Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



О ГРБУ ФАМИЛИЈЕ
ЈОВАНОВИЋА-ЂАКОВАЦА-ПОПОВА


Грб фамилије Јовановића-Ђаковаца-Попова (изображење Мирослава Бошкова, академскога сликара)


Спомен обележје на Чегру у Нишкој Каменици    Пред нама је хералдичко знамење фамилије Јовановић, зване још и Ђаковци или Попови, која потиче из села Нишка Каменица. Јовановићи-Ђаковци-Попови су једна од ретких старинских породица у овоме крају. Наиме, већина других каменичких родова су досељени на ово подручје после великога одлива становништва познатога као Велика сеоба Срба (1690.), као и касније током столећа турске окупације. Иначе, Нишка Каменица је позната у српској повести нарочито по пољу Чегар, које се налази у његовоме атару и на којему се одиграла чувена битка 1809. године, када је погинуо славни Војвода Ресавски Стеван Синђелић са хиљадама својих Ресаваца. Поуздано се зна да су овде Јовановићи старинци, јер су из ове куће потицали сви каменички Свештеници кроз векове. Управо због тога ова фамилија већ вековима носи и име Ђаковаца (односило се се на грану која потиче од прворођенога сина, који је прво рукополаган за Ђакона, а доцније и наслеђивао оца на Парохији), као и име Попова (односило се на читав род и све његове гране). Породично родословно памћење сведочи о двадесет и једноме Свештенику из ове куће, а та дуга Свештенослужитељска лоза је прекинута крајем XIX века. Ових неколико генеалошких података битни су                                                   за разумевање символа употребљених у обликовању                                                   грба Јовановића!

Грб Јовановића-Ђаковаца-Попова (изображење Рада Павловића, Иконописца са благословом Његове Светости Патријарха Српскога Г.Г. Павла)    Овај знамен је осмишљен децембра 2004. године Господње од стране једнога од његових баштиника, Ненада М. Јовановића, док је изображен (његова прва верзија) руком господина Рада Павловића, иконописца са благословом Његове Светости Архиепископа Пећскога, Митрополита Београдско-карловачкога и Патријарха Српскога Г.Г. Павла. Дакле, и овај грб је израђен на сличан начин на који су израђени сви остали грбови из серије грбова које је осмислио и извео наш Одбор за хералдичке и генеалошке студије. Речени грб је осмишљен као одговор на изражену жељу четворице глава породица, које данас чине фамилију Јовановић. Од тада, овај грб је у употреби као знамен ових породица.

    У овој стилизацији, грб је опремљен штитом полукружнога или тзв. ''шпанскога'' типа. Карактеристично (и не тако често у српској хералдици) јесте то да је при осмишљавању овога хералдичкога знамења примењен хералдички поступак тзв. ''counterchange''-а. Наиме, по вертикали, штит је подељен на поље беле (десно) и поље црвене (лево) основе. По овој вертикали и у поменутим бојама, мењају се сви хералдички елементи присутни на штиту.
    Основни елеменат овога грба јесте пуни (у западној хералдици га називају и ''грчким'') Крст, који је десно црвене, а лево беле боје. Управо овакав Крст, подсећајући на Крст Светога Георгија, упућује на овога Светога Великомученика, као на Крсну Славу Јовановића-Ђаковаца-Попова, као, уосталом и читавога села Нишка Каменица. Наиме, у Средњем веку је у Каменици био Манастир Светога Ђорђа, којега су Турци разорили у XV веку. Данас је обнова овога Храма у току (озидан је и стављен у Богослужбену употребу пре неколико година), тако да данас ово село има две Цркве (ту је и Храм Светога Николе из 1835. године Господње).
Основни грб Јовановића-Ђаковаца-Попова    Елем, у краковима описанога Крста је распорећено по пет карактеристичних мањих Крстова заобљених кракова (десно – црвени на беломе, а лево - бели на црвеноме). Један исти такав мањи Крст је постављен (counterchange: десно – црвено, а лево – бело) на средину већега Крста, тј. на месту саусрета његових кракова у самоме центру штита. Дакле, на штиту је укупно двадесет и један мањи Крст, што упућује на двадесет и једнога Служитеља Олтара Господњега из породице Јовановића. При томе, средишњи мали Крст символише Родоначелника ове Свештеничке лозе, чије име се данас не зна. Иначе, овакви Крстови заобљених кракова су карактеристични за Србију, нарочито током XIX века. Јављају се на бројним обележјима епохе и због тога су и доцније широко коришћени (јављају се на бројним спомен обележјима, ордењу...). Важно је да се истакне да је овакав Крст (црне боје), годинама пре устројавања грба, један од баштиника (и његов творац), Ненад М. Јовановић, користио као свој символ на подобије беџа. Одатле је овај символ (у нешто измењеноме облику) унет и у грб.
    Грб је опремљен и витешком тешком кацигом, какве је била уобичајена и у српској хералдици од XIV века. Изнад кациге, у челенци грба, налази се литургијски Путир, украшен драгим камењем. Употреба овога символа јасно упућује на наслеђе и традицију овога рода, као и на његово столетно и неодустајно слављење и сведочење Бога Живога и Истинитога. Интересантно је и мишљење Благороднога Господара, Витеза Џорџа Лакија (из Канаде), ''Беџ'' Ненада М. Јовановићапредседника Међународнога удружења аматера хералдичара, који за овај грб има само речи хвале и који вели да код њега он изазива, готово, утисак ''темпларскога'' (управо због боје и елемената на штиту и због поменутога Путира).
    Плашт грба је и десно и лево црвено-бели, а лента са девизом грба је богато изувијана испод штита са црквенословенским натписом, који садржи Богонадахнуте Јеванћелске речи: ''Верујем Господе помози мојему неверју'' (Мр.9.24.). Ове речи, између осталога, упућују и на тежњу изражену у данашњему поколењу Јовановића-Ђаковаца-Попова, а према обнављању породичне традиције. Ваља напоменути да је и овај мото преузет са поменутога ''беџа'', који је у употреби био и пре настанка грба.


Коло у Нишкој Каменици (поч. XX века)


+ + +



Одликовања Живка Ђ. Јовановића


Живко Ђ. Јовановић    Описани грб су за свој прихватиле главе све четири породице ове фамилије, те га можемо сматрати хералдичком ознаком породица: Ђорђа Поповића-Јовановића (земљорадника из Нишке Каменице), Радослава Јовановића (пензионисани самостални инспектор полиције из Ниша), Миодрага Јовановића (грађевинскога техничара из Београда) и Ненада М. Јовановића (вероучитеља из Београда). Иначе, од некада велике фамилије Јовановића-Ђаковаца-Попова, ово су данас једини представници, а читава фамилија је спала на свега једанаест душа!
    Први заједнички предак ових породица је Протојереј Ђорђе Јовановић (чукундеда). Он је последњи (двадесет и први) Свештеник у дугој лози каменичких Пароха из овога рода. Рођен је половином XIX века и почива у Порти из северни зид Храма Светога Николе у Нишкој Каменици. У родословноме памћењу је остали и: његов отац – Свештеник Јован (наврндеда), деда – Свештеник Јанко (курђел), прадеда – Свештеник Иван (аскурђел) и чукундеда – Свештеник Јеленко (курђуп). На жалост, имена остале шеснаесторице каменичких Свештеника из рода Јовановића-Ђаковаца-Попова данас нису позната њиховим потомцима.
    Сви данашњи припадници ове фамилије потичу од двојице синова Проте Ђорђа и његове жене Босиљке (имали су и три кћери): Живка (17. децембар 1879., Нишка Каменица - + 30. октобар 1965., Ниш) и Николе.
Косара Јовановић    Живко Ђ. Јовановић, као старији син, је први који је прекинуо столетну Свештеничку традицију Јовановића и постао је угледан правник, заузимавши највише положаје у оквиру правосудне власти тих бурних, опасних и превратних времена. Остаће упамћен у повести Србије, као последњи председник Државнога савета Краљевине Југославије и као први председник Врховнога суда ФНРЈ. Такође, био је резервни капетан II класе Краљевске војске, а последња јавна дужност, коју је обављао до смрти, била је дужност председника Епархијскога савета Епархије Нишке. Сахрањен је у Нишу са својом супругом Косаром и таштом Савком Петровић (рођ. Тривунац). Одликован је више пута (Албанска споменица; Краљевски Орден Светога Саве III реда; Краљевски Орден Југословенске Круне IV реда и Краљевски Орден Југословенске Круне III реда). Његова супруга Косара (1860. - + 1948.) беше кћи Владислава Петровића (рођ. 1854., Радованци), председника суда у Шапцу и поменуте Савке Тривунац (1860. - + 1920.). По линији Савке Петровић (рођ. Тривунац), предак ове гране Јовановића је и извесни Јанаћко (рођ. почетак XIX века), који је убивши некаквога Турчина у Старој Србији (данашња тзв. ''Б.Ј.Р. Македонија''), пребегао у Кнежевину Србију...

Одликовања Борислава Ж. Јовановића


Борислав Ж. Јовановић    Елем, Живко Јовановић је имао двојицу синова: Ђорђа (из брака са Персидом је имао две кћери) и Борислава Јовановића (24. септембар 1914., Пирот – 29. јул 2004., Београд). Слично своме оцу, дипл.инж. Борислав Јовановић је био веома угледан у оквирима своје професије. Такође, попут оца, Отаџбини је служио и као резервни капетан II класе. Кратко време је био и на дужности помоћника министра лаке индустрије, а био је и директор Здружене електропривреде... Одликован је више пута (Орден Рада I реда; Орден Заслуга за народ са сребрним зрацима; Орден Братства и јединства са сребрним венцем и румунски Орден 23. август IV реда). Борислав је, пак, из брака са Зорком Јовановић (25. септембар 1924., Сарајево) имао кћер Босиљку и сина Миодрага (6. април 1952., Београд). Овај, пак, Миодраг је из брака са Љиљаном Ђукић (11. јануар 1952., Смедерево) изродио синове Душана (6. септембар 1972., Београд) и Ненада (26. април 1974., Београд). Поменимо да је поменута Зорка Јовановић пореклом из Алексинца, кћер Тихомира Јовановића (1881/2., Алексинац - + 1941., Алексинац) и Даринке Станковић (1893., Сурдулица - + 1959., Београд). Љиљана Јовановић, пак, је кћи Венијамина (Вељка) Ђукића (+1978., Смедерево) (сина црквењака Ивана из Врлике и жене му Стане Рацић) и Љубице (роћ. Марковић)... Миодрагов млађи син, Ненад, је ожењен Јасмином Мијатовић (25. јун 1978., Ужице) из Бајине Баште, кћерком Сретена и Светлане. Овим браком, Јовановићи су се ородили и са тамошњим фамилијама Станојловића, Петковића, Бешлића... Овиме је (за сада) исцрпљена ова грана фамилије Јовановића-Ђаковаца-Попова, али ће се, ако Бог да, она ускоро увећати...

Предак Јанаћко - седи (снимљено средином XIX века)      Гроб Живка и Косаре Јовановић и Савке Петровић


    Друга, пак, данашња грана овога рода потиче од другога сина Проте Ђорђа – Николе Јовановића. Он је остао на имању у Нишкој Каменици, где се бавио земљорадњом. Са супругом Јованком је имао шесторо деце, од којих само једнога сина – Светозара. Светозар је био второбрачан. Са првом женом, Ружицом, имао је једно, а са другом – Видосавом је имао четворо деце. Интересантно је да је Светозар, поносан на своје порекло, званично променио своје презиме у Поповић.
    Прво дете из другога брака Светозаровога је, горе поменути, Ђорђе (задржао је ново очево презиме Поповић), који је, такође, баштиник овога грба. Елем, он је, попут оца, второбрачан. Из првога брака, са Ружицом, има три кћери (са бројним унучичћима). Но, из другога брака, са Славком, нема потомства!
    Млађи Ђорђев брат, Радослав Јовановић, је глава четврте породице рода Јовановића-Ђаковаца-Попова. Он из брака са Мирјаном има два одрасла сина: Александра и Јована Јовановића. За разлику од свога рођенога брата, Ђорђа, Радослав је задржао старо породично име Јовановића.

Ђорђе Поповић (Јовановић)      Миодраг Јовановић      Ненад М. Јовановић


    Наведени припадници ове фамилије Јовановића, која данас броји свега једанаест душа, јесу баштиници овога грба. Повест овог рода се протеже кроз неколико столећа, а по именима нам је уназад познато осам колена ове фамилије. Наиме, поменути каменички Свештеник о. Јеленко је осмо колено (курђуп) од Александра, Душана, Јована и Ненада Јовановића, пред којима је дужност да продуже лозу Јовановића-Ђаковаца-Попова кроз столеће на чијему смо почетку...


Грб Јовановића-Ђаковаца-Попова (као вез суботичке фирме ''Вобис'')

Ненад М. Јовановић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер