Tрибина „Растко Немањић, Свети Сава – творац српског идентитета“ одржана је у понедељак, 14.(27) јануара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Борис Стојковски, дугогодишњи сарадник Центра за истраживање православног монархизма и ванредни професор средњовековне историје на Философском факултету Университета у Новом Саду.
Аутор је предавање, које је било добро посећено, започео честитајући свима Савиндан, као рођендан читавом једном народу, јер тај рођендан символише стварање, оваплођење и инкарнацију идентитета српског народа.
''Ма колико концепти идентитета нације су савремени, самим тим, за епоху када је сам главни јунак ове вечери и овог читавога дана, Растко Немањић - Свети Сава живео, дакле, то би звучало сасвим анахроно. Међутим, немерљив значај овог дана указује на то да је у питању један концепт, који је свевремен, ма колико, кажем, суштински, сви ти појмови били, заправо, крајње савремени'', рекао је проф. Стојковски.
У другој половини XII века, када је Растко Немањић дошао на овај свет, Србија је била у специфичном положају. Имала је одређене елементе државности, али као држава није била заокружена. Тај циљ имали су Свети Преподобни Симеон Мироточиви (велики жупан Стефан Немања) и његов син Растко, потоњи монах и светитељ.
У тој ситуацији постојала је контрадикторност да је српски идентитет у великој мери источни, византијски. Истовремено, Византија је била највећи непријатељ Србије у спољнополитичком смислу. С те стране не треба да чуди тадашња српска сарадња са Западом – папом, Венецијом, Угарском… Немања је, управо ту, тражио и проналазио савезнике.
Растко је био трећи најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане. Био је удеони кнез у Захумљу које данас обухвата велики део Херцеговине. Као кнез, Растко је добро познавао и црквене и политичке прилике своје епохе, што је било драгоцено доцније када је постао монах, истински хришћанин и дубоко побожан човек, који је разумео и живео Јеванђеље. У манастиру Ватопед на Светој Гори боравио је седам година и у том периоду заокружио је своје образовање.
Познавао је веома добро канонско право и богословље, и могао је све то да чита и разуме на грчком језику. Био је прави ренесансни човек два и по века пре ренесансе. Врхунац Савиног дела је задобијање аутокефалије Српске Православне Цркве, најтрајније, најдуговечније верске, али и културно, просветно и духовно најважније институције српског народа.
После Савине смрти 1236. године, у свим српским земљама се његов култ брзо проширио. Изузетно је био поштован на простору од Скадарског језера, у Босни, у свим другим деловима средњовековне српске државе. Од времена Ивана Грозног, Савин култ постаје све развијенији и у Русији.
Године 1594. избио је први велики устанак против Турака у Банату и тада је османски великаш албанског порекла Синан-паша спалио мошти Светог Саве на данашњем Дорћолу (тадашњем Врачару). Један од разлога био је то што су новоконвертовани муслимани наставили да одлазе на гроб Светог Саве у Рашкој, као што су и метохијски Албанци ишли у Дечане и клањали се моштима Стефана Дечанског.
Синан-паша желео је, како међу исламизованим, тако и међу Србима, који су остали одани Вери својих отаца, тим спаљивањем моштију, да уништи култ Светог Саве, првог српског архиепископа. Није у томе успео, већ је његов варварски поступак само учврстио Савин култ међу Србима, као један од основних градивних елемената српског националног идентитета.
Савиндан је Празник, који је и у прошлости био веома важан у српској култури, као што је то и данас. Први пут је, као школска Слава, прослављен је 1826. у Земуну. Годину дана касније, његово празновање званично је увела и Србија, одлуком Његове Светлости кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића Великог. Од тада се светковање Савиндана, као школске и саборне Славе читавог српског народа, брзо раширило по свим српским земљама, што је случај и данас. Управо ово, нарочито, сведочи о важности личности и килта Светог Саве Српског за утемељење и очување српског националног идентитета векове кроз векове.
