Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Бранислав Матић




ПОВОДОМ ТЕМАТА „СМИСАО МОНАРХИЈЕ“



ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ДРАМЕ ПРЕКИДА














Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе    У историји политичких идеја, баш као и политичких облика, краљевству (монархији) припада прво, средишње место. И хронолошки и суштински. Краљ је врх и оса око које се кристализује заједница. Прво краљевство је једно од имена за златно доба, Еденски врт, највиши ранг човечанства. Тек много доцније, у поодмаклој историји срозавања, о краљевству (монархији) говориће се пре свега језиком секуларне политике, исто као што ће се о злату, том најблиставијем и најзагонетнијем симболу божанске душе, говорити као о “драгоценом металу”, подлози за новац, накиту, у сваком случају нечем потпуно материјализованом.

    У ствари, краљ и краљевство су једна од оних идеја (виших стварности) које припадају Целини Творевине и готово да се тичу свега у њој. Само неприпремљени се могу зачудити где се све сусреће са идејом краљ(евств)а. До те идеје и те стварности може се стићи и кроз философију религије, културе, историје, кроз богословље, херметичку традицију, симбологију, уметност, историју ратовања, право, епику, бајке, хагиографије, дубинску психологију, мистику, алхемију, народно предање, митологију, свете књиге. Може се стићи светлом, али и тамном страном.

    Краљ је блистави симболички носилац најважније моћи остављене палом човечанству: моћи преображења. И позив на преображење. Млади краљ својим пољупцем буди зачарану принцезу (душу) и враћа је у виши облик живота. Краљевић-витез непоколебљивом снагом своје љубави поново претвара уклету жабу крастачу у прелепу краљицу (Гиневра, симбол суверености), жени се њоме и препорођује Краљевство. Кроз краља се отварају двери из природног у духовно, двери Повратка. Краљ краљева и цар царева је сам Син Божји, Спаситељ Света, Богочовек.

    Путева ка средишту има колико и оних што су се запутили, колико и наших малих или великих судбина.


***



2.Свети Мученик Кнез Јован Владимир
    У историји српског етноса и етоса, као и српске државности, краљевство је у темељу, а краљ на врху. “Свети српски краљеви, цареви и кнежеви” неизоставни су у нашим молитвама, календарима, међу нашим славама. Не можемо испричати оно најузвишеније о свом народу и себи самима без спомињања њихових имена, световних или монашких, и без њихових подвига. Њихови подвизи и жртве су мера којом свако наше поколење изнова мора премерити себе.

    На жалост, између нас, данашњих Срба, и баштине “светих српских краљева, царева и кнежева” испречиле су се бар две страшне драме прекида, као две бездан провалије. Једна је она настала средином 15. века, када је Србију задуго прекрила османска тама. Освалд Шпенглер у “Пропасти Запада” описује управо такву ситуацију када “леже да почива сан и висока историја. Човек поново постаје биљка, везан за груду, трајан и туп. Безвременско село, ‘вечни’ сељак, опет се појављују, рађају децу, бацају семе у земљу; вредни и самодовољни врвеж преко кога хуји бура војничких царева... Живи се по ономе ‘дан и комад’, у ситној, штедљивој срећи, и трпи се... Масе бивају гажене, али преживели попуњавају празнине примитивном плодношћу и трпе даље.”

    Оно што је у вишевековној окренутости ка унутра сачувано од узвишеног света и поретка живота српског средњовековног златног доба нагло израња 350 година касније, на почетку 19. века, у Првом српском устанку. Вожд Карађорђе започео је можда најдужу непрекидну борбу за ослобођење и уједињење за коју зна модерна Европа, борбу дугу тачно 114 година. У небројеним искушењима те дуге борбе непогрешиво се видело колико је у нама претрајало од наших светих краљева и учитеља, али и колико су дубоки губици у вековима дисконтинуитета.

    У тој епохалној борби, чији ће један део Ранке назвати српском револуцијом, били смо као народ на добром путу да релативно брзо обновимо племениташку елиту по узору на свете претке. Ради се о кристализацијама које спадају у домен метаполитичког и метаисторијског. Евола каже да је “стварање веродостојне владајуће елите суштински божанска тајна. У неким случајевима, додуше, пре се може говорити о демонској тајни (плебејски трибуни, демагогија, комунизам), али никада се такве ствари не могу дефинисати помоћу чисто социјалних, још мање помоћу економских фактора.”

Свети Краљ Стефан Урош II Милутин Немањић
(слика Паје Јовановића)    Више представника наше три нове династије (Карађорђевића, Обреновића, Петровића), опрезно речено, наговестили су врлине достојне светих краљева, просветитеља и учитеља. Да није било тако, зар би Србија могла издржати све оно што је издржала у другој деценији 20. века? Тада је, међутим, уследила друга велика драма прекида.

    Предворје друге таме: после страшних жртвовања и готово невероватне победе у Првом светском рату, уместо да пре било чега другог заокружимо и дефинишемо своју националну државу у њеним историјским и етничким границама, ми бивамо уведени у једну (испоставило се) погубну државну лаж-творевину. Тонући у неискрене магле и подмукло братство, Србија се, као знак “добре воље” или лоше памети, одрекла чак и свог имена. После таквог самопотирања, узалуд је било чудити се што су првом приликом похитали да нас потру други. Та прилика се указала у наредном Великом рату, на који се није морало дуго чекати. У крајњем исходу рата, опет после милионских жртава, крштена Србија је као припадница победничке коалиције изручена комунизму. Ми данас, 2003, управо покушавамо да разаберемо да ли је тај Велики рат, започет 1941, најзад и за нас завршен, или је и овога пута само променио форму и интензитет.


***



3.
    Сада, тек закорачивши у нови миленијум, опет покушавамо да изронимо. Драма прекида је у другом случају трајала седам пута краће, али су њене последице, чини се, неупоредиво теже и делују кумулативно. У обе ситуације, у тако различитим епохама, увод у драму прекида било је потресно жртвено пострадање елите. И сада је то можда и најтежа међу последицама: тешка разбијеност или потпуно одсуство веродостојне српске народне елите. Одсуство такве елите чини неупоредиво тежим отклањање рђавих последица и излажење Србије из предуге историјске “минус фазе”. У исти мах, то нас као народ чини недовољно оспособљеним да препознамо опасност треће и вероватно коначне драме прекида која је већ почела да нас прекрива. Управо смо у ситуацији кад нас, још уздрмане од претходне, још дезоријентисане и несигурне, гурају у раздобље нове, треће, обезнањености. Може се основано говорити и о пуком настављању старог суноврата под новим именом; не о трећем, него о континуитету другог. Као и у другом помрачењу, оном комунистичком, и сада то представљају као “једину алтернативу”, инфантилни псеудоидеолошки рај на земљи. И сада од нас траже да се “у извесној мери” одрекнемо себе, да бисмо били део нечег много “светлијег”, “универзалнијег”, “светскијег”. Опет обећавају најсрећније од свих друштава, које ће сигурно доћи. И сада то раде исти они комесари који су харали у позном периоду друге српске драме прекида, обећавајући најсрећније од свих друштава, само су променили “интернационалу”. И сада нас уверавају: наказе из пропагандних филмова које су они снимили против нас, то смо управо ми, пљунути ми. Али не мари, они су ту да нам помогну, хтели ми то или не. И сада захтевају од нас да се згражавамо над собом, да се “самокритикујемо”, лустрирамо, денацификујемо, да се правдамо што смо преживели. Опет нас убеђују - користећи од њих финансиране филмове, ТВ, књижевност, “примењену” науку, школске програме - да смо народ са урођеним нагоном за лапот. А о каквим светим прецима и краљевима могу говорити они који ритуално и на језив начин убијају своје очеве!?

Свети Цар Стефан Урош V Немањић - Нејаки    Постоји и једна битна разлика, која је додатни разлог за забринутост: најновија опасност, опасност треће обезнањености, долази нам са технолошки супериорног нивоа, има најсофистициранију методологију и наноси најтеже поправљиву штету. Удар је синхроно усмерен и на “хардвер” (народ, државу, територију) и на “софтвер” (вредносни систем, идеологију, веру). Они са којима заиста имамо посла максимално су развили технике убеђивања у то да је наш идеал баш оно чега они имају на залихама у магацину. А кад вас убеде у то, лакше ће вас убедити у све друго - они раде на томе да ви радите за њих.

    Можда више него икад досад од изласка из турског ропства, неопходни су чврсти ослонци и поуздани путокази. Треба нам да оживотворимо свест о сопственом највишем - о нашим “светим краљевима, царевима и кнежевима”, о духовним подвижницима и мученицима, о нашим светим деспотима, бољарима и витезовима. Не зато да бисмо данас навукли средњовековне оклопе, узјахали ате и појурили на ветрењаче, не, него да бисмо спознали свевремену тајну њихове мудрости и снаге. Јер они су знали и како се успиње до врхова, али и како се стоји усправан међу рушевинама. Да нас не би као стадо превели из друге драме прекида у истородну трећу, тврдећи како су два мрака један другом једина алтернатива, треба нам стварна народна елита, аристократија духа и врлине, каква је окруживала те свете претке. Треба нам сој и слој оних најбољих и безусловно верних који ће тихо, без патетике и пренемагања, иступити три корака напред и примити на себе невидљиву битку. А такав неименовани и споља невидљиви Ordo Redis, Ред Редова, не може без врха, крштеног и миропомазаног, опточеног нетварним златом. (То је само један од безброј начина да се објасни смисао монархије.)

    Треба нам, како то у тексту “Шта значи бити добар Србин?” вели свети владика Николај Велимировић, да имамо “слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке...”

    Некада нам је то и толико требало да бисмо досегли врхунце свог средњовековног златног доба. Сада нам то и бар толико треба да бисмо обезбедили народни и државни голи опстанак. Неопходни су нам највиши узори и најдубља снага да бисмо између два различито дизајнирана облика расапа отворили спасоносни Трећи пут.

    Краљевски пут. Србија тај пут заслужује тачно онолико колико ми у њега уложимо себе, колико ми градећи га будемо успешни. Узалуд је освртати се око себе и грозничаво тражити погледом - Србија заиста нема никог другог осим нас. Онај што није био у праву скоро ни у чему једно је тачно рекао: ми не можемо победити тиме што смо јачи, јер нисмо, него тиме што смо бољи. Докажимо да јесмо.


***



4.
Свети Краљ Стефан Урош III Немањић - Дечански    У таквим оквирима и с таквим размишљањима припремали смо овај темат за други број електронског часописа “Топола”. Сагледавали смо га као скромни путоказ и једну честицу у том колосалном духовном мосту који убрзано морамо градити ка себи самима, ка сопственим средиштима што блистају у времену и у надвременом. Безброј таквих честица нам је потребно и свака од њих је судбински важна. (То даје охрабрујући и неопозиви смисао сваком нашем кораку, али представља и космичку одговорност.)

    Темат “Смисао монархије”, наравно, нема амбицију да целовито представи оно што именује у свом наслову, јер то тешко да је и могуће. Још мање бисмо могли имати приземну амбицију да сугеришемо читаоцима како сутра треба да изађу на референдум и гласају, у сада провидним ћоравим кутијама, за “повратак монархије”. Или да, не дај Боже, изгласају неког потуреног “краља” и тако на неупоредиво најважније место народне и државне грађевине поставе карикатуру. Монархија за нас није питање декрета, него процеса самоспознаје. Није ствар форме, спољашњег, него суштине, онога што мора доћи изнутра (одозго) или неће доћи ниодакле. Монархија за нас није питање облика него ранга, није питање вештине него врлине, није питање масе (квантитетта) него елите (квалитета). Врх-место монархије је место благодати, преко којег се божанско излива на цео народ. Такво место немогуће је успешно кривотворити; сваки “лажни цар Шћепан Мали” почиње као лакрдија, завршава као трагедија.

    Желели смо да кроз петнаестак разнородних текстова покажемо на које се све начине може бавити овом суштински важном темом или о њој сведочити у конкретним историјским ситуацијама. Желели смо да дочарамо зашто је важно да се тиме бавимо баш сад, зашто је важно да не престајемо тиме да се бавимо. Трудили смо се, свесно, да међу тим текстовима практично нема два жанровски иста. Са буџетом примереним ситуацији у којој живи наш народ, одустали смо за ову прилику од превођења и приређивања још бар десетак текстова. Такође, осветљавајући са различитих тачака кружнице ка центру, покушавамо да још једном потцртамо судбинску важност поновног успостављања Центра и да побегнемо од плиткости. Јер, како вели Питагора, “у оном тренутку кад се изгуби осећај за средиште, наступа осећај површности”. Зато: што већим бројем светлосних снопова означимо своје средиште.

    Све остало, сигурни смо, рећи ће вам боље од нас врсници на које вас упућујемо. Сигурни смо, такође, да ћете и овај уводни текст ви прочитати много боље него што је написан.






Топола - Карађорђев град








(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер