Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Епископ Будимски Г.Г. др. Данило (Крстић)



О ПРАВОСЛАВНОЈ МОНАРХИЈИ



Епископ Будимски др. Данило (Крстић) са Протојерејом др. Жарком Гавриловићем и др. Ратибором Ђурђевићем



    Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког србског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески. Што се Срба тиче, они никада не могу заборавити своју прву љубав - династију Немањића.

    Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству - кроз Цркву - два велика дара: свештенство и царство (сацердотиум империум). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.

    Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније”) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине - у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма - православнога Хришћанства - у којем највећу одговорност носе цар и патријарх.

    Посебне харизме које добијају свештеник и цар (први кроз рукоположење, а други кроз поновно миропомазање) не одвајају их онтолошки од браће њихове, осталих верника, јер сви Хришћани (кроз Крштење и Причешће) јесу есхатолошки „свештеници и цареви Богу” (Откривење 1,6; 5,10). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник од браће су издвојени само функционално - унутар општега свештенства и опште царствености свих верника.

    Зато се у 84. апостолском правилу прописује да Хришћани не би смели незаконито вређати носиоце власти, што значи да могу јавно да осуде цара уколико је он сам нарушио законе. Црква цару јасно ставља до знања да он, иако има власт, поседује исто човечанско достојанство дато свима од истога Бога Творца. Цар је само служитељ Цркве, стојећи између свештенства и народа као заштитник вере и култа. Ако цар има неке привилегије унутар Цркве то је само у оној мери у којој их Црква дозвољава.

    У историји Цркве позната су два искривљења ромејске равнотеже између ове две власти - цезаропапизам и папоцезаризам. Први се појавио у Византији када су цареви самовољно приграбили право да прописују неприхватљнве догмате какав је, рецимо, био случај у доба иконоломства. После више од сто година проведених у мученичкој борби, православна Црква однела је победу над кривим царским догматима. Друго искривљење већ поменуте равнотеже је папоцезаризам. Оно се десило у западном латинском патријархату православне Цркве када је римски папа посегнуо за царском круном немачких владара.

    Зато је за нас двоглави орао знак доброга римства и доброга јерусалимства (римство = христијанизовано римско право; јерусалимство = православно свештенство Новог Израила без папских претензија на земаљску власт). Србима су првог двоглавог орла у нашој историји представљали лично Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани. Имали смо срећу да се те две власти никада нису гложиле. Нас православне хришћане може задовољити искључиво хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Али, када већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највише личи на Царство Небеско. Знамо да је у свему најважнија личност, носилац неке идеје или власти. Не можемо помазати све чланове парламента, нити председника републике на четворогодишњи мандат, а можемо миропомазати на царство само једну личност која се јавно покорава једином извору свих слобода - Ослободитељу од смрти, Небеском Цару - Христу. Једино такав владар живим примером може да утиче на своје војводе и на цео народ. Православље кроз полицентрично аутокефално устројство својих народа даје статус одраслости свакој православној нацији док, насупрот, моноцентрична папска организација западног хришћанства ствара комплекс мање вредности народима који су ван Рима.

    Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској. Тај крст указује правац: духовно васкрсење нације на земљи кроз Православље.



(Преузето са Интернет сајта часописа ''Ново Видело'')

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер