Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Фјодор Михаилович Достојевски



Грб француске Краљевске Династје Орлеан



МИСЛИ О ЕВРОПИ:
РЕПУБЛИКА ИЛИ МОНАРХИЈА



Фјодор Михаилович Достојевски



    Републици у Француској, чини ми се, дошао је крај.

    Република не може даље опстати, јер је у Француској свима дозлогрдила. А и шта је, на пример, република, као што је Тјерова, мада има више присталица него и једна француска републиканска партија? То је нешто потпуно негативно. Није једном само баш Тјер казао за своју републику: да је она “неопходна у главном зато, што ни један други облик владавине, ни једна друга партија у Француској сада нису могући”. Али тако негативна вредност никако не може смирити уморну Француску која жуди за поретком, па ма је стало и напора да га одржи. Тим пре што тај негативни, и ваљда једини могући облик владавине у садашњој Француској - никако не слаби друге партије; напротив, буни их и потпирује својом негативношћу; а свака друга партија је убеђена да она, ако се упореди са негативном републиком, носи у себи нешто позитивно и стално за Француску. Тумачити републику тако како се тумачи Тјер, значи ни сам у њу не веровати. Ето зашто сваки Француз и нехотице гледа на републику као на нешто пролазно, скоро као на неко зло, више или мање неизбежно. Такво неподношљиво стање мора проћи само по себи.

    А како стоји са легитимном монархијом?

    Претпоставимо да се гроф од Шамбора попео на престо, да су се републиканци растурили, земља мало помало смирила, бар привидно, и да све у новом поретку тече прилично глатко. Не уверавају ли неки легитимисти да би “гроф од Шамбора дао Французима бар осамнаест година мира и спокојства”? Питање је само: а шта даље? Како ће се решити судбина Француске баш и да се неки гроф од Шамбора и утврди на престолу? и како ће се умирити Европа и свет?

    Луј Вејо (Veuillot) уверава: главна моћ претендента састоји се у томе да ни за трун не промени своје принципе; у том случају ће он бити у могућности да спасе и умири Француску”. Да, али шта ће то учинити нови краљ да спасе Француску; и шта тачно значи у овом случају реч: могућност?

    Суштина принципа грофа од Шамбора састоји се, на првом месту, и у главном, у томе да је његова власт - законита власт; што затим долази, то је већ таква збрка да није лако схватити како се тако идеалне ствари могу да појаве у стварности. То јест, ако и јесу и одвећ познате и одвећ неидеалне све оне опруге које држе сада ону партију која проглашава монархију, сам Хенрик V, и сви они који мисле као он (јер има и таквих међу његовим присталицама), скроз су идеалне и немогуће појаве. Али није ствар у томе да краљ лично буде убеђен у законитост своје власти, него треба да сви Французи у то поверују. Ако се догоди ово последње, Француска, разуме се, неће имати шта више да жели; опет ће бити моћна, први пут у овом столећу једна целина, биће срећна и слободна више него икад.

    Цар Наполеон III је за време свог царовања морао сву своју снагу да троши на јачање и учвршћивање своје династије у Француској. Да је био поштеђен те кобне и непрекидне бриге, сигурно би се одупро да не буде седанске катастрофе. Али стремећи оном кобном циљу, морао је да се лаћа много чега што није доприносило срећи Француске, него једино учвршћивању Наполеоновог дома. Французи су то јасно схватали; све поступке цара сматрали су: да не само да не иду на срећу Француске, него да су неоспорна несрећа за њу. На тај начин, без обзира на ореол необичне моћи и славе у то доба, Французи су се ипак, и даље, за све време царовања Наполеона III, осећали у неодређеном, несигурном положају; јер, кад сама глава владе не верује у сигурност своје власти, још мање су могли веровати Французи. - Рецимо сад, да се баш догоди то чудо: да сви Французи поверују у законитост власти грофа од Шамбора, и он према томе остане потпуно поштеђен брига Наполеона III - онда су, разуме се, сви циљеви постигнути. Видећи поверење у себе код својих поданика, краљ од своје стране неће моћи да њима не верује. Тада, не плашећи се ни завера ни испада против себе, он би дао све слободе својим поданицима - слободу штампе, зборова, унутрашње самоуправе, слободу живота, слободу увођења и самог комунизма - само ако то не би шкодило целини, свима.

    Али такав склад је - идеал потпуно немогућ. Нећемо понављати мишљење Deily News-а или Times-а или Тјера, или Токвила у недавној његовој беседи о томе да је Француска земља по преимућству демократска, и да је зато у њој легитимизам немогућ. Демократизам француски је током целог столећа много оспораван, и то питање није ни изблиза решено. Ми обраћамо пажњу само на предубеђења против старе монархије, која су се већ укоренила у Француској; на столетну одвику од ње, на столетне сасвим нове навике, на шест или седам поколења Француза, који су расли после монархије, и, најзад, на народ, на прост народ, који је потпуно заборавио на стару монархију, који је никако не зна, нема о њој никакав тачан појам, и који сигурно да сада више не разуме: зашто да се заклиње Шамбору, да посипа пут пред њим цвећем и љуби копите његовог белог коња? Гроф од Шамбора је објавио: да он није краљ једне партије, већ жели да га сви изаберу. Али у том и јесте сва фантастичност његовог сна, што је он, изгледа, потпуно уверен: да је такав избор могућан. “Без општег пристанка свих Француза на закониту власт краља, Французи не могу бити срећни” - веле легитимисти. Добро, али како да се добије тај општи пристанак? како да се прескочи сто година? Све је то као сан. Понављамо: сви ти што теже да прогласе монархију даду се потпуно разумети, али гроф од Шамбора који озбиљно верује да га сви хоће, и да он није човек партије - и нехотице се чини сулуд човек.

    Ни легитимисти, који раде смишљено да би се дочепали положаја; ни клерикалци, који поступају имајући у виду своје особене, специјалне циљеве, свој status in statu, нису ваљда без неког разумног плана, не верују ваљда озбиљно у неки фантастични општи пристанак, који ће изненада, сасвим готов, пасти с неба. А ако је тако, какав је онда то план? Одвећ мало би било само ући у Француску, сести на престо, бити окружен послушним бајонетима Мак-Махона, и почети царовати - треба и учинити штогод! Треба донети собом какву нову мисао, рећи какву нову реч која би имала снаге да ступи у бој са злим духом неслоге целога столећа, са анархијом, са бесциљним револуцијама. Имајте на уму: да тај зли дух носи у себи страсну веру у себе, и не дејствује само парализом одрицања и саблажњу најпозитивнијих обећања: он доноси друштву нову антихришћанску веру; значи нова морална начела; уверава да је у стању да преустроји сав свет поново, да учини све једнакима и срећнима, и тако заувек доврши вековечну Вавилонску кулу ставивши последњи, завршни њен камен. Међу поклоницима те вере има људи врло велике интелигенције: у њу верују такође и сви “мали и незнатни”, који живе трудно и теретно, који су уморни од очекивања царства Христовог; сви одбачени од земаљских блага, сви који немају, а у Француској тих већ има - милионима! и све је то већ сасвим “пред вратима”. Значи, свакојако треба штогод да рекне и учини гроф од Шамбора, иначе зашто да дође? А, шта ће бити у самој ствари? Од свега је највероватније да ће се опет населити и обновити Сен-Жерменско предграђе, да ће се клир обогатити, да ће почети улоге играти виконти и маркизи. Јавиће се много нових мода, много нових бон-мо, понешто ново у дворској етикецији, што ће се одмах и страсно примити на свима европским дворовима; јавиће се што ново на баловима и балетима, нове бомбоне, нови кувари. У малој дворани скупштине, којој ће дати неку безначајну власт, јавиће се, с једне стране, доктринари, с друге пак мали хероји левице, која ће због свог незгодног положаја ипак изгледати глупља од деснице. Затим ће почети да расте немо и нејасно незадовољство у народу. А зли дух, још врло млад, за то време ће сазрети, и сасвим ће се прозлити. Затим ће, једног дивног јутра, краљ потписати какву заповест... Париз ће букнути, војска ће кренути с кундацима - зли дух то већ очеличеном руком куца на врата...

    Сигурно је да већ и сада има људи међу легитимистима, а на челу им је сам гроф Шамбора, (неизоставно) људи који желе да поступају потпуно друкчије, чије су намере дубоке и племените. Они свакако жуде да ступе у борбу са злим духом и да га победе. То је њихов циљ, ради њега свакако и долазе. Али, жеље и дела су - две ствари. Питање је: како ступити у борбу са новим, разорним друштвеним начелом? Клерикалним насиљем и охолошћу ништа се више неће постићи.
(...)

    Шта је с тим ако папа дође у Париз, и римски католицизам завлада опет, с новим и нечувеним сјајем! Зар ће злог духа истерати победоносни и “непогрешиви” папа, а не “босоноги пешак папа”? зар ће злог духа истерати његови језуити, или лакомислени клерикалци, са својим status in statu, углађени, бестидни пробисвети? Не! зли дух је јачи и чистији од њих! Неће моћи гроф од Шамбора са том војском рећи своју нову реч. А ако не с том, с којом? Верује се сада скоро и нехотице да је гроф од Шамбора збиља више биће, биће најчистијег срца. И сигурно он и схвата у дубини своје душе: да је сва његова нова реч - баш борба за Христа, са страшним антихристом који се ближи; схвата да Француску треба спасти, вратити њене мудраце Богу, излити у срца милиона “некрштених” радника благодат Христову, и упознати их први пут са његовим светлим ликом. Чиме би иначе могао спасти своју Француску најхришћанскији краљ? И он говори сам да иде да је спасе, и да верује да ће је спасти. Он сигурно зна да је суђено да се на француском тлу догоди први сукоб између новог друштва, што се ближи, и старог стања ствари. Он сигурно зна да зато и дрхти све француско друштво, сви моћни и обдарени земаљским благом, да зато и траже у очајању ма какву чврсту владу, да траже снагу коју не налазе, да су једино због отпора том новом непријатељу што се ближи довели на престо Наполеона III; и, ако сада пристају на грофа Шамбора, то је опет једино у нади: да ће он собом донети неку нову моћ којом би их заштитио. А ако је тако, где ће гроф наћи људе за ту страшну борбу? Да ли је и он сам довољно развијен да би борбу схватио? Поред свег свог доброг срца, сигурно да није. Може ли да се не збуни пред тако ужасним сиромаштвом средстава којима треба да се служи? Ако се не збуни - како да га у том случају не сматрамо или за човека ограниченог и невештог, или склоног лудилу? Где је одговор на наше питање? Чиме, дакле, којим средствима може легитимизам Француску спасти? Ту би био недовољан и сам Божји пророк, а камо ли гроф од Шамбора. И пророк би ту настрадао. Нови дух ће наступити, ново друштво ће несумњиво победити - као оно једино које носи нову, позитивну идеју, као једини излаз досуђен целој Европи. У то никако не може бити сумње. Свет ће се спасти тек пошто га посети зли дух... А зли дух је близу: наша деца ће га можда угледати...

    Да нас не бисте окривили због лакомислености, потрудили смо се да докажемо да је легитимизам - не само сада немогућ, него да није никако потребан Француској, никада није ни био потребан, нити ће бити у будуће, јер мање него ико и ишта има средства да Француску спасе.

    Дакле, у Француској - или монархија или република, други облик владавине није могућ. Ми смо о републици рекли да је свима дозлогрдила и да је засада немогућа. Постараћемо се да оправдамо те своје речи, да се не би сматрале као каламбур, или као нека намерна лакомисленост, и то ћемо учинити у једној од својих идућих забележака о “страним догађајима”.



Превод: Сергије Сластиков, Никола Љуљка




(Извор: Изабрана дела Ф. М. Достојевског, књига XXX: Политички написи, Народна просвета, Београд, 1933. Уредник: Исидора Секулић)



(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)




Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер