Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Дубровника


НА ВРХ СРЂА ВИЛА КЛИЧЕ


    ЗДРАВО СРПСКИ ДУБРОВНИЧЕ. '' Знаш ли један град где нема ни једног православца, а сви су Срби? То је био Цавтат''. Старој питалици нови живот удахнуо је професор др Лазо М. Костић...
    Двадесет пет година преданог рада, исплатило се. Књига ''Насилно присвајање дубровачке културе'' (културно – историјска и етнополитичка студија) први пут се, као приватно издање, појавила у Мелбурну 1975. године. Део је веће српске приче, допуна ранијим делима истог аутора (''Католички Срби'', ''Спорни предели Срба и Хрвата'') и брана пословичној хрватској мегаломанији и безобразлуку. ''Одбрана српских територија и српских духовних вредности'' уз помоћ писаних трагова неутралних, разумних и пре свега стручних људи, животни је мото бесмртног Бокеља, Лазара Марковог Костића...
    Паметним избором насловне стране други српски издавач ''Насилног присвајања...'' г. Добрислав Ђуровић (''Добрица књига'', Нови Сад) наговестио је садржај. Та панорама града, тај Дубровник, готово је непознат савременим српским читаоцима...

    ЗЕМЉА И ЉУДИ. ''У једној српској књизи где су апостоли и еванђеља који се читају преко целе године на српском, чита се после тога, такође на српском: 'Нека се зна када се почео Дубровник градити од града Цавтата на 626 годиште Исукрста' ''. На овом запису дубровачког песника Игнација Ђорђија (Игњата Ђурђевића), сачуваном у Библиотеци францискана, дубровчани заснивају податке о оснивању града, учи нас руски рагузолог Виктор Васиљевич Макушев, професор Универзитета у Варшави.
    Пред српском поплавом, малобројни Романи из Епидауруса (Цавтата) привремен спас пронашли су на хридинама Св. Марије, нову насеобину назвавши Рагусиум (Рагуза). Ипак, посрбљавање домородаца било је неизбежно и неумољиво. Године 1272. засут је мочварни залив (данас – Страдун), па се каменити град стопио са ''шумовитим насељем позади'', опасан је једним градским зидом и прозван – Дубровник...
    Издашни су били и Немањићи, али је све почело од Стефана Војислава (1040. – 1050.) ''ослободиоца Србије од византијског суверенства'', који је Дубровнику даровао долину Жупе, заливе Ријеке и Гружа и целу обалу – плодну област до Орашца. Ни његов син Михаил (1050. – 1080.) није заостао ''аристократској републици'' придодавши острва Колочеп, Лопуд и Шипан...
    Сваким територијалним проширењем, Дубровник је постајао све српскији. Професор Хенрик Барић, и сам дубровчанин, главну улогу у овом процесу додељује ''племенима природног српског залеђа Дубровника''. У град је, са ближег или даљег острвља, стигло и нешто чакаваца (читај: Хрвата), али због малобројности они нису битније утицали на карактер Дубровника. У граду никада није било чакавске целине, одлучан је дубровачки рагузолог Милан Решетар, професор Бечког а касније и Загребачког универзитета...
    ''За наше се оце не може рећи ни по чему да су били Хрвати. Земље наоколо које су држали у току вјекова, припадале су бановима и краљевима племена српскога'', па онда и не треба питати ''што су сељани дубровачки? Народ српски који пребиваше у околини града''. Ово су речи Ивана Стојановића, ''последњег госпара Дубровника'', католичког свештеника и вође дубровачких Срба с краја 19. века. Једнако прецизан је и Луј Леже, професор Славистике у Паризу: ''Становништво Дубровника је словенско српске расе''...

    ЈЕЗИК. ''Какав нам је то фратар који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп!? Узалуд су попови покушавали да уразуме тежаке; да у Дубровнику, одакле је фратар, сви хришћани онако говоре; да онај говор није нека одлика православних''... Млади доминиканац добро је прошао јер га бесна светина није и физички напала... Сећање на овај догађај из детињства и гостујућег проповедника у шибенској католичкој цркви, Симо Матавуљ преточио је у причу ''Бијели фратар из Дубровника'', штампану у часопису ''Срђ'' 1908. године...
     Влашко – романски дијалекат првобитног становништва, назван ''рагузео'', нестао је, и почетком 16. века њиме се служио тек понеки старац. У Дубровнику ''латински језик пропаде и један српски дијалекат завлада'', цитат је из књиге ''Историја Средњег века'' (1816.) немачког историчара Фридриха Риса. ''У Котору и Дубровнику, од краја средњег века, надвладао је српски говор, и то због изумирања старих варошких породица и примања многобројних нових, због територијалног повећања и јаког трговачког саобраћаја са унутрашњошћу'', још је одређенији у ''Историји Срба''(превод из 1923.) чувени Чех Константин Јиречек, историчар и професор Бечког универзитета...
    Суров српски језик приман је на Табору, некадашњем пазаришту херцеговаца на Плочама (''заграђе'' Дубровника), а затим ''удешаван'' и ''углађиван'' по градским потребама и навикама – поуздан је сведок већ споменути Иван Стојановић. Њихов говор постао је чист херцеговачки, али ''имају много и премного ријечи талијанских'', пише Вук Караџић Копитару септембра 1834. након тринаестодневног боравка у Дубровнику...

    ЈЕЗИК ВЛАСТИ. Октобра 1566. чауш Фериз из Дренопоља донео је у Дубровник званичну вест о смрти Сулејмана Величанственог и ступању на престо новог султана – Селима II. Гласник је обдарен са сто педесет дуката и две тубе тканина, а други део вазалне обавезе честитања, као поклисари, имали су да изврше дубровачки племићи Михаило Марков Лукаревић и Никола Влахов Соркочевић. ''Жарке молитве Богу, и дању и ноћу, да да Селиму здравље, дуг живот и сталну победу над непријатељима'', по одлуци Дубровачког Сената (већином гласова 23 : 11), нису саопштене на италијанском, већ на ''српском'' језику...
    Језик власти у Дубровнику био је латински, а у каснијој фази живота Републике коришћен је и италијански. Без зазора и без остатка, професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, дубровачке правне акте сврстава у правне споменике српских држава средњег века. То исто учинио је и Д. М. Каушански, правни историчар са Универзитета у Букурешту. Иако утврђено на латинском језику, писао је он 1936. г., то законодавство је ''било одраз српске правне свести и кодификација српског правног живота''...
    Временом, не само дипломатије ради, већ и због лакшег обраћања поданицима, код дубровачких власти јавила се потреба оснивања ''српске канцеларије''. Запамћена су многа имена српских писара (звани су још ''логофети'' или ''дијаци'') – Нико Бијелић (1384.), Никша Звијездић (1447.), а понекад је то био, бар судећи по ''акту о постављењу'', и породични посао – године 1564. Јеронима Франовог мењао је стриц Никола Пасквалин Де Примо...

    ''ХРВАТСТВО'' ДУБРОВНИКА. ''Прикривањем се не постиже много, већ се само бесплодна полемика распирује'', и зато треба изнети и аргументе који Србима не иду у прилог.
    Код Ватрослава Јагића проф. Л. М. Костић пронашао је Видалија и Николу Нељешковића, дубровачке песнике из 16. века, што себе и свој језик хрватским именом јасно означаваху. Професор Београдског универзитета Василије Ђерић спомињао је и песника Доминика Златарића, али ту нису чиста посла јер се у његово ''хрватство'' уплиће тумачење чешког слависте Јосифа Добровског (почетак 19. века) по којем је у наслову Златарићевих ''Песама'' (Млеци, 1597.) ''далматинско – илирски (српски)'' језик погрешно назван ''харвацким''. Ј. Добровски, ''отац и патријарх славистике'', језуита и ректор Богословије у Моравској, и иначе је српски етнички и језички простор схватао врло широко, ''Дубровчане, Македонце и Босанце'' редовно бројећи у Србе. Укорима Златарићу придружује се и немачки историчар Јохан Христијан Енгел, његов ''хрвацки'' назвавши ''чисто српским језиком''...
    И још нешто. Дубровчани су брижљиво чували своје архиве, али у њима нема трагова о било каквим контактима Републике са хрватском државом, кнежевином 9. века и краљевином из доба Томислава. Из периода сјаја српских средњевековних држава таквих докумената небројено има...
     Бајци о ''хрватском'' Дубровнику овде је крај. Много дима, а ватре мало – ''инвентар бедан'' – пресуђује аутор ''Насилног присвајања...''.
СРПСКИ СПОМЕНИЦИ. ''У 'листинама' сачуваним у Дубровнику и тако спашеним за Српство, спомиње се српско име стотине ако не и хиљаде пута: било да се означује етничка припадност околних људи, било да се обележава језик којим говоре или писмо којим пишу''. Нарочиту снагу имају прогласи (законска акта) што их ''ривијери'' (пандури) са општинске луже народу телале (извикују) на српском језику, да би их ''свак боље разумео'', баш како нам говори пример из 1638., два пута објављен – у задарском ''Српском листу'' (1886.) и дубровачком ''Срђу'' (1902.).
    Документа, уговоре, писма, повеље босанских банова и краљева и херцеговачких херцога (најстарије потичу од бана Кулина 1189. и великог жупана Немање 1199.), као споменике српског језика у своју ''Monumenta Serbica'' (1858.) уврштава Словенац Франц Миклошич, слависта и професор Бечког универзитета. ''Споменике Србске'' у две књиге (1858. и 1862.) у издању Српског ученог друштва из Београда објављује и дубровачки Србин конте Медо Пуцић, а нешто касније (1892.) то исто чини и Чех Константин Јиречек. Наравно, ове озбиљне књиге учених људи, Дубровнику и његовим актима дају посебно и почасно место...

    КЊИЖЕВНОСТ Дубровника била је на свом врхунцу током 16. и 17. века. Видљив је утицај италијанског хуманизма и препорода, а оцене њене оригиналности понекад су биле врло сурове. Иако је подоста италијанских дела превођено и прилагођавано дубровачким приликама, претерано је ову литературу називати ''духовном провинцијом Италије'' (Словенац Матија Мурко, србофоб), а њена најсјајнија имена (Марина Држића) ''имитаторима и плагијаторима великог стила'', једино способним да дају ''лак (фирнајс), тон и боју локалног карактера'' (Артуро Крониа, италијански слависта).
    Шишко Менчетић и Џоре Држић, први дубровачки песници српског језика (15. век) јесу певали по угледу на Петрарку и његову школу љубавне поезије. Гундулићевог ''Османа'', најважнији еп дубровачке књижевности, јесте инспирисао ''Ослобођени Јерусалим'' Торквата Таса, о чему је већ спомињани А. Крониа 1925. године написао целу студију. Све је то тачно.
    Али, ствари треба прво сагледати из српског угла, а у томе ће нам помоћи барон Карл Черниг, аустријски етнограф и статистичар (1859.): ''српски народ... успео је да на уском пределу покаже оба екстрема културе: поред природног стања Морлака... богат државни и литерарни живот некадашње државе Дубровника''.
    У тим злим временима, један мали део Српства био је писмен, па чак у стању да ствара књижевна дела релативне вредности. За нас Србе, у томе је највећи значај дубровачке књижевности...

    СРПСТВОМ НАДАХНУТИ. ''Краљ Вукашин војску купи/ да се права вјера освети''; језди Марко Краљевић пољу Косову у песми Игњата Ђурђевића, ''последњег великог дубровачког песника'', католичког опата и ранијег језуите... Антон Братосаљић Сасин (умро 1596.) у свом епосу ''Разбоји од Турака'' слави и велича Св. Саву, пун искреног бола јер је ''Синан пашино недело оштро такнуло песникову душу''. Громови су, као Божје чудо и освета, те исте 1594. побили седам хиљада Турака због спаљивања моштију овог угодника...
    Конте Сорго (Соркочевић), сенатор Дубровника и последњи поклисар на француском двору, издваја седмо певање ''Османа'' као ''најоригиналније и најинтересантније јер се надовезује на народну историју Србије''. То је права галерија српских ликова (стварних и измишљених), српских земаља и бојева из прошлости. ''Гундулић је Српство не само знао и препознавао, већ просто величао; он га је проширио до неслућених граница, више него иједан песник, иједан литерат словенског југа, више него иједан народни певач''. У име васколиког Српства, Џиву Гундулићу се одужила Српска академска омладина Дубровника, подигавши му споменик у родном граду 1893. године...
    Војвода Јанко са ''три вирна друга'' иде цару у ''били град Цариград'' на шишано кумство и, слутећи замку и превару, собом води Грчића Манојла да му ''српски повиди'' чим ''царе грчки узбеседи''. Ову ''пјесму на народну'' у околини Дубровника забележио је католички свештеник Ђуро Ферић (умро 1820.), показујући нам да је и народна поезија тога краја била Српством надахнута.
    Исто је и са бугарштицама, народним песмама дугачког слога, које неки ''стручњаци'' сврставају у ''хрватску'' епику, не обазирући се на њихову чисто српску тематику. Познате су две збирке бугарштица Валтазара Богишића (издање Академије наука у Београду), а неколико таквих песама о Бановић Страхињи, Марку Краљевићу и Попијевку о Косову Пољу, записао је Јозо Бетондић (умро 1764. у Стону) такође у околини Дубровника...
    ''Многи су дубровачки писци свих векова њихове писмености били инспирисани догађајима и личностима српске историје, али ни један једини ма каквим догађајем из хрватске историје. Нити спомињу њихове лажне краљеве нити њихове историјске подвиге''. Овим оштрим речима др Лазо М. Костић ставља тачку на друго, по обиму мање, али значајније поглавље своје књиге...

    ПОСЕБНОСТ је модерна реч, али ће овде добро послужити. Дакле, Дубровник – тај ''срећни спој латинског и српског духа'' (Јован Цвијић), одувек је, мање или више, имао своју посебност – територијалну, политичку, етничку, језичку и културну. Данас, стање у Дубровнику и Конавлима по Србе је неповољно, и друго је питање шта је све пропуштено (август 1939. и стварање хрватске ''бановине'' бисер је у антологији српских глупости!) и како то надокнадити. Ипак, једно је сигурно – као одговор на хрватске провокације и својатања, треба још тврђе и упорније инсистирати на српству старог Дубровника, јер је постојање ове мале Републике једна од срећнијих епизода српске историје.
    То није само питање принципа. ''То је већ питање старости и важности културе једног народа, одређивање његовог културног степена и опредељење његовог места у култури Европе''. Зато, ''Насилно присвајање дубровачке културе'' професора др Лазе М. Костића увек треба имати на дохват руке...

Грб Дубровника (за аустријске окупације)


Дејан С. Шуњка



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер