Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЛИКАН

Др Јевто Дедијер (1880. Чепелица код Билеће – 1918. Сарајево)


    ДА СЕ СРПСКЕ СВЕ ЗЕМЉЕ ШТО ПРЕ УЈЕДИНЕ – оригинални стих из Химне светом Сави због линије мањег отпора у новијој верзији је изостао. У времену и простору на којем данас Срби живе, он звучи као неслана шала, недостатак домаћег васпитања или, у најбољем случају, архаични поклич неспојив са стварношћу. Наша генерација, неспособна да идеју спроведе у дело, у најмању руку је дужна да прочисти њене изворе, загађене наслагама бахатости и примитивизма лажних следбеника.

    НАШ САЛОНСКИ КОМУНИЗАМ. Пре неколико година, листајући један београдски часопис наишао сам на животну причу извесног Стевана Дедијера, испричану у првом лицу једнине. Пажњу ми је привукло његово презиме, солиднији потпорни стуб ''раја на земљи'' и пратеће митологије о ''седам офанзива'' и исто толико ''секретара СКОЈ – а''. Стеван, некада млади скојевац у КПЈ примљен 1936. у Њујорку (студирао теоријску физику на Принстону), до скора је представљан као ''познати научник и аналитичар глобалних трендова'', узданица ''ДАНУ'' и ''Србин са дна каце'' где је кисели купус најбољи (сам се тако потписивао од 1989. и текста у Борби). Сасвим је могуће да је управо он први Србин који је, још крајем осамдесетих, позвао НАТО авионе да прописно избомбардују Београд и у њему ''све оне који се играју Велике Србије''. То вреди запамтити. Недавно је у 93. години умро у Дубровнику.

    Пишући текст ''Наш салонски комунизам'' Милош Црњански је савршено насликао Владимира и Стевана Дедијера (имали су и трећег брата, Боривоја), Кочу Поповића и стање младих духова међуратног Београда у, примера ради, атмосфери елитног Боб клуба код ''Шест топола''. Тај и остали уводници Црњанскових Идеја сабрани су у књигу Политички списи...

    Стеван Дедијер и његова прича не би били вредни спомена да се у њој, као негативан лик, није појавио и његов отац др Јевто. Од тада, име овог ''великосрпског идеолога'' и припадника Аписове Црне руке (због чега му је и породица прогањана) заувек ми се урезало у памћење. Стеван се још октобра 1989. у Слободној Далмацији, ''уз уредничку помоћ генерала Пека Дапчевића'', отвореним писмом мртвом оцу јавно обрачунао са наопаким ''великосрпским'' идејама.

    Господин Владимир Максимовић из Београда и његова издавачка кућа Слободна књига, преузели су обавезу упознавања српске читалачке јавности са делима потпуно заборављеног Ј. Дедијера. У оквиру библиотеке Трагови, као фототипско издање, изашла је Стара Србија – географска и етнографска слика, сепарат Српског књижевног гласника из 1912., а недуго потом у библиотеци Вечност и књига Херцеговина и Херцеговци, збирка шест тематских текстова насталих у периоду 1907. – 1912., објављених у српској научној периодици онога времена (недавно се појавило и друго издање). Издавачки потези г. Максимовића од велике су националне користи, при чему термин самообразовање српски националисти треба да схвате дословно и озбиљно, као врлину.

    ЦВИЈИЋЕВА ДЕСНА РУКА. У петнаестом веку у држави Павла Раденовића живело је велико и разгранато братство Малешеваца. Бавили су се сточарством, имали бројне катуне, а да нису и трговали умрла би успомена на њих јер тог презимена у Херцеговини више нема. Сећање је сачувано у дубровачким архивама, а новија прошлост реконструисана применом Цвијићеве методе испитивања порекла становништва. Између Требиња и Билеће, код Моска, налази се селиште Малина – остатак старог насеља у којем су, по народном предању, живели припадници овог братства. Због сукоба са Турцима део братства одселио се у Босну, док су се остали разишли по Херцеговини. Има их у Опутној Рудини, у околини Билеће, Србиња и Мостара, а знак распознавања им је Крсна слава, Игњат – дан (20. децембар) који осим њих нико у Херцеговини не прославља. Од ''малешевске крви'' је и породица Дедијер...

    ''Без обзира на цинизам Илариона Руварца, Косово је свето'', поручио нам је владика Николај Велимировић, поводом прославе Видовдана једне давне године. Следбеници Руварчевог приступа српској историји свесно су побијали значај и ваљаност Цвијићеве методе и народне традиције у којој је она утемељена. Проучавање школе ''критичке историографије'', чији је Руварац родоначелник, обавеза је сваког истраживача српске интелектуалне баштине, али је велика доза резерве ипак неопходна. Николај Велимировић и Јован Цвијић су људи које свакако треба саслушати.

    Недостатак писаних историјских докумената отежавао је посао испитивања порекла становништва, али се Цвијић храбро ослонио на народно памћење, што се при каснијим проверама и упоређивањима сакупљене грађе показало као мудар потез. ''Јавна контрола'' је превентива од намерног искривљавања података, омогућена бројем памтиша, којих је у свакој породици, братству и племену било на претек. Обичаји, ношња, дијалект и нарочито Крсне славе (не само код православног становништва!), главни су елементи народне традиције који и у новој средини нису лако напуштани.

    Теренским радовима, извођеним по Цвијићевим Упутствима за испитивање села, врло рано, још у гимназији, прикључио се и Јевто Дедијер, чврсто решен да своју памет и полет (а касније образовање и углед) стави у службу националне ствари. Обрадио је целу Херцеговину, свој рад уградивши у Насеља српских земаља, серију есенцијалних књига – тапија, уџбеника српског самопоуздања и самопоштовања тако потребних у овим временима. Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Цвијићев је рад и назив утабане стазе којом су ишли Јевто Дедијер, Обрен Козић, Стјепо и Владимир Трифковић, Петар Кочић (покривао је област Раткова и Змијања) и многи други национални прегаоци, чијим истраживањима ми данашњи Срби дугујемо сазнање о пореклу дубљем од три – четири колена.

    НАШ НАЦИОНАЛИЗАМ. ''У патријархалном стању смо били до извјесне мјере и социјални и дисциплиновани. Наше патријархално стање одликовало се је чистом организацијом великих сродничких цјелина. Имали смо један доста једноставан, примитиван и патријархалан социјални корак, који је дисциплиновао и у моментима покретао велике народне масе. Дошавши у додир с модерном европском културом наше се друштво збунило. Хтјело је одједном да сруши старе облике живота и да их надокнади готовим примљеним облицима из Европе. Велико начело личне слободе, коју савремено европско друштво сматра великом тековином своје дуге еволуције (...) схватили смо ми потпуно погрешно. У нас се мисли да се та слобода личности састоји у задовољавању свих прохтјева сваке поједине индивидуе''.

    Вероватно је да су ''муницију'' за овако бриљантна запажања Јевту Дедијеру додали словенофили, Србима најнаклоњенији део руске интелигенције (не само) XIX века. Чувено је њихово писмо – посланица, упућено преко Ристићевих либерала, о отвореном и некритичком прихватању западњачких принципа (у свим областима живота), штетних по Србију, јер њен развитак није текао паралелно са европским. ''Не шаљите своју децу на запад на школовање'', поручивало је једанаест водећих словенофила, он ће на њих деловати ''саблажњујуће фасцинантно'', а када се кући врате, паланке и калдрма биће им прости и заостали. Ове мудре речи у Србији оног доба дочекане су спрдњом и подсмехом... Изузетак овом правилу чинили су војнички сталеж и малобројни на западу школовани појединци, попут Ј. Дедијера (докторирао 1907. у Бечу), неспремни да постану пуки интерпретатори интернационалних маглуштина и формула ''бољитка'' неспојивих са српском свешћу, традицијом и вером.

    Два су основна узрока недостатку свести о општим националним интересима – покрајински ''партикуларизми'' и ''личне сујете'' (прохтеви, себичности па и лична корист) којима је проткан скоро сав наш јавни живот, чији актери махом виде ''себе као јунаке''. Ако се све ово добро подмаже урођеним српским борбеним духом усмереним ка сународницима (у недостатку правих душмана), где борба није средство него циљ и пасија, многе ствари постају јасније. Чаршија као прималац византијско – турско – арапских утицаја из времена њихове декаденције и изопачености, главни је регрутни центар савремене српске интелигенције, највећег кривца за наше многобројне недаће.

    Читајући неке делове текста Наш национализам, заиста је тешко поверовати да је написан и објављен 1910. године (у сарајевском листу Преглед)...

    СРБИЈА, СТАРА И НОВА. Окретањем државне политике ка српском југу у свој пуноћи засијало је сагласје владајуће и научне елите. И сам др Јевто Дедијер све чешће је бацао поглед ка Старој Србији, ''нашој етнографској матици, центру славне Немањића краљевине и царевине и њеном најкултурнијем делу'', традиционално српским пределима осталим изван граница две на Берлинском конгресу признате српске државе.

    Ове области, описане и омеђене ауторитетом великог Јована Цвијића, доживеле су дораду из пера самог Ј. Дедијера и, на основу природних особина (клима, вегетација...), поделу на скопску (медитерански део) и косовску (средњеевропски) Стару Србију, у коју је укључена Метохија и Стари Рас. Балкански ослободилачки ратови били су тачка кристализације снова и тежњи многих српских генерација и велики узлет научне мисли др Дедијера. Уз Херцеговину, Нова Србија, дело симболичног имена, најважнији је рад Јевта Дедијера, светлост дана угледао 1913. године у издању Српске књижевне задруге, и данас важне националне установе.

    Ова обимна географско – антропогеографска студија украшена је са 40 пробраних фотографија, већим делом из личне збирке Јована Цвијића или у власништву Српског географског завода. На самом крају књиге налазимо и карту Нове Србије која је, уз Цвијићеву дозволу, израђена у Географском заводу университета. Поред описа географског положаја, облика (пластике) земљишта, особина речних и морских сливова, Нова Србија нам дочарава и изглед новоослобођених вароши, типове кућа, трговину, занатство и верско – етнички пресек становништва. По нарочитој жељи господина секретара СКЗ – а, књига је загазила и на тле сродне науке – историје, бележећи и ''три најзначајнија споменика старе српске културе'' – Пећку Патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу...

    ''Честе су дневне промене боја језерске воде, а ветерник што дува са Охридског језера ка планинама не прави таласе већ фине наборе налик притиснутом плишу, наборе обле као да је површина уљем покривена. Лепоту увећавају и бели лабеди високо над језером, јата од крецмана и црни норови што се по језеру гњурају''. Неретко, укључени су и овакви поетски детаљи познатих путописаца Хана и Косте Групчевића, који је о Охридском језеру писао у Цариградском гласнику 1900. (коришћена литература обухвата 39 дела), што Новој Србији даје нову димензију, свежину и шири круг читалаца. Ова књига ''написана је тако да ће је моћи прочитати и она публика која уопште не чита књиге''...

    Као и претходна, доста краћа књига (Стара Србија), утемељена је у грандиозном Цвијићевом раду Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије и употпуњена новим подацима сакупљеним на терену у режији бившег професора а сада министра просвете Љубомира Јовановића, уз помоћ и сарадњу државотворних сталежа (Цркве, војске и полиције) у самој Новој Србији. По свој прилици, трагични догађаји из друге половине XX века вратиће у употребу израз ''Стара Србија'' иако је парче Рашке још увек српско.

    И Далмација је била покривена. Истоимена брошура, са поднасловом ''кратак географски преглед'', изашла је маја 1915. у оквиру едиције ''Савремена питања'', коју је покренуо историчар Станоје Станојевић (у тој библиотеци прво је изашао мали Станојевићев спис ''Шта хоће Србија?''). На задњој страни Далмације дат је преглед величине српских земаља кроз историју, од Часлава и Бодина, преко Немањића и Котроманића све до краљевина Србије и Црне Горе почетком XX века. Као финале вековних напора, на крају списка, аутор др Ј. Дедијер види Велику Србију (да, баш тај термин је употребио!) на површини од око 250.000 квадратних километара...

    ЈАД И ЧЕМЕР. Јован Цвијић и Јевто Дедијер, врхунски образовани и светски признати капацитети, много су ђонова одрали обилазећи српске недођије, сакупљајући и систематизујући научну грађу за будуће генерације Срба. Примера ради, поред приморских, динарских, панонских и моравских, редовно су у разматрање узимали и вардарске Србе, док су православно становништво Старе Србије (Рашке, Метохије, Косова и данашње Македоније), уз нешто Грка и Цинцара, увек означавали као СРПСКО. Када би могли сада да нас виде где смо, какви смо и колико се нас српским именом зове, себе би сврстали у сам врх дугачке српске листе протраћених живота...


Дејан С. Шуњка



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер