Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма



ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНИ СМИСАО
ПОРОДИЦЕ И БРАКА



Бошко Р. Маринков (секретар Центра за истраживање Православнога Монархизма)




Уводно слово



    Једна од најстаријих ''институција'' свакако јесте породица. Истoријска основа на којој зaснивамо знанје о настанку породице јесте Свето Писмо Старог Завета у којем налазимо да су прву заједницу људи чинили Адам и Ева. То је полазна тачка развоја породичне заједнице која опстаје донаших дана. Из Светих књига сазнајемо да прву заједницу чине мушкарац и жена којима Бог заповеда да се ''рађају и множе и напуне земљу''. Ово је свима довољно да дођемо до неколико закључака :

    * Сам Господ је дао благослов за брачну заједницу

    * Заједницу чине особе супротног пола

    * Спутавање рађања негира заповест Божију.

    То значи да још од најстаријег времена било каква ванбрачна заједница није имала Благослов Божији. Такође, зајендица особа истог пола је неостварива и потпуно негира заповест о рађању. Све ово је првим људима било јасно и стрпљивим радом они су градили породичне заједнице које ће врло брзо постати најзначајнији делови, прво племена а касније народа и држава. Такође, породичне заједнице су и претече школа, јер су деца била прво образована у крилу породице па тек онда школована. Тако су нпр. Египћани своју децу прво религијски образовли, па кроз игру и забаву уводили их у рачунање…

    Персијанци су форсирали војничко образовање као и Грци…

    Без обзира на многе промене, а било их је, које је претрпела, ипак је породица бивала стуб сваког народа. И заиста, уколико би породица падала у кризу, аутоматски би и целокупно друштво почело да се урушава.

    Таквих примера у историји има заиста много , а то говори да без здраве ћелије, коју представља породица нема ни здравог организма.

     Породица је нарочито значајна у историји Србског народа јер сем што је имала биолошку функцију, она се одликовала и васпитно – образовним карактером. Породица јекод Срба представљала и представља ''Цркву у малом'', школу, задругу… Једном речју, место где се стичу : најважније образовање инајузвишеније врлине!


Србска породица – покретач организма



    У најстарија времена Аријевске групе народа су између осталог, биле препознатљиве и по моногамном браку. То није био случај код већине тадашњих народа, чији су бракови били полигамни. Отуда је била врло занимљива разлика између Семита и Аријеваца. Док су аријевци били политеисти и моногамисти, Семити су били монотеисти и полигамисти. Будући да Словени припадају аријевској групи народа, а Срби представљају потомке старих Словена, ни мало не чуди чињеница да се таква, тј. моногамна структура брака одржала до данашњих времена. То много говори о изузетно развијеној свсти народа, који је позанавао значај светости брака и породичног живота, на хиљаде година пре нас. Међутим, у времену словенског паганизма, а касније и србског, брак није испуњавао функције које му омогућава тек прихватање Хришћанства од стране наших Светих предака. И док је у време паганизма брак тј. породица била у служби племена и само племена, христијанизирањем народа породица постаје Светотајинска заједница која омогућава својим члановима спасење. Као таква, србска породица постаје најзначајнији део србског организма и покретач свеобухватног народног прегнућа. Представљајући ''Цркву у малом'', у недостатку државних школа, породица је била и први степеник образовања и каснијег школовања. Јер не каже наш народ узалуд да : ''оно што се изкуће понесе остаје заувек''! У првим временима србске крштене историје породица је одиграла веома значајну улогу у изграђивању србског друштва. Као вредна ћелија стрпљиво и савесно је радила на стварању правог хришћанског организма, који ће изнедрити величанствене Свете династије Немањића, Лазаревића и многих других. Златни век Немањићке Србије омогућило је здраво прегнуће србске породице која је , без много светског наука, своју децу образовала као витезове мужеве ијунаке. И док је у том периоду породица представљала најзначајнијег покретача народног организма у циљу стварања истинског Хришћанског друштва, у вековима после њена улога се мења. У све векове робовања, породица представља последњи бедем србског иидентитета. У том времену, када је држава до темеља порушена, Света Црква уздрмана, племство разоружано, породица постаје последње упориште народне душе. Стрпљивим радом очуван је народни организам и омогућен даљи напредак друштва. Данас, међутим србска породица има далеко већа искушења него у вековима иза нас. Данас она води битку са далеко опаснијим противницима који себе представљају као њене заштитнике. Исход ове битке је неизвестан, а за успех потребно је правилно разумети васпитни смисао породице и брака, као и образовање и васпитање деце.


Васпитни смисао брака



    Пре и изнад свега брак представља Свету Тајну установљену од самога Господа нашега Исуса Христа. Наравно и пре тог временеа постојале су брачне заједнице код свих народа, али Благословом Сина Божјег, брак добија пуноћу и постаје пут ка спасењу. Тако брак садржи три врло значајне особине : биолошку, социјалну и духовну. Хришћански брак заснивају две особе супротног пола на темељу истинске љубави. Биолошку функцију они испуњавају полношћу, зачећем детета, тј. обезбеђивањем будућности људског рода. Будући да полно зближавање није одвојено од друхих видова јединства, полни живот налази оправдање у браку. Социјална функција се испуњава учешћем чланова породице у различитим сферама живота тј. у заједничарењу са осталим члановима заједнице. Духовна функција се огледа у стварању ''Домаће Цркве'' која у садејству са осталима чини организам Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Брак заснован на оваквим темељима онемогућава било какву самовољу и распуштеност супружника, већ насупрот томе, омогућава супружницима да кроз Свету Тајну брака започну спасоносно успињање на духовним лествицама овоземаљског живота. Тако брак представља Богомблагословену заједницу хришћанског Господина и хришћанске Госпође који у ту заједнциу уносе истинску љубав. Таква љубав представља самога Бога јер ''Бог је љубав'' а сама се огледа уиспуњавању заповести Божијих и добром узајамном односу супружника. У таквом браку све је ''Свето и Честито и Миломе Богу приступачно'' и он, тј. брак, представља здраву ћелију која гради здрав организам.

    За успешан брак потребнису љубав, поверење и жеља за напретком.

    Љубав као најузвишеније људско осећање не сме бити условљена, нити може ма каквим материјалним добрима. Она је та на чијим крилима брак успешно траје, јер шта остаје човеку ако му се одузме љубав. Поверење се стиче искреним односом супружника, а оно доноси безбрижност у погледу верности два супружника, јер шта је брак без верности ако не демонска јазбина.

    Жеља за напретком је , условно речено финални производ љубави и поверења.

    Ако круна брака јесте потомство којем се мора посветити велика пажња у погледу најранијег образовања и каснијег школовања.


Васпитни смисао породице



    У породици нису сви једнаки!

    Управо кроз ову тезу јасно се огледа васпитни смисао породице. Уколико би било супротно, како многи данас исповедају поставља се питање : Ако смо сви исти у породици ко ће кога да васпитава? На једном прилично једноставном питању пада теорија једнакости данашњих бораца за људска права! По овој теорији породица постаје својеврсно удружење њених чланова без обзира на старост и пол, у којем је најстарији мушкарац (или жена) само први међу једнаким. Тако отац има само протоколарну функцију и од његове мисије остаје само звање - отац. Још екстремнији случај је када породица почне да подсећа на порушену кућу у коју улази ко хоће, куда хоће и када хоће! То свакако обесмишљава живот у заједници и то није породица. Супротно томе васпитни смисао породице огледа се у ауторитету оца, безбрижности мајке, послушности деце и њиховом образовању. Само на тим основама породица је у сталном напредоваљу, ако не баш увек у материјалном, а оно у духовном напретку сигурно. Овакав однос у породици обезбеђује њен опстанак и даје јој снагу да одоли свим негативним трендовима које носи данашње човечанство.


Ауторитет оца



    Отац јесте имора бити стожер читаве породице тј. домаћин око кога морају да се сабирају сви њени чланови. Од њега зависи образовње и васпитање детета, као и свеукупан напредак породице. Уколико се отац одликује Хришћанским врлинама напредак породице биће неизоставан. Ауторитет оца се не заснива на тзв. ‘’мушком шовинизму’’ већ на његовом моралу, праведности и далековидности. На моралу, јер је неморал стран деци те га се гнушају. На праведности, јер се деца плаше неправде, али када ојачају упињу се да је униште. На далековидности, јер је деци потребна сигурност. Као круна свега, јесте очева неугасива љубав којом обасипа своје потомке.


Преданост мајке



    Верност породици и лична смерност њене су одлике. Преданости мајке огледа се у неуморном раду унутар породице на очувању исте а ван ње, тј. породице, на очувању читаве заједнице. Каква је улога и колика је вредност србске мајке, говоре времена након великих невоља током историје нашег народа. Држећи кључеве биолошког опстанка аутоматски обезбеђује будућност народа. Уколико је украшена врлинама својих Светих Претходница, будућност народа биће богатија сем у квантитету и у квалитету. А квалитет произилази из њене способности да утеши, научи стрпљењу, кротости, љубави и осталим потребним врлинама за останак и опстанак.


Послушност деце



    Једна од најважнијих особина сваког човека јесте послушност. Ова, тј. послушност, се стиче већ у првим годинама живота а свако негирање ове особине доводи до самозадовољавања властитог ега. Егоцентричност је опасна зато што човека ''уздиже'' на лествице надмености, које воде тамо где су ''плач и шкргут зуба''. Такође, егоцентричност негира идеју заједнице, а самим тим противи се Божанском Домостроју, тј. плану спасења. Стога, веома битан задатак јесте, постављање детета на место које му припада, пре свега у породици. Ово никако не значи мржњу према детету, већ кроз љубав спутавање младости, за коју Св Јован Златоусти каже да је ''неукротива звер''. Зато су детету потребни наставници, који ће га усмеравати и обуздавати. Наставници у том најважнијем перидоу јесу отац и мајка, које дете мора безразговорно да слуша. Образовање детета заједничко је дело родитеља.


Образовање и васпитање



    Често данашњи човек под појмовима образовање и васпитање подразумева школовање детета, те прави неопростиву грешку на самом прагу дечијих животних лествица, која доноси несагледиве последице током формирања једне нове и непоновљиве личности, тј., детета. Главна разлика између образовања и школовања јесте у томе што образована личност подразумева комплетну личност, спремну за даље напредовање и ширење знања док само школована особа не мора подразумевати и комплетну личност, јер је ускраћена за образовање у свом најранијем добу.

    Посматрајући етимолошки речи образовање и школовање, такође увиђамо различитости и већу тежину речи образовање.

    Реч ''образовање'' поточе од речи ''образ'' која у старосрбском језику означва Икону Божију, те нас упућује на њену основну функцију. Тако образовање нећемо схватати као посао појединих државних институција, већ као Богоцентрично прегнуће хришћанског господина и хришћанске госпође, а на добробит читаве заједнице.

    Нова личност се образује од самог њеног рођења. И ако је рађање дело природе, образовање и васпитање је по речима Светог Јована Златоустог дело ума и воље. Уколико је ум устремљен ка Небским Истинама, воље свакако неће недостајати јер прегнуће кроз истину и за истину подразумева неуморан рад. Такав рад потребан је приликом образовања и васпитања детета при његовим првим погледима и корацима. Јер, уколико дете угледа стазу својих родитеља обасјану светлошћу Христове Истине, његови кораци биће управљени ка Крсту који означава нашу повезаност са Богом, кроз заједницу са ближњим. Сваким даном дете мора напредовати у врлинама те бити високо морално, послушно, смерно и праведно. Вежбањем у врлинама дете уколико је мушко стиче храброст, мужевност и витештво а уколико је женско чедност, преданост и мајчинску брижност. Тако образовано дете спремно је за даље напредовање и проширење општег знања кроз државне институције и да притом буде на корист пре свега родитељима, Светој Цркви и Отаџбини! У том случају личност ће бити и образована и школована.





Центар за истраживање
Православнога Монархизма

Бошко Р. Маринков

(секретар)


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер