Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net













Владимир М. Матевски



СВЕТОЗАР БОРОЈЕВИЋ,
СРПСКИ ФЕЛДМАРШАЛ НА БЕЧКОМ ДВОРУ



ЛАВА СА СОЧЕ СВОЈАТАЈУ ХРВАТИ










    Када су ове године савезници али и њихови противници, обележавали потписвање уговора у Версају, чиме су дефинитивно оконачана непријатељства у Првом светском рату, многи су се сетили својих војсковођа који су дали лични печат једном од најкрвавијих сукоба у историји човечанства.

    Свој "допринос" овом јубилеју дали су и комшије из Хрватске, које су се сетиле Светозара Боројевића, по неподељеном мишљењу највећег дефанзивца Великог рата и водећег стратега који је годинама бранио границе црно-жуте монархије.

    Тако су загребачки историчари али и војни званичници подсетили хрватску јавност на "Лава са Соче", "дичног Хрвата који је спасио царски Беч".

    Заборављена чињеница је, међутим, да је Боројевић био чист Србин, аустријски фелдмаршал, лични пријатељ цара Јозефа који га је звао "Наш Свето" а који је до краја Великог рата остао веран датој заклетви.

    Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић од Бојне је без сумње био један од најуспешнијих војсковођа у Првом светском рату, што су му признавали како савезници тако и друга страна у рату.

    Међутим, у његовом случају, на самом крају Аустро-Угарске, и аустријском војнику српског порекла са највишим чином у историји службе српских граничара у Војној крајини и после ње, догодило се да се налази на челу непријатеља Србије, Црне Горе, Русије и њихових савезника.

    Док су многи његови војници и сународници, православни Срби пребегли из аустријске у српску или руску војску Боројевић је до краја остао веран аустријској круни, само што је та верност српских крајишника, која је имала неког смисла док Срби нису обновили своју државу 1804, изгубила сваки смисао у 19. веку.

    У сваком случају извесно је да су Боројевићи били српска православна породица и да је он рођен у тој породици од српског оца и српске мајке православне вероисповести у парохији митрополије карловачке Српске православне цркве.

    Мада је служио монархији, као Србин, није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима - Франковцима, који су уочи првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи.

    Од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, као и из других околних села бројне су жртве концентрационог логора Јасеновац Независне државе Хрватске. Само из Кнезовљана на списку убијених у логору Јасеновац је 35 Боројевића, укључујући и децу. Очигледно је да управа логора концентрационог логора Јасеновац није имала дилеме којем народу и којој вери припадају Боројевићи.

    Светозар Боројевић од Бојне рођен је 13. децембра 1856, у српском селу Уметић на Банији која је тада била део Војне крајина у саставу Аустријског царства.

    Запамћен је као фелдмаршал аустро-угарске војске, један од најистакнутијих аустријских војсковођа али и угарски племић, од 1905, са предикатом "од Бојна", и правом да буде произведен у мађарског барона (од 1917).

    Рођен је у српској православној породици која је генерацијама проносила славу крајишкиох граничара. Његов отац био је поручник Адам Боројевић, родом из села Кнезовљани, које се налази поред села Боројевићи и Уметић, код Костајнице.





    Као граничарски официр био је у војној служби од 1845, када је ступио у 2. банијски граничарски пук, да би наредник постао маја 1849, када је примио Сребрну медаљу 1. реда, вероватно за заслуге у борбама против Мађара на подручју Мађарске и данашње Војводине, а 1869. унапређен је у поручника и 1872. у оберлајтанта.

    Мајка Светозара Боројевића била је Стана Боројевић, рођ. Коварбашић од Зборишта, кћерка граничарског поручника Адама, родом из племићке српске православне породице из села Бојна код Глине. По мајчином родном месту Светозар Боројевић је узео предикат "од Бојна" када је 1905, на основу одликовања добио право на племство. Светозар је имао брата Николу Боројевића и сетру Љубицу удату Бабић.

    Пуковник Никола Боројевић од Бојне, брат Светозара Боројевића, добио је племство 1917, када је већ био у пензији.

    Уочи Првог светског рата Франковци, следбеници Јосипа Франка, антисрпски расположени Хрвати, разорили надгробни споменик родитеља Светозара Боројевића, на православном гробљу у Петрињи.

    У Другом светском рату од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, на списку убијених у концентрационом логору Јасеновац Независне државе Хрватске, је 35 Боројевића, од укупно до сада евидентирана 442 Боројевића. Од српске породице Коварбашић на списку убијених у концентрационом логору Јасеновац су 24 члана.

    Светозар Боројевић, завршио је Војну академију у Винер Нојштату (Бечко Ново Место), произведен за пешадијског потпоручника и ускоро завршио ратну школу (генерал-штабну академију) у Бечу и преведен у генералштабну струку. Командовао је основном јединицом у пешадији. Као генералштабни официр био је на положајима који су одговарали чину, а као генерал био је командант домобранске дивизије и домобранскоиг дистрикта (Домобранског окружног заповедништва) у Загребу.

    Светозар Боројевић посебно се истакао приликом заузимања Босне и Херцеговине 1878, посебно Сарајева, где је одлуком Берлинског конгреса, уведена аустријска управа, која је трајала до 1918.

    Светозар Боројевић био је поручник 52. мађарског пешадијског пука са седиштем у Грацу, у чијем саставу је учествовао у "Босанској кампањи" у акцијама код Какња, Колотића, Високог и приликом окупације Сарајева. За изузетно истицање у току ове кампање, посебно приликом брзог заузимања Сарајева, одликован је Војничким крстом за заслуга са војним декорацијама 20. октобра 1878.

    После окупације Босне и Херцеговине 1878. налазио се на разним високим положајима у војсци. Као генерал 1904. командовао је Четрнаестом пешадијском бригадом у Петроварадину. Био је строг старешина који је необично држао до војничког морала и кажњавао свакога ко би на било који начин осрамотио униформу, поготово пијанством или осорно се опходећи према цивилима. Био је предавач, генералштабер и челник пјешадијских јединица у миру.

    Високи чин фелдмаршал-лајтанта добио је пред Први светски рат када је на заједничким војним маневрима Аустро-угарске и Немачке победио цара Вилхелма.

    У рату 1914-1918. командовао је Шестим корпусом, а 12. септембра 1914. добио је команду над Трећом аустроугарском армијом и почетком октобра је заузео тврђаву Пшемисл, што је омогућило привремено дизање опсаде Пшемисла.

    Затим су се његове снаге повукле на позиције око Лиманове, на планинском прелазу Дукла, и на другим деловима Карпата, спречавајући Русе да избију на Дунав.

    Маја 1915. је примио армију на италијанском фронту, којом је командовао и 1918. приликом одступања аустроугарске војске од Пиве ка Сочи.

    Боројевић је једини Словен који је стекао чин фелдмаршал-лајтнанта. Поред многих одликовања 1916. је добио и плакету за војне заслуге са својим ликом.

    Био је носилац бројних одликовања као што су командирски крст Румунске Звезде (1900), Персијски орден Сунца и Лава 2. степена, орден Гвоздене круне 3. класе 1902, витешки крст Леополда (1909), Велики крст Гвоздене круне са ратним декорацимама (1914), Велики крст ордена Леополда са ратним декорацијама (1914), и Крст за војне заслуге 1. реда (1915). Када су ратним орденима придодати мачеви ретроактивно их је добио за сва ратна одликовања.

    За своје највеће успехе постигнуте на италијанском ратишту добио је бронзану (1915), сребрну (1916) и златну медаљу (1916) са траком и мачевима за војне успехе коју је добио два пута (и 1917), звезду Друштва Црвеног крста, значку Маријиног крста немачког витешког реда, пруску Гвоздену круну 1. и 2. реда, сребрну и златну медаљу Отоманске империје, 1. и 2. ред војног крста за заслуге Мекленбург-Шверина и пурски ореден за заслуге (1917).

    Добио је прво виши а потом нижи Војни орден Марије Терезије два пута, јер је од цара Крала директно добио командирски крст тог ордена 1917, а ранији његове молбе за добијање витешког ранга истог одликовања, због забуне, додељене су тек постхумно.

    На основу оредена Гвоздене круне 3. класе, који је добио 1902. године Светозар Боројевић је имао право да упути молбу цару да би му било даровано племство. Племство му је потврђено 1905, а према тадашњем правном уређењу Аустро-Угарске, као двојне монархије, било угарско (мађарско). Пошто су укидањем Војне границе 1881. године њене територије већим делом припојене Мађарској, и пошто су и Војводина и Бановина Хрватска биле део Мађарске, племство је једино могло да буде Мађарско. Даровањем племства имао је право на предикат (од, фон) за шта је изабрао родно село своје мајке Стане Боројевић-Коварбашић од Зборишта, Бојну код Глине.





    На основу Војног ордена Марије Терезије од 1917. имао је право на подизање ранга племства на баронат. Међутим, Боројевић се погађао са Бечким двором тражећи да му буде директно додељен виши ранг од барона, односно грофовска титула.

    До краја Аустро-Угарске идуће 1918. године ти преговори нису били довршени. Међутим, на надгробном споменику, који је поклонио бивши аустријски цар, Боројевић је уписан као барон, што указује на то да је можда накнадно, бивши аустријски цар потврдио титулу барона на коју је Боројевић имао, као двоструки носилац оредена Марије Терезије, двоструко право.

    Један број аустро-угарских генерала и официра примљен је у новоформирану војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као што су били командант ратног ваздухопловства Аустро-Угарске генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица и др.

    Молба фелдмаршала Светозара фон Боројевића да буде примљен у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је упутио преко команде у Целовцу, лета 1919, била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због "противљења једног министра из Хрватске".

    Живео је у Клагенфурту у Аустрији, где је и умро 1920. у великом сиромаштву. Као аустријски генерал није био добродошао у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међу аустријским војним редовима је кружила и прича да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. Сахрањен је у Бечу у гробу који је платио свргнути цар Карло.


СИН ФРИЦ



    Светозар Боројевић се 1899 оженио Леонтином, кћерком покојног пуковника Фридриха, витеза од Рознера. Имали су сина који је добио име Фридрих - "Фриц" по деди по мајци. Син јединац Светозара Боројевића умро је 1918.


КОНТРОВЕРЗЕ О ПРЕЛАСКУ У ХРВАТЕ



    Сачувана су писма на основу којих би се могао стећи утисак да Боројевић говори о себи као о Хрвату 1918, на којима се посебно инсистирало на загребачкој изложби поводом 150. годишњице рођења Боројевића 2006.

    Што се личних писама тиче, изгледа да је реч о преводима са немачког, на ком је већина аустроугарских генерала јужнословенског језика комуницирала. Постоје нека писма у којима говори како је читао писмо на хрватском језику и сл. Највише у прилог тој тези иде један телеграм у време општег хаоса, након распада Аустро-Угарске, којим се обраћа тек формираном Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба 1. децембра 1918, упозоравајући на неке одредбе о железничком саобраћају које у препису гласе овако "последице ће бити катастрофалне за јужнославенска подручја јер ће хорде недисциплиниране војске и Талијана, који се не могу у овом тренутку зауставити, нахрупити преко Крањске и Хрватске и зато вас молим не као генерал, не као посљедњи син земље већ као домољуб који своју домовину воли исто тако као и сваки други Хрват...".

    Остаје питање и за овај случај, колико је добро уопште говорио или писао на српском, и да ли је ово писмо он писао, или, како је то обично било његов ађутант, можда Славко Кватерник. Ни за једну од ових теза нема довољно потврда из до сада доступних докумената.






Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер