Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













Јелена Чалија




ПОРОДИЧНИ ГРБОВИ ПОНОВО У МОДИ





Наследници племићких породица често не знају да имају „плаву крв”, али
је највећи број лажних потомака, односно оних који само на основу
истог презимена доводе себе у везу с племством




Драгомир Ацовић



    Ако за почетак знате да поседовање породичног грба није само привилегија племића, већ и „обичних” грађана, као и да велики број људи и данас региструје своје породичне грбове, можда ће вас заинтересовати понуда неколико специјализованих фирми које нуде израду породичног грба. Број оних који су кренули овим путем и пожелели да својој породици оставе трајно обележје последњих година расте, па и у Српско хералдичко друштво, које се, између осталог, бави регистрацијом нових грбова, стиже повећан број захтева. Драгомир Ацовић, почасни председник друштва, каже да су пориви да се изради породични грб различити.

    – Много људи прилази целој ствари у светлу тога да смо као земља, као народ, остали без икакве традиције, нас ништа не повезује ни узајамно ни у оквиру породице, па грб посматрају као неку врсту вертикале око које би могли да окупе бар сопствену породицу. Затим, неки људи себе виде као некога ко је или својим даром, срећом, приликама, дошао у ситуацију да постане родоначелник. Не да брише своје претке, него да постаје неко ко је породицу унапредио, издигао је из једног статуса и једног стања, и пребацио у неко друго стање и види себе у извесном смислу као родоначелника једне нове линије и жели да потврди тај факат тако што ће оставити не само своју фотографију и паре, него и један трајан симбол који ће окупљати његове потомке. Има људи који сматрају да је то добра идеја, да то има естетског и симболичког, па и филозофског оправдања. Постоје, наравно, и они који желе да профитирају представљајући се лажно или зато што њихова огромна сујета захтева да се то на неки начин визуелно изрази – наводи Ацовић.

    Хералдичка комисија која одлучује о регистрацији грба руководи се прописаним стандардима и правилима. Садржај, међусобни однос фигура у грбу и боје три су ствари које сваки грб мора да дефинише и када се оне једном утврде непроменљиве су, а грб постаје заштићени знак, у овом случају, једне породице. Није реткост, међутим, да захтев за регистрацију буде одбијен.

    – Обично је разлог да у том грбу има нешто што или већ постоји или је у нескладу са општим хералдичким нормама или садржи неку врсту претензије која се не може бранити. Рецимо, садржи неки елемент који сугерише да је носилац племић. На пример, то су коронети, круне или тип шлема. Постоје шлемови који се по традицији сматрају да припадају племићким породицама. Не прихватамо ни покровац или плашт шлема, не прихватамо да он може бити пурпуран и постављен хермелином јер то је владарска ознака. Обичан грађанин, колико год био драгоцен, вредан, паметан, нема смисла да стави тако нешто у грб јер је то претензија која не стоји и целу причу доводи до циркуса. Или, на пример, не можете ви као појединац, као породица, ставити у свој грб нешто што припада држави или општој традицији. Не можете да ставите двоглавог белог орла или крст са оцилима. Јесте то грб српске државе и српске нације, али нисте ви сами по себи представник ни нације ни државе – објашњава Ацовић.

    Дешава се, међутим, да они којима Српско хералдичко друштво одбије да региструје грб то учине у некој другој земљи.

    – Врло популарна места за регистрацију грбова су Јужноафричка Република и Зимбабве. Они имају добро уходан тај систем и све се врло једноставно ради имејлом – каже Ацовић.

    Српско хералдичко друштво својевремено је урадило и процену броја српских племићких породица и дошло до бројке од око 2.000, што је, како истиче Ацовић, висок проценат у односу на број становника. Данас је тешко говорити о броју њихових наследника – неки знају за племићко порекло своје породице, али је много више оних који о томе немају никаква сазнања.

    – Највећи број људи представљају лажни потомци. Наиме, људи немају тачно сазнање о томе шта уопште значи бити племић и шта значи имати грб и чему то служи уопште. Због тога су склони да чим виде негде или чују да постоји неки грб и да је он припадао тој и тој породици, а они се исто тако презивају, помисле: „Па, то мора бити да смо ми”. То наравно апсолутно није тачно јер су код нас фиксна презимена релативно касно усвојена, тек негде око средине 19. века. Пре тога, свака наредна генерација презивала се према имену оца – наводи Ацовић.

    Наследницима српским племићких породица породични грб је најчешће једино што им је данас преостало од некадашњег племства. Наш саговорник објашњава да они ретко поседују вреднију породичну архиву, а што се тиче имовине она је готово у потпуности изгубљена.

    – Једна од најстаријих аутентичних племићких породица у Србији данас је породица Стратимировић. Највећи број породица је добило племство у 18. или у 19. веку. Захваљујући томе што је наша историја таква каква је, велики број тих племићких породица је имало чланове који су, рецимо, у Првом светском рату били на супротној страни. Први човек који је са аустријским трупама прешао преко Дрине и ушао у Србију је био Србин и то племић, човек који је окупирао Херцеговину у име Аустроугарске је био Србин племић. После тог искуства, када је дошло до уједињења, племство је генерално међу Србима било схватано више као знак да сте припадали непријатељима. Друго, српско племство је имало једну врло нездраву карактеристику а то је да су били врло анационални. Сматрали су да је много социјално пожељније представљати се као да припадате већинском народу. Драматичан случај је Шандор Петефи који је био Александар Петровић, из српске племићке породице, а који је говорио да је Мађар и да су му Мађари ближи од Срба – каже Ацовић.



Грб Стратимировића 
(Драгомир Ацовић)





Извор

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер