Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net











ДРЖАВА СА БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ




Орб Српскога Краљевскога Дома Карађорђевића




ТЕОДУЛСКА МОНАРХИЈА И КАКО ЈЕ ВАСПОСТАВИТИ





Свети Цар-Пророк Давид Псалмопевац
    Нема сумње да је нездрав политички живот у Србији и Црној Гори један од основних разлога стрмоглавог пропадања србског народа и државе у последњих петнаест година. У тој каљузи друштвене и државне несреће, оличеној у најјефтинијем политиканству и партијашком безобразју, сваки покушај сведочења речју и делом о Монархији, нарочито православној – теодулској, изгледа као глас вапајућег у пустињи. Међутим, онима који не робују политичким митовима Новог Доба, управо политички, економски, духовни и други бројни проблеми нашег живота народног, најбоље сведоче о неопходности обнове србске националне и монархијске државе.



О БОГОУСТАНОВЉЕНОСТИ МОНАРХИЈСКЕ ДРЖАВЕ

Свети Митрополит Московски Филарет (Дроздов)


    Од победе Светог равноапостолног цара Константина и хришћанског преображаја Римског царства, па све до Првог светског рата и бољшевичке револуције у Русији, ни једна православна држава није била република. Републиканство се најпре јавило и преовладало на западу Европе. Једино је Грчка, поред Совјетске Русије, била република у периоду од 1924. до 1935. године, и поново од 1974, као и Кипар од 1960. године, када се ослободио британске колонијалне управе. Осталим православним народима је република наметнута под комунистичком окупацијом 1945. Ова историјска повезаност православне Цркве и монархијског државног поретка није ни мало случајна. Она је дубоко и живо укорењена у свештено Предање о Монархији као Божијој установи.


Свети Преподобни Јустин Ћелијски    Велики руски јерарх XIX века и богослов, Свети Филарет Московски (Дроздов), у једној од својих проповеди каже: “Као што је Небо неспорно боље од земље, и небеско од земаљског, неспорно се на земљи мора признати најбољим оно што је на њој устројена по небеском узору, као што је и речено Боговидцу Мојсију: Гледај да начиниш по узору који ти је показан на гори (Излазак 25,40), то јест на висини Боговиђења. У складу с тим, Бог је, по обрасцу Свог Небеског Јединоначалија (Монархије), установио на земљи Цара; по обрасцу Свога Царства непролазнога поставио је на земљи Цара наследнога.”[1]


    Још су у старозаветној цркви цареви, након свечаног ступања на престо, помазивани од првосвештеника и, по Светом Писму, били називани помазаницима Божијим. Цар се заветовао Богу да ће владати по Његовима законима, а народ цару – да ће бити веран и послушан Богу и Цару. По речима епископа жичког Саве Дечанца (1831–1913), ту свештено-царско-краљевску власт “особито је осветио и на највиши степен узвисио Господ наш Исус Христос, Цар неба и земље”, Који у самој Својој “царској служби” открива Монархију као ваистину Богом установљену. Само Име Исус Христос јесте Спаситељ Помазаник, и мада су ондашњим јеврејским народом један дужи период управљале судије, Месија није узео ту форму владања (што не треба мешати са Судијом као Богом), већ царску. Оба Завета указују на Христову аристократску крвну везу са царом Давидом, а Његову царску службу потврђује и Његов “царски” улазак у Јерусалим, који је пророк Захарија у далекој прошлости предсказао, а који ми литургички прослављамо седам дана пред Пасху Господњу. Преподобни Јустин Ћелијски каже да је “не само обредним, већ и моралним и грађанским законом Бог припремао изабрани народ за вечни морални закон”[2]. Он то није престао да чини ни у хришћанском царству.

Епископ Жички Г.Г. Сава Дечанац
    Хришћанска Црква је од старозаветне наследила мистичко значење Монархије и мистички смисао миропомазања и крунисања Владара. У Византији се, после првог хришћанског цара Константина Великог, чин ступања на царски престо вршио свечано и побожно, о чему пише и епископ Сава Дечанац: “Ступање Господара на престо обично Црква празнује тродневним торжеством, једнако освештавајући општу народну радост богослужењем, посведневним молитвама и поукама. Овако народном молитвом свечано саопштење ступања Господара на престо, Црква (живо учествујући и радујући се крунисању и благодатном миропомазању његовом) призива Божју помоћ, тајинствено освећује и с народом сједињава га и благосиља, потврђује и својим вернима представља као Божјег миропомазаника печатом дара Духа Светог на његово високо царско служење Цркви и Отаџбини.”[3] На овој традицији је у Византији настала теорија о симфонији (сагласју) државе и Цркве, која је била озакоњена Шестом новелом цара Јустинијана, а затим потврђивана више пута, па и на VII Васељенском сабору. У њој се каже: “Највећи дарови Божији међу људима, дати Човекољубљем одозго, јесу: свештенство и цесарство; прво да служи и ономе што је Божанско, а друго, да управља и да се стара о ономе што је народно. А оба, исходећи из једног истог начела, украшавају људски живот; Цар Јустинијанјер царевима не може бити ништа тако важно као част свештеника који се и за њих сами увек моле Богу. Ако су, дакле, први у свему непорочни, и ако пред Богом буду имали смелост, а други правилно и како доликује почну украшавати предате им градове и оне који су под њима, постаће некакав пријатан склад све оно што људском животу дарује добро. А то ће бити, верујемо, ако се сачува надзирање свештених правила која су апостоли – праведно хваљени и слављени, и очевици Божије Речи, предали а Свети Оци очували и казивали.”[4]


    Из свега овог се, дакле, можемо уверити да Монархија и Монарси имају не само своју одређену улогу у Цркви, већ представљају и један од Њених символа. Зато у “златном” периоду Цркве није било републике, а ми се и данас, на свакој Светој Литургији, молимо за “благочестиве цареве и благоверне царице”.



СРБСКА ТЕОДУЛСКА МОНАРХИЈА




Свети Равноапостолни Сава Први Архиепископ Српски (рад Иконографске радионице ''Павловић'')    Србска политичка философија је у доба светих Немањића, и то већ крајем XII века, почела ближе да се одређује на основу византијских схватања. Један од фундаменталних делова византијског наслеђа који су Срби прихватили стигао је путем Законоправила [5] Светог Саве, обимне збирке прописа и правила којима се регулишу сва питања црквеног и државног живота, а које је имало најзначајнију улогу у животу Србске цркве и државе до краја средњег века.


    Приређујући и преводећи Законоправило, Свети Сава је унео и Шесту Јустинијанову новелу, на тај начин преносећи на србско тле и византијску “симфонију”. Ова је теорија у Немањићкој Србији добила посебна обележја и била најзад идеално остварена, творећи србску Теодулију – усаглашено служење националне Цркве и националне државе Богу. “Немањићи су направили неку врсту синтезе: култ кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог ‘пара’ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје.”[6]


    Најзаслужнији за устројавање србске теодулске монархије, Свети Сава, по речима Светог Николаја Жичког, “свом снагом се трудио да точак свеколике енергије свога народа, као и своје личне, окрене на служење Богу.Свети Епископ Николај Жички и Охридски И још, поврх свега, да и државу, исто као и Цркву стави у активно, неуморно и драговољно служење Богу. На тај начин он је остварио у србском народу потпуну и савршену Теодулију, тј. богослужење, а избегао западну аномалију, по којој је црква тобож сама дужна служити Богу, али не и држава, папа али не и краљ, свештеник али не и грађанин и војник.”


    У вековима своје освештане државотворне историје, србски народ је наставио да развија своју монархијску мисао, утемељивши је на Домаћинском Поретку, који почива на светој небоземној вертикали: Бог – Краљ – Домаћин. У овом се поретку Бог поштује као врховни Домаћин и Цар Творац – Монарх света, Краљ као миропомазаник Божији и домаћин у држави, а домаћин у србском дому као глава породице која је “закон среће и веза са будућношћу” (Св. Николај Жички).



УМЕСТО ГРАЂАНСКЕ РЕПУБЛИКЕ




Др. Александар Соловјев    Привржен Монархији, србски народ је знао и осећао да је она најслабија када је апсолутна, и зато су се многа важна државна питања решавала на црквено-народним саборима, чиме је спутана евентуална самовоља владара. Ови сабори, који се у средњовековним законицима и повељама називају “православним” и “светим и часним”, били су заправо сталешке скупштине, на којима су представници тзв. повлашћених сталежа учествовали по своме праву. Први податак о србском сабору 1195. године казује нам да је Стефан Немања сазвао сабор поводом богумилске јереси и на њега позвао “свог архијереја Јефтимија и калуђере с игуманима и часне јереје, старце и вељможе своје од мала и до велика”[7]. Александар Соловјев (1890–1971), највећи познавалац србске историје права, наводи како “на свим саборима прво место заузима архиепископ (доцније патријарх); епископи и игумани имају одређена места ‘за столом’; понекад спомињу се и калуђери, тек после њих властела (велика и мала)”[8]. Очигледно је да су сабори као институција утврђивани на сагласју световне и црквене власти, а на њима се постизало и сагласје сталежа који су сваки бранећи своје право бранили и Монархију као чувара свих тих права.


    Ако сталешку монархију из најславнијих векова србске историје упоредимо са државом у каквој живимо данас, разумећемо зашто је Димитрије В. Љотић говорио да парламентарна демократија није никаква држава, већ гола мешавина јединки и партијаНиколај Александрович Берђајев које су у сталном сукобу. На ову умесну констатацију великог србског државотворног мислиоца одлично се надовезују речи Николаја Берђајева: “Демократија и јест арена борбе, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент – најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија.”


    У савременој грађанској републици, место власти једног народног вође и државног домаћина, државом управља раздробљена, зависна и нестална власт скупштинских влада и председника републике који, и поред безброј пута изговорених флоскула, не представља све, већ понајвише оне грађане који су за њега гласали. “Монарха на царство помазује сам Бог, председника бира народна гордост; Монарх се држи на власти испуњавајући заповести Божије, а председник угађајући руљи; Монарх своје верне поданике Богу приводи, а председник – од Бога их одводи!”, речи су великог руског монархисте, свештеномученика Владимира Митрополита Кијевског, којег су 1918. године у Украјини убили бољшевички републиканци.


    Ако је уз Божију помоћ васпостави, у сталешкој монархији србски народ неће бити приморан да између кандидата, које су му пронашле и изнеле партије, клике и њихови секташки интереси, бира онога који је мање лош. Уместо председника који је страначки човек имаће Краља који је оличење србске државности, “застава слободе и штит јединства”. Утихнуће партијско–политичке борбе, а грађани ће моћи сами да се кандидују у сваком од својих сталежа (струковних удружења) и добију једнаку могућност избора. Свети Свештеномученик Митрополит Кијевски и Галицки Владимир (Богојављенскиј)Будући сталешки парламент (или сабор) био би саздан на темељима органске хришћанске солидарности и у његов састав би, поред струковних удружења, улазили и представници Цркве, Војске, САНУ и других значајних државних и националних институција.


    Још давне 1940. године, преподобни отац Јустин Ћелијски је брижно подсећао србски народ да су нам “програм и план наше народне историје дали наши свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом”. Наше историјско памћење и многовековно државотворно искуство нам, дакле, већ одавно казују, а катастрофалне последице комунизма и нео–комунистичког вишестраначја потврђују, да је сталешка монархија Србству једина органски примерена политичка делотворност.



КАКО ЈЕ ВАСПОСТАВИТИ?




Архимандрит Софроније (Сахаров)    Након писма које је прошле године Патријарх Павле, у име Светог Архијерејског Синода СПЦ, упутио принцу Александру II Карађорђевићу, поново су се могли чути позиви да се распише референдум на коме би народ наводно одлучио да ли је за монархију. Незналицама и злонамерницима, који ово предлажу, ми одговарамо: на вашем референдуму, нити на било каквом демократском гласању, народ не може да одлучи, јер бирачко тело не представља народ, нити је народна воља – воља бирачког тела. Ако се каже да владар влада и по вољи народној, то није воља простог скупа савременика, већ народа као ланца поколења. “Са свима претцима и са свима савременицима једно смо – светосавским духом”, каже авва Јустин. Монархија није поникла из избора и референдума, већ из историје, и нико више од ње не представља народ у поменутом смислу.


    Монархију не могу да васпоставе ни странке, јер оне Монарха не виде као истинског Оца народно–државног Дома, већ као лутку у њиховој партијско–парламентаристичкој борби за власт.


    Монархије нема без аристократије. Њу једино аристократија може обновити. Међутим, србску аристократију данас не може чинити интелигенција, која је највећим делом уништена комунизмом и мондијализмом, нити пак економска псеудо-елита. Аристократија значи владавина најбољих (елите), а најбољи људи су они који су најморалнији и најстручнији. Потребна је, дакле, нова србска елита која не може имати титуле, али зато мора имати све врлине својствене најбољима. Епископ Будимски Г.Г. др Данило (Крстић)Потребне су нам аристократе духа које су, како би то Архимандрит Софроније (Сахаров) рекао, осетили где је истина Христова, и који би у ове зле дане радије изволели да подносе многе тешкоће и поруге. Таква нам је национална елита потребна, која ће свему народу пружати примере самопрегора и саможртве за националну заједницу. Једино таква аристократија може васпоставити Монархију, а она може изаћи само из крила Цркве. До ње ћемо доћи једино благодатним преображајем у срцима и душама младе Србије.


    Неприкосновена истина србског политичког Предања је да без здраве побожности нема ни здраве политичке заједнице. На то коначно указују и опомињујуће речи блаженопочившег епископа будимског Данила (Крстића): “Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански!”




Трон Цара Ивана IV Васиљевича - Грознога




Бојан Митић







-------------------

[1] “Хришћанско учење о царској власти из проповеди Филарета, митрополита Московског”, Москва, 1901.
[2] Архимандрит др Јустин (Поповић), Догматика Православне Цркве, књ. I, стр. 339.
[3] Епископ жички Сава Дечанац, “Ступање Господара на престо”, у ОБРАЗ, 2/1995, стр. 9.
[4] Пренето из: Небојша М. Крстић, “Победити или нестати: огледи о србском путу и антисрбским беспућима”, Ривел Ко, Београд, 2002, стр. 96.
[5] Грчки назив је Номоканон, а народни Крмчија или Кормиларија.
[6] Бошко И. Бојовић, у “Краљевство и светост: политича филозофија средњовековне Србије”, Службени лист СРЈ, 1999, стр. 70.
[7] Александар Соловјев, Сабори у српској држави, у “Историја словенских права”, Службени лист СРЈ, 1998, стр. 237.
[8] Александар Соловјев, Сабори у српској држави, у “Историја словенских права”, Службени лист СРЈ, 1998, стр. 238.





(Објављено: ''Ново Видело'' бр. 21; Београд; новембар 2004.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер