена, Јакова и кнеза Симу Марковића доведе из манастира Фенека у село Голубинце, а одавде у град Варадин, под строгим надзором, а друге старешине, који су се по Банату налазили, прикупи у Темишвар и Арад, па, у почетку године 1814., све скупа оправи под стражом у Штајерску, и тамо их по разним местима, сваког понаособ, под полицајним строгим надзором размести. Међутим, вишепоменути Сима Орловић, поред своје и од цара плате, трошио је немилице, и новци Младенови, па још наодећи се у мрзостном одношенију према началнику своме Недоби, он, без дозволенија овог, у почетку априла месеца 1814. године, из Новог Сада, преко Беча, оде у Париз, гди су се и сви сојузни цареви тада налазили. Речени Орловић, полазећи за у Париз, у намери је био да оптужи свога началника за много којешта, а нарочито: да достави до знања височајшем месту, како Недоба голим циркуларима позивље Србље на поселење у Русију, не давајући ником ни једне паре на трошак и одржање из суме новца, који су њему о(д)ма, како је Србија пала, јединствено тога ради и послани били. (Зато је он у Бесарабији купио спахилук, и у Кишинову оградио себи дворе, а Србљи, који су се Сими Орловићу на Недобу за то жалили, већ су у крајњем стању бедности налазили се). Сима Орловић, као што ће се из посљедствија увидити, ни у чем о своји намера успео није, али у упропашћењу свију ствари Младенови, и у великом смањењу читавог новца његовог, велики је корак учинио.Карађорђе

    Кад сојузни цареви више упоменуте године, пред јесен, из Париза дођу у Беч на Конгрес, онда и Сима Орловић из Париза се поврати, али будући да је сад и његов началник Недоба у Беч дошао, то и Сима Орловић не имаде потребе из Беча и Нови Сад ићи. Император Александер, налазећи се сад у Бечу, по молбама Карађорђевим из Варадина и из Граца, изиште од двора аустријског све србске старешине, које је овај двор, под присмотром полицајним, и, тако рећи, у заточењу држао, па нареди да сви иду у Бесарабију у мисли да ће за њима и велика гомила пребегшег из Србије народа на поселеније тамо поћи. Наредивши овако император Александер, он одреди уз ове старешине, а нарочито уз Карађорђа, Младена и Јакова (кнез Сима није хтео ићи) Симу Орловића, да их до Хотина, ради њиове безбедности у путу пропрати. Док је Орловић на овом путу бавио се, дотле му и Недоба у Бечу скува попару. Младен пак, док бису дошли у Хотин, реченом Орловићу ништа о свом имању напомињао није, држећи да ће му он сам, у Хотину, све предати. Али кад у Хотин дођу, а Сима Орловић, на опомену Младенову, само 900 дуката готови, и једну облигацију од себе на 1.000 дуката преда, с тим уговором да ће му ову облигацију по мало заштеђујући од своје плате, од времена на време исплаћивати, а о стварима, које су још до 2.000 дуката вредиле, ни спомене. Овај поступак Орловићев здраво Младена порази, тим више што се он од Орловића оваком чему није надао, и што већ више нигди ништа нема, јер то му је све било, што је из Србије изнео. Младен при невољи узме они 900 дуката у готовом новцу, а облигацију ни на који начин не хтене примити, већ Симу Орловићу обтужи хотинској полицији, и ова га, по тој тужби, баш кад су поштански коњи у кола Симина запрезани за полазак и повратак у Беч, као простога дужника задржи.

Јанићије Ђурић    Речени Сима Орловић, налазећи се на квартири с Карађорђем у једној те истој кући, која је за овог последњег одређена била још пре него што је он у Хотин дошао, предстане Карађорђе с тужбом противу Младена, доказујући му у истој: да је овакав поступак Младенов против њега нечовечан, да он с оваким поступком, задржавајући њега као царског човека од нарочитог и необходимог пута, све старешине безчести, и напоследку да ће и самом цару, кад чује да су Србљи с његовим човеком и штаб-официром поступили, врло неповољно бити, због чега и зла сљедства за све Србље, дошавше у Бесарабију, проистећи могу. Карађорђе, не знајући да се дужник, без разлике чина и стања, без да се коме за то замерити може, влашћу задржава док дуг не плати, или док јемство за безбедност тужитеља не да, нађе се сад у чуду, па одма сазове све старешине к себи, а и за Младена пошље, с том намером да га уговара да прими и облигацију од 1.000 дуката, као ствар здраву и дату му од царског човека, који, и ако би (х)тео, не сме га преварити, да се прође свега другог, и да од тужбе, по којој је Сима био задржан, одустане. Кад је Младен Карађорђу дошао, истина су му сви овако заједно с Карађорђе говорили. Али Младен, коме је догорео живац до ноката, не могући согласити се на учињена предложења, Карађорђу, пред свима другима, и пред плац-мајором градским, који се сад ту десио, рекне: "За Бога, Господару! Како да пристанем и да од тужбе одустанем, кад ја нигди ништа више немам, и како би теби било да је Недоба твој аманет упропастио и појео." Још Младен последњу реченицу није ни изговорио, а Карађорђе цикне: "По души те", па за пиштољ с чивије, а Младен јурне на врата. Карађорђе опалио је пиштољ с намером да Младена погоди и убије, макар да је из собе кроз врата, преко прага прешао био, али више упоменути плац-мајор, у самом оном тренутку, кад је Карађорђе пиштољем скресао, гурне својом руком Карађорђеву, те куршум, уместо да Младена погоди, удари у дувар више они врата, кроз која је Младен, само праг прекорачивши, изишао. И тако се Младен, за овде, за једну длаку растојанија, од смрти курталише.Војвода Милутин Петровић

    Овако грозан поступак Карађорђев противу Младена, већ и сам по себи довољан је био да се Младен с њим никад више не помири. Али зато је опет Јаков Ненадовић живо настојавао да ову омразу непомиримом учини. Он је, с једне стране, Младена неодступно подстрекавао на непомириву мрзост и на тужење противу Карађорђа, а с друге је Карађорђа правдао, доказујући и овоме и Сими Орловићу, да је Младен зло поступио. Јаков је Младену, подстрекавајући га, говорио: "Море, јер тебе Ђоко једанпут ни нишан узео, он те се оканути неће док ти се крви не напије". Ово ништа није ново од Јакова. Он је оваким интригама и у Србији, кадгођ му се прилика дала, занимао се. Он је овим поступком својим сад ишао на то да једним ударцем обојицу, т. јест и Карађорђа и Младена свали, па да он један и као зејтин над водом остане. Код Младена је Јаков успео. Младен се је на Карађорђа тужио губернатору Бесарабском, али од ове тужбе никаква сљеда видимог није било. Карађорђе је за то знао, али при свему томе фарба Јаковљеви сплетки код Карађорђа није се примила. Једно зато што је он добро познавао Јакова, а друго, што је и сам увидио да је онај његов поступак противу Младена нечовечан и осудитељан. После шест месеци, и то први дан Ускрса 1815. године, Карађорђе дође Младену у кућу, заиште опроштење од Младена и помире се.

    Колико је описани поступак Карађорђев према Младену црн био, толико је више черта помирителног карактера његовог сјајнија, из чега се и то јасно увиђа, да је он и сам у себи признавајући да је крив, како се и гризао дотле, док сам собом није Младену у кућу дошао, опроштење искао и помирио се.

Карађорђево оружје    У Чернецу, у Малој Валахији, један сат низ Дунав, живио је један Вла по имену Фортуна. Овај Фортуна, као што је извесно било, и као што је и Карађорђу до знања достављено, стајао је у добром споразуменију и одношенију са Ада-Калским Турцима, са Реџепом, и он их је са свима потребама за свој интерес снабдевао. Оваково одношење Фортунино к Турцима Ада-Калским противно је било намјерама србским. Србљи су желили да им и Ада-Кале, које је свакојако у границама србским, али усред Дунава, принуђено буде недоскутицама својима продати се. За уклонити дакле једног оваковог пособитеља турског, на концу године 1811. Карађорђе препоручи војводи кладовском, Живку Константиновићу, да се он постара како најбоље зна, реченог Фортуну смаћи. Живко примивши овакав налог од Карађорђа, у договору са кнезом Јоцом београђанином, који је у то време председатељ суда кладовског био, скупи једно 40 момака, које своји бећара, и које и од ондашњи Влаха, који су и код Турака пре пандурима служили, и вични влашкој страни били, па их једне ноћи на чамцима пребаци преко Дунава, и к Чернецу упути да Фортуну убију. Ови испуне налог војводе Живка, и дошавши изненада у Чернец, и затекавши Фортуну у његовој кући, не само убију га, него га поарају и оплене сву кућу. Говорило се онда да је, кад је убијен Фортуна, доста новаца нађено, као што су се и саме убице доцније фалиле, да им је сваком доста у тал запало. Међутим, по закључењу Букурешког мира између Русије и Порте, Карађорђе наведен, заблуђен интересима политике руске, и наумљен са Србијом и народом, па и са самим собом у пропаст грунути, здраво се брижио да га не снађе плаћање вишепоменуте поаре, кад из Србије у Цесарију прибегне. Јер је знао да војвода Живко има његово писмо, којим ће се он, кад у Цесарији фамилија његова и поараног Фортуне на њега нападне и оптужи га, и свакад оправдати, доказавши истим писмом да је он по налогу његове тадање власти учинити морао.Грб Грофа Марка Ивелића

    Кад Турци 1813. године по паденију Неготина, после смрти Ајдук-Вељкове, и сувим и водом уз Дунав навише пођу, онда и Живко Константиновић, војвода кладовски, са кнезом Јоцом принуђен остави Кладово, и са својих десетину момака, преко планине оде у Пореч, гди затече и Милутина Петровића, брата Вељкова, и Хаџи-Николу Михаиловића, Вељкова бимбашу, од којих први је их Неготина, а други из шанца велико-островског на Дунаву, овамо са једно 500 војника добегао, с намером да се ту утврде и затворе, и да бар турским шајкама одавде даље уз Дунав пут препречавају. Ови обојица, као можда и Живко, нису знали да је паденије Србије и разрушења свега за 9 година, с грдним жертвама сазиданога и подигнутога, смишљено и умишљено. Карађорђе како је почео своје намере прикривати, од времена доласка у Србију руског генерал-лајтнанта грофа Марка Ивелића у 1812. години у јулију месеца, тако је и у целој 1813. години радио, а све своје, и фамилију Јанићија Ђурића, прибирајући у Београд, и врзући се све око Недобе, који је тада изван Београда седио у једној кућици, њим саграђеним, близу Топчидера, више садање парне воденице бившег књаза Александра, па овако радећи он сад бајаги у цељи одржава обштег, Милутина Петровића у Поречу војводом учини, макар да је том месту Јован Стефановић, војвода био. А међутим на Живка Константиновића и Јоцу кнеза изиђе глас да су они Кладово Турцима издали. Овакав глас добро је дошао Карађорђу. Он сад пошље налог војводи Милутину да му Живка и Јоца оковане под стражом у Београд пошље, и Милутин не знајући ништа о умишљајима Карађорђевим, његов налог испуни. Кад она два вишеупоменута несрећника у Београд доведени буду, Карађорђе обојицу под кривицом издајства, у суботу 20-га септембра заповеди убити, а он сам у недељу рано, 21. истог месеца са Недобом и владиком Леонтијем и са својим секретаром Јанићијем у Земун пребегне!Свети Петар Цетињски

    Карађорђе знао је и умео дух сонародника своји, који је силним угњетенијама турским, особито у последњи 200 година владе ови варвара, тврдо успаван био, пробути, и с дана на дан све на виши степен славе и слободе извадити га. Он је, дакле, кадар био и Србију створити, али на жалост, осим великог војничког духа, неограничене љубави за слободу рода свог и неумориме дјејатељности у пословима устанка свог, док у замке политичке руске чрез грофа Ивелића, 1812. године, није се уплео, није ни мало обштесебичну државну политику знао и разумевао, да би помоћу ове у стању био оно одржати, што је кадар био створити. Он је имао прилику увенчати труде своје и свога народа 1808. године, кад је самом Портом на полезна условија нуђен, а нарочито у 1810-ој и у јунију 1812. године, кад му је Порта, по совјету Наполеона, преко Рушит-паше из Ниша, који је мало доцније великим везиром постао, нудила оно одношење за Србију и за њега, у каквом је Влашка и Молдавија и њени књазеви према Порти. Али он, као што сам казао, прост будући, и у овом тренутку појављења среће за Србију, остао је при настављењама и совјету Русије, која је издалека увиђајући шта се са стране Наполеона спрема, од свију вишенаведени понуда Портини њега одвраћали, штедећи Србију за замену и придобитак собствени интереса, као што је то 16-ог дана маја месеца 1812. године, са закључењем Букурешког мира, и са посланством грофа Ивелића у Србију, осведочило. Он је заједно са Младеном, Јаковом, кнез Симом и Јанићијем постојан остао и при овим последњим настављенијама Русије, преко Ивелића преданим, који су од јулија месеца 1812. па до 21-га септембра 1813. црну завесу подлости и издајства на њега навукли, али све у несрећној мисли будући по увјештанијама грофа Ивелића, да он ову жертву за Русију чини. Но како је у Земун пребегао, и из овог, под стражом, у манастир Фенек послан, да тамо бајаги издржи карантин, одма је увидио и црну погрешку своју, и ону безконачну пропаст, у коју је и народ и себе старопоштао. Али је ова његова садања увиђавност доцкан била, као што је и он сам, кајући се, признавао.Кнез Михаил Кутузов

    Милутин Савић из села Гараша, крагујевачке нахије, који је Карађорђу здраво познат био, казивао ми је: "Кад су Немци покојног Карађорђа из Земуна у манастир Фенек одпратили да тамо из контумацира, одем ја једном у тај манастир нарочито, да се с њим састанем, и да га позовем да се опет у Србију повратимо. Ја сам имао и од оне стране доста људи, може бити у први ма(х) до једно 2000, који би с нама овамо прешли, али овамо у Србији, кад сам се ја из Немачке, крадом и ајдучки, са по пет-шест људи, у два ма повраћао, било је још множество чета под оружијем по шумама, које су, без главе будући, тумарале, и по где-кога Турчина, у проласку дочекивале и убијале, па сам ја мислио и држо, као што су ми и други људи којима сам се ја састајао, говорили, да би се оно, што је изгубљено, макар се богме и промучили, повратити могло. С оваким умишљајима кад у речени манастир дођем, и пред Карађорђа изиђем, и упитам га: "Шта се ово Господару с нама учини, и каква ово несрећа би", тако се је горко заплакао да ја у мом животу нисам видио човека онако тужно расплакана, и од тешког јецања и загушивања од плача, задуго ми ништа одговорити није могао. И на последку, по дужем његовом плакању и јецању, кад сам му казао зашто сам дошао, с највећом тугом, и још кроз плач, одговорио ми је: "Е, мој Милутине, протрчи зече јошт једанпут, а сад је све за мене доцкан".

Печат Војводе Поп-Луке Лазаревића    При свему томе што је Карађорђе здраво тврд и неиздашан био, опет је више пута он собственим новцем протицао у помоћ, кад је што за обшту потребу набавити требало, а новца се ниодкуд с друге стране имало није, као што је, између осталих прилика било и 1809. године. Ове несрећне године, кад се је она известна пропаст на Каменици догодила, и кад је Карађорђе сва освојена у Старој Србији утврђења оставити морао, и кад је отуд овамо дошао да Турцима бар препречи прелазак на леву страну Мораве, онда он и кнеза Симу Марковића са једном частћу војске са Дрине на Мораву себи у помоћ позове, па знајући да је кнез Сима већ на путу за доћи к Морави, и сам, једно њему на сусрет пође, а друго и да се у Београд сврати, да се лично увери о побјегу Родофиникина, и да и из Београда још, колико је могуће војника истера и на Мораву о(д)преми. Кад се овако изишавши Сими на сусрет Карађорђе с њим у његовом селу Борку састане, и на Мораву га испрати, онда он са Павлом Поповићем, членом Совјета, из Борка дође у Београд, и пошто се увери о побјегу реченог Родофиникина, а он онда дође у Совјет, и овоме препоручи безотложно набављање барута и олова. Но кад му овај каже да у каси нема ни једне паре, онда он без и најмањег смишљања одговори му: "Ја имам код себе за једно 2.000 дуката, пошљите Стеву писара к мени у конак да му их дам нека вам их донесе, па богме и од вас сваки нека сад, у овој потреби и нужди, колико је који кадар приложи, да не останемо без барута. Јер за све је друго лакше; али, недај Боже, ако барута нестане, онда је готова пропаст". Како је рекао тако је и учинио. Стева писар оде за њим у конак, и 2.000 дуката донесе у Совјет, али од својетника, по препоруци Карађорђевој, ни један не приложи ни једне паре.

Карађорђева застава    2.000 дуката у оно време у Србији, више је значило него у данашње време 50.000 дуката. Дакле није мала сума собствености Карађорђе, коју је он у оно време, кад је све поколебано било, и кад је само одржање оног стања сасвим сумњително било, на жертву општи потреба принео. Ону суму доцније исплатила је Карађорђу Каса народна. Она би исто тако и совјетницима, да су хтели, колико је који могао, приложити, али они то не хтедоше учинити, јер су ваљда мислили: "пропашћемо, па се нећемо имати одкуд наплатити." Ово и овако казивао ми је исти писар Стефан Филиповић.

    Да Карађорђе није лаком био на туђе што, било шта му драго, осим што је заузимао пусте земље, којих је тада исувише било, као што су то и други сви, без разлике, Србљи чинили, томе је доказ: што за све време његове владе ни једна се тужба у народу није чула да је он коме што отео, или на који му драго начин заузео и освојио. Сљедујући пример, који ћу навести, осведочиће његово нелакомство и онда када је он ствар већ у рукама имао, без да је и најмање повин био што му је она у руке дошла.

Војвода Поп-Лука Лазаревић    Кад је руски главнокомандујући Кутузов, у почетку септемвра 1811. године, примамивши великог везира са свом његовом главном војском на леву обалу Дунава, у Влашку, обсео га, и кад је поводом тим и Порта нежељни тада мир с Русијом закључити, принуђена нашла се, онда је, док се закључење овога мира у Букурешту угодило и уговорило, готово за једну и по годину дана трајало примирије између Руса и Турака, којег су се и Србљи придржавали, и за то време сви су путови слободни и безбедни били за пролазак путника без разлике, и за пролазак трговине и с трговином натоварени каравана. Но неке од погранични србски војвода, у трајању овог примирија, изашиљући своје момке под видом ајдука, дочекивали су на друмовима караване трговачке, ове разбијале и, и што је за њи од потребе било, особито за прављење одела, пљенили су. Димитрије Стефановић, иначе Димитрије Кулунџија, јербо је и био човек од тога заната, војвода јошенички, тамо негде на граници у војводилуку његовом, на друму, чрез своје момке дочека један караван трговачки, и све из овог, чиме се он интересирао, опљени, па из истог пљена фине чоје, кадифе, златом уткане скупоцене свиле, златом гајтана и ширита, у вредности до 400 дуката, пошље на поклон и Карађорђу у Тополу, без да је јавио од куда је то њему.

    У почетку године 1812., преко бечког кабинета, дође до тадашњег Портиног великог везира протестација зашто да се тако на граници, у време уговореног примирија ради, а уједно и потраживање свега онога што је из упоменутог каравана оплењено. Совјет по описанију у протестацији изложеном, увидио је гди је па и од кога је овај пљен учињен, зато он управо позове реченог војводу на одговор, и преда га Великом Суду Народном на испит. Војвода Димитрије, који је и иначе због други његови у народу изступленија учињени обтужен био, пред Великим Судом призна да је он речени караван разбио и опљенио. Војвода Јаков НенадовићОн поврати све што се је у целости код њега нашло, буде осуђен на касацију и на робију у окову, али при испитивању куд је кусур пљена, и шта је с њим урадио, покаже он да је од истог пљена нешто, и то поименце шта, и Карађорђу на поклон послао. Дознавши од Великог Суда ово, Совјет писмено од Карађорђа све оне ствари поиште, које је Димитрије показао да је њему на поклон послао, и Карађорђе, исто осведочава његово на лакомство за туђим чим, како је из писма Совјетског разумео ствар, и шта се од њега захтева, без и најмањег затезања, с највећим равнодушнијем и као с неким поданическим повиновањем према властима земаљским, све је Совјету недодирнуто и као њему непотребно, у целости онако послао, као што је он, од војводе Димитрија послан примио, препоручујући у једно: да се Совјет постара сву штету тужитељу изнаћи, и потпуно удовлетворење учинити му. Ову черту карактера Карађорђевог дознао сам од Михаила Грујовића, који је још у време ови догађаја, био први секретар Совјета.





КАРАЂОРЂЕ У БЕСАРАБИЈИ, У ХОТИНУ



Карађорђе као Витез Реда Светога Александра Невскога



Грб Војводе Јакова Ненадовића са његове куле у Крћевцу    1814. године у половини октобра месеца, Карађорђе је, уздајући се у обећања грофа Ивелића и Недобе, дошао у Хотин са фамилијом својом, зетовима и кћерима, и са десетином својих момака, који су с њима заједно из Србије у Аустрију пребегли. На једно пет дана пре Карађорђа, Јанићије, бивши његов секретар, са Пантом Радовановићем, који је код Карађорћа био писар, дошао је био у Хотин, а самим Карађорђем, и у једно време дошли су с њим: Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, владика или митрополит Леонтије, кога је аустријска влада такође, са осталим старешинама србским, у марту месецу 1814., у Штајерску послала била. Осим ови, које у једно време, а које у сљедујуће дане, дошло је уз Карађорђа у Хотин и други старешина већи и мањи, као: членови Великог Суда Народног Јанко Ђурђевић и Велисав Станојловић, Лука Лазаревић, Вујица Вуличевић, и Вуле Илић, команданти, Антоније Пљакић, Никола Карамарковић и Јанко Поповић (Цинцар Јанко), првокласне војводе; Антоније Симеоновић (Чолак-Анта), Милош Сарановац, Пауљ Матеић, Илија Стошић, Тома Јовановић, Петко Милојевић, Јован Стефановић, Јефрем Ненадовић, Јовица Миловановић, Илија Чарапић, друге класе војводе, и Никола Поповић, Момир Стојановић, Риста Исаиловић, војводе титуларне.

Војвода Пауљ Матеић    С концем октобра месеца приспеле су још две партије у Хотин, међу којима је било и мање класе чиновника, један протојереј Милоје Вукашиновић, два друга мирска свештеника, један калуђер и један хирург, Јован Романовић. Ове су обе партије Срба Недобом из Новог Сада и других места по Срему, Банату и Бачкој прикупљене у Темишвару, и одправљене у Хотин с препоруком на митрополита Леонтија. Овим партијама не нађе Недоба за спроводнике кога од Срба, него једној определи Ласкараћа Ламбровића, Леонтијевог братучеда, а други некога Петра Боту, Грка историјанског, који је у Београду лио лијане свеће и препицао ракију, те се тако крпачио. Овако наређење спроводника Недоба је нарочито учинио, да ову двојицу тиме правитељству своме препоручи, као што се то доцније и у самом дјелу показало. Ласкараћ је добио чин титуларног совјетника и 1.000 рубаља пенсије, а Петар Бота умро је у путу, идући к Хотину. Недоба је и с оним што је ове партије Срба упутио на митрополита Леонтија, ишао на то да и овоме тиме важност у Русији прида и увелича. Ово је главна брига Недобина била, а речене партије тако је путним трошком и подвозом снабдео, да су ови несрећни Срби, више пешице и прошњом по варошима и селима, куд су пролазили, цео пут од Темишвара до Хотина прешли. А у Хотин кад су дошли, горе су изгледали него робље код Турака.

Војвода Петар Додрњац    Руске власти у Хотину, како Карађорђе и оне који су с њим дошли, тако и друге, па и ове две партије Срба Недобом послане, дочекале су и примиле врло добро и гостољубно. Карађорђу и митрополиту Леонтију одређене су биле нарочито две куће, јамачно сараји некадашњих турски паша. А тако и сви други, или су били понамештани у приватне куће тамошњих житеља по квартирима, или су из из заоставши турски кућа, такове на уживање одредили. О(д)ма је свакој фамилији, будући је већ зимње доба било, по неколико кола дрва донешено. Ко је имао своје коње, није пропуштено, сад у почетку, ни сено, ни зоб. И о(д)ма је наређено да се издаје на сваку главу, па макар било и дете на сиси, по једну оку добра леба, и пол оке меса. А Карађорђу, на собствено обдржање његово, одређено је било 1.000 дуката (ови 1.000 дуката и после њега, фамилија је његова примала до 1831. године, кад је из Бесарабије изишла и у Краљеву у Малој Валахији станили се). Оваково обдржање Срба у Хотину трајало је до марта месеца 1815., а овди нареди се те им је, уместо леба и меса, у натури, на сваку главу по један дукат месечно у новцу издаван. У марту месецу вишеупоменуте године, Карађорђе оде у Кишинов ради виђења са губернатором бесарабским, и ту он, ваљда у договору са реченим губернатором учини од своје стране представљен, да се свима старешинама, као и неким другим мањим чиновницима, одреди годишње содржање, и то да им се издаје на онај начин, као и плата служећим руским чиновницима. Ово представљење буде примљено и височајше одобрено, те тако се одреди: Младену, Јакову и Луки Лазаревићу, годишње по 3.000 рубаља у банкнотама, које је износило по 600 талира на годину. Митрополиту Леонтију 4.000 рубаља, Вујици, Вулу и Јанићију по 2.500 рубаља, Јанку Ђурђевићу и Велисаву Станојловићу по 2.000. Свима пак другим војводама, без разлике, по 1.500 рубаља, а мање класе чиновницима, како коме, неком 1.200, неком 1.000, а неком 600 рубаља. Протојереју опредељено је било 750, а тројици свештеницима по 500 рубаља. А свега дошавши сад Срба у Бесарабију, у Хотин, мали и велики, стари и млади, мужски и женски, чиновни и нечиновни, заједно са фамилијом Карађорђевом, било је 749 душа.

Карађорђе у боју    Кад се залети, 1815. године, а бесарабско губер(ни)јско правитељство почне, настојателно, позивати Србље на посељење преко Дњестра, у Ново-росијски крај, прeтећи им: ако се на то не сагласе, да ће им се укинути оно царско обдржавање, које им се издаје. Србљи откажу тамо посељавати се, доказујући, између осталога и то: да они из Бесарабије, која је налик на Србију, никуд даље не могу ићи. По оваком изговору Срба, речено правитељство Бесарабско, позове њих сад на посељење у јужни крај Бесарабије, определивши и место у суседству данашњег Болграда, на права колоническа, но и сад с оном првашњом претњом, обећавајући свакој фамилији по 60 десетина (јутара) земље, оградити куће, дати два вола и једну краву, снабдети земљоделическим алатом и потпомагати са досадашњом помоћу царском, докле се добро и они сами неокуће. Нужда да не остану и без залогаја хлеба, принуди неке Србље на оваку и оваку понуду пристати, и тако, до једно 40 фамилија, међу којима је било и чиновни Срба, у јунију месецу крене се из Хотина за даље, и тамо размештени буду по селима: Табаку и Валканешту, док се бајаги за њихово насељење не спреми све што је нужно. Но, као што се је из доцнијих посљедствија видило кабинета руског није намјера била Србље насељавати у Бесарабији, већ управо у Ново-росијски крај, тамо негде гди су се и они Србљи, под Текелијоом и Хорватом населили били.

Грб Кнеза Голицина    У почетку априла ове 1815. године, дођу известни гласови у Бесарабију Карађорђу, да су се Србљи у Србији, под предводитељством Милоша Обреновића, бившега војводе, наново противу Турака подигли, и ово обстојатељство, осим других, још већма учини Србље непреклоним насељавати се ма гди у Русији. Сад многи из Хотина, са пасошима, пођу под предлогом да доведу и своје фамилије, које су им у Аустрији заостале. Између осталих, пође и Вујица Вулићевић, Милутин Петровић, Ајдук-Вељков брат, и Милосав Трифуновић, известни, под именом "Бакалин", да и они своје фамилије у Хотин доведу. Но ова тројица то не учине, већ пређу у Србију и отпочну радити оно што су и сви други Србљи, у то време у Србији, радили. Карађорђе се је споразумео са Вујицом, као што ће то и његово једно писмо, под другим даном марта месеца 1816., у селу Раковици, написао посведочити, и Карађорђе је знао да се Вујица неће у Хотин више враћати.

    Србљи дошавши у Хотин, имали су и своје деце, која су још у Србији читати и писати научили, па, желећи их и даљем и вишем чему научити, а видећи да у Хотину од тога ништа бити не може; јер у Бесарабији тада никаквих виших школа још није било, замоле двор руски да им неколико деце, које би они у Петербург послали на државни трошак, на васпитање и издржа(ва)ње прими. Ова молба Срба буде примљена. Како овакав удовлетворитељан одговор дође, Карађорђе одма свога сина Алексу са двојицом синова Луке Лазаревића, и с њим истим у Петрбург пошље, гди ова тројица буду примљена у Пажески корпус. С почетком тог истог времена јунија, одправљено буде, у спроводу Јанка Ђорђевића, члена Великог Суда Народног, још петнаесторо деце у Петербург. И ова су сва, по година, а њиховог возраста примљена била у Петербургу у разна учевна царска заведенија, на трошак државни.

Карађорђева Црква у Тополи    Међутим, стигну гласови како је Наполеон Бонапарте из Елбе побегао, дошао у Францију, заузео владу и наново Европи, или свима против њега бившим сојузницима, рат објавио. Но у исто време стигну гласови и о том, да се сва Европа опет сојузила, и да силне војске сојузничке већ у Француску улазе, и да ћеду и ова последња напрезања Бонапартина сујетна бити, и тек се очекивао глас да су сојузни цареви наново у Париз ушли. Стање ствари у Србији, и гласови да Турци силну војску против Срба купе и спремају, и вишеописано стање Француске и сојузни царева, побуди мене, са Младеном, код кога сам у кући био, упустити се у следујући разговор; "Господару! Што седите и проводите овде време гризући и себе посведневно, и трошећи новац узалуд. Зар не знате шта се у Србији ради? и зар не чујете да Турци силну војску спремају на онај несрећни народ? Неће ли онај народ сад морати сасвим поробљен и утамањен бити? А Ви овде само лелечете, а ни један из вас не ради оно што треба, и што је могуће од Ваше стране. Зашто се не договорите па један од вас да оде сад у Париз цару Александру с молбом, не би ли бог био да се смилује, и да ономе народу помогне, и да га спасе бар од ове садање пропасти, која му се готови. А прилика је да би се у том могло успјети, јер ће он сад, као побједитељ, наново ући у Париз, па бити весео и расположен према једној такој молби, и страдајућем јединоверном и јединокрвном народу, а можда би и Ви за себе, том приликом, до каквог извјестног положења доћи могли, да не помрете овде сви као заточници, као што је и Ђорђе Бранковић у Егрији."

    Младен је у Хотину за све време, врло невесео и све једнако забринут био, као да му је пред очима стајала зла судбина, која га постићи има, па је и овај разговор мој с њим само слушао и ћутао, тако да сам ја имао повода мислити да сам бадава речи просипао. Али, тај исти дан, кад сам ја с њим разговарао, по подне, оде Младен Карађорђу, и по предмету оног мог разговора, с њим се разговори, и готово договори. Кад Младен предвече дође кући, каже ми где је био, како је Карађорђе он о ствари говорио, како је Карађорђе све примио и на све се согласио, и како треба и ја с њим, сутра, да одем Карађорђу, те да се договоримо за прошеније цару Александру. Сутрадан одем ја с Младеном Карађорђу, и он о(д)ма одпочне мени казивати како му је Младен јуче био, шта му је предлагао, како и он, на једно таково, у овом положају обшти ствари, посланство од своје стране, у Париз, цару Александру соглашава се, него да треба на цара прошеније да се сочини, "па сам зато рекао Младену да и ти с њим данас дођеш, те да ти препоручимо да ово прошеније сочиниш како најбоље знао будеш, небили Бог дао да се ономе народу одлакша и помогне."

Карађорђев топ „Абуз” и његова дршка од које је изливена Круна Краља Петра I Карађорђевића    Зачудо да ни Карађорђе ни Младен ништа ни један не рекоше, да се у том прошенију на име цара, што и о њима и о њиовом садањем положају у Бесараби(ји) проговори и напише.

    Саслушавши препоруку Карађорђеву, напоменем му да би добро било од његове стране написати још и које молбено писмо на кога великаша, који се сад уз цара налазе, додавши: да се сад уз цара налазе, као што се из новина види, књаз Волконски, гроф Неселроде и гроф Капо-де-Историја. Карађорђе одобри да се и овима молбена писма напишу, и ја одем кући да овај посао, који сам Бог зна с каквом радошћу дочекао, урадим, а Младен остане да се Карађорђем договорио о лицу које ће у Париз ићи. Трећи дан ја будем готов и с прошенијем на цара, и с она друга три писма. Све је ово врло кратко било, јер ни једно ништа друго у себи садржавало није, осим описа садањег стања народа србског у падшој Србији, спремање Турака да га сад наново пороби и оплени, и молбе да се судбина тога несрећног, многострадајућег народа олакша, и да се сад сачува од грозеће му коначне пропасти. Карађорђе, међутим, у договору са Младеном, одреди њега истог, и Јанићија, свога секретара, да у Париз, као посланици од његовог имена, иду. Но Јанићије, спремивши се за овај пут, кад оде Карађорђу да трошка на пут заиште, и кад од истог чује да он не може ником ни једне паре дати, одустане од тога пута. Кад Јанићије одустане, онда Карађорђе, са согласијем Младеновим, одреди Јакова Ненадовића, и овај по учењеном договору, прими се тога посланства, и њему, као човеку нешто мало писменог, предана буду и ова, вишепоменута, писма.

Цар Наполеон I Бонапарта (+1821.)    Младен не имајући за овај пут пасоша, па тако држећи и за Јакова, у договору с њим, пођу најпре из Хотина у Кишинов, да тамо од губернатора пасоше добију, па онда да предузму пут за границу, куд им треба ићи. Но Јаков је већ имао пасош. Он се је сам, без да се је и с њим о чему договорио поћи у Голавну квартиру руску, спремио био, па зато, кад у варошицу Могиљев на десној обали Дњестра, по пештанском путу дођу, он од пута за у Кишинов одустане, и предузме пут натраг на Новоселицу, за прећи из Бесарабије у Буковину, гди је Младену казао да ће га очекивати. Младен не пропусти овај догађај са Јаковом, као подзритељан, из вишеупоменуте варошице, штафетално Карађорђу доставити, и овај, знајући да су сва писма код Јакова, после оваког скришног његовог умишљаја и поступка, пошље Јакову на сусрет Ристу Исаиловића, титуларног прокупског војводу, с налогом да му сва речена писма одузму, и у случају ако би се противио речена писма издати, да га силом власти пограничне, на то принуди. Речени војвода Риста изиђе Јакову на сусрет у Новоселици, која дели границу Бесарабије од Буковине, сва му вишеспоменута писма одузме и Карађорђу у Хотин донесе. Међутим, и Младен се из Кишинева поврати, па узевши са собом Мијаила Чардаклија, синовца Петра Чардаклије, не као за помоћника у делу посланства, већ за толмача, јер је овај прилично немачки говорити знао, а и вичан је био у путовању по Европи, оде о свом трошку, и за Чардаклију, у Париз. Цељ је Младеновог посланства од имена Карађорђевог, а о његовом собственом трошку, постигнута. Кад се је Младен из Париза с концем октобра месеца повратио, казао ми је да цар Александар, пошто је он пред њега изишао и прошеније у предао, о(д)ма заповедио написати и наложити посланству његовом у Цариграду, да упита Порту какву војску она сад на Србију шиље, и зашто, и да јој совјетује, ако она цени пријатељство Русије, да од тога навојштења на Србију одустане, и да гледа на сваки начин с тим народом средством мирног договарања угодити се. Овако је Младену, четврти дан после аудијенције код цара, Капо-де-Истрија казао, даје по налогу царском већ учињено. Овака порука Порти од цара Александра, из Париза, с поља, коначно и неповратно више одржане победе над Наполеоном, довољно је била. Она, као што је познато, о(д)ма после ове поруке, изда заповест својим везирима: Рушит-паши од стране Босне, који је дошавши већ на Дрину, једну част војске своје у Србију претурио био, с којом су се Србљи већ и тући морали, и Марачли Али-паша, који је од стране Уруменлије и Ниша, до у Ћуприји на Морави, такође с војском приспео био, да се зауставе од уласка с војском у Србију, и да се постарају на могући начин мирним и договарајућим се путем, са Србима угодити, као што је тако Марачлија и учинио.

Cвети Петар Цетињски    С почетком октобра месеца ове 1815. године, они Србљи, што су отишли из Хотина на југ у Бесарабију, у Тумаревски срез, да се тамо поселе на права колоническа, за које још никаква спремовина за њиово насељење није предузето, премда је међу њи и један чиновник од правитељства, за комесара послат, увиђајући шта се с њима ради, и бојећи се подпасти под стање руског мучичества, пошљу једну депутацију Карађорђу у Хотин с молбом да их он све са атестатима, као дворјане србске прогласи, и он им ту молбу уважи, те тако ови, по списку имена, који су са собом донели, снабдевши се с реченим атестатима, поврате се натраг, и тамо пребуду до марта месеца 1817. године све у оном истом стању, у које су постављени били кад су тамо дошли, осим што су вишеупоменутог чиновника, родом Рваћанина, који се
                                      презивао Каролин, стекли.

    Вишеуспоменути Мијаило Чардаклија, кога је Младен за толмача повео са собом у Париз, кад се Младеном одтуд повратио, казивао је мени, како је Капо-де-Историја здраво Младена корио што су Србију онако 1813. оставили, и да му је, поред свега Младеновог правдања и доказивања зашто су они Србију онако оставили, казао: "Ви сте много грешни, вас све треба судбина да доведе на Врачар, па онде да примите заслужену казну."

Цар Александар I Романов    Ја сам код Младена у кући још једну целу годину, од повратка његовог из Париза, провео, и никад о оваком чему од њега нисам ни онда чути могао, кад сам га питањем мојим на то наводио. Али Мијаило Чардаклија, кад је мени казивао, онда је морао пре мене још и многим другим то исто казивати, па можда још и самом Карађорђу, јер је прилику имао сваки дан с њим бити, будући је и он (Чардаклија) у једној кући са Карађорђем седио. И ово је Карађорђа, осим многи други туга, здраво озлоједило, па сам Младен врло је нерасположен из Париза повратио се. По овоме могло би се закључити да има нешто од оног што је Чардаклија мени казивао. Међутим, у првој трећини ноемвра месеца, дође у Хотин из Кишинева и Петра Добрињац, послан, као Србин, познат и Карађорђу и свима Србима, од губернатора бесарабског генерал-мајора Гартинга с писмом на Карађорђа, којим речени губернатор изјављиваше Карађорђу височајши налог, состојећи се у том, да се и сам Карађорђе согласи прећи преко Дњестра, и населити се у Новоросијски крај, и да, поред тога уговара и оне Србље, који су се у јужну Бесарабију одселили, као и оне, који су још у Хотину заостали, да с њим заједно у вишеупоменути Новоросијски крај на посељење пођу. После оног казивања Мијаила Чардаклије, кад и Петар Добрињац дође у Хотин, и још с оваким писмом од губернатора, сви су Србљи, чиновни и нечиновни, здраво поколебали се и духом клонули, јер је до овог времена, из обшти и повседневни разговор, већ свима познато било зашто је Карађорђе Србију онако оставио, и да је она жертвом била оне политике, која их сада позивље да насељавају Русију; а Карађорђе и Младен, што но кажу, тели су од јада и муке "из коже изићи". Добрињац, сад још већма омрзнут, без успјеха у свом посланству, поврати се одкуд је и дошао, а Карађорђе жестоко огрожен будући, у договору са Младеном и другим старешинама, на оно писмо Губернатору одговори. Младен није имао вере у Јанићија, а није веровао ни Лази Тодоровићу, бившем писару Луке Лазаревића, који је сад у Хотину, уз Јанићија, које што Карађорђу пискарао, да ћеду они на више упоменуто писмо Губернатору онако одговорити, као што он и Карађорђе желе, јер су они желили да у том одговору све кажу, т. јест: како су од Руса све једнако уверавани о јединственој бриги Императора за народ србски, како су одговорени да с Турцима они сами на оваквом помирењу не договарају се, и како је најпосле и нашто њи гроф Ивелић уговорио, опремио и утврдио. Сад Младен једно јутро позове мене да с њим заједно одем Карађорђу, те да се тамо договоримо за овај одговор, и да га ја сочиним. Кад смо Карађорђу дошли, он је о(д)ма донео оно писмо Губернаторово и дао га мени да га прочитам, из кога поступка видио сада је Карађорђе и сам био приуготовљен да ја на ово писмо одговор напишем. Док сам ја речено писмо читао, дотле су се Карађорђе и Младен разговарали, и Карађорђе је Младену говорио: "Ја се не могу овоме чуду начудити. Ја не знам, господару Младене, шта ти Руси још с нама учинити неће. Та ти врло добро знаш како је најпосле исти Рушит-паша нудио да се с њим о миру договоримо, и да мир закључимо, и како сам ја и ту последњу понуду турску Вама у Совјет послао да ју саопштите Недоби и подполковнику Полевом, и да ми Ви јавите њиов одговор, па знате како су вам они казали, шта и како треба ја да одговорим Рушит-паши у Ниш. Па најпосле, за несрећу нашу, знаш како нам је и Граф Ивелић говорио, шта нам је совјетовао, и нашто смо се и ми кукавци по његовом уверавању и обећањима од стране цареве, склонили; а сад оће да с нама насељавају њине пустаре."

Орденски знаци Рускога Царскога Витешкога Реда Светога Александра Невскога, којим је Карађорђе одликован    Можда би се њи двојица и даље и више што разговарали, али кад угледаше да сам и ја писмо Губернаторово прочитао, а Карађорђе обрне се к мени и рече ми: "Којекуде, Лазо, ето си видио шта Губернатор пише, и како нас позива у тај несрећни крај на поселење, него одговори му и кажи слободно, да смо ми, после толики обећања, која смо од Русије имали, обманути, које сад тек видимо, да ми нисмо дошли овамо да се насељавамо, него за време да пребудемо овде у Бесасрабији, док нас цар не поврати у нашу земљу, као што нам је обећано, и као што нам је уверење, од имена царског дато."

    Саслушавши ове речи Карађорђе повратим се с Младеном кући, и баш онако како ми је он казао сачиним Губернатору одговор. Ја сам тео, чувши онај разговор Карађорђев с Младеном, и друкчије и пространије одговорити, али никакви писмени документа, на које би се позвати могао, тада при руци имало се није, па зато сам и остао само при речма Карађорђевим. Кад с реченим одговором готов будем, онда опет с Младеном одем Карађорђу, који је већ и све друге старешине к себи призвао, да се пред овима шта је одговорено прочита. Међу осталима био је и Јанићије и Лаза Тодоровић, којима је криво било што је Карађорђе, у договору с Младеном, за овај одговор мене употребио. Кад сам речени одговор прочитао, сви су га одобрили, а друкчије није могло ни бити, јер кад је Карађорђу и Младену повољан био, онда, само се по себи разуме, није другима неповољан бити могао. Јанићије и Лаза Тодоровић ћутали су подмукло. Мени се је ово подмукло ћутање Јанићијево и Тодоровићево врло подозрително учинило, и ја сам Младена на то, како смо дошли кући внимателна учинио. Одговор овај по прочитању подписао је Јанићије Карађорђевим именом, а ја сам га после тога ставио у куверт и Кара(ђор)ђевим печатом запечатио и оставио га на асталу у соби Карађорђевој, да га он на пошту пошље. Но Јанићије, почем се сва скупштина старешина, која је овом приликом код Карађорђа сабрана била, разиђе, куферт реченог одговора распечати, и испод подписа имена Карађорђевог, својом руком напише: "Није од Карађорђа а од Младена Миловановића сочињено", па га онда опет у куферт стави, запечати и на пошту пошље!

Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе (цртеж Слободана Станића)    Вишеупоменути Губернатор, не знајући ништа о пређашњим одношенијама двора његовог према Србљима, и према Србији, и гди Србље и од кога тишти, кад прими овај и овакав одговор од Карађорђа, зачуди се овакој непоштованости, и речени одговор, у оригиналу, пошље у Петербург министру внутрени дјела Козодављеву, а овај, наравно, није преопустио представити га и самом цару. Међутим, правитељство бесарабско није престајало, час по час, чрез своје подчињене власти, врло несташно, узнемиравати Србље. Он им је, по неколико месеци, заустављало оно царско споможеније, не би ли их и тиме принудило на поселбину у Русију. Карађорђе принуђен је био у 1816., поводом оваког поступања правитељства бесарабског, послати к оним Србљем, који су отишли на јужни крај Бесарабије да се тамо поселе, војводу Димитрија Стефановића (ово је онај исти војвода Димитрије Стефановић, који је у Србији за извјестна преступљења касиран, и кога је Карађорђе сад у Бесарабији опет у ред војвода, правитељству руском представио, за да би и он уживљење добити могао, као што је тако и било). С једним губер(ни)ским официром, да их уговоре и согласе, по захтевању царском, прећи преко Дњестра, и поселити се у Новоросијски крај, а тако исто и он сам, морао је соглашавати на то поселење чиновнике и дворјане србске, који су се још у Хотину налазили. Али је све ово чињено с једним кораком напред, а с пет натраг, јер више није било вере, него само невоља, па се морало према овој и поступати. Нико из Срба није знао зашто се они позивљу на једно таково поселење, кад, други околности, с овако малим бројем душа никаква полезна населбина учинити се не само не може, него би на последку ови несрећни 749 душа, невино, сасвим с лица земље, у највећој туги и невољи угинути морали. Тужно и жалостно успоминање Карађорђево и Младеново што су се, и са осталима, дали преварити, и са Србијом онако учинити. Повторен устанак Срба у Србији противу Турака, и неизвјестност шта ће напоследку с тим бити, као и оваково обште стање њиово у Бесарабији, здраво је, што највише њи двојицу тиштало. И зато Карађорђе, у договору с Младеном, смисли у Петербург ићи, и тамо цару Александру лично представити и пријавити се, у надежди да кад се царем очи на очи буде, да ће цар Александар све оно учинити и испунити, што је њему и членовима србског правитељства граф Ивелић 1812. године, у јулију месецу, у Тополи, од имена царског обећао, кад их је и уговорио да у ползу Русије, за онда и Србију, и сами себе жертвују, и да ће се тим начином и све што је онесрећено, и што се још у несрећи налази, поправити и опоравити. Овако смисливши Карађорђе, преко графа Неселроде поиште у почетку године 1816. од цара дозвољене да може у Петербург доћи, и ово му се дозволи, и 5.000 рубаља на путни трошак до Петербурга пошље. И тако Карађорђе, узевши са собом Младена, Јанићија, војводу Антонија Пљакића, писара Лазара Тодоровића и Мијаила Чардаклију, у почетку априла вишеупоменуте године пут за у Петербург предузме.





КАРАЂОРЂЕ У ПЕТЕРБУРГУ






    У другој половини априла Карађорђе је са свима својима с којима је из Хотина пошао, у Петербург дошао. Уморен дугим путовањем и разслабљен зимом руском, он није могао о(д)ма, како је дошао, никому јављати се. Тек 24-га дана априла јавио се писмено графу Неселроди, и молио га да му определи дан у ком му може предстати и подворење му учинити. 26-га истог месеца на подобан начин, као и графу Неселроди, јавио се је и графу Капо-де-Истрију, а 29-га и министру внутрени дјела Јосифу Петровићу Козодављеву. Сваки је овај одговорио му истог дана кад се је он коме јавио, и премда ти одговори њиови на видику нема, опет зашто за поуздано држати се мора да му је сваку о свом одговору и без одуговлачења, определио време у коме му на подворење доћи може. Не може се мислити да је Карађорђе, код вишеупоменити лица, а и код других, с којима се је у течењу његовог дужег бављења у Петербургу, познао и виђао, неучтиво приман, али ладно, шта више. Министер внутрени дјела на првом састанку укоравајући га пребацио му је неполитност и неучтивост одговора његовог под 13-м ноемвром 1815. године учињеног у Губернатору бесарабском у смотрењу позивања Срба на поселеније у Новоросијски крај, о коме је одговору, мало више, већ споменуто; а уједно казао му је речени министар, да се из свега поступка увиђа, да је сва причина до њега (Карађорђа) што се Србљи не соглашавају поселити у вишенапоменути крај.

Карађорђев печатни прстен    Под 6-им мајом Но-46 и 189, добио је Карађорђе од министра внутрени дјела Козодавлева, два писма са два списка имена чиновнички, којима је, још с почетка 1815., по височајшем одобрењу царском, одређено било годишње содржање, а с почетком 1816. прекинуто. С једним од ови писма, речени министер, као ублажавајући Карађорђа, јавља му: да је височајше речено и наређено, да се у списковима означеним чиновницима, као и њему самом, оно всемилостивјејше вспоможије у новцу одређено на годишње њиово содржање, а 1816. годину продужи, и да се поселе у Новоросијски крај. На ова писма Карађорђе је одговорио и уједно извињавао се за све што му је Козодављев, и на личном састанку, и сад посмено, пребацио, и правдао је и себе и Србље у том зашто се нису согласили на честоспоменуто поселење, наводећи узроке који су, и по мом уверењу, јер сам свега очевидац, дјејствителни и истинити, а у другим благодарио се цару за продужење издавања новчаног содржања, како њему, тако и свима чиновницима, и Г. министру, за његово, у том смотрењу, ходатајство.

    У одласку Карађорђевом у Петербург дознало се и у Србији, гди су се и разна закључења сврху тога чинила, и гди су се по томе знању и неразумевању политичког течија ствари, бојали да Карађорђе сад, помоћу и садејством Русије, опет у Србију не дође и господовање нечијене заузме, па су поводом такове бојазни послали, у виду депутата некаква Михаила Германа, Бугарина, родом из Разлога у Бугарској, у Петрбург, придруживши му из Кишинова и Петра Добриињца, да оба дејствују код руског кабинета, и да га умоле да не допусти ни једном од пређашњи старешина и поглавара србски у Србију повратити се, пос предлогом да такови људи повраћај у Србију може бити противан и Турцима, а лако се може и у самом народу узнемирење догодити, које никако у садањем положају народа србског не би користно бити могло.Велики грб Рускога Царскога Дома Романова

    Ови депутати из Србије, врло мало позније од Карађорђа, дошли су у Петрбург. Карађорђе је противу оваквог депутатства дао писмену протестацију графу Неселроди, која се је без сваког сљедства обишла, јер је све за њега доцкан већ било, као што је он и сам Милутин Савићу, у манастиру Фенеку, још 1813. година казао.

    Како су ови, из Србије депутати, мисију своју свршили, то не знам, али осим мрзости Милошеве против Карађорђа, а сад и бојазни да се он опет у Србију не поврати, и да му господство не преузме по упутству Михаила Германа и Петра Добрињца, Ристо Обреновић, син Миланов, а синовац Милошев, који је у Петербургу на науци био, писао је стрицу једно писмо из Петербурга, и Карађорђа и све друге, осим Јанићија, опадао и пањкао.

    У ово време, при министерству внутрени дјела, служио је и статски совјетник, познати у народу нашем Атанасије Стојковић. Он, као Србин, често је долазио Карађорђу у Петербругу, здраво је осуждавао поступак Јанићијев с оним одговором Карађорђевим из Хотина 1815., на Губернатора бесарабског. Он му је у очи, пред Карађорђем и пред свима другима, говорио: "Кад сте, као што сами кажете, видели да је одговор опор и неполитичан, и кад сте тели да Господара сачувате од неповољни сљедства, зашто му не примјетисте пере, и кад се ја пред Вама читао, или кад сте могли куверт распечатити, под испод подписа имена Господаревог, кога сте Ви подписали оно написати да није од Карађорђа већ од Младена сочињено. Зашто нисте цео договор изменили, те би тиме показали управо да сте ишли на то да сачувате и Господара и све друге, а овако, као што сте учинили, само се може рећи да је од ваше стране и глупо и подло. Карађорђе и Младен искрено су се пред Стојковићем јадиковали за све и у свему, па и противу тога поселења у Новоросијски крај, на што их правитељство руско готово нагони. Стојковић је здраво осећао у души и срцу свом ово туговање Карађорђево и Младеново, али им помоћи није могао, јер су на путу биле јаке и тешке препоне. Он је знао и узрок због кога се Србљи на ово поселење све једнако и непремено позивљу, али тај узрок, у Петербургу, није им тео, или није могао, казати, но само је присовјетовао да Карађорђе предложи министерству внутрени дјела, да оно од своје стране једног чиновника, и то имено њега (Атанасија Стојковића), а Карађорђе од своје стране другог, у договору, одреде, па та двојица с писмом на народ од Карађорђа да оду у Бесарабију, и да речени народ, на означено поселење уговори, казавши министерству, поред осталог и то да он (Карађорђе) држи да ће оваково наређење тек моћи желаеми успјех постићи. Стојковић је знао шта ће радити ако на овај пут одређен буде, јер је, из разговора с Карађорђем и Младеном, видио у чему је ствар. Међутим добије Карађорђе известије од војводе Димитрија Стефановића, кога је са једним губернијским официром, из Кишинева, у марту месецу послао оним Србима у Јужну Бесарабију, који су размештени били по срезу Тумаревском, да их на поселење у Новоросијски крај согласи, да су се сви они јединогласно таковог поселења конечно одказали, и да захтевају повратак у своје отечество. Поводом овог известија, а по совјету Атанасија Стојковића, Карађорђе учини, под 14-м мајом, министерству внутрени дјела предложење, и ово, једно због невидење узрока Карађорђем у пређашњем његовом писму, којим се он министру Козодавлеву правдао и доказивао да није до њега кривица што се народ на позивајуће поселење не соглашава, већ, тако рећи, до самог превитељства; а друго и због овог последњег догађаја, предложење Карађорђево за уместно призна, и цару, од своје стране, за опредељење Стојковићево, представљење учини. Император Александар, коме је и највише за тим стало било да се Србљи из Бесарабије у внутреност Русије крену, те да тиме одржи своју реч дану високом сојузнику своме императору Францу, ово представљење министра внутрени дјела одобрио. Кад министер внутрени дјела ово царско одобрење, под 3-м јуном Н-219 Карађорђу писмено саобшти, онда он и наставленије и Мијаила Чардаклију и писмо на Србље у Јужној Бесарабији, Карађорђе (Урош Предић)као и писмену препоруку на новог губернатора, по дјелу овом уобште, даде написати, и све ово, за уверење министерства, да је његова намера и поступак у смотрењу поселења Срба у Новоросијски крај, искрена, под 10-м јуном Но 31 чрез дјејствителног статског совјетника Степана Симеоновича Џунковског, комитету Г. Г. министра, у препису, на увиђење поднесе. Атанасије Стојковић и Мијаило Чардаклија, премда је од Карађорђеве стране све што је од њега зависило за ово посланство готово било, оба су тек у другој половини јулија из Петербурга пошли. А, међутим, Младен преседивши о свом трошку цео мај и до половине јунија у Птербургу, све једнако очекујући на излазак Карађорђев пред цара, на који је и он велику надежду имао, и видећи да се тај излазак пред цара тако одуготежио, и да још и никаква изгледа да ће скоро постигнут бити нема, са војводом Антонијем Пљакићем поврати се у Хотин. После кратког времена доласка ове двојице, приспе у Хотин и Атанасије Стојковић са
                                             Мијаилом Чардаклијом.

    Стојковић се је још у Петербургу са Младеном добро познао, па поводом таковог познанства, и сад у Хотину, за све време његовог тамо бављења, сваки је дан к Младену долазио, и, разуме се, свагдар о туги и невољи Срба уопште разговор је међу њима био. Сад сам и ја од Младена повторително чуо подробност доласка графа Ивелића у Србију 1812. године, а од Атанасија Стојковића дознао сам узрок зашто правитељство руско тако неодступно наваљује на Србље да се Новоросијски крај поселе. Једаном, при ручку код Младена, упита овај Стојковића да му каже какав је то тако велики и важан интерес Русије да она тако неодступно жели и настоји да се Србљи у Новоросиски крај населе, и Стојковић му на то одговори овако: "Још кад сте из Србије у Аустрију пребегли, и кад је Недоба следством своји људи и циркулара, Србље позивао на поселење у Русију, онда су двојица ваши људи, Благоје Миленковић и Милосав Трифуновић, дошли у главну квартиру руску, која је тада, чини ми се, под Дрездом, у Германији, била, и тај се с пуномоћијем од народа, цару Александру представи, изјавивши му да 80.000 фамилија србски жели у Русију прећи, и тамо населити се, и да су њи двојицу опуномоћили и послали да се они постарају, како знају, тај пут за Русију отворити Цар Александар прими то донешење вишеупоменуте двојице за готов и пробитачан за Русију новац, па онда о(д)ма заповеди да се ова двојица, са достаточним трошком путним и подвозним, пошљу у Одесу, с налогом и препоруком на херсоонског војеног ћенералгубернатора Дук-де-Ришељ(е)а, да он и ове пуномоћнике брижљиво прими, и да се својски постара све могуће наредити како ћеду се ових 80.000 фамилија Србски, на најприличнији и најугоднији начин примити. Речени губернатор примивши овај височајши налог, он, промишљајући и наређујући како ћеду се вишеупоменути 80.000 фамилија Срба примити, у једно смисли и, речене Србље, у Бесарбији, на права козачка, као народ војничког духа, населити, и из њи два полка козака формирати, па да они кордон између Бесарабије и Буковине, границе аустријске, и између Бесарабије и Молдавије по реки Пруту, до утока његовог у Дунав, одржавају. Дук-де-Ришеље овај свој пројект о поселењу Срба у Бесарабији и проче, представи министерству внутрени дјела на провиђење и одобрење, но том, кад речени пројекту у министерство приме, дозна и аустријски посланик, па кад исти Дукин пројект Министерство внутрени дјела пошље цару Александру на одобрење и потврђење, онда баш, и у једно време, и аустријски посланик из Петербурга, свом цару, који се тада заједно са царом Александром при армији налазио, о том предмету достави до знања. Император Франц, добивши то извјестије од свог посланика из Петербурга, није пропустио, о(д)ма, своје неповољство, према једном таком наређењу руског правитељства, изјави, казавши му да ће за њега врло непријатно бити ако се Србљи у Бесарабију наседле, и то још на онај начин врло што пројект гласи, и да он никако није рад имати Србље у суседству и са сјеверне стране његове државе. Како се император Франц овако цару Александру изјасни, и он о(д)ма му да реч да поднешени му пројект о населењу Срба у Бесарабију и пр(оче) неће одобрити, и да ће Србље, како у Бесарабију дођу, о(д)ма превести преко реке Дњестра, и поселити их у внутреност Русије. Није сумње да Императору оно извјестно није, да нема ни 80 а камо ли 80.000 фамилија Срба у Бесарабији, али је он дао реч цару аустријском, сојузнику свом, па оће ту реч да одржи, и ето то вам је узрок што се наваљује да се ви у Новоросијски крај поселите."

Карађорђев печатни прстен    Кад је Стојковић вишеописано испричао, онда му је Младен на то, као рис разјарен, али са горким и тешким уздисајем рекао: "Та зар цар руски није задавао нама своју царску реч и вјеру? Зар нам је тек један главнокомандујушти, именом царевим, у истмено и писмено уверавао да је срећа народа србског јеидни и највећи предмет бриге царске? Зар је овако оно при(х)ватање и примање царско у Русији, које нам је чрез графа Ивелића, за несрећу нашу, именом царским обећано, до повратка нашег опет у Србију? Па зар данас, кад смо се оваког стања, због њега и његове политике и по његовим совјетима и наставленијама довели, да нас претурају као рубље с једнога места на друго? И то све за атар онога за кога нам је и он сам свагда совјетовао да га се чувамо, и да људе, браћу нашу Србље, који су из Цесарије нама прелазили, из наши служби државни истерујемо, као што смо ми, по несрећи и чинили, и то све по наговору руски(х) аген(а)та, који су ту нашу браћу пред нама оцрњавали, називљујући их немачким шпионима и издатељима Аустрији тајни руски сношенија са Србијом. Сад ја видим, мој Господине, да су неки људи, који су мени још у Србији казивали да ће нас Русија оставити, да су руску политику познавали, и да су нама пријатељи били, а ми смо их, по наговору руском, гонили." Стојковић је за све време овог Младеновог говора, дубоко тронут, ћутао, и најспосле одговорио му: "Е, мој господару Младене! Земља тврда а небо високо."

    Стојковић, које из разговора с Младеном, а које и из разговора с другим Србљима, које је он себи призивао да их пригласи на посељење у Новоросиски крај, увидивши да они немају више вере у Русију, да они ни у Бесарабију, а камо ли куд даље, неће да се посељавају ни на каква права населбничка, него да желе још неко време остати у Бесарабији, док се у Србији што сталније створи, па се опет у Србију повратити, позове мене к себи и у перо ми издиктира, од стране Срба у Хотину станујући, прошеније на име цара. Ово прошеније врло је кратко било, и осим почасти и пристојности према особи царској, које је с великим страхопочитанијем изражено, и углавном Србљи су се у овом прошенију изразили, с највећим осећањем, да су са Србијом и са својим родом таковим узама скопчани и везани, да их тек једино смрт од тих уза развезати може, и да по томе они, никакво насељење, ни у Бесарабији, ни гди на другом месту, согласити се не могу, и да су они у надежди да ће се његово царско величество на њи смиловати, и височајшу наредбу издати, да се они више никим, ни на какву населбину не пресиљавају, него да могу, са помоћу царском, у Бесарабију на миру пребивати до благоугодног времена за повратак у своје отечество. Оваквог су садржаја проошеније на име цара дали Стојковићу, и они Србљи у Јужној Бесарабији, у срезу Тумировском, кад је он и к њима, из Хотина, отишао. И тако речени Стојковић с оваког садржаја прошенијама од Срба у Бесарабији, у почетку септемвра 1816. поврати се у Петербург. По одласку Стојковићевом, сви се они Срби, из Тумаревског среза, разиђу, многи дођу у Кишинов, а неки се поврате у Хотин. Но неки се и из Хотина у Кишинов и у друге мање варошице, гди се јефтиније могло живити, преселе. Лука Лазаревић, командант шабачки и Вуле Илић, командант смедеревски; Риста Исаиловић прокупачки титуларни војвода; Илија Чарапић грочанске кнежине војвода; крушевачки војвода Антоније Симеоновић (Чолак Анта); писар Карађорђев Панта Радовановић; протојереј Милоје Вукашиновић и Мијаило Чардаклија, преселе се у Кишинов, а војвода Милош Сарановац и војвода Димитрије Стефановић у једну варошицу, зовому Теленеште. Митрополит Леонтије још с почетком 1815. отишао је у Кишинов и са Србима се растао, с којима ништа га није ни везивало.

Топола - Карађорђев град    Међутим, Карађорђе оставши у Петербургу само са Јанићијем и писаром Лазом Тодоровићем, чамио је као осуђеник и очекивао на дозвољење да може изићи пред цара, које му је тек у половини осмог месеца његовог тамо бављења, учињено. Он је први дана јунија, док је још и Младен у Петербургу био, из Хотина добио једно писмо од Вујице Вуличевића из Србије. Ово је писмо Вујица по нарочитом човеку, који се тада при њему, ваљда у момашству налазио, послао. Оно је написано у селу Раковици 2-га марта 1816., а онај нарочити доносилац тога писма, теј је 17-га маја у Хотин дошао, и речено писмо, да се Карађорђу у Петербург пошље, Луки Лазаревићу предао, заједно са устменим порукама Вуичиним. Лука је ово писмо Вуичино, уза своје, под 21-м мајом, Карађорђу у Петербург послао, и у свом писму јавио му све шта му је Вуичин посланик, а по препоруки самога Вуице, из уста казао. Карађорђе је оба ова писма превео на руски. Овако су она и мени, у преводу, у руке дошла. Узрок што је речена писма Карађорђе дао превести на руски, ја држим да друго не може бити него да их Русија покаже, и садржај њихов саобшти, као што се то доказује и увиђа из његовог донесенија, под 4-им јулиом 1816., Но35, поднешеног Императору Александру, којему донесенију, између осталог, приложио је и копију вишеупоменити писама, Вуичиног и Лукиног. Је ли Карађорђе речена писма још коме показивао пре но што је цару поднео, то се известно не зна, али из одговора његовог, под 8-м августом, Но-41, писма Каподе-Истријино од 6-га истог месеца, којим га је овај позвао себи да му сам сљедователно без Јанићија, или Лазе Тодоровића, дође, закључити се даје: да је Капо-де-Историја имао нешто и о нечем с њим сдамим, у четири ока говорити, и да је, ја држим, тај разговор имао бити у сљедству вишенаведени писама. Је ли Капо-деИстрија, у овом случају, уважио молбу Карађорђеву, да му са грофом Ивелићем дође? то дознати нисам могао, јер су ови документи мени дошли до руске после смрти и Јанићијеве и Лазе Тодоровића, који би о томе што могли показати.

    Ни из писма Вуичиног ни из устмене испоруке његовог посланика, премда се не види да он Карађорђа позивље да доше у Србију, али онај изражају у писму: "Ја Вас увјерају со сторони каждаго, что Малоy и великоy и већ до последьдняго желаеть Вась между нами имЬть, и сь радостию дожидають того вожделЬнаго дная, кромЬ двухь или трехь чиновниковь.", и оно изустно казивање посланика: "и већ тамошњи чиновники и народ дожидајут Вась здЬшнихь чиновниковь кь себЬ, и естли бы возложно то вся земля давно бы вбась провозгласили по прежнему," довољни су били да заведе у памети његовој постојану мисао повратка у Србију, макар и на начин ничим другим не ојемчен, осим вишенаведеног, а нарочито при оваквом садањем поступању руском, и притом, што је се он сад уверио да, од свију они велики и многи обећања, која су њему, као врховном предводитељу, и док је у Србији био, чињени, ни спомена нема.

Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе    Зачедавши Карађорђе у себи ову мисао повратка у Србију, и тајећи своју намеру, сад је још већма нестрпљив био и већма стра(х)овао, кад му се тако дуго аудијенција не даје, да га Руси или на дуже време у Петербургу не задрже, или да га за куд, силом своје власти, куд он рад не би био, не спреме, у надежди да ће онда обезглавити народ у Бесарабији, лакше склонити за поселење у Новоросиски крај, он је јамачно по совјету Јанићијевом, а за моћи што скорије добити аудијенцију и из Петербурга се што пре и на слободан начин курталисати оно, и у онаковом смислу вишеупоменуто донесеније цару поднео, па најпосле и своје согласије обрекао, преселити се из Бесарабије у Новомиргород. Ово несрећно донесеније врло црну сенку на Карађорђа набаци. Осим дубоке глупости, која се у целом садржају тога донесенија распростире, још се је Карађорђе и здраво огрешио бедећи људе невине и приписујући њима у кривицу пропаст Србије, онда кад и он сам, и секретар и најтајни совјетник његов Јанићије, сасвим противно томе, знали су и знаду, и кад је прави узрок пропасти србске и самом кабинету руском познат, будући га је он и створио, и напоследку, у сљедству собствени интереса своји и остварио га. Није ли овако штогођ чинити и грех, и за карактер једнога јунака, као што је Карађорђе био до јулија месеца 1812. године, и подлост. Ја држим да су се гроф Неселроде, књаз Александар Голицин и Капо-де-Историја и сам цар, којима је ово Карађорђево донесеније у руке дошло, морали на једну овакову подлост здраво гадити, премда, на први поглед, могли су помислити да је један овакав акт од Карађорђа, за историческо оправдање њихово сношенија са Србијом, добро дошло. Јаничије, као што је он сам признао, (х)тео је да сачува Карађорђа од неповољни сљедства, што је испод подписма имена Карађорђевог на одговору Губернатору бесарабском под 13-м ноемвром 1815. онако написано да је од Младена Миловановића, а не од Карађорђа сочињено, а у Петербургу при совјетовањем да се једно оваког садржаја донесеније цару поднесе, сасвим га је извео на пазар, учинио га мањим од макова зрна и оцрнио га горе од угарка, и при свему томе ја не могу ни мислити ни рећи да је Јанићије овако штогође, као из каква издајства према Карађорђу, учинио. Не, већ је као и све друго, за све време његовог секретаровања, из чисте и дубоке глупости, која је уз Карађорђа, за девет година дана на врху правленија стојала. Неправда би се велика Јанићију чинила кад би се од њега веће знање и разумевање политике зхтевало и изискивало. Он таково знање у селу Страгарима, одкуда је родом, и у манастиру Благовештенију или Вољавчи, гди се је нешто мало од прости калуђера научио читати и писати, није могао докучити. Али зашто није био честит и истино патриотичан, то му се велики и неопростителни грех праведно приписати има. Да је Јанићије још с почетком 1807. Карађорђу искрено, пријатељски и патриотично признао да га он није више у стању својим пером и знањем служити, јер Србија, и дјела њена, осим внутреног стања заузимају и спољашња политична одношенија, те да је своје место уступио каквом човеку, који би Карађорђа и у политичним одношенијама обавештавао и подпомагао, а он да је отишао куд за војводу, у чему би га Карађорђе јамачно послушао, ја за известно држим да Србија 1813. године не би пропала. Заставник регулашаДа је којом срећом, на месту Јанићијевом био Иван Савић, прозвани у Србији Југовић, он би знао Карађорђу у свему пространству самосебичну политику руску према Србији, обнажити, отворити му очи и учинити га живо внимателна на понуде Портине, и никад пре, које је, пуномоћник Портин, велики везир Рушит-паша, из Ниша, 1812. године, у почетку јунија месеца, Карађорђеву писмено чинио. Не би Југовић, у таком случају совјетовао Карађорђу, као што је Јанићије, да се упита Недоба и подполковник Полевој за совјет, како ће се на ове понуде Рушит-паши одговорити, нити би допустио заплести се Карађорђу у замку грофа Ивелића, и Карађорђе би га слушао, као што је и Јанићија, који му ништа добро и паметно, по причини црног незнања свог, није знао совјетовати. Али Јанићије, уместо да овако што учини, он је совршено подржавао руску политику, која је, осим другог које-чега, и Југовића загонила, што се бојала да он Србима не отвори очи према самосебичним одношенијама њиовим према Србији, а све под изговором да је он шпијун аустријски, и да са својим друговима, тајна њиова сношенија са Србијом, Аустрији издаје, а Карађорђе са Јанићијем у Петербургу начинише га шпијуном француским?! Ја нећу да говорим овде за друге, јер нису ни достојни да се о њима што опомене, али за Југовића, Мијаила Грујовића, Миљка Радонића, Лазара Војиновића, Стеву Филиповића и Капетана Радича Петровића допустити да су из њих неки били шпиони аустријски, а неки француски, био би страшно на небо грех. Лазар Воиновић за искреност своју и непорочно срце љубљен и почитован, а нарочито од своји ђака, будући је он био професор треће класе Велике србске школе, умро је у Београду у почетку 1813., у туги што је код њега, и њему подобни, већ израчунано било паденије Србије. Југовић, кад је дознао да је Недоби оно мило што је из службе истеран, него да је још Карађорђу присовјетовао да га у Карановац пошље, пребегао је из Србије у Аустрију у великој жалости и у крајњем стању свакојаке недоскутице. Смрт га је покосила пре но што се догодило намењено конечно паденије Србије. Србија је његов живот, његов идол била (трећа част Србијанке). Миљко Радонић, црнек поштења, моралне доброте и ничим неисквареног родољубља, по паденију Србије отишао је Триест, и тамо ступио у службу у трговини куће Драге Теодоровића. Доцније, он је као агент и ортак трговачке куће, у Измаилу, у Бесарабији живио, и та га је варош, због његовог поштења, за главу своју изабрала. Дакле онај кога је руска политика у Србији гонила, и кога је и Карађорђе, по тој истој политици, у донесенију свом за шпиона прогласио, могао је у Измаилу, руском граду, бити "голова городска".

Редов Козачкога пука    Мијаило Грујовић пренео је нешто мало новца и покућанства, кад је Србија пропала, па док му је то трајало, живио је с фамилијом својом не оптерећивајући никог другог, а кад се је и то свршило, онда је пао на терет добрим људима, трговцима у Ади и Бечеју, који су за обдржавање док се није 1834. године опет у Србију повратио. Шта више, 1813. и 1814. још га је Карађорђе употребљавао и звао га да сњиме у Русију иде. Овај човек није особита знања притјажавао, али је више него родољубив, више него патриотичан и више него поштен био. У доцније време, кад гођ је што о пређашњој Србији говорио, никад без суза то није чинио; ја сам томе сведок, јер је он самном о Србији понајвише 1834. и 1835. и разговарао се. На послетку, капетан Радич Петровић, који је о(д)ма, у самом почетку устанка србског противу Турака, оставивши и чин капетански, обезбеђену пензију, благородство маџарско, чест и спокојно живљење, у 60-ој години живота свога, пребегао у Србију Карађорђу на Врачару. Који је готово у свима бојевима, с Карађорђем и без њега, учествовао, и нарочито на Карановцу и Ужицу, који је при освајању Београда, жестоко с града рањен, и кога шанац и сад се на Калимегдану зна; јел могао он, и јесу ли могли и они други бити шпионима, као што их је проклето перо Јанићијево, у Петербургу, означило (друга част Србијанке,
страна 160).

    Као што сам казао, од времена од кад је Карађорђе Вуичино писмо и усмена показивања његовог посланика примио, његово бављење у Петербургу, и тако нарочито одуговлачено му не давање аудијенције, све већма му је постојало досадно; јер је он и хтео да се час-пре и сам лично са послаником Вуичиним састане, и да се једанпут Петербурга ослободи. Он је готов био согласити се не само на поднесење императору једног оваковог донесенија, него и на што више и горе. Он се је тужио на овако поступање правитељства према њему сваком, гди му се прилика дала, и гди је опажао истино участије према стању и положају његовом. У то време налазио се у Петербургу и дјејствителни статски совјетник Степан Андрејевић Санковски, с којим је Карађорђе, чрез писмена сношенија са Петром владиком црногорским, још у 1807. години познао се, и који је сад ваљда, при колегији инострани дјела, у служби налазио се. Овај г. Санковски, као што се види из писма Карађорђевог под 4-м јулијом Но-36 на име књаза Александра Николајевића Голицина, морао је по симпатији својој према Црногорцима, и с Карађорђем у Петербургу састајати се и о положају његовом истино сожаљњевати, па како Карађорђе није знао којим ће путем оно своје донесеније Императору у руке верно доставити, то му је овај и присовјетовао да га преко вишеупоменутог књаза напоузданије цару доставити може, јербо се и речени књаз свагда здраво заузимао за славено-србље. И тако дакле, по совјету Санковског, и баш управо преко њега, под вишенаведеним даном и нумером Карађорђе своје донесеније на Императора, чрез књаза Голицина експедира. После дужег времена, као што се из другог писма Карађорђевог, под 23-им августом, Но-42 на истога књаза Голицина, види, оно вишеупоменуто донесеније Карађорђево на име цара повраћено му је опет преко Санковског, с упутствијем да се преко Департмента инострани дјела, са достављењем реченог донесенија, цару обрати, будући да оно садржи у себи и неке политическе одношаје. Те тако Карађорђе принуђен буде сад честоспоменуто донесеније своје на цара, под 23-м вишенаведеног месеца Но-43 на име грофа Неселроде упутити. Но будући да је Санковски, као човек под дирекциом Неселродином служећи, онај корак код Голицина, са Карађорђевим донесенијем учинио, то је Карађорђе сад и Санковског пред Неселродом правдати и извињавати принуђен био, као што се то из спроводног, вишеупоменутог његовог писма види.

Редов Гарде Совјета    Никакви други сљедства од овог Карађорђевог донесенија нема, осим што му је препоручено да поднесе тужбу на оне аустријске власти, које су га ограбиле, и списак ствари које су му узете.

    Не очекујући на сљедства овог свог донесенија, Карађорђе је под 26-м јулијом Но-38 писмено молио грофа Капо-д Истрију да му он исходатајствује предстанак цару. А под 4-м августом, Но-41 уз спроводително писмо на истог Капо-де-Истрију, и прошеније на име Императора предао, све у смислу да му се аудијенција допусти. И на ово писмо добио је од Каподе-Истрије одговор: да му се због кратког бављења Императоровог у столици, за сад не може дати аудијенција, а Карађорђе већ пуна три месеца и Петрбургу седи? По повратку царевом с пута, на ком је и Капо-де-Истрија био, Карађорђе се опет њему, под 22-м октобром Но-46, с писменом молбом за исходатајаствовање аудијенције, обратио, и јамачно, тек у сљедству ове, 11-га ноемвра у вече, дошао је Родофиникин Карађорђу и јавио му да сутра, 12-га т.м. буде готов за предстанак цару, и да ће он сутра, у 12 сати опет доћи, и с њим заједно пред цара изићи, и представити га(?!) Чудна ствар и чудна рола са изласком Карађорђевим пред цара изиграна је. За време Карађорђевог бављења у Петербургу, никад и нигди спомена није о Родофиникину било, и сад, у половини осмог месеца, јавља му да је аудијенција дозвољена, он с њим цару иде и представља га!!! Ја нећу овде о обштој несрећи Срба да говорим, која им је само себичном политиком руском причињена, али зар је мало несреће и самом Карађорђу било, него још и у петрбургу овакав му јавни пркос правити.

    31-га децембра, из собственог побуђења, дао је император Александер Карађорђу још једну аудијенцију, по свој прилици зато што је знао да га никад више видити неће. Овога пута сам га је цар представио обема царицама, матери и супруги, великом књазу Михаилу Павловићу и свој царској фамилији, а 1-ог јануара 1817. године, по царској наредби, приглашен је био и у дворкси маскарад био. 3-га и 4-га јануара био је код свију минист(а)ра на опростителној визити, и видио се и опростио последњи пут са свима другим пријатељима. 5-га је из Петербурга изишао, а 17-га у Хотин приспео.

    Осим они 5.000 рубаља, који су Карађорђу дати на пут за Петербург, добио је он, по молбама својима, и у Петербургу, 21-га јунија, чрез министра внутрени дјела, још 5.000, на нужне трошкове, и кад је тео полазити из Петербурга, чрез ходатајство Капо-де-Истрије, 10.000 рубаља на путне трошкове до Хотина, и на трошкове пресељење његовог у Новомиргород.

Редов регулаша у летњој униформи    Дошавши Карађорђе у Хотин, он се је однео једним писмом својим, под 22-м јануаром, наместнику бесарабске области Алексију Николајевићу Бахметијеву, и као што се из овог види, јавио му је о доласку својему из Петербурга, извинио се што му лично предстати не може, и послао му једно писмо, које је њему у Петербургу, на име Бахметијева дато, за које он каже да је од височајшаго кабинета, и да се односи на будуће о њему расположеније, па га у исто време и моли, да га, по прочитању тога писма, какво о њему расположење буде, не изостави увједомити.

    По притворно даном обећању у Петербургу, да ће се и он у Херсонску губернију, у Новомиргород преселити, и да ће и све друге Србље на то согласити, Карађорђе је, у договору и споразумљењу са свима својима о томе, по доласку своме у Хотин, бајати, дјејствовао, и кад је, као одговор добио: да се на то поселење преко Дњестра у Новомиргород, не само нико из Срба не соглашава, него да и његова собствена фамилија, баш ако и он сам оће, никако на то воље нема. Онда он то, под 10-м фебруаром, и вишеспоменутом наместнику бесарабском писмено особито, извињавајући се за неуспјех у предпоменутом пресељењу, и молећи га, да га, гди требало буде оправда, и да му исходатајствује остати у Бесарабији, са својом фамилијом, још за неко време.

    Сад и Јанићије остави Карађорђа и пресели се у Кишинов, те са Пантом Радовановићем, бившим писаром Карађорђевим, узме неко село под аренду и постане посесор. А други многи Србљи из Хотина, међу којима су и сви момци Карађорђеви, и Лазар Тодоровић, и из Кишинова, и од они који су Јужну Бесарабију на поселење отишли били, узму пасоше од губернског правитељства, и оду из Бесарабије за у Србију, но неки су из њи тада које у Молдавији, а које у Валахији поизостајали.

    Овим Србима правитељство бесарабско, на поискавање њихово, издало им је у фебруару месецу пасоше за повратак у Србију, а под 5-им мартом писао је наместник бесарабски Карађорђу, и препоручио му да се постара речено Србље од предузетог пута одвратити, као што се то из одговора Карађорђевог од 11-га истог месеца види. Али су речени Србљи до тога времена већ били са оне стране Прута у Молдавији, одкуда их враћати, ваљда, наместник бесерабски, није нашао за уместно. Но из предупоменутог одговора Карађорђевог увиђа се и то, да он од реченог наместника, на оно писмо "од височајшаго кабинета", које је из Петербурга донео и намеснику га, под 22-м јануаром послао, никаква још одговора или свједенија није имао, те по томе је известно држим, да су Петербургу, по дјејствију, које је Карађорђу писмо вручено, и устмено испоручење Вуичиног посланика, произвело, закључили да ће Карађорђе непримено у Србију отићи, па можда још и намигнули му тај корак учинити, јер се у то време, увелике и (Х)етерија грчка спремала, које је главни руководитељ био Капо-де-истрија, па је, ваљда, у оном писму, од кабинета, и наместнику бесарабском препоручено, да он, на дјејствија и поступке Карађорђеве чини се и невешт, те за то, речени наместник није га ни могао у каково свједеније, о томе кабинетским писму постављати. А да је овако што могло бити, потврђује се сљедујућим: Кад је Карађорђе их Хотина отишао, ја сам био у Кишиневу, и кад се о одласку у Кишиневу, као у столици правитељства бесарабског, чуло, онда се у круговима чиновничества губернског, здраво окривљавала полиција хотинска, као што сам ја слушао, за коју говорили: "Каква је то несрећна полиција, кад она дванаестог дана по одласку Карађорђевом, наместнику репортира да је Карађорђа у Хотину нестало, и да је, као што се о(д)ма извјестила, отишао преко Прута".

Икона Светога Краља Стефана Првовенчанога са Карађорђеве заставе    На два месеца и нешто више дана, по одласку они први фамилија србски из Хотина, и Карађорђе, како је још у Петербургу, по пријатију писма Вујичиног и његове устмене поруке, наумио, тако сад учинио. И он, скривајући своју намеру, узевши са собом Неума Карнара, који је, по свој прилици, родом из Епира, али је у Србији био, ту се на покрштеници једној и оженио, и са осталим Србима, кад је Србија пропала, у Бесарабију дошао, из Хотина крадом оде преко Прута, у Молдавију пређе, и ту га дочека она Вуичин посланик, капетан Јоргаћа, који је већ и пасош за Карађорђа на туђе име, као и за за Наума Карнара и преправности имао, те тако Карађорђе сад са овим Наумом, и са капетан Јоргаћем, који је кроз Молдавију и између Влашке и цесарске границе знао тајно се провући, дође на Дунав према Риму, и овде, преко Дунава, у Срибију превезе се са Наумом, а Јоргаћ, отиснувши чамац од обале са Карађорђем и Наумом, поврати се у Влашку!? Еда ли из оваког поступка Јоргаћево не може се извести закључење: да је он знао шта ће се са Карађорђем у Србији учинити? и еда ли нису сумнителне и притворне и оне речи и изражај Вуичин у писму његовом к Карађорђу, гди он каже: "Ја Вам присягнуль, когда одправляся, быть вЬрнимь, и остаюсь таковимь навсегда." а како је био веран, и како је ту верност показао, видило се после петнаест и по месеци од оног дана, кад му је вишеупоменуто писмо написао?!

    Како се чуло да је Карађорђе из Хотина отишао, о(д)ма су злотвори Карађорђеви са својим писмама потрчали тадањем кнезу и господару Милошу, и то не из пријатељства према њему, и за спасти народ од какве могуће побуне и зли из тога сљедства, већ из прекомјерне свагдашње њиове ненависти и мрзости према Карађорђу, да њега утаману, да се и они на лобном месту нађу и да могу повикати: "Распни, распни, крив его на нас и на чада наша!!!

    По одласку Карађорђевом остала је госпођа Јелена, супруга његова, са синовима и кћерима и зетом Антонијем Пљакићем у Хотину, у истој кући која је за обитавање Карађорђу опредељена, и они 1.000 дуката, који су и Карађорђу од царства одређени били, као што сам о томе већ и мало више казао. Остао је и Младен, Јаков, Велисав Станојловић и Јанко Ђурђевић, членови Великог Суда Народног, војвода Јанко Поповић (Цинцар Јанко) и војвода Јовица Миловановић. Карађорђева заставаМеђутим, и војвода Милош Сарановац поврати се сад опет из Теленешта у Хотин, а већ се ту налазио и војвода Хаџи Продан, који је из Мохача, гди је био затворен, 1816. у септемвру месецу, у Хотин дошао, још док је Карађорђе у Петербургу био, за кога је он и представљење министру внутрени дјела чинио, да би се и њему милостивјејше содржање, као и другим војводама, од царства определило. Осим вишенапоменути, остало је у Хотину још неколико и нечиновни фамилија, а остали сви, као што сам већ казао, разишли су се били које-куд по Бесарабији, но највише станало их се у Кишинову....




Карађорђе ослобађа Београд



------------------------------------------------------------------------------------------




Л.А. Баталака,
О рођењу, животу, својствама душевним и тјелесним, и прикљученијама Ђорђа Петровића Црног Ђорђa (Кара-Ђорђа),
оригинал (рукопис), АСАНУ, бр. 7130а-9.


    Ово је део Карађорђеве биографије, коју је Л. А. Баталака оставио у рукопису, под насловом: О рођењу, животу, својствима душевним и тјелесним и прикљученијама Ђорђа Петровића, Црног Ђорђа (Кара-Ђорђа). Први део биографије, заснован је на казивањима савременика, мање више познатим, који са Историјом српског устанка чине целину. Карађорђев живот у Басарабији је мало познат, ради чега га објављујемо у аутентичном тексту







(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер