Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Александра М. Пећинар



ЦРНОГОРСКЕ НЕВЕСТЕ







Прилог дипломатској историји Црне Горе
са краја 19ог и почетком 20ог века




   Црна Гора је са мањим прекидима била стално присутна на европској дипломатској позорници. Она није привлачила пажњу великих сила због процеса који су се у њој самој одвијали, јер је то са њиховог становишта био безначајан проблем, или због њене војне снаге, већ због реперкусија које су њени поступци могли имати на покретање крупних проблема балканске и европске политике.





   Црна Гора је представљала карику у ланцу које се звало Источно питање, али такву карику, која је у појединим моментима омогућавала да се лако покрене читав ланац. Управо из разлога борбе великих сила да Црна Гора постане продужена рука њихове политике на Балкану, њена активност је била у центру европске дипломатије. Тек у светлости тих чињеница може се схватити несразмер између скромне величине и снаге Црне Горе и значаја улоге коју је она у појединим моментима играла у догађајима балканске и европске историје. (1)





   Важан догађај који је заокупио пажњу политичке јавности не само Црне Горе већ и шире, на самом почетку друге деценије 20ог века, било је проглашење Краљевине, поводом 50 година владе Николе Петровића. Ова важна одлука је са посебном пажњом праћена нарочито у Србији, Аустроугарској и Русији.





   Огромна прослава требало је да сведочи и о државном јединству које се огледало у сарадњи државних власти са опозицијом. Такође, о важности владарске породице Петровић и континуитету државних инститиција, од средњег века. Од значаја за разумевање проглашења Краљевине и јачања њеног угледа у Европи јесте податак да је Никола Петровић својим родбинским везама стекао доста наклоности међу европским владарским породицама. (2)





   Пре централне манифестације на Цетињу одржана је и једна мања прослава-обележавање јубилеја 25 година архипастирског рада митрополита црногорско приморског Митрофана Бана (6. април 1910), која је суштински требало да послужи као проба веће свечаности, али и да потврди значај и светородност династије Петровић - Његош. У својој беседи књаз Никола је напоменуо да митрополит једини од свих Епископа у целом Српству има медаљу Обилића, симбол јунаштва и ратништва. Истакнуто је, такође, да су везе Русије и Црне Горе нераскидиве. Књаз је здравицу подигао у част цара Николаја. Са друге стране, митрополит је од стране цара одликован медаљом Светог Александра Невског Другог степена. (3)





   Свечаности проглашења за Краљевину у августу 1910. означили су дипломатски и симболично развој црногорско-руских односа у једном новом правцу. (4) Током свечаности проглашења Књаз напомиње да је захвалан Русији и Богу на овом моменту: "Црна Гора има историјско право на ово достојанство, а Српство поред Краљевине у Подунављу има српску Краљевину у Приморју. Словенство и Српство имају још један гарант за опстанак и напредак српског племена……као и да никада није сумњао у родољубље и оданост свог народа, јер сав напредак Црна Гора је остварила захваљујући таквом снажном и јаком народу. Срце народа је куцало за Српство, у веру својих предака и подршци Русије. Обновљена је Краљевина Немањићке Зете, а Европа на овој страни Српства има јемство мира." (5)





   Русија и Црна Гора склопиле су тајни споразум 17. новембра 1910. Потписали су га министар војни Црне Горе, Иво Ђуровић на Цетињу и Владимир Александрович Сухомлинов у Санкт Петербургу. По својој суштини, овај уговор је био нарочито значајан за предстојеће наоружање црногорске војске. Руска влада се обавезала да ће црногорској војсци обезбедити опрему, наоружање, медицински материјал, а новчано помагати и буџет Црне Горе. Са друге стране, ни један војни поступак Цетиња није се смео предузети без претходног знања царске владе. Црна Гора се обавезала да на позив Русије стави своје војне снаге на располагање царској војсци (чл. 7). У време рата у црногорској војсци борави руски генерал у својству начелника штаба, док је Краљ и даље врховни командант Армије. Овакве одредбе уговора нарушавале су извесној мери интегритет и суверенитет Црне Горе. Споразум је требало да у потпуности изглади односе Црне Горе са Русијом, који су теком претходних година били променљиви.





   Од пораза Русије у рату са Јапаном (1905), Црна Гора је покушавала да се у спољној политици активније укључи у односе са Аустроугарском и Италијом. У Санкт Петербургу се почело размишљати о обустави војних субвенција и помоћи Црној Гори. Приликом посете Русији (1908) књаз Никола је предлагао да се направи трајнији писани уговор између две државе. Он је том приликом понео и нацрт текста уговора који је суштински дефинисао субвенције и материјалну помоћ Санкт Петербурга црногорској војсци и династији Петровић. Потписивањем уговора (1910), Русија је оснажила своје војно и материјално присусутво у Црној Гори.(6)





   Поред евидентних симпатија, које су постојале према Црној Гори на руском двору, на увеличање предстојећих свечаности имале су утицаја и родбинске везе књажевске породице са другим европским династијама. Од девет кћери Николе I, колико их је свега имао, две су рано умрле, Софија 1876. у првој години живота и Марија (1869-1885) која је умрла на Институту у Петрограду, две се нису удавале, Ксенија (1881-1960) која је била незванично очев секретар и Вјера (1887-1927) најмлађа кћер, а пет њих Зорка, Милица, Анастасија (Стане), Јелена и Ана удале су се за европске кнежеве.





   Удајом својих кћери Никола I је стекао широко пријатељство са скоро свим европским дворовима. Из тог разлога је често називан "Тастом Европе". Пријатељство и орођавање црногорског владара са европским владалачким кућама било је врло значајно за њега и Црну Гору, нарочито у њеној спољној политици. Црна Гора је одавно била позната као слободарска земља која се храбро бори за слободу свога народа и његово право. Црногорци су и у новијим ратовима, на Граховцу, Вучјем долу, Фундини и многим другим показали натчовечанске напоре, храбрости и јунаштво. Њихова владалачка кућа, иако је две стотине година била на челу једног, за слободу намученог и витешког народа, није до тада добијала довољну цену и уважење које је заслуживала и често је хладно гледана од стране других старих и моћних владалачких домова. Удајом црногорских кнегињица и ступањем у сродство са другим европским династијама њен се углед још више уздигао и добио шири карактер европског значаја.(7)





   Како истиче Др. Саво Вукмановић, "црногорске књагињице су се одликовале духовним и физичким својствима. Биле су образоване, духовите, веома лепе, са складним и изразитим цртама лица, прикладног стаса и узраста. Школовале су се у женском интернату у Смолном, у Петровграду, где су и третиране као владарске кћери." (8)





   Имале су, како је то описао Гавро Вуковић, ондашњи министар иностраних дела Црне Горе у својим "Мемоарима", "сепаратни апартаменат", царска кола на расположењу. Царски двор им је био отворен у свим свечаним приликама. Мисао књаза Николе, као и оба руска цара, Александра II и Александра III, "била је да се принцезе одгоје у словенском духу, да се науче руској побожности, да учине познанства у вишим петроградским круговима".





   Пошто су завршиле школу и повратиле се у домовину, књаз Никола је премишљао и " у мислима се очајнички борио куда ће са толиким бројем већ одраслих кћери за удадбу, а још са таквим високим изображењем и претензијама". Ни он ни држава нису раполагали "материјалним средствима која би унеколико одговарала њиховим прохтевима. Дуго се борио са тим очајним мислима".





   Да уда кћери ван земље, за стране принчеве, није био у стању, јер за то није имао материјалних могућности, а да то учини у Црној Гори и још му је теже било замислити". "Одгојене у раскоши, са великим идејама о свом високом књажевском рођењу на престолу, оне се не би могле видети у ниским, мрачним и оскудним црногорским кућицама". "Сматрале би и понижење када би пошле за неким младим црногорским кућићем, нешколованим и сиромашним". У тим случајевима књаз је морао да осигура миразе и апанаже кћерима, а зетовима да додели све важније "положаје у држави", што би довело до оснивања једне несносне дворске олигархије са њиховим имунитетима, поред које би сваки напредак у Црној Гори био сахрањен."





   Уколико се кћери не би удале, већ и даље остале на двору као уседелице, представљале би изузетне тешкоће. О свему овоме, како прича Гавро Вуковић, књаз Никола је дуго мислио и "наједно смислио како да доскочи овоме злу". На острву Врањини, на Скадарском језеру, где је у доба Немањића била Зетска митрополија, сазидао је црквицу са кућом од мноштва одељења, које је био наменио својим кћерима уколико се не буду могле удати, за манастирско уточиште". (9)





   План књаза Николе, био је, међутим, измењен услед нових околности и прилика које су настале. Године 1883, Књаз је удао кћерку Зорку за принца Петра Карађорђевића, доцније краља Србије и Југославије, 1889. Милицу за великог руског књаза Петра Николајевича, исте 1889. Анастасију (Стану), први пут за русизираног потомка Наполеоновог пасторка Боарнеа, књаза Ђорђа Максимилијановића Романовског, војводе Лајхтенбершког, а други пут 1907, за великог књаза руског Николаја Николајевича Романова, Јелену 1896. за принца од Напуља Виктора Емануела, доцније краља Италије, и Ану 1897. за сина хесенског књаза Александра, Франца Јосифа, принца Батенберга, који су били у сродству са многим европским династијама, енглеском, немачком, руском и другим.





   Још ако додамо да је црногорски престолонаследник Данило био ожењен са Јутом (Милицом), немачком принцезом, ћерком Адолфа Фредерика V, великог херцега Мекленбург-Стерлиц, онда се добија још потпунија слика о везама које су постојале између династије Петровића са владарским кућама у Европи.





   Љубица (Зорка) Карађорђевић, супруга кнежевића Петра, ћерка црногорског краља Николе и кнегиње Милене, рођена је на Цетињу 11/23. децембра 1864. године. Крштени кум јој је био српски кнез Михаило Обреновић. Школовала се на Цетињу, а потом у Петрограду, у институту у Смолном, у којем су се образовала деца најугледнијих руских породица. Била је лепа и наочита, средњег раста, елегантна, правилних црта лица, крупних црних очију и црне косе, духовита, енергична, образована. За Петра I Карађорђевића се удала 30. јула (11. августа) 1883. године, на дан Мајке Ангелине. Са Петром је изродила петоро деце: синове Ђорђа, Александра и Андрију, и ћерке Јелену и Милену.





   Умрла је на Цетињу 4/16. марта 1890. године, два дана после порођаја. Сахрањена је 6/18. марта у манастирској цркви. Чинодејствовао је црногорски митрополит. У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. године, и положена у прву гробницу до олтарске апсиде. (10)





   Сестре Милица и Стана, две прелепе балканске принцезе, биле су послате од стране свог оца, књаза Црне Горе, на студије у Санкт Петербург. У лето 1889. обе су се удале за чланове владарске куће Романов.





   Принцеза Милица од Црне Горе (1866-1951) у јулу 1889. се удала за великог руског књаза Петра Николајевича, првог рођака оца цара Николаја II. Она и њена сестра Стана (Анастасија) од Црне Горе (1868-1935), која се у августу 1889, као друга супруга, удала за Георгија де Боарне Принца Романовског и Војводу од Лајхтенберга, који је по мајчиној линији (Велика Војвоткиња Марија Николајевна од Русије), такође био прворођак оца цара Николаја II, развиле су блиско пријатељство са руском царицом Александром.





   Треба додати да је Стана са Принцом Романовским добила двоје деце, а да се након развода 1906, Стана 1907. поново удала, овог пута за Великог Војводу од Русије Николаја Николајевича, брата супруга своје сестре Милице, такође прворођака по мајчиној линији руског цара Александра III. Велике Војводе Петар и Николај Николајевич били су прворођаци грчке краљице Олге.





   Након Принцезе Александре од Грчке, принцезе Милица и Стана су биле наредне православне принцезе удате у владарску кућу Романов. Две сестре су биле веома повезане и упућене једна на другу. Изузетног одгоја и племенитости, са префињеним манирима и изванредним образовањем. Посебно је Велика Војвоткиња Милица детаљно била упућена у Источне студије, знајући персијски језик, дубоко познајући стару персијску књижевност, али и бавећи се преводима филозофских и религијских текстова Персије, Индије и Кине. Додатно се бавила и проучавањем теолошких питања Православне Цркве. То су били разлози због којих се царица Александра радовала дружењу са две сестре, са којима је могла дискутовати о религијским и филозофским темама. (11)





   Као и већина православних верника, тако је и царица Александра веровала да ако се неко у потпуности потчини Божјој вољи и тежи духовности, да му онда Божје провиђење шаље у његово окружење људе који му помажу да ојача своју веру. Царичина духовна трагања, дубока вера у Бога, али и очај због болести њеног сина, царевића Алексеја, утицали су на њену блискост са Милицом и Станом, са којима је делила своје духовне бриге. (12)





   Легенда о краљици Јелени, кћери црногорског краља Николе и претпоследњој италијанској краљици, створена је још за време њеног живота и сачувала се до данашњих дана. Њен живот обелжили су трагични преокрети - њен отац и њен муж за њеног живота остали су без својих круна - али и бројна доброчинства. Принцеза Јелена била је од све женске деце најпожељнија, јер се већ био родио син, престолонаследник Данило. Књаз је одлучио да је крсти руски цар Александар II Романов. Цар је прихватио кумство и овластио руског конзула из Дубровника Александра Јорина да дође на Цетиње и у његово име обави крштење и да јој име Јелена.





   Када се у Црној Гори разбуктао рат с Турцима 1876. г. књаз Никола се раме уз раме са Црногорцима борио против турске војске. Било је много погинулих и рањених. Принцеза Јелена, као четворогодишња девојчица, била је сведок трагедије која је тада задесила њен народ. Исте године кнегиња Милена родила је девојчицу Софију, која је живела кратко, управо док су је крстили.


  



   Тако је Јелена у раном детињству спознала бол која је задесила њену породицу. Са фронта су почели да пристижу рањеници па се због тога на малом тргу испред књажева двора подигла пољска болница, где је током читавог рата кнегиња Милена уз помоћ других жена прикупљала помоћ за жртве рата. Активно се бавила радом у Црвеном крсту. Била је озбиљна, једноставна у понашању, имала практичан дух а изнад свега уживала у породичном животу.





   У те послове помагања кнегиња Милена је укључила и своје кћерке, чак и најмлађу Јелену. Књаз је запазио њену емотивност, способност и жељу за стицањем нових сазнања па је због тога бдио над њеним образовањем. Тако је доста времена у детињству провела са швајцарском гувернантом уз коју је учила француски језик.





   Књаз је ценио њено мишљење, пажљиво је слушао њено разумне речи, указивао јој је поштовање, љубав и њежност. Знао је понекад да јој сатима прича о својим прецима и да заједно чтају стихове владике Рада. Јелена је имала склоност ка уметности и писању па је понекад и сама писала стихове. Са десет година и принцезу Јелену су упутили на школовање у Русију, у Петроград, на институт Смолни, који се налазио под царичиним патронатом и био организован за принцезе и девојке из угледних европских породица.





   Одвајање од породице било је болно, а радост се убрзо претворила у нерасположење, јер су сви у породици осећали њено одсуство. Са сузама је напустила Цетиње а Црну Гору је увек у срцу носила. Она је за њу била одважна краљевина окружена брдима која су је штитила од опасности. У фебруару 1895. године отворена је Светска изложба савременог сликарства у Венецији на коју је била позвана и црногорска краљевска породица. Том позиву су се одазвале кнегиња Милена и принцезе Јелена и Ана које су допутовале из Нице. Ту је била и краљевска породица Савоја: Италијански краљ Умберто, краљица Маргарета и син Виктор Емануел III. Принцеза Јелена се зближила са принцом Виктором Емануелом III на балу у Русији 26. маја 1896. године, уприличеном поводом крунисања Николаја II за цара Русије. Баш ту на двору, за време свечаности, одмерена и одважна принцеза рекла је судбоносно “да” принцу од Савоја, будућем краљу Италије и тога дана одредила свој животни пут.


  



   Књазу Николи је тешко падала њена промена вере, а и руски цар је оштро реаговао због примања католичке вере. Краљевска јахта "Савоја" је 19. октобра 1896. г. кренула из барске луке према Италији и упловила у луку Бари са славним младенцима. По књажевој жељи прелаз његове кћери у католичку веру, путем одрицања, обављен је на броду у бродском салону на наједноставнији начин због дубоких религиозних осећања његовог народа. Књаз и остали рођаци принцезе Јелене остали су на палуби јер нису желели да присуствују свечаном одрицању.





   Краљицу је красио ведар дух, скромност, а надасве урођени осећај за доброчинство. Остала је запамћена као ненаметљива, стидљива и уздржана особа са пуно обзира, и до те мере хумана, да је то превазилазило људске границе. Најсрећнија је била онда када би друге обрадовала, спашавала немоћне, лечила болесне, а сиротињи давала. Познато је да је сав новац који јој је краљ давао за апанажу за личне потребе, трошила на болесне, старе, самохране, а највише на нејаку и незбринуту децу.





   Тако су Италијани, још у почетку, према новом краљевском пару осетили приврженост, понекад и дивљење, али и уздржаност јер су сви дотадашњи краљеви били на дистанци од народа. Имали су петоро деце: Јоланда (1901), Мафалда (1902), Умберто (1904), Ђована (1908) и Марија (1904).





   Два догађаја која су посебно остала у народном памћењу, били су земљотрес у Месини и Велики рат - Први светски рат. (13) Као можда једној од најомиљенијих краљица, Италијани су јој још за живота, због њене доброте, хуманости и милосрђа, који је нарочито показала за време великог земљотреса у Месини 1908. подигли споменик. Јелена је једина италијанска краљица коју они и данас, због њеног несвакидашњег односа према људима називају "Краљицом Милосрђа" ( Regina della Carita). (14)





   Најмлађи од браће Батенберг (15) био је принц Франциско Јосиф (рођен у Падови 24. септембра 1861. године, умро у Сафхаузену, Швајцарска 31. јула 1924). У Ници, Француска, се верио принцезом Аном Петровић (рођена на Цетињу 18. августа 1874, умрла у Теритет-у, Швајцарска 22. Априла 1971), а венчали су се на Цетињу 18. маја 1897. године.

   Франциско Јосиф је имао академску каријеру, био доктор филозофије, а аутор је дела које се бави политичко-економским развојем Бугарске.

   Анин карактер је, према речима њене заове Мари (Батенберг, принцезе Густава од Ербах-Саинберга), која ју сматрала више сестром него заовом, био веома доброћудан.





   Пар је становао у Дармштаду, али је веома често боравио код браће Франциска Јосифа, Лудвига и Ерика. Током Првог светског рата напустили су Немачку и настанили се у Швајцарској.

   Упркос томе што нису имали деце, а према ондашњим мерилима нису били јако имућни, њихов дом представљао је место које су њихови рођаци често посећивали. Ана ја 47 година живела као удовица, а умрла је у 96ој години. (16)





Литература:


1) Др Димитрије Димо Вујовић, Црна Гора и Француска 1860-1914, Цетиње 1971, 10.

2) Симо Поповић, Мемоари,Подгорица 1995, 411-432.

3) Д. Микавица, Г. Васин., Н. Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496-1918, Прометеј Нови Сад-Ин4с Портал, 266.

4) Р. Распоповић, Дипломатија Црне Горе, 514-524.

5) Глас Црногорца, бр. 35. 15. август 1910 и бр.36, 19. август 1910 и Јован Маркуш, н.д., 125-126.

6) Гавро Перазић, Радослав Распоповић, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, 624-631.

7) Јован Маркуш, Краљевина Црна Гора, Споменица јубилеја 1910, Подгорица 2010, 100-101.

8) Саво Вукмановић, Никола I Петровић Његош, Цетиње 1990.

9) Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње 1985.

10) В. Б. Савић, Карађорђевићи, Ваљево 1990, 57-58.

11) Τ. Breidel Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2008, 316-317.

12) Исто, стр. 319.

13) Б. Челебић-Митровић, "Доброчинства Краљице Јелене Петровић Савојске, Монтегрина дигитална библиотека" (http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_od_20vij_do_1_svj_rata/dobrocinstva_kraljice_jelene_petrovic_savojske.htm)

14) Ј. Маркуш, н.д., стр. 110.

15) Руски цар Александар посебну наклоност показивао је према трећем детету из куће Батенберг, свом нећаку Александру (Сандру), који се 1857. године родио у Верони. У детињству је јако често посећивао руски царски пар у Петрограду. Када је 1877. избио Руско-Турски рат, дозволио му је да учествује у једном руском експедиционом одреду који је као задатак имао да протера Турске из Бугарске. По свршетку рата 1878. године, Александар се вратио у Немачку, где је као потпоручник служио у пруској дворској гарди у Потсдаму у Берлину. 29. априла 1879, под утицајем руског цара Александра II, бугарска Национална скупштина изабрала је 22годишњег Александра од Батенберга за првог владара савремене бугарске државе, која је у стварности била руски сателит. ( Види Τ. Breidel Χατζηδημητρίου, Πριγκίπισσα Αλίκη, Ο δρόμος του πεπρωμένου, Αθήνα 2007, 29-30).

16) Τ. Breidel Χατζηδημητρίου, Πριγκίπισσα Αλίκη, Ο δρόμος του πεπρωμένου, Αθήνα 2007, 37-38.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер