Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



КНЕЗ МЕЂУ КЊИЖЕВНИЦИМА
И КЊИЖЕВНИК МЕЂУ КНЕЖЕВИМА


Владан У. Десница
(Владан У. Десница, 1905. – 1967.)


   У Задру, данас од Хрвата окупираном српском граду, је пре деведесет и пет година рођен знаменити српски књижевник и изданак великих српских благородних лоза, Владан У. Десница. На дан када Црква православна прославља успомену на великога јеврејскога пророка, вођу реформатора и књижевника, Мојсеја Боговидца (4. септембра 1905. – по старом календару), је се зањихала колевка на обалама Јадрана у дому чувенога господина Уроша В. Деснице. Родило се чадо, које ће много значити у оквирима свога народа, али и шире. Родио се достојни изданак књажевскога рода Митровић–Јанковић–Деде–Десница!

Двори Јанковића 1990.    Када је малишан одрастао и достигао до времена за високе школе, одлази у Загреб, а потом и у Париз, где студира права и философију. У време Краљевине Југославије, он ради као адвокат у Државном правобранилаштву у Сплиту. Као Србин, није био пожељан у државној служби после слома Краљевине и успостављања усташке Независне Државе Хрватске. По окончању Другога светскога рата и устоличења нове, комунистичке, власти, враћа се у државну службу. Но, он у новим условима рада, под новим режимом, ради само до 1949. године. Добро је, уосталом, својевремено написао Високопречасни Протопрезвитер др. Жарко Гавриловић, да човек тражи друштво анђела и титана, а не хијена! Како било, тада се Десница повлачи из државне службе и до смрти, марта 1967. у Загребу, живи као тзв. ''слободни'' књижевник. Владан Десница је, по упокојењу, сахрањен на баштини својих племенитих предака, крај славне Куле Јанковића. Свакако, Кула Јанковића није била само кула у правом смислу речи. То је, заправо, био дворац Витеза Стојана Јанковића и његових наследника. Они су, кроз векове, били ти који су водили рачуна о овоме културно – историјскоме споменику од непроцењиве важности за наш народ. Како су се племените лозе временом гасиле по мушкој линији, бригу о дворима Јанковића су преузимали потомци по женској линији. Од Јанковића, дакле, преко Деде–Јанковића, до Десница! Држава се (особито у време клете бољшевикократије) нипошто није претргла у напорима на заштити и очувању ове старине, тако битне за историју Срба у Далмацији и шире. Таворила је, тако, Кула Јанковића, сваливши терет својих столећа на нејака плећа фамилије Десница, све док је се, у наше дане, није сетио безумни бес хрватских новоусташа. Похарани су двори благородних Јанковића. Оскрнављен је гроб славнога Владана Деснице. Тријумфовала је ''еуропска'' и ''кршћанска'' свест хрватских уљеза на просторима српске Далмације. На несрећу рушитеља и обесветитеља усташких, чињеница да су покушали да униште и само сећање на негдашњи изразито српски карактер кршевите Далмације, није ову нашу покрајину учинила ништа више хрватском (макар не по карактеру). На послетку, где су дворови некакве хрватске Властеле по Далмацији? Ако и срушена, Кула Јанковића је тапија српска на ову земљу, а Владанов гроб, ако и оскрвњен, беочуг је и буктиња српске националне свести у Крајини! Као и та проста рака Десничина, његова писана реч, неодвојиви део свеукупне српске књижевности, заувек ће нас све подсећати на српски Задар, на српски Обровац, на српску Крку и Крупу... Није ли, дакле, књижевност Владана Деснице тако много више од пуке књижевности?! У томе домену је пуно пружио. Писао је песме, приповетке, драме, романе, есеје, новеле... За њега се сматрало да је: ''ванредан стилист, суптилан психолошки аналитичар, сажет у мислима и опсервацијама, с развијеним смислом за типично''. Такође, каже се да је дао ''сугестивне слике средине, људи и нарави далматинских приморских градића и села'' (види: ''Мала енциклопедија'', књ. 1 А – Ј; Просвета; Београд; 1978.;). Други, пак, наглашавају психолошко – егзистенцијалистичке моменте његових многобројних дела (види: ''Популарна енциклопедија''; БИГЗ; Београд; 1976.;). Од романа ту су: ''Зимско љетовање'', ''Прољећа Ивана Галеба''; од збирки новела: ''Олупине на сунцу'', ''Прољеће у Бадровцу'', ''Ту одмах поред нас''; збирке песама: ''Слијепац на жалу''... Но, ми, као потпуно немеродавни, ћемо се мање интересовати књижевним опусом и стваралаштвом Владана У. Деснице, а више његовом породицом и бурном њеном историјом. На крају крајева, о уметности Владана Деснице су већ писали (надајмо се да ће и убудуће писати) људи много позванији од нас.

Сердар Стојан Јанковић, Витез од Светога Марка   Као што смо већ казали, отац Владанов је био познати Урош Десница, чији је брат био адвокат Бошко Десница (Обровац, 1886. – Загреб, 1945.), који је оставио значајнога трага у нашој историјској науци. Иначе, Бошков син је господин Стојан – Брацо Десница, такође адвокат по занимању. Урошев и Бошков отац беше негдашњи председник општине Обровац, господин Владимир Десница. Његова жена, мати Урошева и Бошкова, била је Кнегиња Олга Деде–Јанковић. Њен отац Кнез Илија Деде–Јанковић (+ 1874.) је био последњи мушки изданак племените лозе Деде–Јанковића. Та лоза, иначе, почиње са Господаром Киријаком Деде–Јанковићем (рођ. 1718.) и његовом високоблагородном браћом. Наиме, браком благородне Госпоже Јелене Јанковић и Господара пуковника Теодорина Деде из Малвасије, дошло је до прожимања и спајања племенитих лоза Јанковића и Деде у кнежевску лозу Деде–Јанковића. Иначе, породица Деде је била аристократска породица грчкога порекла и била је у реду Племића подложних врховној власти Дужда млетачкога. До срастања ових двају благородних кућа дошло је због тога што је, по мушкој линији, витешка кућа Јанковића изумрла, а венецијанске власти, искрено захвалне Витезима овога рода, нису желеле да изумре име Јанковића у редовима сабора подложнога им Племства. Наиме, са Сердаром Илијом Јанковићем (+ 1731.), братом Јелене Деде–Јанковићеве, угашена је лоза Јанковића по мушкој линији. Сердар Илија и сестра му, Јелена, беху чада Витеза и Сердара Горњега Котара Саве – Завише Јанковића (Будин, 1649. – Ислам, фебруар 1702.) и супруге му Магдалине (Марије Ласе). Брат Господара Саве је био, надалеко чувени јунак, Витез од Светога Марка и Сердар Стојан Јанковић (Жегари, око 1635. – 25. 8. 1687.), којега је опевала и наша епска поезија. Господари Стојан и Сава су имали још и брата, Харамбашу Илију Јанковића (+ 1693.) и благородне сестре Манду и Ану (Јању). Витез Стојан Јанковић је био второбрачан. Прва му је жена била Винка (+ 1675. / 1676.), која је трагично страдала од руке мужевљеве. Потом се Стојан жени Антонијом из грчке породице Реци. Иначе, фамилија Реци је била римокатоличке вероисповести. Иза Господара Стојана је остало релативно бројно потомство. Помињу се: пуковник Никола (+ Левант, 1687.), Ђурђе – Алвиже (Задар, 1674.), Анастасија (Задар, 1675.), Јосиф (Задар, 1677.) и капетан Константин.Српски ратник - Морлак Брат Стојанов, Харамбаша Илија, имао је синове Николу и Стојана. Поменута благородна Госпожа Манда Јанковићева, била је удата за једног другог великог јунака из наше епске поезије, за Харамбашу Баја Николића–Пивљанина (+ Вртијељица, почетком 1685.). Интересантно је да је сестра Мандина, Госпожа Ана, била удата за брата Бајовог, Димитрија Николића (17. јануар 1675.), са којим је имала сина Николу (Задар, 1677.). Харамбаша Бајо Пивљанин и жена му, Манда, пак, имали су синове Симеуна (Задар, 1676.) и Вука. Иначе, Стојан Јанковић и његова браћа и сестре су били деца славнога Сердара и Харамбаше Јанка Митровића (+ фебруар 1659.) досељенога из Жегара. За Сердара Јанка се вели да је имао више браће. Помињу се: Јован, Стефан, Павле и Андреја. Историја је упамтила и сина једнога од Јанкове браће, који је се упокојио када и стриц му, Господар Јанко, 10. фебруара 1659. године. Име Јанковога оца беше Дмитар и такође му се, као постојбина, помињу Жегари. Велики број података о породици нам је остао сачуван управо благодарећи труду и делима господина Бошка Деснице. Повест тога дома је једна изванредно узбудљива пустоловина што се протеже кроз готово четири века српске историје.

Грб Задра   Без познавања сталних селидбених праваца и узрока тих масовних миграција Срба у XV, XVI, XVII и XVIII веку, готово да је немогуће схватити Далмацију и догађања у њој од тих времена до данас (за разумевање прилика у Далмацији и осталим српским, западним, покрајинама у временима када наша прича почиње, може одлично да послужи штиво, које Вам ми на овоме месту препоручујемо: Радован Самарџић – ''Сеобе у српској историји – време туђинске власти до 1739.'', Научна књига, Београд; Марко Јачов – ''Борба за превласт на Балкану крајем XVI и почетком XVII века'', ''Историјски Часопис'' бр. 34. /Историјскога института САНУ/, Просвета, Београд, 1988., стр. 131. – 138.; Глигор Станојевић – ''Млетачко – турски заплет због пљачке босанских трговаца 1617. године'' и ''Прилог проучавању млетачко – турске трговине у вријеме морејског рата'', ''Историјски Часопис'' бр. 27., 1980., стр. 237. – 251.;). Свакако, ми се овде тим питањем не можемо да бавимо, али је неке ствари, ипак, неопходно рећи. Наиме, у Далмацији су Срби били од вајкада староседелачки елеменат. О томе сведоче многи историјски извори, као и споменици материјалне културе. Тако је, нпр., манастир Крка подигнут у XIV веку (1350.), као задужбина сестре Цара Стефана Уроша IV Душана, Госпоже Јелене. Многи хрватски и комунистички ''историци'' говораше о српском присуству у Далмацији тек после великих српских сеоба и стражденија у XVI и XVII веку, а гле, српска Лавра и монашка Обитељ на култном месту везаном за име Светога Апостола Павла, читава два века пре свега тога (неупућенима препоручујемо сва дела др. Јована Деретића, који је све потанко објаснио). Манастир Крупа је настао још и пре манастира Крке. Основан је 1317. године старањем српских Краљева Стефана Уроша II Милутина (Свети Краљ Милутин), Стефана Уроша III Дечанског (Свети Краљ Стефан Дечански) и Стефана Уроша IV Душана (доцније, Цара). Такође, у XIV веку је настао и манастир Драговић (1395.). Све су ове монашке Обитељи доживљавале страшна страдања у шесто – седамсто година своје службе Господу. Харали су их Турци, Латини, Немци, Мађари, Хрвати и од тога не одустају до данашњих дана! Како било, несумњиво је присуство српскога народа, као аутохтоног, у Далмацији макар јужно од реке Цетине. Наравно, тај елеменат је значајно ојачан и освежен миграцијама о којима смо говорили. У то доба су поменуте српске крајине биле под влашћу Дуждева ''прејасне'' Републике Светога Марка, тј. Венеције. Сеобе у оба правца, тј. из Турске у Млетке и обратно, биле су непрестане. Многи Срби су у млетачком подаништву, као Хришћани, очекивали лакши живот за себе. Бежећи од читлука и спахија, ови непокорни горштаци и крајишници из босанских, црногорских и херцеговачких врлети, добежали су Латинима и не слутећи шта их све чека! Наиме, радило се махом о ратничком становништву, које је и под Отоманском Империјом живело у одређеном повлашћеном положају. Били су то граничари, који су као пандури чували друмове, којима су пролазили каравани, гајили стоку и повремено чинили пљачкашке испаде у Латинлук. На млетачкој страни су такође постојале идентичне морлачке, ускочке и хајдучке чете, састављене од идентичног етничког елемента. На покушаје укидања граничарскога статуса и увођења кметскога, феудалнога и зависнога односа они су одговарали сеобама и побунама и на турској и на млетачкој страни. Предвођени својим Војводама и Кнезовима, Срби су, милом или силом, тумарали широким просторима све до Истре и многи–многи су, мењајући веру, постепено губили и сва обележја посебнога народа, утапајући се у етнички корпус старинаца... Опустошени Двори Јанковића, данасСрби су, на жалост, и данас остали врло подложни процесу асимилације! На несрећу, нису ни мало ретки примери да су поједине српске енклаве већ у првој генерацији бивале асимиловане, заборављајући постепено и свој народни језик. На млетачкој страни су подно градских зидина формиране хајдучке и ускочке чете, којима су командовали представници народне Аристократије са војничким титулама Сердара, Харамбаша и Буљубаша, наслеђеним из турскога система војне организације. У крајевима, који су раније потпуно опустели услед непрестаних турских пљачкашких упада су се Срби најдуже одржали као Срби. У маларичним истарским пољима и на јадранском острвљу су се потомци ових храбрих српских ускока сасвим асимиловали. Чињеница да су се Срби под влашћу Млечића тешко одржавали као самосвојни елемент, има се нарочито да ''захвали'' прозелитском деловању римске ''цркве'' (тј. – шизматичке квазицркве). Но, то је већ добро познато! Како–тако, Срби су се у Далмацији успели да одрже све до наших несрећних дана и то понајвише захваљујући пастирскоме бдењу и старању наше Свете и мученичке Цркве. Народно Свештенство и преподобно Монаштво је пратило све ове сеобе оснивајући парохије и манастире, језгра верске и националне самобитности и расаднике народнога духа, свугде где би се Срби нашли.

Српски ратник - Морлак   Временом, вођи ових српских полулегалних наоружаних јединица (налик козачким код Руса) стицали су углед и имања достојна представника Аристократије земље–домаћина. Војводе, Кнежеви и Сердари српских ускочких и хајдучких чета су се носили достојно средњевековних српских Витезовах о којима је постојало веома живо епско предање. Живело се у и по косовскоме завету. У Боки Которској и Далмацији су највећи углед имале управо ове, народне, морлачке старешине, одевене у раскошне доламе са токама, калпацима са перјаницама и оружјем богато у сребро окованим. Знатнији Сердари су имали сопствена утврђења и куле са сталном оружаном посадом, као прави обласни Господари. Често су имали значајне приходе, како од државе (на име војничких плата), тако и од трговине разном робом, укључујући и робље, које је продавано на трговима приморских, далматинских и бокељских градова под млетачком управом. Венеција, иако доминантно католичка сила, није предњачила у насилном католичењу и преверавању српскога становништва (за разлику од Угара и Аустријанаца, на пример). Стога, многи Сердари, Кнежеви, Војводе и Харамбаше су бивали одликовани, награђивани и давана су им друга признања за војне заслуге, а да се при томе нису морали одрицати Православља. Томе је увелико помогла и јака активност српске Цркве, која се чврсто укоренила на далматинским просторима још у давна времена. У ово, пак, време је мисији Цркве увелико помагала и сарадња српских Господара у Далмацији, попут Витеза од Светог Марка и Сердара Стојана Јанковића са благородним Патријархом, Његовом Светошћу Арсенијем III (Чарнојевићем) и осталим Прелатима наше Цркве. Чињеница да су млетачке власти у XVII веку почеле да одају признања морлачким Главарима, упркос њиховој источно – православној вери је, ако не зауставила, а оно, успорила процес асимилације и покрштавања Срба у Далмацији. Од тада се стичу нешто повољнији услови за укорењивање српскога елемента у тим намученим и ''посним'' пределима. Оно што тим крајевима није дала природа, човек је још и више ојадио. Каменито, безводно и врлетно тле пустошено је безбројним ратним и пљачкашким походима! Срби су у свим тим збивањима били основни чинилац. Срби су, тако, узели значајнога учешћа и у рату од 1645.Манастир Крка до 1669. године. Господин Радован Самарџић (у поменутом свом делу) пише: ''Неки су из ратовања, двадесет пет година дугог, изишли притиснути бременом старости и поднесених напора, а неки као младе јуноше које тек припасују оружје; али, био је то народ који се поново одважио да уђе у историју, да њен терет још једном упрти на своја плећа и да својим подвизима продужи стварање усмене епске хронике. Услед сеоба, промене средине и услова живота, пре свега, можда због осећања да им је борба постала свакидашњица, они су с једног нижег прешли на један виши ниво самосазнања, и то не само историјског него и оног елементарног. Сви су морали имати, и сви су имали разно оружје, ватрено и хладно, италијанског, немачког или турског порекла, којим су се, као нечим најближим, толико поносили да су га, код мајстора по приморским градовима, окивали у сребро и у њега уписивали своје име, девизе или, чак, измишљене грбове. Сеоба и предуго ратовање изазвали су осипање српског народа, али је његов преживели део остао народ под оружјем. Упоредо с тим, ускоци и хајдуци, под утицајем турских бегова и млетачких официра, давали су на одевање, почевши од окованих тока и искићеног перја на калпацима, понекад све што су имали; знало се поред осталог, да су и средњевековни српски витезови тако изгледали. Истински јунак сматрао је свог коња за најбољег пријатеља с којим заједно војује, који учествује у његовој победи и спасава га у највећој невољи; због тога га је најбоље хранио, брижно неговао, богато га китио као и себе, примао га, од пријатеља, као највреднији поклон и највећи знак пажње, оплакивао би кад би под њим погинуо. Знатнији сердари и харамбаше градили су себи куле (или их освајали од турских Великаша – прим. Н. М. Ј.), имали своје момке, понешто злата, неки су трговали стоком и робљем, повезивали се с другим истакнутим људима међу свештеним лицима и народним првацима. Срби су из Кандијског рата, у коме су се, уколико би опстали, у многоме променили, изашли као из епског доба своје историје'' (стр. 37. – 39.). Но, мирна времена нису потрајала у западним српским крајинама. Већ 1684. у највеће букти српски устанак у турском делу Далмације и то под вођством племенитог Господара Илије Јанковића. Иако Млечани нису били вољни и спремни за нову војну, управо их је ова, аутономна, војна акција српских Великаша натерала да отпочну нови рат са Турском. Велике борбе се воде од 1685. и ослобођена је готово читава Лика. Освојени су утврђени градови: Нови, Билај, Рибник, Вребац, Гребенар, Широка Кула, Перушић и Удбина (види интересантан текст Ладислава Лазића: ''Горња Крајина од настанка до 1699. године''; часопис ''Збиља'' бр. 57. – 58. – 59.; Београд; 31. мај 2000.; стр. 15.–17.). По окончању овога рата је дошло до даље националне еманципације морлачких, српских, маса под млетачком влашћу. ''Сердари и харамбаше винули су се до угледа народних првака о којима се надалеко чуло, на које се, у свеопштем покрету Срба, рачунало и на другим странама, све до патријарха Арсенија III, којима су и Млечани већ давали или припремали витешка одличја. Кад је, 1685. у боју на Вртијељци, погинуо Бајо Пивљанин (говорили смо већ о двоструким родбинским везама овога Харамбаше са благородним Јанковићима – прим. Н. М. Ј.) провидур у Котору примио је ту вест унесрећен. 'Од како је нестало харамбаше Баја, на крајини нема старешине који би знао руковати хајдучким четама', писао је он својој влади. Али српски народ, а с њим и црква, били су се већ укоренили на млетачким поседима дуж источних обала Јадранског мора. Народ је служио као крајишник, гајио је стоку по врлетним испашама и све дубље се приклањао земљи с мотиком у рукама; његови главари прибављали су у Млецима дукале, а у својој средини предања о породичном пореклу – од Косова...'' (Радован Самарџић; пом. дело; стр. 39. – 40.). Можда би ваљало, укратко, изложити како је то Илија Јанковић ''увукао'' у рат против Турака моћну Венецију! Наиме, у временима када је била у миру са Османлијама, Венеција је расељавала ускоке и хајдуке са крајишких простора јер су сматрани за реметилачки фактор између две силе. Расељавани су, чак, до Истре, по острвима, па, чак, и до Беле Крајине у Словенији. Ненавикнути на било који други посао, осим војничког, а (уз то) и расељени по мочварним, скрајнутим или сушним подручјима, они су се нашли у тешком положају. Неретко се и умирало од глади и болештина које су их нападале, ненавикнуте на поднебље. Били су, просто, натерани на тзв. ''јуначко привређивање'', тј. нападе и пљачку турских вароши и трговачких каравана и то без одобрења млетачких власти.Сердар и Витез од Светога Марка Стојан Јанковић Но, Срби су, предвођени својим народним првацима, попут Сердара Јанка Митровића, успели да се укорене, на пример, у Равним Котарима. Пошто је турска опсада Беча под Кара–Мустафом сломљена 1683., хајдуци Харамбаше Илије и других морлачких Господара су их дочекали у повратку, под оружјем! Не чекајући наређења Дужда, ударили су на Турке у повлачењу придруживши се европским Владарима и Великашима, који су их гонили. Млеци су, после краћег оклевања, напросто, морали да ступе у рат, будући да се нису могли оправдати због поступака њихових поданика и војсковођа српске националности. Но, за морлачке старешине је читава та ствар била вишеструко полезна, на послетку. Многи су, ипак, све платили сопственим главама! ''Кад је после 1683. , југоисточна Европа за неколико година, само, расветљена као огромно ратно поприште, на разним странама појавили су се Срби не само као врли бојовници, него и као способне харамбаше, предводници народне војске, истинске војсковође, крупне фигуре на ратиштима управо као да су на њих иступили официри високе спреме. Они су се, поврх тога, радо китили одличјима, поносили се дипломама које су добијали за ратне заслуге, да се убрзо почну издвајати као нови слој српског племства. Ако се успон једног народа може пратити посматрањем једне друштвене категорије, припадника једног занимања или, бар, људи повезаних сличном судбином, ликови и подвизи српских војника крајем XVII века очито показују снажно израстање, до пуне видљивости, једног до тада потиштеног народа. Некад готово безимени хајдуци, ускоци, горски разбојници, шајкашки заповедници и племенски прваци постали су гласовите историјске личности (Стојан Јанковић, Бајо Николић Пивљанин, Јован Монастирлија, Антоније Знорић и други). Рат је некима од њих сломио крила, али су неки продужили војевање и у првим деценијама XVIII века; све до Карађорђа Петровића и других војвода у Првом устанку, из српске средине непрекидно су излазиле војсковође широког замаха, великог јунаштва и вештине својствене припадницима једног ратничког народа'' (Радован Самарџић; пом. дело; стр. 94. – 95.).

Манастир Крупа    Верујемо да смо претходним излагањем бар донекле Читаоцу приближили карактер и услове времена и простора у којима прича о славним прецима господина Владана У. Деснице почиње! Као што рекосмо, скаска о овоме ''јуначкоме кољену'' почиње са Дмитром из села Жегара. Он је био благородни отац Сердара Јанка Митровића, којега можемо сматрати и родоначелником племенитога дома Јанковића – Митровића. Иначе, у Жегарима је у то време постојао још један врло знаменити јунак са презименом Митровић, но није сигурно да ли и он припада овој благородној лози. Говоримо о Харамбаши Вукадину Митровићу, који је одиграо прилично запажену улогу у ратним збивањима онога времена. Млетачки документи овога Харамбашу помињу као: Harambassa Vucadin Mitrovich, а помиње се и његов син Јаков (тј. Giacomo). Харамбаша Вукадин је погинуо 1653. у боју под Новиградом, а зна се и то да му је још три године пре погибије, за заслуге у рату, опредељена месечна плата од четири дуката. Поменути Вукадин је, на пример, 29. јула 1648. године био постављен у тврђави са кулом у Зечеву за заповедника страже од тридесетак ратника. Поставио га је Сердар Илија Смиљанић, а тај бој се памти и по погибији прослављенога Харамбаше Вука Мандушића. Како било, у томе боју је Харамбаша Вукадин храбро бранио утврђење пред навалом чак четири стотине турских војника, предвођених Ферхат–агом. Памти се и јануар 1650. године, када су Харамбаша Вукадин Митровић, Харамбаша Филип Смиљанић и малолетни Стојан, син Сердара Јанка, предводили упад задарских Морлака на турску територију. Они су кроз снег прегазили планине Динару и Велебит, изненадили босанске и личке Турке од којих су посекли чак двеста и педесет и предали огњу два јака утврђења. Вукадин Митровић је тада имао око четрдесет година, а Стојан је, рекосмо, још био малолетан (види: Марко Јачов, ''Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку'', Свети Архијерејски Синод С. П. Ц., Београд, 1990.). Можда би, на овоме месту, било полезно разјаснити мало појмове и титуле Харамбаше и Сердара! Наиме, у неким крајевима су Харамбаше имале исти углед и власт као Сердари у другим, али је под Млечићима титула Сердара била више на хијерархијској лествици него ли титула Харамбаше. У оригиналним списима се те титуле често недоследно и разнолико бележе: Harambassa, Carambassa, Karambassa или: Serdar, Sardar, Zardar и Sardaro… Сердари, као управитељи посебних територијалних јединица, Сердарија, за Млетке су били више него ли Харамбаше. Вратимо се, ипак, Јанку Митровићу (у млетачким документима: Sardar Giancho Mitrovich). Документи бележе и имена четворице његове браће: Јована, Стефана, Павла и Андреје (''Giovani, Steffano, Paulo et Andrea''), али ови синови Дмитра из Жегара нису оставили значајнијега трага у српској историји. Са славним Сердаром Јанком је, пак, сасвим другачија ствар. Један млетачки документ од 4. августа 1649. (види: Др. Бошко Десница; ''Историја котарских ускока 1646. – 1684.'' свеска I; Српска академија наука; Београд; 1950.) из пера далматинскога провидура Леонарда Фоскола (Proveditore Generale in Dalmazia ed Albania Leonardo Foscolo), Јанка Митровића (овде: Gianco Mitrovich da Zagar) описује као човека од својих тридесет и шест година, обична стаса, шарених очију, кестењасте косе жутих бркова и титулише га као: Harambassa de Morlacchi. Иначе, ''Морлаци'' је било само још једно од имена (синонима), којима су странци често називали Србље. Називани су још и: Рашанима, Словенима, Илирима, Хајдуцима, Ускоцима, Власима... Управо овај, потоњи, назив понајвише одговара називу: ''Морлаци'', који на италијанском означава сеоско становништво, које се бави сточарством (исто што и ''Власи'', дакле). Уз то, још 1553. инквизитор Ђанбатиста Ђустинијани за Морлаке вели да су: ''народ српске и јеретичке вере''. 1629. се, пак, за ове људе ''српске или илирске нације, које уопштено зову власима'' (у извештају Конгрегације за пропаганду вере /Congregatio de propaganda fide/ у Риму) не користи италијански израз ''Морлаци'', већ ''ускоци, што значи избеглице''. Јанко Митровић је, дакле, управо над овим људима под млетачком влашћу, имао непосредну власт. Тада су Срби уживали прилично широку аутономију, као граничари подложни Сердару и нижим Главарима, припадницима сопствене нације. Управо је Јанко Митровић био тај Харамбаша и поглавица Морлака (''harambassa e capo di Morlacchi''), који је над њима имао сву извршну власт и као таквога су га признавале и млетачке власти. Он је 10. децембра 1651., одлуком далматинскога провидура Ђиролама Фоскаринија (Girolamo Foscarini), уврштен у једну редовну војничку коњичку чету. Већ 1652. он добија и друга признања за изузетне војничке заслуге за Републику. 13. јуна му даривају роба Алију Калајџију, а поменути провидур (иначе, провидур или ''Proveditore Generale in Dalmazia ed Albania'' је био млетачки функционер са готово проконзуларном влашћу у покрајини), већ идућега дана, подноси и извештај вишим властима о заслугама Јанка Митровића (''Gianco Mitrovich, capo principale di Morlacchi''). Идуће године (1. август 1653.) је због заслуга Сердара Јанка, прописана повећана плата (од шест дуката месечно) његовоме сину, Стојану (Stogian Mitrovich), који ће се доцније и сам доста доказивати на бојном пољу. Већ идуће године је самоме Господару Јанку плата повећана на чак двадесет дуката, када је од села Поседарја одбио напад Турака, који су, преко газа, већ били продрли у село. Иначе, према документима којима је располагала фамилија Десница, Јанко је још у јуну 1648. превео седамдесет српских породица из Жегара и турскога подаништва на млетачку територију, у Будин, према реченоме селу Поседарју (види: Бошко Десница; ''Стојан Јанковић и ускочка Далмација''; Српска књижевна задруга; Београд; 1991.; а уопште о ратовима, устанцима и сеобама Срба у XVII и XVIII веку се можете информисати у делу академика проф. др. Димитрија Богдановића: ''Књига о Косову'', Књижевне новине, Београд, 1990., стр. 91. – 104.). Под млетачком заставом, он је чинио чуда од јунаштва. 1654. године он је упадао са Сердаром Илијом Смиљанићем у турску Лику, када је овај и погинуо. Кад је, 25. марта 1656., Харамбаша Јанко постављен за морлачкога Сердара, на место погинулога Филипа Смиљанића, он се већ увелико помиње у чину капетана (''Il capitano Gianco Mitrovich''). У то време он неуморно ради код млетачких власти на очувању аутономије српских ратника у млетачкоме подаништву. Млеци тада већ озбиљно рачунају и консултују се са овим Главаром, којега су особито ценили, поштовали и покоравали му се сви Морлаци са њихове територије. 1658. он храбро јуриша и у заседама сачекује јединице босанскога Ахмет–паше, који је се кренуо у поход на Котаре. Господар Јанко је тада већ био толико силан, самовласан и сигуран у своју власт да је се усуђивао да се повремено оглушује о наређења виших власти, ако су ова била у супротности са његовим и интересима српског народа. Но, Сердар Јанко је погинуо већ идуће, 1659. године. Он је своју главу скупо разменио током толиких година непрекиднога ратовања. На пример, још јуна 1649. године је Јанко са Морлацима упао у Босну и побио триста, а заробио двеста Мухамеданаца. Када је у јуну 1651. босански паша кренуо на Равне Котаре са пет хиљада војника, Илија Смиљанић и Јанко Митровић су га потукли код Биљана и Козловца, а потом су опустошили више турских села у Лици.Поглед на Жегар Тада је неколицина српских Харамбаша (међу њима и Јанко) одликована златним прстењем од стране млетачке Владе. У фебруару 1652. су Морлаци гонили пет хиљада Турака од Равних Котара до Ливна (ондашњи административни центар Босне – дубоко у турској територији), одакле су донели триста турских глава и довели стотину и двадесет заробљеника. У јулу 1653., пак, босански паша је са три хиљаде ратника продро до близу Задра (престонице венецијанске Далмације), али га је Господар Јанко Митровић срео код Ислама (Сед Ислам = тврђава ислама) и посекао му педесет ратника. Хроничари бележе да су Јанко Митровић и Илија Смиљанић, пошто су сузбили Турке код Поседарја, продрли у Босну и извршили велики покољ турскога становништва у јануару 1654. године. У септембру исте године је погинуо Господар Илија Смиљанић, али су он и Јанко у претходном походу побили тридесет и заробили петнаест Турака са својих седамдесет прекаљених Морлака. За то време, Јанко не престаје да предводи Србе са турске на млетачку страну. Те, 1654. године, он из Лике ускаче са педесет морлачких породица, које насељава у селу Љубачу код Задра. 1656., после погибије Сердара Филипа Смиљанића, Јанко прима управу и над његовим Морлацима, док команду над четом покојнога стрица прима Господар Смољан Смиљанић. Све време Јанко упада међу Турад и доноси некад десет, некад педесет или више њиних, поганих, глава. Такође, доводи се бројно робље за млетачке галије. Он пустоши Цетинску крајину, напада Книн... 1658. године он доспева чак до Бања Луке. Под његовом командом је две хиљаде Морлака, који победоносно походе Босанску Крајину. Погубљен је, чак и турски заповедник Бања Луке, а заробљена је и кћер или сестра ''бањалучког паше''. Господар Јанко је одбио огроман откуп од пет хиљада дуката и четристо заробљеника за ову робињу. У знак одмазде је Ахмед–паша насрнуо на Равне Котаре са чак двадесет и четири хиљаде војника. Јанко Митровић је бранио Поседарје чак три дана и потом се повукао на једно мало острво у новиградском мору, а да је изгубио само петнаест Морлака. Турски су губици били вишеструко већи. Када је 1659. напао на Цетинску Крајину, са Харамбашом Илијом Милковићем, побили су стотину и четрнаест Турака и неколико бегова. Заробљен је и алај–барјак, главна застава турске коњице. Срби су изгубили само тридесет и једнога војника, али су од задобијених рана, код својих кућа, преминули и Сердар Јанко и Харамбаша Илија Милковић. Сердар Јанко Митровић је сахрањен у цркви Светога пророка Илије у Задру, 28. фебруара 1659. године. Са његовом смрћу је, практично, нестало и аутономије Срба–граничара под Млецима. Власт, концентрисана у његовој господској личности, раздељена је на више Главара, подложних нижим млетачким функционерима (у односу на провидура, наравно).

Црква Светога Ђорђа, Жегар    Стојан Митровић или Јанковић, био је достојан наследник имена и славе свога великога оца! И његов је живот, од рођења до смрти била непрекидна пустоловина сачињена од ратовања на Турке у служби Млетачке Републике. Иначе, Стојана Јанковића оновремени документи именују различито. У једном од докумената, који смо већ помињали (из 1650.), вели се: ''figlio di harambassa Gianco Mitrovich, nominato Stoian''. Другде се каже: ''harambassa Stoian Giancovich'', ''carambassa Mitrovich'', ''Stoian Mitrovich figlio di Gianco... sardar de Morlacchi'', ''Stoiam Mitrovich zardar de Murlachi''... Доцније, по добијању млетачке витешке титуле, он је: ''cavalier Stogiam Mitrovich'', ''kavalier Gianco Stogiam'' или се још и најчешће користи патроним: ''kavalier Gianco'', ''kavalier Janco Stogian Mitrovich''... Немачки извори га, пак, памте под именом: ''Ritter Janco''. Патронимична имена су тада, наиме, била уобичајена. Такав случај је био и са Витезом и Сердаром Стојаном Јанковићем–Митровићем. Стојан је рођен у Жегару око 1635. године. Од преласка 1648., па до 1666. он је живео у Будину. Те, 1666. године, он је пао у своје легендарно ропство о којем пева и чувена српска епска песма. Стојан је тада био ''harambassa di Posidaria'' и учествовао је у походу на Цетину, који је осмислио и покренуо стари и одважни Харамбаша Цвијан Шарић. Стојан је заробљен код Обровца (цетинскога). О томе нам је остало јако много оригиналних сведочанстава. Особито добро је све истражио, у задарском и иним архивима, његов потомак, др. Бошко Десница. Од свих докумената, што описују овај догађај, др. Десница особито истиче два: ''Контаринијева дукала сачувана је у оригиналу, а Пруилијево посведочење у једном оверовљеном препису свих похвалница изданих од млетачких власти члановима породице Јанковић, штампаном у Млецима, вероватно 1779. г., под насловом ‘Trassunto delle benemerenze e servigi prestati dalla famiglia Mitrovich Deve in tempo di guerra, di pace, di contaggi et altri importanti publici incontri, che principia dall anno 1652., tratto da autentici documenti rassegnati all eccelantissimo Savio alla scrittura’. (у преводу: 'Преглед заслуга и служби које је породица Митровић Деве /или – Деде, прим. Н. М. Ј./ обављала у време рата, мира, пошасти и током других значајних јавних збивања, почев од лета 1652., сачињен према аутентичним документима који су поднети преузвишеном Дужду'.)''. (види: Бошко Десница; ''Стојан Јанковић и ускочка Далмација'';Ислам Грчки, двори Јанковића, XVII век Српска књижевна задруга; Београд; 1991.; стр. 152.). Казивање епске песме се, у великоме, поклапа са историјским фактима, које проналазимо у релевантним изворима. Из тих, пак, извора произилази да је Стојан Јанковић, заједно са Харамбашом Миљковићем (ово је, такође, била знаменита главарска породица међу котарским ускоцима), допао ропства у првој половини фебруара 1666. године. Десило се то приликом једног од честих пограничних сукоба Морлака са Турцима. Како су оба сужња била чувена по јунаштву и од високога рода, у ропство су послата на Султанов Двор у Цариграду. Пошто су поседарски Срби на тај начин остали без свога Поглавице, одређен му је заменик, који ће његову дужност вршити до његовога ослобођења. Био је то, по избору Морлака, Павле Вукчевић (или – Унчевић), који је понео наслов Вицехарамбаше (у оригиналном тексту: ''Paolo Uncevich col titolo di Vice Harambassa''). После четрнаестомесечног ропства у Цариграду, Сердар Стојан је извео спектакуларно бекство и повратак чак у Равне Котаре, о којима је тако надахнуто испевана и народна јуначка песма. Тим својим подвигом је Господар Стојан заслужио и високо признање Млетачке Републике. Његова Пресветлост, сам венецијански Дужд, га је у Већу прогласио Витезом, обдарио га златном Колајном са медаљом Светога Апостола и Јеванђелисте Марка, Заштитника и Патрона Републике. Такође, начињена му је свечана, племићка, долама. Тако је један од најистакнутијих представника српске народне Аристократије у Далмацији постао и носиоц млетачког високог племићког звања, титуле Витеза од Светога Марка (''titolo di Cavaliere di S. Marco''). Од овога тренутка је звезда Јанковића Стојана засијала још и јаче. Иако потомак благородне лозе, али само незнатно жегарско чобанче и припадник униженога и, до тада, сатрвенога народа, заблистао је као Витез, страх и трепет Турака у свој Крајини, па и много шире. Слава дома Јанковића пронела се на далеко, у све крајеве где се српски зборило! Да видимо како (у поменутом свом делу) о ропству Јанковића Стојана пише господин Марко Јачов: ''Млетачке власти су се нарочито заинтересовале за судбину Стојана Јанковића, за кога је било јављено да се налази у Ливну и да је тамошњи бег обећао да ће га пустити на слободу. Међутим, он је, без икаквог објашњења, послат у Цариград. То се може објаснити једино тиме што се о његовом војевању знало и на султановом двору. Бити доведен везан пред султана била је привилегија најзначајнијих јунака који су имали несрећу да падну у ропство. Њима је, по правилу, предлагано да прихвате ислам, или да им се одруби глава. Изгледа да је народна песма, ипак, најближа истини кад наводи да се Стојан Јанковић потурчио и на тај начин сачувао главу. После четрнаест месеци проведених у Цариграду Стојан је, убивши Халил–бега Дуракбеговића, 'сина једног турског принца', побегао и 'бекством на слободу још више се прославио'. О његовом робовању, довитљивости и јунаштву народни песник је испевао једну од најлепших и најпоучнијих песама хајдучко–ускочког циклуса'' (види: пом. дело; стр. 58. – 59.). Витез Стојан је, по повратку на своју баштину, наставио да војшти на Турке, чини се, још и жешће него ли пре ропства. Грб КнинаНа пример, провидур Антонио Приули (Antonio Priuli) 18. децембра 1668. извештава да је код Брибирског потока упала у млетачку Далмацију чета турских пљачкаша из Книна (града за којим крвари свако српско срце). Ту су их, до ногу, потукли Морлаци, које је Господар Јанковић предводио заједно са Сердаром Смиљанићем (serdaro Smiglianich) и гувернадуром Сопреом (governator Giovanni Battista Sopre). Спасило се само петнаестак Агарјана, а остале су Срби побили у знак одмазде за ранији пораз на Отресу. Венецијански Сенат је поменуте морлачке команданте наградио због овога подвига, а одобрио је и деобу прстења које је Провидур, у знак признања, раније уручио српским Главарима. Провидур Антонио Приули је и 25. новембра 1669. саставио посебно писмено посведочење о ратним заслугама Господара Стојана Јанковића. Званично, витешко достојанство је Сердару Стојану Јанковићу додељено у Венецији 13. марта 1670. ''Stoiam Mitrovich, zardar de Murlachi'' постао је ''kavalier'' и додељена му је ''una colana d’ oro con medaglia di San Marco''. Пар месеци касније (10. августа 1670.) далматински провидур Антонио Барбаро, као награду за верну војничку службу, додељује Витезу Стојану Јанковићу куће у Исламу и додељује му инвеституру на четири стотине гоњала земље код истога места (иначе, гоњал је површинска мера, која је износила 2593 кубна метра). У временима мирним Стојан Јанковић је настављао да врши службу у интересу Републике Светог Марка. Он је, на пример, заједно са ражначким и поседарским Харамбашама био задужен да открива пљачкаше и убице на својој територији и да их приводи правди. Такође, вршио је пленидбу опљачкане робе и друге послове, који данас спадају у домен полицијске делатности. 22. јануара 1671. године је постављен за заповедника тврђаве Остворице. Остало је упамћено да му је се 1674. године родио син, Господар Ђурђе Алвиже (Zorzi Alvise) и то из брака са првом му женом, Винком (Vinca) или Вуком (Vuca) (у документима се помињу оба имена). Идуће године је се венчала и благородна Госпожа Јања (Anna Giancovichi), сестра Господара Стојана и то са благородним Дмитром Николићем (Dimitri Nicolich). Већ смо рекли да је Дмитар био брат славнога Харамбаше Баја Николића Пивљанина. Њих двојица, са трећим братом, Петром, су боравили у Задру од конца Кандијскога рата до избијања Морејскога рата. Иначе, Јања Николић (рођ. Јанковић) је умрла врло млада. Било јој је свега двадесет и пет година, када је, 9. јануара 1680., пала и сломила врат. 25. августа 1675. се помиње и други син Витеза Јанка, Господар Никола (Nicolo). Тада су он и један од његових стричева (не зна се да ли Завиша или Илија) примљени у једну од коњичких чета задарске посаде. Упамћено је и то да је Госпожа Манда, друга Стојанова сестра, 1676. родила мушко дете. Из брака са поменутим Харамбашом Бајом Николићем Пивљанином (Bagio Nicolich) је рођен младенац Симеон. Те исте године (1676.), Стојан Јанковић се по други пут оженио, али је то нешто дужа прича. Наиме, извесно је да је Стојан сам убио своју прву жену Винку (или Вуку, како се помиње и у крштеници њихове последње кћери, Анастасије, од 26. фебруара 1675.), али сви аспекти тога немилога догађаја нису потпуно историографски расветљени. Нешто се, ипак, зна! Наиме, неки списи сведоче да је 10. јуна 1676. у кући у Рајској улици у Задру, Господар Јанко затекао своју несрећну жену где чини прељубу са једним мужевљевим пријатељем. Поменутога прељубочинца љубоморни муж рани из кубуре, али овај успеде да побегне. Несрећна жена, пак, остаде на месту свога сагрешења, покошена трима ударцима сабље, која је до тада пресудила толиким душманима. Разјаренога супруга, Витеза Јанка, по овоме сведочанству, рука правде није стигла. Др. Бошко Десница, на основу искуства и породичнога предања сматра ову верзију догађаја сасвим вероватном и могућном. За нас је ово довољно да као такву и ми примимо ову верзију те давне драме. Наиме, према сазнањима др. Деснице, Стојан је Винком био ожењен још пре 1666. и свога ропства. У Задру они станују вероватно од 1671., а сигурно од 1672. године. Као што смо видели, из овога брака је Стојан имао децу: Оскрнављена Црква Светога Ђорђа, Ислам ГрчкиНиколу, Ђурђа – Алвижеа (италијански додатак народном имену је понео у част кума, Алвижеа Ћиврана, сина генералнога провидура Петра Ћиврана) и Анастасију. Иначе, поменути (најстарији) син, Господар Никола Јанковић, је погинуо у Леванту 1687. године, као пуковник пешачке регименте сакупљене од стране његовога оца. Млади живот Господара Николе је још један од камичака у мозаику заслуга благороднога дома Јанковића, који је овај уградио у венецијанској борби против мрскога Турчина, што кидисаше кроза све те векове на све ''што се Крстом крсти''. Но, ипак се не можемо отети крајњем утиску да су и ту Срби пролили море своје јуначке крви за туђе интересе! Како било, према свима расположивима податцима, биће да је се несрећни удес Госпоже Винке одиграо 10. јуна 1676. године. Но, према традицији очуваној у господској кући Деде–Јанковића, трагичноме догађају се даје нешто другачији и, рекло би се, наивнији вид. Наиме, удова и кћи (Госпожа Јелисавета) последњега Деде–Јанковића, Конта Илије, пренеле су предање (очувано у фамилији Десница), како је један Стојанов кум свратио његовоме дому када овај није био ту. Кум је намеравао да путује у Млетке и свратио је да упита куму, Госпожу Винку, треба ли јој шта из престонице. Она је тада, наводно, наручила пар млетачких папуча и малко задигла сукњу да му покаже на какву обућу мисли. На ту сцену наилази импулсивни и љубоморни муж, прекаљени ратник и убија жену у наступу беса. Уза све дужно поштовање према предањима фамилије Митровић–Јанковић–Деде–Десница, ову причу морамо сматрати дирљиво наивном у настојању да очувају добро име и част давно преминулог претка, Госпоже Винке Јанковићеве. Уосталом, не пева ли и сам генијални Његош да је ''ћуд женска смијешна работа'', да ''не зна женско ко је какве вјере'' и да ће хиљаду ''промјенити вјера, да учини што јој срце жуди''?! Како било, Господар Стојан склапа брачни уговор са својом новом изабраницом већ 24. августа 1676. године. Брак је склопљен још 16. августа, а нова Госпожа Јанковић је Антонија Реци из задарске, грчке, римокатоличке породице (Reci или Rezzi, према оновременим документима). Занимљиво је да је се брат Стојанов, Господар Завиша, венчао већ идућег дана (17. август 1676.) Госпожом Маријом Ласе (Maria Lase), у истоме храму Светога пророка Илије у Задру. Витез Завиша (Zavissa) се у документима из архива поменутога храма помиње као Сава (Sabba Giancovichi), али су га у породици, од миља, назвали и Савицом или Завишом. Он ће бити, такође, једна од врло значајних личности које је овај благородни дом подарио своме народу. Гусле су певале и о овоме српскоме Витезу. Но, вратимо се Стојану и његовом другом браку! Већ идуће године (након венчања), тј. 1677., рађа им се син Јосиф (Josepho). Недуго затим је породица увећана још једном приновом. Госпожа Јања Николићева, Стојанова сестра, рађа сина Николу. Стојан, пак, наставља да напредује у служби. Ново признање од Дужда доживљава, када је, 22. септембра 1678., одлучено да буде уписан са пуном платом у једну од далматинских коњичких чета и то са једним од синова. Доцније, пред непосредном опасношћу од новога турскога напада, Стојановој непосредној команди су потчињени Главари Поседарја, Вињерца, Стариграда, Радовина, Будина, Љубча и Ражанца (19. фебруар 1679.). Особит успон Стојанов представља и именовање за врховнога поглавицу Срба у Млецима од 26. јуна 1681. године. Тада наступају особито ''ровита'' времена у односима Отоманског Султаната и Млетачке Републике. Стојан обилази границу, проверава спрему и решава пограничне спорове, а све у циљу одржавања, каквог–таквог, мира на Крајини. Извршавајући наређења виших власти, он примењује и прилично оштре мере у сузбијању морлачких пљачкашких испада на турску територију. Некада пожељна ратоборност, бес и осветољубивост српских Морлака постала је препрека у (''напрасно'') мирољубивој политици Венеције према Турадији. Иронија је да је један од покретача и главни вођа српскога устанка у Котарима против Турака, био други Стојанов брат, Харамбаша Илија Јанковић (Elia Mitrovich). Стојан је дужан да ситуацију смирује, а брат му Илија предводи четнике у походима дубоко у турску територију одакле доноси богат плен и мноштво турских глава. Иначе, Харамбаша Илија је још 1680., од стране провидура Валиера, осуђен на изгонство и, доцније, на смрт. Расписана је награда за хватање њега, жива или мртва, а свим Главарима је наложено његово хитно хапшење. Господар Илија, покретач опасног бунта далматинских Срба, постао је озбиљна претња по мир и стабилност двају суседних сила. Зато су, као вид притиска на брата–одметника, одлуком провидура Лоренца Доне, у интернацију у Венецију, послати Витез Стојан и Витез Завиша Јанковић (17. септембра 1683.). Но, Илија не посустаје и наноси Турцима озбиљне војничке губитке. Он интензивно ради и на подизању на устанак Морлака са турске територије. Устанак узима маха и није више само серија пљачкашких упада. Млечићи примећују да су њихова морлачка села готово пуста. Све мушке главе су се кренуле на војну не чекајући званичну објаву рата Турској. Илија и друге Харамбаше одговарају свим млетачким преговарачима, као и Стојану, да се ''умирити не могу''. Чак, веле да ће прећи у Аустрију ако им Млечићи онемогуће повратак кућама! Од рата не одустају ни по коју цену! Власти губе стрпљење, па се кују планови о ''закулисном'' уклањању Господара Илије Јанковића. Стари латински методи (са отровима и сл.) поново су у игри! Међу знатнијим устаничким вођама је и Стојанов и Илијин зет, Бајо Пивљанин. Иако покушавају да одрже привид добросуседских односа са Турцима, Млечани ''испод жита'' охрабрују морлачке Главаре са турске територије, који изражавају жељу да ускоче (на млетачку страну). Ипак, за сада им то не дозвољавају. Играју се типичне лацманске, јајарске играрије. Занимљиво је да, ипак, примају (преко посредника, дакако) Кнезове и Харамбаше Срба са турске стране и даривају их држећи их ''на узди'' (иначе, српске народне Кнезове Млеци титулишу са: ''Conte''). За то време су устаници сами – самцити очистили целе Котаре од Туради и запалили Дрниш. Крајем године је Стојан Јанковић поново ангажован да покуша својим упливом и утицајем да учини да се обуздају покрети Морлака. Вође устаника, заједно са братом му Илијом, међутим, нису вољни да га послушају! Попуштајући пред јаким српским притиском, Турци напуштају и Обровац, 28. децембра 1683. године. У великој мери је то заслуга Харамбаше Илије Митровића–Јанковића. Почетком 1684. године, Млеци увиђају да су ствари отишле толико далеко да мир са Турском неће моћи да буде очуван. Управо на ово смо мислили када смо, нешто раније, тврдили да је Илија Јанковић ''увукао'' Венецију у рат са Турском! Власти већ у фебруару отпочињу отворене припреме за одбрану и рат, у чему је Стојан Јанковић поново одиграо значајну улогу. Такође, полако почињу да се амнестирају устаници, који су се били прикључили Господару Илији, а Млецима ће бити неопходни у рату. Српски инострани господари су их се увек сећали када је био земан за погибију! Тако је, на пример, опроштено и Дмитру Николићу (Бајовом брату и Стојановом зету) што је дезертирао и пришао устаницима. Враћен је у састав млетачке коњице! Харамбаша Илија Јанковић, пак, никада није издржао казну на коју је Млечићима био осуђен! Када је Венеција ипак ступила у рат, његови успеси из устанка били су јој од огромне стратешке користи. Он је очистио Турке из Вране, Бенковца, Перушића, Куле Атлагића, Билишана, Островице, Обровца, Карина, Дрниша... У зениту устанка, Илија је имао једанаест хиљада војника под оружјем. Ту снагу Венеција више није могла да игнорише посебно како се час њенога ступања у рат приближавао. Зато су и Стојан и Завиша враћени из интернације, а Илији, дојучерашњем ''одметнику'' и ''разбојнику'', је настављено са исплаћивањем војничке плате. Коначно је Млетачка Република објавила рат Турској 29. априла 1684. године. Јанковићи су у томе рату поново добро послужили Републици ''крилатога лава''! Стојан Јанковић, на пример, са својим зетом, Харамбашом Бајом Пивљанином, напао је на Ливно и опустошио многа босанска села. У Млетке су тада превели око петнаест хиљада српских породица! У битци код Сиња (опсада 1. – 9. априла 1685. године) је Стојан допао и рана! Ипак, задао је и ту Турцима много невоља и главобоље, иако опсада није успела. После погибије зета му, Баја Пивљанина (код Вртијељице, почетком 1685.) Стојан је у Лици начинио Турцима велики зулум. У јуну 1685. године, после победе код Задварја, он пустоши турску долину реке Неретве. Задобио је и мноштво робља. У мају 1685., Витез Стојан Јанковић шаље у Беч неколико својих Главара са понудом за заједничке и координисане војне акције у Лици и Крбави. Одговор Цара Леополда Стојану Јанковићу је био позитиван, али учинак ових уједињених напора није био нарочито велики (особито кривицом аустријске стране и због њихове пасивности). Ипак, Стојан је у Лици постигао завидне резултате! Све време ратовања Стојан је преводио српске породице из Босне и Лике и насељавао их на подручју своје Сердарије. Провидур Валиер је у своме ратноме извештају Влади (од 5. априла 1686. године) особито истицао заслуге Стојана Јанковића. Његов и углед браће му, Илије и Завише, растао је и код меснога становништва! Један од већих успеха је било и освајање Ливна у јулу 1686. године. Ливно је било, наиме, седиште самога босанскога Паше! Јанковић је потом ратовао доста успешно и у Боки Которској.Патријарх Арсеније III (Чарнојевић) Значајно турско упориште, Сињ, напокон је пало 28. септембра 1686. године. У тој битци су се такође истакли Витез Стојан и Витез Завиша Јанковић, који су предводили око три хиљаде Морлака. Већ смо помињали контакте Стојана Јанковића са благородним Патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем). Када је Патријарх чуо за велике Јанковићеве победе под млетачком заставом, послао му је, као символичан израз своје подршке, стотину наоружаних коњаника у помоћ. Преко Јанковића, он је Млечанима поручио да ће доћи на Цетиње одакле ће подићи све своје вернике на устанак против Турака, што му није успело услед непрекидне турске паске над њим. Како су се завршиле Патријархове наде, проузроковане млетачким успесима на западу и аустријским надирањем са севера, добро нам је познато (сетимо се Велике сеобе из 1690.). Како било, 1687. године, Стојан и Завиша настављају операције особито у Лици. Те године, међутим, Стојан Јанковић и гине! Наиме, када је схватио у каквој неприлици му је се нашао Пашалук, херцеговачки Паша је напустио главно ратиште у Осеку и кренуо назад. Стојан Јанковић га је дочекао са својих тридесет и три хиљаде ратника код Дувна, где је се одиграо одсудни бој. Из почетка је хришћанска војска успешно одолевала надмоћнијем непријатељу те је Паша морао да потражи себи спаса у дувањској џамији. Но, пошто италијанске трупе провидура Антонија Зена нису на време стигле на бојиште, Господар Стојан је остао усамљен и окружен на бојном пољу. Лудо храбар, отиснуо се у најжешћи бој, видевши да наде у победу нема. У првоме налету је посекао три Турчина. Када је налетео на четвртога, мучки га је из пушке ранио извесни потурица, Мујо Начаковић. Тада га је неки други Агарен сабљом ранио преко леђа и то смртно. Витез је смогао још само толико снаге да измакне међу своје и да тамо издахне не пруживши прилику Турцима да сеире над његовим беживотним телом. Дакле, смртни дан овога великога јунака је био 23. август 1687. године! Стојанови друзи су његову утробу сахранили на месту погибије, на Дувањском пољу, а тело му је однешено и сахрањено на његовој баштини. По свему судећи, био је положен у цркву Светога Великомученика Георгија у Будину (данас је разрушена), што је било и природно, будући да је и Крсна Слава Јанковића био овај Свети ратник.

Оскрнављени Десничин гроб у Цркви Светога Ђорђа, Ислам Грчки   Сва војна власт над Стојановим Морлацима је сада прешла на његовога брата, Витеза Завишу. Један докуменат, од 20. септембра 1699., њега помиње као: ''Kavalier Zavissa Mitrovich, Sardar d' anni cinquanta'' (''Витез Завиша Митровић, Сердар од педесет година''). Он је био Сердар Горњег Котара, што је био прилично важан и одговоран положај у млетачкој администрацији (према сведочанству др. Бошка Деснице). Господар Завиша је располагао приличним имањем о чему је испевана и епска песма. Поседовао је лепу породичну кућу Јанковића у Задру, неколико кућа у Обровцу, имања у Исламу и у Биљанима, половину острва Олиба... Према Десничиним налазима, Витез Завиша је се упокојио у Исламу, седишту Сердарије Горњега Котара и то фебруара 1702. године. Ипак, биће да је сахрањен у Биљанима, у својој Цркви–задужбини, посвећеној Патрону Јанковића, Светоме Ђорђу. Иначе, Витез Завиша је ваљано наставио дело својега покојнога брата Стојана. Већ непосредно по Стојановој погибији он је запалио Врцар Вакуф (данас, Мркоњић Град), а у новембру 1687. стиже чак до Мостара, наносећи Турцима доста штете. У априлу идуће године, Харамбаша Илија Јанковић одбија Турке од Задра, а идућега месеца се Завиша залеће поново у Босну и у Лику. Господар Завиша је имао кључну улогу приликом освајања Книна 11. септембра 1688. године. Ратовање је настављено годинама и Завиша је током тога времена преводио мноштво српских породица у млетачко поданство са турских страна. 1692. и 1693. године он успешно ратује по Босни. 1697., пак, допире поново до Бихаћа. Следеће године он осваја и спаљује вароши по Херцеговини. Исте године (1698.), Грб Витезова Синобада од Книнакада су већ вођени разговори о миру између Турске и европских савезника, Аустријанци су на препад преузимали поједина места и утврђења која су у рату запоселе млетачке јединице. Исту судбину би дочекао и Обровац да се Аустријанцима није на путу нашао Витез Завиша Јанковић и одбио њихову војску. Према изворима господина Марка Јачова, Витез и Сердар Сава–Завиша Јанковић је се упокојио 1700. године, али смо ми склонији да поверујемо податцима, које износи Витезов потомак, др. Десница. Како било, извесно је да је смрћу Господара Завише (од природних узрока, иначе) настала голема штета по венецијанске државне интересе у Далмацији. Ипак, особито је његовом смрћу био ожалошћен Патријарх Арсеније III (Чарнојевић), са којим је, попут његовога брата Витеза Стојана, Витез Завиша одржавао плодну и обострано корисну кореспонденцију. Од коликога је поверења и користи био Господар Завиша за Најсветијега и благороднога нашега Патријарха, говори и чињеница да он није узимао у обзир нити једно писмо из српске Далмације уколико није било ''оверено печатима манастира Крке, манастира Крупе, протојереја Лазара (Лазаревића), витеза Завише Јанковића и витеза Јована Синобада''.

Спаљена сала Двора Јанковића    Трећи син Сердара Јанка Митровића, Харамбаша Илија Јанковић, имао је нешто другачији животни пут од браће му. Остао је, међутим, у народу упамћен по јунаштву и као непомирљиви противник Турака. Из претходнога излагања смо већ видели (укратко) разлоге и историјат ненависти млетачке државе на Господара Илију. И поред свега, Илија је остао нераздвојиви члан и део благороднога дома Јанковића. Попут браће му, био је родбинским и кумовским везама повезан са већином српских главарских породица у Далмацији (кумови су били, на пример, са фамилијом Харамбаше Вука Мочивуне и др.). Но, Господар Илија није увек био у државној немилости. Венеција је, на пример, озбиљно рачунала и на Илију, као и на Стојана и Завишу, током Кандијскога рата (1645.–1669. године) и ослобођења Боке и Далмације од Исмаилћана. Такође, понешто смо, већ, рекли о истакнутој улози и великој важности Господара Илије током Морејскога рата (1684. – 1699. године). Зна се да су Млеци уочи и после избијања рата 1684. године ''заборавили'' на ''одметништво'' Илије Митровића и, чак, му обновили исплату месечних принадлежности у висини од петнаест дуката. Међу Морлацима, Илија је био Главар од највећега угледа после брата му, Витеза Стојана. Управо због тога му је и успевало да стави, самоиницијативно, тако велики број Срба под оружје и крене их у самоиницијативно ратовање на Турке. По ступању Венеције у рат, Илија је предводио легалне јединице и често вршио врло дрске упаде у турску територију. На пример, почетком јула 1687. године је, са осамсто својих Морлака, опустошио Билај и околна босанска места. Иначе, Харамбаша Илија је имао двојицу синова: Господаре Николу и Стојана. Будући да је Господар Илија, ипак, остао ''личност врло непоћудна млетачкој влади'' (послужимо се речима др. Деснице), његова смрт је обавијена велом тајне. Верује се да је отрован од стране млетачких власти (метод тако типичан за вероломне Латине), због његове улоге у побуни Биограђана и Пакоштанаца у 1692. години. Душу је предао Господу пред крај 1693. године остављајући двојицу синова на бригу своме брату Завиши.

Детаљ из некадашње сале Двора Јанковића   Повест благородне витешке куће Јанковића је окончана 1731. године, смрћу Сердара Илије Јанковића. Подвлачимо да Сердара Илију Јанковића не треба мешати са Харамбашом Илијом Јанковићем! Сердар Илија беше син Витеза Завише и Госпоже Магдалине (Maria Lase). Дакле, Витез Стојан и Харамбаша Илија су му били стричеви. Када је се упокојио, Сердар Илија није за собом оставио ''од срца порода''. Стога, сво имање Јанковића је наследила његова сестра, Госпожа Јелена. Она је, пак, била жена Господара пуковника Теодорина Деде из Малвасије, потомка племићке грчке породице под млетачком влашћу. Ми смо понешто већ рекли о спајању ових двају аристократских породица, али да видимо како то, у својој књизи ''Стојан Јанковић и ускочка Далмација'', формулише др. Бошко Десница: ''Да не би угинуло име породице која је имала толике заслуге за Републику и толики глас у народу, Сињорија је непосредно по Илијиној смрти, пренијела на Јеленине синове име, титуле и повластице угашеног племена Јанковића. Тако је настала у Котарима породица Деде–Јанковића, која се угасила 1874. г. смрћу конта Илије, чији је господски лик Матавуљ тако симпатично скицирао у Биљешкама једног писца'' (стр. 170.). На овоме месту, после помена имена нашега великога књижевника, Сима Матавуља (већини је познат његов легендарни роман ''Бакоња фра Брне'', писан типичним далматинским дијалектом српскога језика), морамо истаћи да је он добро познавао припаднике ове племените лозе. У поседу потписника ових редова се, наиме, налази књига ''Историја котарских ускока 1646. – 1684.'' свеска I, коју је сабрао и објавио др. Бошко Десница (унук Конта Илије Деде – Јанковића) и која је обилато коришћена приликом настајања овога писанија. Овај примерак тога дела је негда припадао самоме Симу Матавуљу (истичемо то, не без поноса), а из посвете се види да ју је добио на дар 20. августа 1951. од сина др. Деснице, господина Стојана–Браца Деснице. Стојан Десница се, у посвети господину Матавуљу, обраћа као: ''драгом пријатељу наше породице''.

Потпис Сима Матавуља и посвета њему из пера Стојана-Браца Деснице


Конте Илија Деде Јанковић   Ваљало би још понешто рећи о котарској српској племићкој кући Деде–Јанковића. Рекосмо већ да та нова лоза почиње са синовима Господара Теодорина Деде и Јелене Јанковићеве! Историја памти једнога од њих. Био је то Господар Киријак Деде–Јанковић (у епској песми и народноме предању је остао упамћен као Чиријак). Он је рођен 1718. године, према крштеници којом је располагала породица Десница. Упамћено је да је Господар Чиријак (или Киријак) наследио део имања ђеда му, Витеза Завише. Припао му је, на пример, млин на водопаду реке Зрмање, који се и данас зове Јанковци. Поседовао је имовину у Жегарском пољу, као и једно пољско имање у Биљанима, где му, рекосмо, почиваше и деда Завиша (у храму Светога Ђорђа). Управо је ту Господар Киријак, са синовима, имао кулу – кућу на спрат и велику окућницу са помоћним зградама. Може се рећи да је овде реч о дворима Господара Киријака Деде–Јанковића.

Мапа Далмације под млетачком влашћу   Тај, XVIII век ће у историји Далмације остати упамћен као време пошасти, беде и свакојаких невоља. У очајању, народ се често опредељује за сеобу и напуштање прадедовских огњишта (види: Марко Јачов; ''Одсељавање Срба из Далмације 1771. – 1774. године''; ''Историјски Часопис''; Историјски инстутут САНУ; Просвета; Београд; 1980.; стр. 95. – 109.). У оваквим приликама, име једнога од Деде–Јанковића, нажалост, неће у историји бити упамћено по добру! Наиме, у то доба безвлашћа и свевлашћа, услед полаганог ''одумирања'' млетачке државе, појачало се злостављање простога народа од стране појединих представника млетачке, али и аутохтоне, народне, Аристократије. Сељаци су присиљавани на кулук и работу. Непослушни су физички кажњавани и затварани, а жене су им неретко полно злостављане. Читаво то стање Влада у Венецији није могла, још дуго да игнорише. Крајем 1773. године су сердарских привилегија лишена двојица представника две најзначајније српске аристократске породице у Далмацији. Свакако, реч је о породицама Деде–Јанковића и Смиљанића (за нашу хералдику је драгоцен опис грба Смиљанића /српска племићка кућа римокатоличке вере/, који нам је дао др. Бошко Десница у књизи ''Стојан Јанковић и ускочка Далмација''). На овај начин су осрамоћени и кажњени Господар Петар Деде–Јанковић (или, у изворима: Деде–Митровић) и Господар Лазар Смиљанић (Lazaro Smiglianich). То је извршено на предлог провидура Ђакома да Риве, који је и сам обилато злоупотребљавао власт над локалним становништвом. Тај исти провидур је предложио да упражњене положаје у дотичним Сердаријама преузму синовци Сердара Петра Деде–Јанковића, Господари Илија и Никола Деде–Јанковић (или Митровић), као и син Сердара Лазара Смиљанића, Господар Јован Смиљанић. Сенат у Млецима, међутим, није одмах усвојио поменуте предлоге, па су на упражњена сердарска места постављени Господар Сима Бартолаци и Господар Симон Понте. Тек је нешто доцније за Сердара постављен поменути Господар Илија Деде–Јанковић. ''Каштига'' је, поред Смиљанића и Деде–Јанковића, стигла и Господара пуковника Марка Лучића, који је привремено био допао чак и окова. Но, пошто је Господар Илија ипак учињен Сердаром, осигурано је да то достојанство остане на припадницима Дмитровога соја! Ипак, господин Јачов (пом. чланак) сведочи: ''Лишавањем сердарских почасти Лазара Смиљанића и Петра Деде Митровића и привременим затварањем Марка Лучића није обухваћен круг оних од којих је народ имао непријатности'' (види: стр. 97.). Занимљиво је како је господин Марко Јачов, у резимеу поменутога свога писанија (на францускоме језику), објаснио појмове ''Сердара'' и ''Харамбаше''. Вели се: ''Les ‘serdars’ (commandants de l’ armee turque) et les ‘harambasa’ (chefs des haidoques)…''. И поред делимичне тачности ових описа, чини се да није довољно истакнута чињеница наследне, тј. аристократске, природе ових титула у Срба Далмације (као и у Боки Которској и у Црној Гори). Обе ове титуле су имале, у тим крајевима, карактер наследнога војничкога Племства, а не чисто карактер простога, војничкога (официрскога) звања (види пом. чланак: стр. 109.). Не могу, дакле, Сердар и Харамбаша бити просто: ''команданти турске војске'' и ''вође хајдука''!

Поарани Двори Јанковића   Како било, за потоњега Деде–Јанковића, Господара Илију (+ 1874.) се зна да је имао две кћери: Кнегињу Јелисавету и Кнегињу Олгу. Ваља рећи да се млетачка титула Конта (Conte) код нас преводи са ''Кнез'', а на Западу са ''Гроф''. Ни једно ни друго није сасвим тачно. Наиме, наслов Кнеза би на Западу могао носити само изданак каквога Владарскога Дома јер се наша, српска, титула Кнеза код њих преводи са: ''Prince''. Свакако, претерано би и нетачно било ''прекрстити'' и унапредити Деде–Јанковиће у Принчеве! Но, ваља подсетити да Кнежеви у Срба нису увек били Владарскога рода, већ су били припадници нижег Племства (на пример: Ненадовићи, Лазаревићи...). Како онда ''посрбити'' титулу Конта? Конти нису ни Грофови, будући да се, према млетачкој титулацији, ради о Племству нешто вишега реда и степена. Ипак, и код нас се, на пример, титуле енглеских Контова преводе грофовским. Будући да су многе од српских племићких породица, из редова млетачкога и дубровачкога племства, носиле ову титулу (Конт), ово јесте изузетно значајно питање, којим су се бавили (истина, недовољно) и неупоредиво већи ауторитети из домена историографије, генеалогије и хералдике, него ли што смо ми–недостојни. Време о којем говоримо није најсрећније време за припаднике, поприлично дотрајале, Аристократије. Богатства су се, махом, истопила, а са њима је нестајало и моћи, привилегија и стварнога утицаја. Далмација је тада, већ увелико, била део Аустро–Угарске Царевине, која је млетачкоме Племству потврдила титуле и поседе, али долазила су нека нова времена. То су времена ненаклоњена Витештву и части старога кова. Сада су се цениле берзанске шпекулације далеко више од благочестивих девиза са грбова благородних породица. Сада су се далеко више ценили предузетни трговци и фабриканти, способни да опстану у тзв. ''тржишној утакмици'', него ли живот по Богу и смрт за задату реч. Наступао је нови поредак, који није имао милости за ''реликте'' средњевековља и за њихово поимање етике и смисла живота. Господин Душан Рашковић вели: ''Покушамо ли бар донекле, на примеру Дрниша, разјаснити слојевитост далматинског друштва на крају XIX века видимо да је стара млетачка аристократија, или већ одавно изгубила своје престижно место у друштву, или се постепено природно биолошки гасила. Фамилије Бутковић, Раднић, Фенци, Милошевић–Јовић, Пленковић нису више заузимале прво место у граду, а ретке такве фамилије које су се одржале уживале су своје преостале поседе или су обављали чиновничке послове у општинској администрацији. Такав је случај са породицама: Накић–Војновић, Милић–Штркаљ, Виличић, Мијановић, Алегрети'' (види: Душан Рашковић; ''Културни живот у Дрнишу на прелазу из XIX у XX век''; часопис ''Збиља'' бр.57.–58.–59.; ''Rivel Co.''; Београд; 31. мај 2000.; стр.38.–39.). Наведени примери из Дрнишке Крајине у потпуности одговарају ситуацији и положају у којем је се у то време нашла и благоверна кнежевска кућа Деде–Јанковића. Управо у таквоме времену је живео и умро благородни Конте Илија, чији је ''господски лик'', рекосмо, тако живописно описао велики Матавуљ. Ваља истаћи да су кроз сва столећа трајања овога витешкога и кнежевскога рода, његови припадници остајали верни своме Српству и Православљу. О овоме сведочи и хералдика ове благородне породице. Грб благородних Јанковића је ванредно живописна и развијена хералдичка композиција. Штит је раздељен на три поља. У глави штита, у плавоме пољу, је златна хералдичка грофовска Круна, као символ староставнога Благородија овога рода, као и његовога достојанства (ранга). У беломе пољу, са десне хералдичке стране је црни, окруњени, орао у полету, са мачем у десној и теразијама у левој канџи. Ова Краљевска птица, тако символише столетну решеност припадника овога рода, да војују за правду. У левоме, пак, пољу штита, које је жуте боје, пропет је црвени, окруњени лав, оружан плаво (тј. са плавим језиком и канџама). Истоветни Краљевски символ се понавља и у челенци грба (од појаса), а читаву композицију употпуњују витешка кацига и црвено-златни (десно) и плаво-сребрни (лево) плашт грба. Девиза грба, ипак, најречитије сведочи о неодустајниме националноме определењу припадника овога благороднога колена, без обзира на столетну припадност сабору венецијанскога, а потом и аустро-угарскога Племства. Наиме, девиза овога грба гласи: «ВСЕ ЗА СЛАВИНСТВО» (реконструкцију овога грба је зналачки начинио арх. Драгомир Ацовић, Главни херолд и председник Српскога друштва за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику «Бели орао»).

Грб у сали Двора Јанковића-1987   Елем (назвали је Контесом, Грофицом или, по нашки – Кнегињом), кћер Господара Илије Деде–Јанковића, Госпожа Олга, јесте спона између фамилије Десница и благороднога дома Деде–Јанковића и (даље) Јанковића–Митровића. Наиме, она беше удата за господина Владимира Десницу, председника (у документима стоји: ''начелник'') општине Обровац. Према сведочанству Господара пуковника Милоша Н. Синобада, Владимир Десница налазио се на листи од укупно тринаест најугледнијих Срба у Далмацији. На тој листи заузимао је завидно девето место (види: Милош Н. Синобад; ''Племе Синобад 1600. – 2000.''; Српско културно друштво ''Зора'' Книн – Београд; Београд; 2000.;). Њихови синови беху, већ помињани, адвокат др. Бошко Десница (Обровац, 1886. – Задар, 1945.) и господин Урош Десница. Као што знамо, др. Бошко је имао сина Стојана, такође адвоката по занимању. Свакако, он је понео име по своме славноме претку, Витезу од Светога Марка и Сердару Стојану Јанковићу! Стојанов је брат од стрица (Уроша) био изданак високоплеменитородне српске властеоске куће, господин Владан Десница, којему посвећујемо недостојно и ташто ово наше писаније! Међутим, речено, нипошто не исцрпљује причу о јуначкоме српскоме колену Десница. Ова племенитородна породица давала је и друге јунаке, достојне својих славних морлачких предака. Један од, свакако, најистакнутијих јесте и легендарни Илија Десница, који је био један од првих устаника против усташа непосредно после почетка њиховога дивљања на крајишким просторима. Наиме, он је био један од оних који је се дигао на оружје далеко пре самога Четничкога Војводе Момчила Р. Ђујића и осталих. Он је, уосталом, предводио и чувени напад у којему је од хрватске усташке зверади ослобођен Дрвар, који данас поново чека некога новога Илију Десницу!

Владан Десница   Прича о пореклу и животу Владана Деснице нас, донекле, може подсетити на причу о пореклу и животу једнога његовога много познатијега и славнијега ''колеге''. Реч је, дакако, о великоме српскоме књижевнику, Јовану Дучићу. Требињска кућа Дучића је дала Српству велики број значајних имена за нашу културну, војну и економску историју (сетимо се, на пример, витешкога Калуђера и четовође оца Нићифора /Дучића/...). Дучићи су, пак, потомци средњевековне, староставне српске племићке породице Владиславића. Управо зато је и Јован Дучић писао књигу о славноме Грофу Сави Владиславићу–Рагузинскоме. Такође, помало је Дучићу и Десници сличан и један савремени српски књижевник и Витез! Говоримо о благочестивоме песнику и првоме председнику Републике Српске, Господару Радовану Караџићу, који је такође племенитога рода! Овај истински Аристократа данас, с' свога благородија, смета читавом ''демократском'' и ''цивилизованом'' свету. Ништа зато! Тај Витез духа и пера, као год Десница и Дучић пре њега, зна да је Христос победио свет и да је: ''Срб Христов, радује се смрти''! Караџићу и Дучићу је Десница сличан и по стваралачком полету, типичном за Србе динарскога типа. Горштачка и ратничка крв спушта се низ њихова пера и натапа хартију под њима духом Христочежњивога Мучеништва. Горштачка и ратничка крв колала је жилама књижевника Деснице и терала га на стварање све нових и нових дела од непролазне важности. На жалост, данас је посао спашавања од заборава лика и дела овога нашега великана једнак послу Сизифовом. Владана У. Десницу је темељно заборавио не само прости народ српски, већ и српска стручна јавност. Свакако, незаслужено!


   Са Светима упокој душу раба Твојега Владана, Господе, јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове векова. АМИН.


Грб кнежевскога, сердарскога и витешкога дома Митровића-Деде-Јанковића (изображење Dipl.Ing.Arch. Драгомира Ацовића КВ)




Ненад М.Јовановић




(Објављено: «Збиља» бр.81.-82.-83.; јун-јул-август 2002.; стр.9.-12.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер