Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ДИЈАСПОРА


Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле и Немања Мрђеновић
Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле
и Немања Мрђеновић



     У вокабулару сваког србског националисте «дијаспора» је врло честа реч. Можда би било прикладно рећи, нажалост. Нажалост, јер огроман број наших националиста, интелектуалаца је у емиграцију отишао силом а не милом.
    Почеци србске дијаспоре сежу још у најдаљу историју, још од првог дужег заустављања на једном простору, сви остали припадници србског народа, који су се раселили даље од главнине, могли су се сматрати дијаспором.
    Ипак, данашња дијаспора је посебна прича. Ми у расејању ( реч која је прикладнија и србскија и која осликава појам који описујемо) имамо трећину укупног броја Срба, тачније око три милиона. Имамо неколико генерација, али ствари се на том пољу мењају, нажалост не на боље.
    Како ми рече један руски националиста: ˝Емиграција је болест, твоја земља те није прихватила и одбацила те је као што организам одбацује страно тело.˝, ипак ова дефиниција има и изузетак, посебно у србском случају. Главни изузетак је то, што је комплетна наша емиграција која је настала непосредно после Другог светског рата уствари била здрави организам који је побегао од малигног комунизма, односно социјализма. Касније добијамо и емигранте који одлазе из економских разлога, али и њих у емиграцији сачекују Срби националисти и агитују у своје редове. Напокон добијамо и мноштво избеглица деведесетих година двадесетог века, од којих су већина били и националисти, са мизерним и занемарујућим бројем космополита и авантуриста који су побегли од режима Слободана Милошевића.
    Дакле ако су у емиграцију отишли све сами Срби националисти, где је онда проблем? Одговор је у другој генерацији! Та прва генерација емиграната је увелико поклекла у питању националног васпитања својих потомака. Вероватно уљуљкани у сигурност сопствене личности, нису посветили довољно пажње формирању јасне националне дефинисаности код своје деце, а на другој страни западне земље у које су се населили су посветиле огромну пажњу и напоре у асимилацији свих придошлица. Деца славних србских четника махом ни не хају за своје порекло. Они који се могу назвати националистима су заиста велика мањина, али и њихов национализам нема никаквог утицаја на трећу генерацију, која је већ потпуно асимилована.
    Почетком деведесетих у Србији се буди национализам и квазинационализам, он природно утиче и на Србе у дијаспори, они се буде у свом национализму наслеђеном од родитеља који је вероватно и најближи органском србском национализму, али се разочаравају у Србе у матици. Дијаспора је учинила огромне напоре да помогне борбу Срба у својој Отаџбини, али су се ти Срби понели као несрби. Огромне количине новца су покрадене и проневерене. Стратешки маркетинг је увелико подбацио, Срби у дијаспори који су покушали да новцем осигурају лоби у корист Срба добили су свој новац назад и нису били у могућности ишта више да учине. Дакле, њихови напори су заустављени, а ослонац из Србије нису имали, природно прва генерација се осећала разочарано, друга је била увређена а трећу није уопште брига.
    Ако се број Срба у Србији не увећава вековима, то можемо објаснити невереоватно великим цифрама пострадалих у ратовима, абортусима и емиграцијом, али зашто се онда тај броје не увећава ни у дијаспори!? Због асимилације. Срби у дијаспори и сами чине напоре да сачувају корене, али ако у тој борби остану сами, осуђени су на пропаст. Сваки народ има дијаспору, и то је добро за једну земљу, како је то добро можемо питати Хрвате или Шиптаре којима је њихова дијаспора обезбедила логистичку подршку света у њиховим монструозностима. Борци за очување Србства међу нашим расејањем морају имати подршку из земље. Западно друштво је управо из тих разлога и организовано као потрошачко, родитељи немају времена да се посвете деци, децу одгаја држава, држава се залаже за мелтинг пот Новог светског поретка, и ту је крај сваке нације.
    Србија мора повести рачуна о својој дијаспори због себе саме, јер њој више не треба њихова матреијална помоћ већ интелектуална и маркетиншка. Свети владика Николај охридски и жички био је један од најпознатијих србских емиграната у нашој историји. Управо је Равноапостолни владика Николај често говорио: ²Када кућа гори, пожар се из вана гаси²!
   Наш владика и тадашња емиграција су се заиста трудили да буду добри ²ватрогасци², док је Отаџбина горела у паклу комунизма они су се свим силама трудили да тај пожар и угасе. Ево од тада је прошло мало више од пола века, а ватра не да није угашена него се и појачала. Ватра постаје све јача и јача а ватрогасаца је све мање и мање.
   Николајеви савременици одлазе у заслужену пензију, али проблем је што је све мање оних који су спремни да наставе њиховим путем. Све је више Срба ван Србије, али је све мање оних који су речима и делом уз наше крштено Отачаство. Наши стари су певали: ²данас нама кажу деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности плаше² они су имали образа и дела која су то демантовала и они су са разлогом одговорали: ²Добра земљо моја, лажу! Ко те воли данас, тај те воли. Јер зна да си мати; јер пре нас ни поља ни кршеви голи не могаше другом свесну љубав дати. И данас, кад дође до последњег боја, неозарен старог ореола сјајем, ја ћу дати живот, отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем...²
   А шта ће данашњи Срби рећи, шта смо ми спремни да дамо? Данас се од дијаспоре не траже ни животи, ни материјална добра, тражи се само мало пажње.
Србија је данас оклеветана и у црно обојена у целом свету, та негативна слика и саму дијаспору увелико саплиће, па национални интерес постаје и лични интерес сваког појединца, сваког србског емигранта - пружити истину.
Истина као што знамо не може бити ни лева ни десна, мала или велика, истина је непромењеива форма и заједничка свима. Зато Срби треба да се окупљају око истине, да саборују у истини. Да се не свађају и не туже пред судовима страних земаља и тако још више затамњују, већ црну, слику о Србима. Да не буду једни другима конкуренција него братија.
   Само слога србина спасава, ето истине. Истина је ту међу нама већ дуже од хиљаду година, а ми је не видимо. Па, како онда странци да је виде!?
Сложени и обожени, постаћемо и умножени, а као такви бићемо и спасени. Срби у емиграцији имају прилику да виде и да живе са многим народима, да виде како се они понашају једни према другима, ми треба да учимо од њих.
Нада сваког народа, и сваког појединца, сваке породице која је основна ћелија здравог друштва, је нова генерација, будућност, потомци. Будућност србске нације је србска омладина, Срби који су ²напољу² су део истог тог националног корпуса, и они имају дужност и обавезу да помогну свој народ и своју земљу, колико ко може. И они који су напаћени отишли морају знати да Србија није ни Милошевић ни Ђинђић, није Србија ни Дража ни Тито, Србија је мајка сваког од нас понаособ, сви смо јој дужни као родитељу.
Како јој дијаспора може најбоље помоћи? Тако што ћемо бити добри људи. Тако што нећемо чинити неправду, што нећемо красти ни гневити се, тако што ћемо бити вредни и угледни. Тако што ћемо поштовати обичаје и законе народа и земље у којој смо, тако што ћемо бранити и чувати своју веру и обичаје. Тако што ћемо завршавати школе и факултете, постајати научници, уметници, радници, и верници. И уз све то, остајати свесни и поносни свога порекла, и као такви, угледни, чланови друштва саопштавати свету истину о нама.
Ако странац упозна сто Срба и о сваком стекне добар утисак, нема тог CNN-а који ће га у друго уверити. И наравно, коначним повратком у нашу земљу, уношењем у њу наших стечених знања и добара, улагањем у њену, тј. нашу будућност.
Излаз је у саборности, време ја за буђење; кућа нам гори а ми спавамо, време је да пожар гасимо. Време је да се сабирамо. Да сабирамо снаге Србства како у самој Србији тако и у остатку света. Улога дијаспоре у том делу је пропорцијална њеној величини. Дакле ако од неких десет милиона Срба, око три милиона живе ван Србије, то значи отприлике трећина нашег народа уопште, па је и део посла који лежи на плећима те дијаспоре отприлке трећина од укупног напора.
Дијаспора је један од најбитних елемената у формули србског успеха и опстанка. Срби у њу полажу велике наде, и србски националисти су потпуно свесни тог значаја.
    Битно је и да Срби у Србији поведу више рачуна о својим сународницима изван земље, првенствено мислимо на власт у Србији.
    На прошлим изборима дијаспори је дато право гласа, дијаспора га није искористила у обиму који се од ње очекивао што је изазвало огорчење бирача у Србији. У овом случају неколико чињеница је превиђено или намерно прећутано. Као прво, у дијаспори се налази огроман број Срба који немају држављанство СиЦГ, а због нерегулисаног закона у овом пољу, ти људи немају ни прилику да реше овај, за њих велики, проблем. Друга битна чињеница је и да је процедура за гласање у иностранству била таква да је многима било онемогућено да гласају из разлога што су им застарели пасоши СиЦГ а што је још битније и због огромних раздаљина које су морали прећи да би убацили листић у гласачку кутију (У Аустралији постоји огроман број људи који су морали прећи неколико ХИЉАДА километара да би дошли до србског конзулата и гласачког места). На крају долази и етичко питање са којим су се рвали малобројни који су били у коначној прилици да гласају, а то је: Какво је моје морално право да одређујем председника Србије, ако не живим у истој!? Ово питање јесте дискутабилно, али ако би се решила техничка питања, например гласања путем поштанског писма и лакше стицање србског држављанства, ово треће би се дефинитивно јављало у драстично мањем броју.
    Дакле утицај наше дијаспоре мора се осећати на унутрашњој политици да би се од ње могло захтевати да поправља нашу спољну политику, управо у којој и лежи њена непроцењива вредност. Наша дијаспора мора имати могућности да утиче на своју земљу да би могла легитимно да се бори за лобирање, удносно утицај на политике других (развијених) земаља.

Немања Мрђеновић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер