Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма                        Знамен Сабора Православне интелигенције



ОМЛАДИНА И БЕЗБЕДНОСТ РУСИЈЕ



Ненад М. Јовановић



    Поучни примери из наше заједничке прошлости упућују и Русију и Србију на ствари које би неопходно било учинити уколико и једна и друга Држава намеравају да преживе столеће, које смо тек начели. Наравно, увек морамо да имамо у виду у којој мери постоје, поред сличности, и огромне разлике између две Државе. Ипак, и поред тога, понекад запањује сличност међу недаћама и опасностима, које грозе њиховоме опстанку и останку.

    По нашему мишљењу, основни узрок оваквога стања јесте и руско и српско напуштање предањских система вредности, што је довело до својеврсне националне схизофреније (совјетске и југословенске), која је произвела погубни пад националнога самопоуздања. Богу хвала, има начина за излазак из погубне спирале смрти, која на само дно вуче и Русију и Србију. Пресудно је важно да, пре свега, омладина (која ће у будућности формирати веродостојне народне елите) постане свесна јединога начина за сопствени спас и препород. У томе смислу, нарочиту улогу има наша Света Црква, али и Држава, која превентивно може да делује нарочито преко, ваљано устројенога система образовања. Овога су свесни и наши заједнички непријатељи, па су, управо зато, одмах након доласка њихових демо(но)кратских штићеника на власт у Србији (5. октобра 2000.) најжешће ударили управо на војску и просвету. Веродостојна Држава, изграђена на темељима Православља, дужна је да одбрани најпре ове своје функције и да својим житељима сведочи о важности непрекиднога духовнога и свакога другога узрастања у Господу, а све у циљу служења Заједници. Због тога, уколико и Русија и Србија имају намеру да остану и опстану, неопходно је да подреде читаво своје битисање принципима теодулије и стратократије! Краће, ови принципи се могу означити и као: Богољубље и родољубље!

    Свима нам, стога, као нарочито полезно упутство за духовну и националну обнову, може да послужи завет Светога Владике Николаја Жичкога и Охридскога, који нам поручује да се ''вратимо Богу и себи, како нас не би покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом''! За Русију ово, пре свега значи повратак на спасавајућу предањску тријаду: ''Православље, Самодржавље, Народност''. За свакога веродоствојнога православнога отачаствољубца ово представља незаобилазан елеменат у процесу познања, које води у потпуно, и (дубоко) есхатолошко, разумевање спасењске вертикале: Господ – Господар - господин. Означавајући Бога – као Домаћина Васељене; миропомазанога и Христољубивога Владара – као Домаћина Отачаства и хришћанскога оца породице – као домаћина у дому своме; православни сведоче о томе да све треба да буде ''благословено и по поретку'', по речима Светога Апостола Павла. Одраз и израз оваквога небоземнога Поретка и у Русији и у Србији представља Православна и органска Монархија, која је, будући да је (између осталога) дубоко стратократски утемељена, једина способна да пружи ваљан одговор на безбедносне изазове, који су пред нама.

    Нарочито вредно сведочанство о исправноме схватању ових принципа, остало нам је од новопросијавшега Угодника Божијега, највећега познаваоца Православнога Монархизма међу српским Архијерејима и исповедника Православнога аристократизма, Епископа Будимскога др. Данила (Крстића). Наиме, блаженопочивши Владика Данило је 1990. године Господње, у једноме своме писму Његовоме Краљевскоме Височанству Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, овоме предлагао да свога прворођенога сина, Његово Краљевско Височанство Кнеза Петра, упише на војну или духовну академију, чак му и предлажући која би од таквих високошколских установа у свету била најпогоднија за образовање будућега Краља Србије. Из овога видимо, да се у Православној Држави, миропомазани Владар пре свега посматра као први Служитељ Бога Живога и Истинитога и као први Војник својега Отачаства! Једино утемељене на овим принципима и са државном влашћу, која би била оличена у лицу оваквога државнога Господара, Русија и Србија имају шансе за опстанак!

    Но, пре васпостављања оваквога, Богом благословенога, државнога Поретка, неопходне су бројне и веома тешке радње, како би се то васпостављање омогућило! Наиме, исти Владика Данило (Крстић) је својевремено мудро приметио: ''Краљ се не може вратити – ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански''[1]. Загледани у ове премудре речи, морамо себи да признамо да ни Руси ни Срби данас не могу, мирне душе, да кажу да су ''поштен народ хришћански'', упркос охрабрујућим процесима духовне обнове након слома комунизма! Доказ за то јесте поплава неморала и сваковрсних духовних и социјалних девијација, које су тако видљиве нарочито у Београду и Москви (као и другим већим урбаним срединама, мада их и руралне галопом сустижу!) и које ужасно слабе имунитет нације и раслабљују је и у духовном и у безбедносном смислу... Такво морално стање наших народа јесте, рекосмо, управо плод нашега двовековнога посрнућа, а нарочито од краја Првога светскога рата. Плод, који сада беремо, могуће је било предвидети далеко пре и саме садње сатанске биљке, која га је донела. Није ли, уосталом, још славни Фјодор Михаилович Достојевски, као пророчким жаром пламтећи, записао: ''Треба донети собом какву нову мисао, рећи какву нову реч која би имала снаге да ступи у бој са злим духом неслоге целога столећа, са анархијом, са бесциљним револуцијама. Имајте на уму: да тај зли дух носи у себи страсну веру у себе, и не дејствује само парализом одрицања и саблажњу најпозитивнијих обећања: он доноси друштву нову антихришћанску веру; значи нова морална начела; уверава да је у стању да преустроји сав свет поново, да учини све једнакима и срећнима, и тако заувек доврши вековечну Вавилонску кулу ставивши последњи, завршни њен камен. Међу поклоницима те вере има људи врло велике интелигенције: у њу верују такође и сви ''мали и незнатни'', који живе трудно и теретно, који су уморни од очекивања царства Христовог…''[2]? Као што видимо, велики Достојевски није само констатовао развој погубнога процеса разградње православне (па и европске) цивилизације, већ упућује и на: ''какву нову мисао'' и на: ''какву нову реч'', као на путеве изласка из понора у који срљамо и чијему дну се великом брзином приближавамо. И за њега и за нас, Та вечно нова Реч и вечно нова Мисао јесте - Логос и делатним повратком у Његово окриље једино се постиже лично преумљење и препород, а тек кроз то и преумљење и препород и наше народне Заједнице. Тек тада, опитно отелотворавајући на Земљи онај наш вечни Узор, Којега је још Свети Иринеј Лионски називао: ''Монархијом Бога Оца'', можемо да рачунамо да ће темељи наших народних зграда поново бити неподложни поткопавању бујица Новога времена и тектонским потресима Новога светскога поретка. Да ово нису само утопистичке опсене православних ''мистика'' (у пејоративноме смислу, схваћено, дакако), сведочи и само Свето Писмо, које Богонадахнуто и кроз миленијуме сведочи да је делатни отпор навали нечастивога могућ једино док Државом влада Христољубиви и миропомазани Владар, који и јесте ''онај који задржава'' ту сатанску навалу. Не вели ли, уосталом, Реч Божија: ''Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства''(2.Сол.2,7.-8.)?

    Богу хвала, и данас је могуће пружити делотворан и јеванђелски отпор недаћама, које прете да нас доведу до коначне пропасти, а у случају Срба, чак и до подпунога биолошкога нестанка (због остатака своје величине и снаге Руси, хвала Богу, нису још у тој мери угрожени). Колика је потреба за пружањем таквога отпора довољно говоре наша крсно-васкрсна страдања у: Крајини, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, али и у Чеченији, Северној Осетији, Грузији или Украјини. Још на већу пажњу и будност позива веома (по нас) неповољан развој догађаја и отворене тежње атлантистичкога хегемона, који настоји да сличне сценарије понови и на просторима Војводине, Рашке и Црне Горе, али и Белорусије и читавога подручја Кавказа...

    Свакоме разумноме и родољубивоме Русу и Србину, требало би да су, у томе смислу, довољна виђења и пророчанства Богомудрих отаца, Светога Серафима Саровскога и Светога Јована Кронштатскога, али охрабрује и то што и наше време има људи који су препознали Ко је (и шта је) наш једини Пут народнога избављења. Верујемо да нису довољно познати, нпр., ставови мудре старине, најстарије главе Српскога Краљевскога Дома Карађорђевића, Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра (Павловога) Карађоређевића, који већ годинама позива на саборни повиг и заједничарење у Христу, као на једини метод нашега опоравка и сигурне победе. Наиме, он ваљано разуме Завет узора свакога Православнога Владара, Светога Цара Константина (не без поноса истичемо да је он наш земљак, рођен у граду Нишу): In hoc signo vinces (У овоме Знаку ћеш победити). Такође, он исправно доживљава и мото Краљевскога Дома Карађорђевића: Prima spes mihi Deus (Бог ми је прва нада) и због тога и јесте способан да изјави: ''У свом развоју, модерна српска држава се много више ослањала на западна искуства, многа чак применила, али се јако мало ослањала на оно што нам је завештао Свети Сава. Како се само Србин у прошлости безбрижно угледао на учења сасвим непоуздана, као оно Карла Маркса, а како је лако пренебрегавао истински српску, државотворну, мудру, Богом надахнуту жичку беседу Светог Саве ''О правој вери''. Међутим, казаћу вам, ни то није довољно; ако мислимо да је Свети Сава некакав секуларни мислилац, философ, много грешимо. Све што је утемељио јесте на љубави за Господа Исуса Христа, на којему је засновао свој државни, духовни, једном речју, друштвени програм. Према томе, мислим да се може постићи жељени циљ, али само под стегом Исуса Христа.''[3]. Наравно, мисли Његовога Височанства, у пуној мери, се могу применити и у рускоме случају, с` тиме што би се, евентуално, име Светога Саве могло заменити именом Светога Равноапостолнога Кнеза Владимира или Светога Преподобнога Сергија Радоњешкога (јер су сва тројица била уведена у исти опит вере).

    На послетку, као суштина свега горе изнетога и као најкраћи ''рецепт'' за довођење наше две братске Државе у положај, који ће им омогућити ваљану одбрану од будућих насртаја непоменика и његових слугу, нека послуже речи, мученички пострадалога, брата Небојше М. Крстића, нај репрезентативнијега представника српске стратократске мисли. Суштински прозирући каква Православна Држава треба да буде, да би остала и опстала у данашњој геополитичкој бури и да би заслуживала да понесе епитет Православне, он је беседио:

    ''Дакле, ни парламентарна нити уставна већ – саборна, јер само у саборној монархији краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин, већ богомблагословени и мирипомазани Домаћин''[4].




ЦИТАТИ:

[1] Епископ Будимски др. Данило (Крстић); ''О Православној Монархији'' - из зборника: ''Монархија''; Хришћанска мисао, Универзитетски образовани православни богослови, Задужбина ''Николај Велимировић и Јустин Поповић'' и Хиландарски фонд; Београд; 2002.; стр.14.

[2] Фјодор Михаилович Достојевски; ''Политички написи'' (Изабрана дела књ.XXX); Народна просвета; Београд; 1933.; стр.18.

[3] Његово Краљевско Височанство Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић; ''Сви под заставу''; Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића; Београд; 2002.; стр.25.

[4] Небојша М. Крстић; интервју ''Образ и отачаство''; часопис ''Погледи'' бр.149.; Крагујевац; 11.-25. март 1994.; стр.39.



Ненад М. Јовановић




(Рад за Међународни Конгрес ''Православље, Омладина и будућност Русије'', Санкт-Петербург, 18. фебруар (3. март) - 20. фебруар (5. март) 2005.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер