Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Српскога Краљевскога Дома Карађорђевића (розета изнад улаза у Краљевску Задужбину на Опленцу)



С. ЈОВАНОВИЋ


ЦРКВА И МОНАРХИЈА


Њ.К.В. Принц Александар и Принцеза Катарина Карађорђевић са Њ.С. АЕМ Патријархом Српским Г.Г. Павлом и Архијерејима (поводом Црквене прославе Двестогодишњице од Првога српскога устанка, 2004.)



Државно уређење у свакој земљи,
па и у Србији, треба да буде израз традиције,
као вековима нагомилаваног народног искуства,
које чини систем вредности специфичан за сваки народ.



Њ.К.В. Краљевић Андреј Карађорђевић са Њ.П. Митрополитом Новограчаничким, Г.Г. Иринејем (Ковачевићем)    Питање монархије у Србији поново је доспело у средиште медијске пажње недавним писмом Светог Архијерејског Синода СПЦ упућеним Њ. К. В. Престолонаследнику Александру II Карађорђевићу. Писмо је изазвало бројне реакције, како позитивне тако и негативне, свих који су се осетили позваним да о томе изнесу свој став. Међу њима има и оних који сматрају да је изјашњавање Цркве о облику државног уређења директно мешање њено у политику. Екстремнији тврде да смо добили „нову монархистичку странку“ у лику СПЦ, желећи, ваљда, да упозоре на силазак Цркве у „брлог“ дневне политике. Колико има истине у овим тврдњама?

    За присталице секуларизма и либералне демократије јасно је да је Црква одвојена од државе и да стога нема право „мешања“ у политику. Вероватно се од СПЦ очекује да се региструје као политичка (или невладина) организација да би стекла право да изнесе своје мишљење о разним дневно-политичким питањима!? Такав легалистички став није увек био тако доследан, како се на први поглед чини. Сетимо се посета шефова некадашње опозиције Патријарху, свештеника и монахиња на митинзима, демонстрацијама, протестним шетњама... Слике тих догађања биле су врло популарне у опозиционим медијима. А и тада је Црква била одвојена од државе! Или је, можда, и опозиција одвојена од државе? Наравно, и прорежимски медији су имали своје слике неких других сусрета са представницима СПЦ, али и једни и други су се међусобно оптуживали за злоупотребу Цркве у политичке сврхе, а СПЦ за мешање у неприкосновену дневну политику. Нешто другачији легалистички ставови коришћени су у предизборним кампањама: враћање отете имовине СПЦ, увођење веронауке у школе, свештеника у касарне, доношење новог закона о верским заједницама, пензије за свештенике... Мотив обе завађене стране био је придобијање подршке православно верујућих и традиционално оријентисаних бирача. Обећања су, у главном, остала неиспуњена, што довољно говори о искрености намера њихових давалаца. Црква је, са друге стране, примила и саслушала сваког, посредовала и мирила, али и стала у заштиту угрожених (неретко и сама угрожена), имајући увек пред очима Божију Правду пре него јалови легализам, загледана у вечност пре него у дневно-политички интерес.

Њ.К.В. Краљевић Томислав Карађорђевић са Њ.П. Епископом Шумадијским, академиком Г.Г. Савом (Вуковићем)    За оне који на друштво гледају као на живу, органску заједницу, проблем мешања Цркве у политику се поставља другачије. Црква није институција, основана од једног или групе заинтересованих појединаца зарад обављања њима корисних послова – који морају бити одвојени од државних послова, већ заједница верних, тело које је основао и коме је глава Господ Христос, које ради на општекорисном послу – спасењу свих. Ако је и политика схваћена као служење општем добру, онда две власти – црквена и световна – раде на истом послу, свака делујући у свом домену, у сагласју једна са другом. Српски двоглави орао, пореклом из Византије, симбол је управо овог сагласја (симфоније). Његове две главе представљају цара и патријарха, две равноправне и међусобно допуњујуће власти. Може ли таквог сагласја бити у секуларној републици? Историја показује да не може. Црква, на основу свог 20-вековног искуства, чини се, извлачи исти закључак. Она је опстајала под различитим друштвеним системима, и није везана ни за један од њих, али је једино у монархији имала пуну слободу деловања и сагласје са световном влашћу. Свети Јован Шангајски каже: „Православна црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. Црква није везана ни са чим и не ставља себе у зависност од било каквог (државног) устројства.“1 Улога Цркве и њен утицај у друштву су неоспорни. Доказ за то су не само векови њеног постојања и културна и духовна баштина нашег народа, већ и рушење цркава и манастира, мучење и убијање клирика од стране наших непријатеља у свим ратовима (и у миру – овом сада и неким ранијим), па и стални напади у медијима на њене архијереје. Право питање је: зашто се спречава утицај Цркве којој припада огромна већина грађана Србије?

    Расправе о монархији у нашој јавности најчешће су у функцији дневне политике и саморекламерства и углавном се врте око неколико устаљених фраза које се користе као аргументи за или против. Какву то монархију заговарају њене присталице? Најчешће се говори о уставној, парламентарној монархији енглеског типа (дакле, још један увозни артикал) и о монарху као симболу народног јединства, гаранту демократских вредности, права и слобода. Каква је улога Краља у таквој монархији? Уставна монархија подразумева да су овлашћења Краља у вршењу власти дефинисана и ограничена уставом. Каква ће бити та овлашћења, зависи, наравно, од уставотворца. Судећи по примерима на које се позивају наши монархисти (Енглеска, Шпанија), улога Краља била би чисто протоколарна. Круна би, у том случају, била само скупи украс – предмет дивљења и зависти, леп и сјајан, али у суштини – бескористан. „Парламентарни режим, најпростије речено, значи да владалац не може бирати министре по својој вољи, него их мора узимати из скупштинске већине. Они могу и немати његово поверење, али поверење парламента морају имати.“2 Дакле, за наше странке ништа се суштински не би променило. Уместо председника републике имали бисмо Краља са још мањим овлашћењима, а са огромном моралном одговорношћу – за сву неспособност, нестручност и корумпираност страначких првака, на које не би имао никакав утицај. Чему онда монархија?

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) и Кнез Душан Карађорђевић са Њ.С. АЕМ Патријархом Српским Г.Г. Павлом (поводом храмовне Славе Храма Светога Апостола и Јеванђелисте Марка у Београду, 2003.)    Државно уређење у свакој земљи, па и у Србији, треба да буде израз традиције, као вековима нагомилаваног народног искуства, које чини систем вредности специфичан за сваки народ. Баш због те специфичности, пресађивање туђих вредносних система је унапред осуђено на пропаст (да и не говоримо о катастрофалним последицама по народе над којима се такви експерименти спроводе). То не значи да народи треба да буду затворени за спољне утицаје и окренути самима себи. Поготово не за нас који се налазимо на раскрсници путева између Истока и Запада. Тим географским положајем кроз историју били смо упућени на додир са многим културама и цивилизацијама чије смо утицаје примали, али увек прилагођавајући их својим потребама и дајући им свој печат. И наша монархија развијала се под утицајима најнапреднијих држава свога времена. Данас нам се нуде као модел бледи остаци некадашње силе и славе, деградирани до сопствене негације, корисни једино као пример како не сме да изгледа монархија.

    Са друге стране, републиканци тврде да је наследност власти највећа мана монархије. Они сматрају да је боље да на сваких 4 или 5 година највишу функцију у држави преузима нова личност, демократски изабрана вољом гласача (или делегирана од Скупштине). Ако се узме у обзир време потребно за упознавање функционисања државног апарата, које је неопходно издвојити на почетку мандата, затим време потребно за организовање и вођење кампање за нове изборе на крају мандата, а у међувремену испуњавање обавеза према онима који су је на ту функцију довели („изборна лица зависе од руље, којој треба угађати, или од оних који имају капитал“3), таквој личности не остаје много времена да се бави државним пословима. Наравно, овде се може рећи да председник и нема овлашћења да се бави неким великим државним пословима, али онда опет, чему председник?

    Наследност власти је једно од основних својстава монархије из кога проистичу њени најважнији квалитети: континуитет политике, стручност власти и лична заинтересованост монарха за напредак државе. Ове квалитете република никада неће имати, због чињенице да се власт у њој често мења, да њени носиоци најчешће нису стручни за вршење функција на којима се налазе, и да њихови лични (страначки, пословни...) интереси, по правилу, надвладају општи интерес. Монарх се од малих ногу учи вештинама потребним за управљање државом (као што су војна или дипломатска вештина), али, још важније, он је у прилици да непосредно прими искуство које се у владарској породици преноси са колена на колено. Његов лични интерес поклапа се са интересом државе, јер њен напредак, снага и богатство најдиректније су везани са напретком, снагом и богатством Краља и његове породице. По речима Димитрија Љотића, монархије „су засноване на јуначким способностима једне породице, која је наслеђем заинтересована да се о неограниченом бољитку државе стара.“4 Краљ своме потомству жели да остави у наслеђе стабилну, развијену и јаку државу, како би њихова власт била стабилна и неоптерећена проблемима. Наследници, са своје стране, желе то исто, али и да надмаше претходнике. Наравно, „самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу (у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру), а у народовлашћу (републици) све се своди на удовољавање маси, на било који начин.“5

    Ауторитет власти такође је својство монархије које република нема. Он проистиче из неприкосновености монархове личности, његовог личног и породичног угледа и части, историјских заслуга предака. Краљ не подлеже кривично-правним санкцијама, јер „нема над собом никакву вишу власт.“6 Али, није неодговоран. Његова одговорност је, пре свега лична, морална, историјска одговорност пред будућношћу свог народа, своје државе и породице. Дакле, суштински много већа него у републици, где је одговорност врхова власти увек врло релативан појам, лако се преноси са једних на друге, још лакше прераста у колективну одговорност (другим речима – у неодговорност), или се препушта „вољи народа“. А „свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета, Кнез Михаило и Кнегиња Линда Карађорђевић са Њ.С. АЕМ Патријархом Српским Г.Г. Павлом, Архијерејима и високим званицама (поводом освећења обновљенога Манастира Житомислић, 2005.)одговорност. Само Краљ је неприкосновен.“7


    Монархија је у српској историји нераскидиво везана са државотворном свешћу народа. Надамо се да ће то бити и у будућности, као део древног тројства, вертикале Бог – Краљ – Домаћин. То дугујемо и прецима и потомцима.



+ + +




Њ.К.В. Принц Александар и Њ.С. АЕМ Патријарх Српски Г.Г. Павлe (приликом Црквене прославе Двестогодишњице од Првога српскога устанка, 2004.)




1 Свети Јован Шангајски (Житије, чуда, беседе и поуке), Београд 1998, стр. 331.

2 Слободан Јовановић, Уставно право Краљевине СХС, Службени лист СРЈ, Београд 1995, стр. 92.

3 Свети Јован Шангајски, Нав. дело

4 Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књ. I, Нова Искра, Београд 2003, стр. 238-239.

5 Свети Јован Шангајски, Нав. дело

6 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 386.

7 Начела и смернице ЈНП Збор



(Преузето са Интернет сајта часописа ''Нова искра'')

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер