Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net



















Небојша Д. Стојнић




ХРИШЋАНСКА УМЕТНОСТ


АНАЛИЗА ИКОНОСТАСА
МАНАСТИРА БОЂАНИ










   Легенда памти да је Богдан, трговац из Далмације, на једном од својих путовања до Пеште нагло ослепео и тако болестан , на повратку кући, умио се на чесми у неком селу крај Дунава у Бачкој. Вода је била благотворна и човек ненадано прогледа.

   Српски велможа Дмитар Јакшић, по молби Богдановој, испослује му дозволу од угарског краља Матије Корвина да на том месту изгради манастир 1478. године. Манастир по Богдану доби име Бођани.

   Историја манастира Бођани код Бача са црквом Ваведења Пресвете Богородице исписана је истински трагичним страницама јер је двапут нестајао у огњу ратова, а братство му је бежало, да би ницао опет из пепела. Бођанска светиња за савременике има најмање два симбола. Прво симболично значење је у српској европској самосвојности и друго је што овај храм Европа препознаје као део саме себе.

   Јер овде су српски уметници из Војводине, свега тридесетак година после велике сеобе под Арсенијем III Чарнoјевићем, почели процес раскидања с традиционалним уметничким наслеђем византијских сликара зографа. У живопису манастира Бођана 1737. мајстор Жефаровић слика по угледу на европски барок и најављује рођење једне нове сликарске епохе у Срба.

   „Бођански живопис извео је сликар од маште и темперамента, који тежи новом, личном и експресивном. Црква у Бођанима јесте једно од места где се родило наше модерно сликарство”, оценио је академик Дејан Медаковић.

   Манастир је двапут рушен и обнављан. Садашње здање је подигнуто 1721. године о трошку Михајла Темишварлије из Сегедина, а 1737. године живописао га је сликар, бакрорезац и књижевник Христифор Жефаровић. Шта је Иконостас? Иконостас, као највећа ванархитектурална композиција једне православне цркве, дели храм на лађу (симбол Нојеве лађе) и олтар (симбол Царства Божјег). Порекло иконостаса залази у палеохришћанско време о чему нам сведоче различити документи из 3. и 4. века. Првобитни иконостаси наликовали су ниским преградама од камена, дрвета или гвожђа, висине око једног метра и украшеним сликама светитеља. Цар Јустинијан I је у 6. веку наложио да се придодају стубови, а архитекте су ставиле и водоравну греду ради стабилности. Ова промена је проузроковала и нови концепт иконостаса који је добио фиксни ред икона. За време владавине Василија I, крајем 9. века, иконостас је коначно добио данашњу форму. Међутим, грандиозност иконостаса дугујемо руским естетским и духовним тенденцијама XIV, а посебно XV века. Руски иконостаси постају изузетно високи и богато декорисани са прецизно одређеним начином приказивања сцена и светитеља. Тако је некадашња оградица која је спречавала мирјане да уђу у олтарски простор постала отворено Свето Писмо, хришћанска вера и њено учење. Иконостас цркве манастира Бођани је изузетно уметничко дело по својој китњастој, позлаћеној дрворезбарији и зналачки сликаним иконама. Настао је убрзо после живописања цркве јер је познато да је завршен 1748. год. Највећим делом сачувао је обележје и ликовне особине из доба настанка, али има и неких накнадних додтака из каснијих времена. То се првенствено односи на царске и споредне (јужне и северне) двери настале крајем XVIII и почетком XIX века и на делове чипкасте резбе накнадно уметнуте на зачеља икона иконостаса.






   Већ је речено напред да је највећа и најзначајнија уметничка тековина манастира Бођана резбарени иконостас и сликарски радови његових икона.

   Иконостас је највећим делом сачувао обележје и особине као творевина једнога доба по резбрарији и сликарском стилу и изразу. Међутим, има ту доста временских оштећења, допуна, измена и додатака који се очитују као супротности, неуједначености, па и неслагања и одударања једно од другог. Марморизација површина, позлата рељефне резбарије и велики број истог сликарства најистакнутијих икона, даје утисак целине и стилске и колористичке уједначености.

   Према манастирским изворима и подацима које је први уочио и обрадио др Лазар Мирковић, а др Павле Васић открио поузданије доказе о времену настанка и могућим сликарима, икона, иконостас је настао, тј. његов сликани део, 1745-1748. године. По непотпуним белешкама и поменима имена сликари су: Василије молер, Никодим Рус, молер Јов, Василије Бели и уз њих још Васа молер, Симеон и евентуални Гаврил-поп Гаврил, који је можда само бођански монах и еклисијарх, задужен пословима и старањем око сликара и цркве. Са много вероватноће и убедљивости претпоставља се да су Василије молер и молер Јов Руси сликари Василије Романовић и Јов Васеилијевич, као и Никодим Рус. У прилог Руса иде и белешка да је дато некој баби Рускињи 30 новчића 1745. год. Василије Бели могао би бити Василије молер Романович, али и Василије – Васа молер Остојић. Сигурно се указала потреба да се ова два Василија у свакодневним односима разликују. Са надимком Бели могао би бити пре Рус, плави, беломусаст како народ вели, али није искључено да га је имао или носио и Васа Остојић. По хипокористикону Васа или Васи, како га бележе у бођанском тефтеру из 1733-1775, свакако се односи на њега, јер се хипокористикон ређе придевао странцима. Истраживач др Павле Васић није уочио или није употребио неке појединости из података које упућују на то. У трошковима из 1746. год. наводи се: Дадо Василију, па је другом савременом руком додато-црном 13,65 форината. Још је боља и јаснија белешка из 1748. год: Посла по Јаникију от Васиљева ученика Васи молеру Апс (апостола) 4 у Шанац 25ф(орината); Василију молеру дадо 13 ф; тогда Василију Белом на трошак 2 ф. Чини се да се ради о два сликара, о Васи молеру Остојићу у Петроварадинском шанцу и Василију Белом Романовичу и његовом ученику и помоћнику. Нема сумње да је Васа Остојић сарађивао на сликању бођанског иконостаса као ученик или помоћник. Онај пак, Симеон могао би бити Симеон Балтић из манастира Гомирја, такође ученик руских сликара.

   Према изложаном сликарски део посла обављен је између 1745. и 1748, али резбарски је морао настати раније. Пажљивим испитивањем увиђају се најстарији облици првобитног резбарског уобличења иконостаса.






   Ова резбарско-сликарска творевина изразито је обележена водоравним подељцима у три појаса или зоне, а четврту сачињава лунетни завршни део посебне стилске обраде, испод свечаног олтарског зидног лука. Парапетни део сокла одваја танка трака јајастог рељефног украса, појас престоних икона ограничава вишеструка наднесена степенаста профилација. А трећу зону завршава плићи неразвијени космитис. Окомити састојци су различитих украсних особина, као једноставни пиластри на соклу, китњасти стубићи и цветне низе у средњем делу и измењеног ритамског тока у трећем појасу, док је лунетни део сасвим лишен вертикала. У том погледу бођански је иконостас толико ослобођен једноликости да је ненадмашан међу својим вршњацима. Кад се додају још три прекидна отвора двери, сразмерног одстојања у приземном делу и прозрачени завршетак, све се сажима у једно венредно камерно остварење ритма.

   Украсни мотиви четири парапетне плоче плитког рељефа су барокне волуте у распореду огњила старог српског грба, а између њих уздужно се сучељавају гранчице са крстатим цветом у средини. У реду престоних икона при дверима су вијугави пљоснати стубићи, звани соломонски, на вазастим постољима и са коринтским капителима. Низ њихово бакарнооксидно обојено стабло клизе позлаћене веначне низе тролиста. Између икона стрмоглаво се спуштају на златним стабљикама нанизани полуразвијени цветови у наизменично плавој и црвеној боји. На капителима цветни импости подупиру продилирани кордонски венац својим иступима. Зона апостола обухваћена је једноликим јединственим оквиром са украшеним усправним подеоцима у испрекиданом поретку. Изнад свих двери изведен је шиљасти лук килбоген опшивен простим пластичним оквиром. То су састојци првобитне резбарије иконостаса. У погледу сунетног дела са дивно развијеним гранама које се вију и завршавају у кружне волуте са сликаним барокним огледалима пророка, доспева се у недоумицу. Да ли је то настало одмах кад и иконостас или је плод доцнијих додатака, обнова и богатијег украшавања? Што се пак тиче осталих напоменутих украса на фронтонима свих двери и изнад свих икона, може се скоро сасвим поуздано даказати и утврдити време настанка. Поменути украси сви су истих мотива и стилизације. Изнад двери фронтони се састоје од волута испуњене мрежицама, односно решеткастим мотивом са ситним цветним прикивцима, а на средини шкољке.

   На зачељима свих икона накнадно су прикалемљена рококо испупчена огледалца на мрежастој позадини, уоквирена волутама и рококо круницама. Над престоним иконама су већа, а над апостолским мања.

   Мотиви ове резбарије су чисти и развијени рококо из 1780-1790-тих година код нас. Овако што није се могло никако појавити 1745-1748. год. у доба настанка иконостаса. А кад је доспело у Бођане? Истоветни се мотиви јављају на другој резбарији бођанске цркве, на Богородичином престолу са балдахином, који је позлаћен 1780. год. вероватно кад је и начињен. Такође у то доба се прерађују два оквира „иконостаса“ – икона Христа и Богородице, о којима ће бити још речи. По инвентару из 1784. год. и реинвентарисању 1787. год. иконе су још у свом старом саставу. Међутим, у попису из 1801. год. наводе се изричито као прерађене и украшене овим истим рококо облицима. Не зна се тачно година, али се тада то догодило и на иконостасу.

   Још су на бођанском иконостасу новине царске двери, начињене 1797. у врло замршеној и претрпаној резбарији класицистичких мотива: издужене једнопужне волуте, наборане пантљике, ловорово лишће и плодови и винова лоза са грожђем. Радио их је неки Викентиј.

   Јужне пак и северне двери су позније псеудокластичке развијене резбарије са вазама, усуканим акантусима и ружиним листом и цветом. Рађене су 1828. год.

   Најстарија резбарија је вероватно израђена по нацртима наведених руских сликара, ценећи по шиљастим луковима двери, по тордираним стубићима, парапетним волутама и финим потезима обраде, која још није била прихваћена ни извођена код нас. Мисли се да је резбарија изведена у Егру, од истих мајстора који су начинили посебне оквире, више пута споменутих „иконостаса“ – „храмова“ Христове и Богородичине иконе, из 1741. Иконе су радили исти сликари Руси 1742. који су сликали и бођански иконостас 1745-1748.

   Ко је пак извео ову фину рококо-резбарију не зна се изричито. Временски је могла настати око 1790-тих година. Поменути Викентиј, творац царских двери 1797. није, јер он већ ради увелико у класицистичкој обради. Такође се не зна ни за јужне и северне двери из 1828. год.

   Најстарији сликарски рад на иконостасу је велико Распеће на завршетку. По резбарији и стилским осовинама зографски је посао из прве две десетине XVIII века. У свим описима темпла по инвентарима, помиње се као: „Распјатије Господње старо“. Распеће је величине 2,06x1,42m. Завршци крсница су у облику тролисне детелине. Оквири су му оивичени позлаћеном резбаријом зупчастих стилизованих листова или цветова. На златној основи насликан је крст смеђе боје и на њему распети Христос нагог тела са набраним и згомиланим сивим перизоном. Анатомски је по нашим старим узорима XVI и XVII века. Инкарнат је окер боје подсликан мркозеленим сенкама. У тролисним завршецима су символи четири јеванђелиста - анђео, лав, бик и орао.






   Две иконе са лучним завршецима испод крста су целе фигуре Богородице и Јована Богослова. По свему припадају престоним иконама и фризу апостола. Појас апостола иде овим редом: у средини је Деисис – Мољење са Христом на престолу и бочно Богородица и Јован Претеча. Јужно од Деисиса су апостоли: Андрија, Јаков, Симон, Марко, Матеј и Филип; северно од Деисиса: Павле, Петар, Јован, Лука, Тома и Вартоломеј. Сигнатуре су изведене црвеним словима на белозлатној основи обострано према главама, врло лепим писмом на руски начин украсних знакова XVIII века. Целе апостолске појаве оденуте су у хитонима и плаштовима контрасних боја - плавим, црвеним, зеленим, љубичастим, окер и ружичастим са стилизованим украсима биљне природе. У рукама држе отворене или склопљене књиге, Павле још и мач, а Петар велики кључ. Стопала су раскречена у невештом раскораку са истакнутим зглобовима код палца. Откривени делови, лица и руке су изведени светлим окером и руменим бојама са мрким сенкама, косе и браде смеђе, уколико нису седе или проседе. Нимбови су златни. Позадина је тамноплава са сребрнастим цветним украсима, а на доњој трећини икона је умбро-земљастом бојом представљено чисто тло.

   Побројане сликарске особине на фризу апостола, још су боље, више, пажљивије и лепше дошле до изражаја на престоним иконама. Издужене, елегантне фигуре у богато дезенираном и постављеном брокату, у достојанственим ставовима и мирним отменим покретима, освајају заслужено поштовање. Једра лица Христа, Богородице и Јована Претече, особито мушких глава су ликови руски, изведени вештим, брижљивим богатим подсликавањем на светлом океру руменим преливима и зеленим или плавосивим прелазима око очију, уста и чела. Контрастно одело црвено, тамноплаво и смеђе пада у отменим наборима. Богородичине фине руке, издужених меких прстију, лако и танано се дотичу барокног жезла и детињих ногу. Овом сликарству дивили су се стари пописивачи да су „иконе престолне изражајно написане“.    Из подробног пописа у инвентару 1801. све су престоне иконе биле делимично оковане сребром са филигранским златним и сребрним украсима и драгим камењем. Тако је украђена икона Христа Спаситеља, Богородице „са сребрном скованом круном и са 8 камена украшена по којој је друга од злата и сребра сковановезенаја круна“. Слично је и на икони Јована Претече. Приликом последње конзервације окови су скинути да би што боље дошла до изражаја сликарска целина. Можда је требало поштовати затечено наслеђено стање.

   Изузетно делује храмовна икона Ваведења због своје поделе у два плана - доле Ваведење, а горе Богородица у „Свјатаја свјатих“ храњена од анђела - због бројних и уситњених фигура, али несумњивих уметничких вредности.

   Лунетни део пророка у сплету гранате резбарије, због висине и ситних допојасних фигура не може се временски и сликарски тачно одредити из већ истакнутих разлога, али су њихове стваралачке особине ван сваке сумње.






   Што се тиче икона на троје двери, садањи сликарски радови немају никакве вредности. Првобитне представе на царским дверима из 1797. и на бочним из 1828, вероватно и свакако су биле доброг или бољег уметничког значаја. Већ је изложена уверљива претпоставка да је јужне и северне двери можда сликао Петар Чортановић-Чортановачки, 1828. јер је 1831. извршио неке молерске радове у манастиру, а 1833. насликао 12 празничних целиваћих икона. Прве иконе на дверима страдале су у разним изненадним поплавама, потпуно или делимично, а доцније и садашња обнова су на ниском и простом ступњу.

   Природно, иконостас и иконе у току свога трајања, претрпели су оштећења и сносили ударе судбине манастира. У прошлости су се назрели такви случајеви и обнове. У новије доба, била су два конзерваторска подухвата на њему. Први 1949. настојањем Завода за заштиту споменика НР Србије. Послови су поверени сликару Васи Поморишцу, које је обавио за кратко време, од 24-XI до 29-XII за 65000 динара. Стручна комисија утврдила је да радови нису обављени ваљано, ни на конзерваторској висини. Са 15 икона спрани су орнаментални златни шаблонски украси на одећи, оштећена подлога на појединим местима није рестаурирана, него само пребојена, црвоточна оштећења нису затворена. Целокупни рад није изведен на техничкој и уметничкој висини. Због тога му је обустасвљено 20000 динара.

   Другу темељну стручну конзервацију иконостаса извео је Покрајински завод за заштиту споменика културе у оквиру опште конзервације манастирског комплекса Бођана 1971-1974. год. У 1971. растављени су делови иконостаса и пренесени у Завод ради потапања икона у восак због црвоточине, консолидовања дрвене подлоге, гитовања и тонирања оштећених места. Измењен је и архитектонски скелет иконостаса, а такође и дашчана оплата на полеђини.

   Током 1971. и 1972. вршени су конзерваторски радови на резбарији иконостаса, на Богородичином престолу и оквирним деловима оне две посебне иконе Христа и Богородице. Послови су обављани у Заводу и манастиру. Надокнађени су оштећени и обновљени нестали делови дубореза и извршено делимично позлаћивање. Иконостас је поново склопљен и доведен у ред, али после археолошких ископавања у храму, претрпео је извесне рђаве утицаје од повећане влаге, па су делови поново расклопљени 1973. По завршетку архитектонских конзерваторских интервенције, окончани су и послови на иконостасу 1974. године.

   На тај начин продужен је век овој доброј уметничкој творевини и боље сагледање свих њених вредности и повезивање са ликовно-уметничком средином истога доба друге четвртине XVIII века.

   Још реч две о престоним иконама поред иконостаса.






   По старини и уметничким својствима, на прво место долазе две посебно уоквирене иконе Христа и Богородице – иконостаси – како су их називали у XVIII и у почетку XIX века. Оно што у новије време називамо иконостасом, то се именовало – темпло, а „иконостасом“ се називали Богородичини и други тронови – престоли са иконама Христа, патрона храма или каквог светитеља особитог поштовања.

   Назив „иконостас“ није погрешан, јер ове иконе са низом иконица уоколо Христових страдања и Господњих празника намењене су некадашњим малим и ниским иконостасима за сеоске и сиромашне цркве у XVI и XVII веку. Можда су и ове иконе имале ту намену за манастир Бођане, док није начињен данашњи велики иконостас.

   С обзиром на циљ коме је служио, сваки његов сектор је озбиљно усмерен ка индивидулном деловању на дух и меморију – без излажења из општих концепција целине. А она је – како се стално уверавамо – смишљена да убеди у религиозну истину на начин искушан на сличним ансамблима западноевропске уметности XVI и XVII века. Залагање за одређене догме, од прворазредног значаја за цркву у деликатној ситуацији њеног живота, допуштало је противуречности, односно мирење интимне верности ортодоксији са пропагаторским излагањем католичке иконографије, чије је присуство у тематској схеми и значењу иконостасних слика очигледно. Разуме се да су се, у оваквој ситуацији, реторика и сликарство кретали у истом правцу.

   Да би илустровали идеје, нарочито догму о безгрешном зачећу, идеографи су у програм декорације дрворезбара укључили и симболе природнословног света. Неке птице и животење, коришћене већ у средњем веку, општа су места амблематике. Морају се схватити као знамење прожето подразумеваним пророчанским предсказањима. Фауна на мора само да означава духовну страну ствари. Но за нас је важно да она, од ренесансе до импресионизма, поред амбиције да се досегне жељена форма кроз митолошке атрибуте хералдичке вредности животиња, тотемске асоцијације трајне у „naturalia“ Kunstkammer – a XVI и XVII века – делују, на првом месту, симболичним упечатком речи своје: опоменом на пролазност и смрт. Независно пак од значења појединачних птица у саставу оквира двери, све оне – заједно са биљним симболима – улазе у јединствени идејни склоп; говоре о поновном рађању и васкрсењу. Стари је то принцип из антике, преко средњег века, доспео у ренесансу. Дрво живота са причама било је, по њему, симбол животне силе Царства небеског.






   За свест православних хришћана иконостас предсатвља најупечатљивији део богослужбеног простора. Прва питања везана за иконостас након завршетка великог рата поставља Леонид Успенски. Питање учествовања верника у богослужењима неког храма је скопчано са врстом иконостаса у њему. Сам иконостас нема канонско утемељење у цркви те поједини радикални теолози тврде да се они требају укинути. Заправо високи иконостас као у манастиру Бођани који има свој развој и представља јединствену уметничку целину, заправо у теолошкој анализи би могао бити подведен под категорију свих барокних иконостаса. Барокни иконостас, као што сам назив каже има најјачи печат и одлику барока, док високи иконостас у 12 веку задобија свој облик унутар Руско Украјинске уметничке школе.

   Заправо у цркви у Бођанима иконостас дели олтар од лађе цркве и на тај начин даје посебну ноту самом богослужењу, заправо ова граница поделе је у исто време и линија спајања у једниство временског (лађа) и ван временског вечног (олтар). Тако да овај иконостас и ако заклања поглед од олтара и ствари које се у њему дешавају пружа могућност спознаје лика Христовог и активнијег учествовања у служби.

   Озбиљна анализа самог иконостаса је велики и тежак покушај да се објасни распоред Икона на њему самом. И ако је иконостас као такав састављен у разним епохома и има уплив разних стилова ипак најпоједностављенија његова анализа би била визуализација и меморизација у созерцању Христа од оних који су међу верним народом.


   Закључак:





   Српска барокна уметност, то треба признати, била је у извесној мери изнуђена као српски уступак у замену за легитимисање православних Срба као равноправног народа Аустроугарске империје, а зарад могућности да и Срби, као и католички народи ове многонародносне монархије, подижу своје храмове и школе. Наравно да су аустријски цареви и њихови цензори у овоме видели прилику за унијаћење и лакше привођење "источних шизматика" "истинитој вери", али су довитљиви Срби призвали у помоћ своје историјске узоре, мајсторски очувавши свој духовни, верски и културни идентитет, те изродивши поново један посебан, самосвојан и аутентичан стил. Српски барок је, као израз егзистенцијалне нужности, био оправдано средство употребљено ради опстанка нашег народа и његове хришћанске вере, а његов потоњи развој дао је дела истинске и велике уметничке, али и духовне вредности (пример овога је иконостас манастира Бођани). Осим тога, овај стил се код Срба заиста ослањао на наше средњевековно, византијско наслеђе, и то пре свега кроз угледање на форме рашке школе, која је по појавности била најближа западним идеалима у погледу сакралног градитељства. Изванредан и сасвим јединствен пример ове синтезе јесу манастири наше свете Фрушке горе, у првом реду Крушедол, који је, у архитектонском и иконографском смислу, веродостојни изданак позног српског средњег века, "карика која недостаје" и веза између наше средњевековне (у првом реду рашке, али у понечему и византијске и моравске) и барокне архитектуре. А верујем да нема никога ко би оспоравао како лепоту, тако и појавну и суштинску "православност", а још мање значај фрушкогорских светиња.

   Српска црква, али и укупна култура су, у једном одсудном раздобљу, опстали управо захваљујући нашем барокном градитељству и живопису. Ако ни због чега другог (мада далеко од тога да нема тог "другог", напротив!), нашим барокним неимарима и зографима требало би да будемо захвални "макар" због тога што смо, као православни и Богу предан народ, опстали у вековном жрвњу између непријатељских империја.

   Барок представља необичну врсту отворености Српске Православне Цркве за утицаје савременог света. Црква никада није ни хтела да се повуче на маргину збивања. Она није од овога света, али живи у свету и то је тај парадокс. Црква никада није хтела да се дистанцира и направи свој културни модел који би по сваку цену био друкчији од свега што се око ње дешава. Чак ни у средњем веку када је могла да направи свој аутохтони културни модел она се враћала на антику. Зашто би се враћала када је била свемоћна? Зато што Црква хоће да преображавајући сачува и спасе овај свет. То је једна од кључних идеја хришћанства.







   Извори:


1) Јовановић, Миодраг. Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд-Крагујевац, 1987

2) Давидов, Динко. Српска графика 18 века, Нови Сад 1978

3) Медаковић, Дејан. Христофор Жефаровић у: Српски сликари 16 до 20 века, Нови Сад

4) Микић, Олга. Христофор Жефаровић и живопис манастира Бођана, у: Дело Христофора Жефаровића, Нови Сад 1962

5) Мирковић, Лазар и Здравковић, Иван. Манастир Бођани, Београд 1952

6) Михаиловић, Радмила. Утицај западноевропске уметности на српско сликарство 18 века и Старозаветне теме у манастиру Бођани, Зборник за ликовне уметности Матице српске, 1, Нови Сад, 1965

7) Момировић, Петар. Манастир Бођани, Бођани, 1980

8) Стошић, Љиљана. Западноевропска графика као предложак у српском сликарству 18 века, Београд, 1992

9) Тимотијевић, Мирослав. Српско барокно сликарство, Нови Сад, 1996

10) Васић, Павле. Сликари иконостаса манастира Бођана и Крушедола, у: Старинар н. с. 18 (Београд 1961), прештампано у: Доба барока, Београд 1971










Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархистички Гласник

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер