Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Чикага                 Грб Београдa


ДР. СЛОБОДАН М. ДРАШКОВИЋ
И ЊЕГОВА МИСАО


''Србија је вечна док су јој деца верна''


    Горње речи, свакако, спадају у ред оних заветних српских лозинки, које су дубоко урезане на таблицама срдаца свих светосавских националиста. Такође, ове речи спадају у ред оних српских крилатица, којима смо одавно заборавили творца и које смо сви понаособ прихватили као своје и које смо препознавали као одсјај бесмртнога народнога генија. Међутим, горње заветне речи је, данас већ далеке, 1963. године Господње изрекао др. Слободан М. Драшковић.

    Др. Драшковић је, упркос томе и на велику жалост и штету српску, данас још једна наша заборављена величина. Доњи текст нема за циљ свој да покушава такву претенциозну ствар, какво би могло да представља некакво ''спасавање'' др. Драшковића од некаквога ''заборава'', јер он нипошто није заборављен и изгубљен, будући да, уверени смо, благује тамо где је на једини вредан начин он упамћен, пронађен и препознат! И управо ово наше есхатолошко уверење оправдава и омогућава овај скромни труд на, макар делимичном, расветљавању дела једнога од наших најплоднијих политичких, геополитичких, националних, али и духовних мислилаца.

    Слободан М. Драшковић је рођен 5. (18.) априла 1910. године Господње у Београду, а светом се променио о Лучиндану 18. (31.) октобра 1982. године Господње у Чикагу. Самим околностима његовога рођења донекле је, већ, био зацртан остатак његовога животнога пута. Наиме, када је др. Драшковић био једва једанаестогодишњи дечак, његов отац, министар Милорад Драшковић је пао као прва велика српска жртва комунизма. Почивши Милорад Драшковић је био онај Министар унутрашњих послова у Краљевској Влади, који је крајем 1920. године Господње, својом чувеном Обзнаном осујетио покушај бољшевичке револуције. Због тога га је, већ идуће године, стигао комунистички убилачки куршум. Остаће, међутим, упамћено да је највећи српски крвник свих времена, Јосип Броз, 1948. на V Конгресу Комунистичке партије Југославије, говорећи о министру Драшковићу, признао: ''Тај господин је боље знао како да брани буржоаски систем, но што је Комунистичка партија знала да га уништи.'' (1) Елем, прерани губитак оца ће на др. Слободана М. Драшковића оставити неизбрисиви траг до краја земнога живота. Чак ће и његов млађи брат, као посмрче, понети очево име, тако да ће породицу Драшковића заувек пратити успомена о крсно – васкрсној и витешкој жртви министра Милорада Драшковића.

    Како било, Слободан М. Драшковић је завршио гимназију и Правни факултет у Београду, а доцније је у Минхену и докторирао у области економских наука. Као млади интелектуалац, био је запажена личност у политичком и националном животу међуратнога Београда. Био је и ванредни професор економске политике на Правноме факултету Университета у Београду, као и члан Института земаљске одбране. Међутим, посебно је значајна његова делатност, као генералнога секретара Српскога културнога клуба, у којему својству је морао да има плодоносне и делатне контакте са нашим националним величинама, као што су: Свети Јустин Ћелијски, Слободан Јовановић, др. Лазо М. Костић, Владимир Ћоровић, Александар Белић, Драгиша Васић, Стеван Мољевић и многи други, што је, засигурно, знатно утицало на његов интелектуални развој и формирање његове политичке мисли. О његовим политичко – идеолошким погледима из тога времена сведочи већи број његових чланака објављених у ''Српском гласу'', органу Српскога културнога клуба.

    После слома Краљевине Југославије др. Слободан М. Драшковић, као резервни Краљевски официр бива интерниран у заробљенички логор у Италији. У новембру 1943. године Господње је пребачен у логор XXIII у Оснабрику, где је развио веома богату националну делатност, на сузбијању разорне комунистичке пропаганде. Већ у децембру исте године, он у логору ступа у Заједницу југословенских официра за културно и физичко васпитање. ''Начела Заједнице су била верност краљу, влади, заклетви и подржавање борбе ген. Михаиловића. Она је била озбиљна и најјача национална организација у логору. Др. Драшковић се примио за једног од подпредседника у њој.'' (2) Посла у овој борби је било врло много, будући да су комунисти покушавали да развију необично живу пропаганду међу заробљеним официрима. Заслуга за њихово осујећивање, у великој мери, припада и др. Драшковићу! Одржавао је веома посећена национална и антикомунистичка предавања, која су ломила идеолошку кичму бољшевичке прелести. Доцније је у логору образовано и Професорско удружење ''Свети Сава'', чији је подпредседник такође био др. Драшковић. Међутим, посебно је значајна чињеница да је у јулу 1944. године Господње образован и Спортски клуб ''Душан Силни'', чији је председник био др. Драшковић. Значај овога догађаја лежи у томе што је тиме, под видом футбалскога клуба, напокон омогућено политичко организовање и деловање српских официра на српским основама, а не, као до тада, на југословенским. Наиме, овај спортски клуб је убрзо постао политичким покретом, којему је, за око три месеца, приступило чак око 900, махом млађих чланова. На овоме месту ваља подвући да је у томе логору тада било око 4300 заробљеника. Наравно, југословенствујушчим официрима није одговарао овакав начин деловања те, у новембру 1944., долази до разлаза др. Драшковића са Заједницом југословенских официра за културно и физичко васпитање. У своме последњем обраћању својим саборцима, 12. (25.) септембра 1982. у Чикагу, др. Драшковић се сећао ових дана: ''Ја мислим, а неки од вас знају кад смо били у Оснабрику, кад сам ја требао да говорим да ће ми поставити питање на које нећу моћи да одговорим. И кад сам ја завршио предавање, устао је један и каже: молим вас, ми желимо да ви нама јасно кажете јесмо ли ми српски или југословенски официри? Јел' можете да нам одговорите? Могу. Ми смо југословенски официри јер да смо Срби ми не би били овде него у Србији.'' (3) И, од овога времена ће комунизам и југословенство постати најчешћа тема политичких разматрања др. Слободана М. Драшковића!

    Елем, од овога тренутка одпочиње самостални политички рад организације ''Душан Силни'', која ће 1947. године Господње у С. А. Д. прерасти у Српски културни клуб ''Свети Сава''. Но, пре тога, после окончања Другога светскога рата, др. Драшковић ће провести читаву годину у Немачкој обилазећи групице ратних заробљеника, сузбијајући комунистичку пропаганду и мотивишући српске заробљенике да се не враћају у комунистичку Југославију. Због тога је велика заслуга др. Драшковића и на самоме настанку српске антикомунистичке и монархистичке емиграције! Године Господње 1947. се настанио у С. А. Д., где је постао чланом Српскога централнога националнога одбора (1947. – 1953.). Као оснивач и први председник Српскога културнога клуба ''Свети Сава'', развио је богату политичку и националну делатност. Основао је 1946. године Господње и угледни емигрантски лист ''Српска борба'', који и данас, милошћу Божијом, излази (до данас је изашло, већ, 1597 бројева), а под геслом: ''Уједињено Српство у слободној Србији''. Др. Драшковић је до својега упокојења и уређивао овај часопис, званични орган Српскога културнога клуба ''Свети Сава'', а сарађивао је и у низу угледних америчких часописа, где се залагао на разобличавању међународнога комунизма. У томе смислу је много пута и сведочио пред разним одборима америчкога Сената и Конгреса. О томе је остало и значајнога трага у Записнику Конгреса (Congressional Record) С. А. Д. Држао је и небројена предавања на ову тему и то на престижним местима попут: Университета Кембриџ, Удружења чланова британскога Парламента, Америчке више ратне школе, Националнога ратнога колеџа и др. Српску националну ствар је заступао и бранио на телевизијским и радио емисијама. Аутор је стотина чланака и брошура на национално – политичке теме, а нарочито се истичу његове књиге, које су и данас веома актуелне: ''Српски народ и српска политика'' (1947.); ''Tito, Moscow' s Trojan Horse'' (1956.); ''Којим путем? (Порука младом српском нараштају који Броз није успео да преваспита)'' (1967.) и ''Will America Surrender'' (1973.). Због својега непоколебљивога антикомунистичкога ангажмана и борбе, др. Драшковић је доживео признања у С. А. Д., док му је Отачаство у томе смислу и до данас остало дужно. Од признања поменимо само награду Лиге америчкога маринскога корпуса и награду Конзервативне странке С. А. Д.

    Када говоримо о национално – политичкој делатности др. Драшковића током деценија његовога живота у Америци, не можемо, а да не напоменемо да је се он, приликом несрећнога раскола 1963. године Господње, определио за Слободну Српску Православну Цркву. О његовоме залагању у томе смислу сведочи и чињеница да је на његовоме опелу, 21. 10. (4. 11.) 1982. године Господње, чинодејствовао сам Владика Иринеј (Ковачевић) уз саслужење четворице Свештеника: Протојереја Милана Радојевића, Протојереја Александра Ивановића, Протојереја Живана Стефановића и Јереја Живка Кајевића. У тим околностима никоме није било једноставно да се определи на ову или ону страну и, мада се недвосмислено и жестоко определио за Слободну Српску Православну Цркву, одговорност др. Драшковића, као лаика, није велика као одговорност Архијереја и Клирика на обе стране. У овоме смислу, меродавно је мишљење Преподобнога оца Проигумана Никанора Хиландарца, који је за раскол подједнако одговорнима сматрао и Патријарха Германа и Епископа Дионисија (Миливојевића). Преподобни Старац Никанор је говорио: ''Какав смо тек пример дали народу, наместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се, наместо мир да творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.'' (4) Елем, у таквим околностима, готово да и није било могућно остати неопредељеним и др. Драшковић је се определио у складу са својим гранитним антикомунистичким определењем!

    Из наше данашње перспективе, ово није једини политички став др. Драшковића, који би могао да буде подложан дискусији! Наиме, толика повезаност дела и делатности др. Драшковића са С. А. Д. нипошто нам не може пријати. Међутим, читаву ствар и не треба посматрати из визуре почетка XXI века, већ из угла четрдесетих, педесетих, шездесетих и седамдесетих година XX века. Наиме, у томе тренутку, у својим политичким и геополитичким разматрањима, он је (и то исправно) посматрао југословенство, као нашега највећега унутрашњега и комунизам, као нашега највећега спољашњега непријатеља. Са таквим, погледима др. Драшковићу и свакоме другоме, духовно присебноме и политички делотворноме, Србину је избор савезника тада био веома ограничен! У овој чињеници, у великој мери и лежи узрок наше данашње пропасти и на то је и сам др. Драшковић, на небројено места, указивао покушавајући да допринесе промени америчке политике према српскоме народу, који је у то време грцао под комунистичким игом и то (у доброј мери) управо њиховом ''заслугом''! Наравно и сам др. Драшковић је, без икаквога околишања и устезања указивао на ове чињенице.

    Врло је сличан случај и са декларативним (мада не одвише наглашеним), али недвосмисленим позивањем др. Драшковића на демократију. Наиме, он је на време и крајње разговетно упозоравао на њен одмакли процес дегенерације, који је у наше време попримио акутне облике! Као трезвен и образован политички мислиоц, он је непогрешиво препознао опасност у разузданом западњачком левичарењу и интернационализму, што никада није ни крио. Наиме, он је још пре рата препознавао и демократију, као могуће средство обмане и политикантске манипулације, па (још 1940.) пише: ''Пре свега, ако је тачно да има људи који само из разлога личне користи постављају питање Српства (а таквих заиста има), то још ни најмање не значи да проблем не постоји. Одувек је било па и данас има људи којима ништа није свето, и којима је данас Српство средство да дођу до власти, као што су им до јуче то били демократија, југословенство, интереси сељака, фашизам, комунизам, итд.'' (5) Међутим, то није све будући да је се годинама касније неуморно обрушавао на све оне, који су неразумно понављали, како ће, сама од себе, демократија срушити комунизам и донети препород друштвима, што су под њиме грцала. Колико је др. Драшковић био у праву, сведоци смо и ми данас! Он још тада и у положају у којему је се налазио, упорно је подсећао да српски пут, пре свега, подразумева борбу, јунаштво и слободу, што све стоји у потпуној супротности према демократији, каквом је ми данас емпиријски доживљавамо. Др. Драшковић (1947.) вели: ''Политика која се своди на прилагођавање другима, има најмање смисла у временима опште пометње, кад ни велике силе, којима треба да се прилагођавамо, немају циља, правца и одређене политике, него је своде на прилагођавање непријатељу, свом и нашем. Под тим околностима, политика прилагођавања великима не само нема оправдања, него се своди на самоубиство и пропаст, без части, без трунке мудрости, бесмислено, из страха од живота.'' (6) Наравно, узрок оваквој српској политичкој неприлагодљивости законима међународне политике он види у југословенству, које назива ''лешом за који смо се привезали'', ''политичком схизофренијом'' и ''негацијом Српства'', сасвим на трагу речи Светога Владике Николаја Српскога: ''Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера.'' (7) Елем, демократско гледиште др. Драшковића је готово архаично и данас може да делује дирљиво наивно, али чим би нам то и пало на ум, морали би се сетити времена и контекста, када је то писано! Па ипак, чак и када наступа са демократских позиција, он ни за педаљ не одступа са српскога полазишта и не помишља да некаквој ''демократији'' жртвује или подреди српски интерес. Зато он вели: ''Да сваки народ говори у своје име, то је демократски. Ми смо демократи зато што хоћемо да у име српског народа говоре Срби, да српске проблеме решавају Срби, да о српској судбини одлучују Срби. Да то одбранимо, ушли смо у рат. Да то обезбедимо борили смо се за време рата. Зато што нам је то ускраћено и насиље извршено, ми смо против Тита, зато што у име Срба говоре не Срби, што српске проблеме решавају не – Срби и несрпски, што о судбини Срба одлучују не – Срби.'' (8) Из изложенога би се могао извући закључак да др. Драшковић и није некакав ''догматични'' демократа (бар не у данашњем смислу те речи), већ да он и демократију разумева и види, пре свега, као средство за остваривање српских националних интереса, што би било и оправдано обзиром на његова настојања у америчкоме естаблишменту. Ако би то било тако, тада би било оправдано и постављање питања разложности, смисла и оправданости његовога повременога обрушавања на Димитрија В. Љотића што се тиче његове делатности током Другога светскога рата. Наиме, данас је јасно и непорециво да су српски интереси, у то време, били једнако ''на срцу'' и Хитлеру и Американцима. Наравно, то др. Драшковић, у датим околностима, није смео себи да дозволи да отворено призна. Но, то су, свакако, питања за ширу дискусију!

    Како било, код др. Драшковића су све идеологије и политички пројекти подређени само и једино потреби артикулисања српске политичке платформе, те, стога и вели: ''Нас једна једина ствар на свету може да споји, а то је наша народност. Ми нисмо угрожени ни као југословени, ни као Балканци, ни као Словени, ни као демократи, ни као радикали, ни као социјалисти, ни као земљорадници, итд., итд., него као Срби. Ми смо као Срби страдали, ми се као Срби морамо скупити и ујединити. Као Срби, ради одбране угрожених српских животних интереса.'' (9) И, нешто даље, додаје: ''Ми смо данас неборбени, 'објективни', кисели критичари, рушилачки, левичарски настројени. Све то, јер су нам српски дух и свест ослабили, јер смо везу са животним коренима пресекли, јер смо се од живота одвојили. И све то зло можемо одстранити, снагу стећи и чврсте темеље своме животу ударити само на један начин: ако се Српству вратимо. Ми само као Срби можемо да се сложимо, само као Срби да се одушевимо, само као Срби да своје личне и групне интересе ставимо у други ред, само као Срби да се организујемо, само као Срби да хијерархију створимо, своја места нађемо и заузмемо, само као Срби, једном речју, снагу да стекнемо. И само ако Српство изнад свега ставимо, можемо сутра државу да градимо, народ да дижемо, будућност да обезбеђујемо. Борба на бази левичарства припрема за сутра професионалне незадовољнике и левичарске мекушце.'' (10) Разрађујући детаљно ове своје тезе, он наводи и необориве доказе, које је и време посведочило, као веродостојне: ''Ми се у џунгли понашамо по законима салонскога бонтона. У салону заиста треба бити галантан. Али у џунгли треба бити борац, а не 'у фраку и рукавицама'. Место да поступамо у свему као да се међународна политика руководи обзирима чисте правде, морала и логике, треба да поступамо као што захтевају стварни закони међународне политике, а то је да се чује и слуша само онај ко је јак и да успева само онај ко је јак и ко брани своје. Данас, не само да Хрвати уз најсрамнија дела имају добре позиције, а ми уз најславнија дела слабе позиције, него је корист коју су Енглези и Американци већ више пута имали у најтежим тренуцима од Срба и штета коју су имали од Хрвата, тачно у обрнутој сразмери са позицијама које једни и други код њих заузимамо.'' (11) О актуелности наведених речи данас, верујемо, није потребно говорити!

    Управо због свега овога др. Драшковић је препознавао српску насушну потребу за формирањем довољнога броја, способних, ваљаних, посвећених и сасвим преданих политичких бораца. Јер, он политику и види превасходно као борбу и непрестани успон у чему се изванредно надопуњује и са политичким искуством блаженопочившега Небојше М. Крстића, мученички пострадалога оснивача и председника Отачаственога покрета Образ, који рече: ''Наша мера није ни Европа ни Америка; наша мера јесте Небеска Србија коју бестидно пљују и спољашни и овдашњи христомрсци и србомрсци. Наша мера није смрад и јад; наша мера јесте висина и успон, подвиг и борба. Наша мера јесте Правда!'' (12) Разлог за употребу овакве борбене терминологије и код Крстића и код др. Драшковића лежи у правилном схватању чињенице да српски непријатељи, сувише често, политику схватају и као ''наставак рата другим средствима'', као што је то поодавно утврђено. У складу са тим, др. Драшковић нам оставља и ове речи у наслеђе: ''Битни проблеми се данас не решавају физичком акцијом и жртвовањем живота, него свесним суочавањем са проблемима и животном борбом. Јер данас је теже живети за Српство, него гинути за Српство. Данас треба више куражи да се заузме став, него да се бацају бомбе.'' (13) У којој мери и данас стоје ове тврдње, крајње делатно и трагично нас уверава и чињеница о делу и крсно – васкрсној жртви, управо, Небојше М. Крстића!

    Но, не завршава се овде подударност између ова два наша велика политичка, геополитичка и национална ума! Наиме, обојица, подједнако жустро су указивали на безобразну подметачину Србима да је политика, сама по себи, нешто ниско, подло и прљаво! Обојица су правилно препознавали настојања српских непријатеља да Србима огаде политику као такву, од бављења њом их удаље и отуђе и, на тај начин, их учине идиотима (у античкоме смислу те речи, наравно) и подложнима хировима њиховога политикантскога сплеткарења. Не супротстављајући се политички њиховим политичким насртајима, Срби остају разоружани. С'тиме у вези, др. Драшковић поново није себи допустио да буде недоречен: ''Српски народ је у великој мери деполитизован, приватизиран, а то значи у процесу активног самоубиства. Јер, никад ниједан народ не може да живи неполитички, без циља, без морала, без вере у себе, без воље да се одржи и иде напред. Сама борба за национални опстанак значи живот и животно обнављање. Човек није човек и народ није народ ако се не бави политиком. Одрицање од политике је одрицање од живота.'' (14)

    Наравно, своју политичку доктрину др. Драшковић гради на богатоме државотворноме и државочуварноме предању наших Светих Предака, при чему управо Светосавље види, као угаони камен и алфу и омегу нашега народнога бића или, јустиновски речено – ''философију живота''. Тек усвојивши и делатно искусивши Светосавље, он на њему заснива и своје лично постојање, али и свој политички програм. Стога, није ни чудо да је својој емигрантској организацији дао баш такво име! Љубав др. Драшковића према Светоме Сави, ваистину превазилази простор и време и залази у онострано, какву могућност омогућава једино православно поимање есхатона, који представља жилу куцавицу Цркве Торжествујуће и Цркве Војинствујуће, тј. Србије Небеске и Србије земаљске! У ратним данима, у логору Оснабрик о Савиндану 1944. године Господње, он Светоме Сави посвећује и ове речи: ''Свети Сава је српски народ научио да живот појединца и живот народа вреди само онда ако се уздиже изнад свакодневних потреба јела и пића и телесних уживања, и ако се посвети једном вишем идеалу, ако борбу са животом и природним недаћама и невољама, са непријатељима, са судбином, прими јуначки, ако не клоне, ако се не клања никоме, ако прима ударце, - али иде кроз живот ведра и уздигнута чела, чиста образа, праве кичме. Вера, повученост у себе, усамљеност у манастиру, научили су га колико је све у животу пролазно, али су га научили и томе да има нешто велико и непролазно, а то је јунаштво. Јунаштво мача, и још више јунаштво духа. Живеле су и живе стотине разних народа, али већина брзо живи и пролази, а врло мали број живи вечито. То су народи – јунаци, они који се не мењају и не повијају по ветру, него они који хоће по сваку цену да живе слободно, право и честито. Кажем: по сваку цену, јер ти народи знају колико је то бескрајно тешко, али знају да вреди живети само тако и никако друкчије. Ако међутим народ почне да се увија, да се клања и попушта, да ставља пријатности и угодности изнад части и поноса, онда временом он постаје обична гомила која мора срамно да пропадне.'' (15) Вера др. Драшковића у послање и призив народа српскога, као заветне Заједнице, јесте беспоговорна, чак иако он нигде изричито не истиче апсолутну неопходност нашега сабирања око Путира, тј. око Свете и Страшне Тајне Крви и Тела Христовога. У његовоме систему вредности се ово, напросто, подразумева!

    Међутим, много је тога у његовој политичкој мисли што се, на жалост, не подразумева код оних, који су се бавили и који се данас баве некаквом ''политиком'' у нашему Отачаству. За многе од њих би све поставке Драшковићеве биле не само ''новитет'' и непознаница, већ би их, засигурно и са гнушањем одбацили. Таквим гробарима српским и скрнавитељима српске политичке идеје би, сасвим сигурно, зазвучале као некаква неопростива политичка или идеолошка ''јерес'', речи др. Драшковића: ''Српски народ своју историју, своје неупоредиво пркосно војевање за одбрану слободе и људскога достојанства не сме напустити, своје претке не сме постидети, своје послање у свету не сме изневерити, свој велики дар човечанству не сме ускратити.'' (16)

    Отровне стрелице србомрзаца и жаоке у виду етикета, као што су оптужбе за ''фашизам'', ''угрожавање људских права'' и сличне будалаштине, он је непогрешиво предвидео пре неколико деценија! Истоветне бесмислице мрзитељи свега што је Србину Свето и честито и Миломе Богу приступачно, ови непомјаници понављају и пришивају светосавским националистима до дана данашњега! Др. Драшковић их је, већ тада, далековидо оповргао и са гађењем одбацио, тако да ови интелектуални лилипутанци и политички патуљци могу да их уштеде. Уосталом, то вишедеценијско левичарско понављање истоветних бесмислених клевета, говори једино о њиховој интелектуалној инфериорности, политичкој неделотворности и духовној јаловости у односу према др. Слободану М. Драшковићу, као једноме од баштиника српске националне идеје.

    Онима, пак, који и данас на овај начин сагледавају политичка питања и разумевају борбу за остварење здравога српскога друштва, др. Драшковић може да буде још један од учитеља и то без обзира што се са неким од његових политичких поставки и геополитичких предвиђања не морамо слагати! Стога, стоје речи уваженога господина Милете Ј. Солујића: ''Неуморним писањем и јавним говорима давао је поуке, које нису изгубиле вредност ни после двадесет година и које ће неминовно остати духовни извор српске политичке борбе и за нове генерације.'' (17)

    Како било, потреба уобличавања српске националне политике изискује и подробније истраживање дела и мисли др. Слободана М. Драшковића. Верујемо, наиме, да би без потпунога сагледавања свих аспеката његове политичке мисли, српска национална идеја била неоцењиво сиромашнија, а, тиме и исход наше борбе далеко мање извесан.



(1) С. В.; ''У славу др. Слободана М. Драшковића''; часопис ''Српска борба'' бр. 1390.; Чикаго; новембар 1982.; стр. 7.
(2) Љубиша Ч. Видосављевић; ''Сећање на Др. Слободана М. Драшковића''; часопис ''Српска борба'' бр. 1390.; Чикаго; новембар 1982.; стр. 22.
(3) Др. Слободан М. Драшковић; ''Последња порука саборцима''; часопис ''Српска борба'' бр. 1390.; Чикаго; новембар 1982.; стр. 5.
(4) Проигуман Никанор Хиландарац по Зорану Трајковићу; ''Вечна ти памет''; Београд; 1991.; стр. 86.
(5) Др. Слободан М. Драшковић; ''>>Јако Српство – јака Југославија<< (Избор чланака из 'Српског гласа' органа Српског културног клуба 1939 – 1940)''; приредио Миодраг Јовичић; Београд; 1991.; стр. 124. – 125.
(6) Др. Слободан М. Драшковић; ''Српски народ и српска политика''; Београд; 1990.; стр. 10.
(7) Владика Николај Велимировић; ''Кроз тамнички прозор''; Београд; 2000.; стр. 13. – 14.
(8) Др. Слободан М. Драшковић; ''Српски народ и српска политика''; Београд; 1990.; стр. 27.
(9) Др. Слободан М. Драшковић; ''Српски народ и српска политика''; Београд; 1990.; стр. 59.
(10) Др. Слободан М. Драшковић; ''Српски народ и српска политика''; Београд; 1990.; стр. 59. – 60.
(11) Др. Слободан М. Драшковић; ''Српски народ и српска политика''; Београд; 1990.; стр. 65.
(12) Небојша М. Крстић; ''Победити или нестати (друго допуњено издање)''; Београд; 2001.; стр. 299.
(13) Др. Слободан М. Драшковић; ''Којим путем? (Порука младом српском нараштају који Броз није успео да преваспита)''; Чикаго; 1967.; стр. 151.
(14) Др. Слободан М. Драшковић; ''Слобода – само за човечанство или и за српски народ''; Чикаго; 1981.; стр. 30.
(15) Др. Слободан М. Драшковић; ''Значај Светог Саве''; Чикаго; 1969.; стр. 15.
(16) Др. Слободан М. Драшковић; ''Значај Светог Саве''; Чикаго; 1969.; стр. 28.
(17) Милета Ј. Солујић; ''Пре двадесет година преминуо је оснивач Српског културног клуба `Свети Сава`''; лист ''Српска борба'' бр. 1591.; септембар - октобар 2002.; стр. 1.

О Св. муч. Харитини и
Св. свештмуч. Дионисију
5. (18.) 10. 2003.
у Београду

Ненад М. Јовановић


(Излагање са Пете јесење међународне школе за органску философију и домаћински систем – Научнога скупа: «Знамените личности и идеје Србије у XIX и XX веку», одржанога 18. октобра 2003. године Господње у организацији часописа «Нове српске органске студије»)

(Објављено: «Српска борба» бр.1598., Српско литерарно удружење, Чикаго, новембар-децембар 2003.; стр. 4-9. и «Збиља» бр. 103.-104., Ривел Ко, Београд, јануар-фебруар 2004., стр. 2.-3.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер