Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Александар Г. Дугин


Велика Царска Круна Русије



УНУТРАШЊА РУСИЈА:
САКРАЛНОСТ ЦАРА



Александар Г. Дугин



Тајанствена Русија - Бела Индија Кљујева, Света Русија коју је Сергеј Јесењин стављао изнад самог Раја и коју је Тјутчев видео као религиозни принцип у који се мора веровати - несумњиво чини дубоку стварност руске националне психологије. Тај “Унутрашњи Континент” има своју архетипску структуру где је судбински важно место сакралне фигуре монарха. Слично је и код других словенских народа. Ево како то сагледава најважнији писац савремене руске евроазијске школе мишљења и велики српски пријатељ, осведочен у највећим мукама.



Државни грб Русије за владе Царице Катарине I (утврђен 11. марта 1726.)



    Једна од темељних компоненти Унутрашње Русије - барем током последњег миленијума њене историје - оличена је сакралном мисијом руског Монарха, који је истински стожер свих духовних тежњи нације. Света Русија је одувек имала свој сакрални центар. Како географски (Кијев је био прва престоница, потом Москва), тако и живи, персонификовани пол националне светости: Цара, Божјег Помазаника. Занимљиво је уочити да су неки народи туранског порекла чак до XVIII века задржали веома специфично обожавање руских царева. Бурјати су, рецимо, у царици Катарини видели оваплоћење Беле Гује, једне од највећих Бодхисатва у ламаизму. Ово уопштено значење монархијске моћи унутар граница Царевине још једном показује да на Русију њени житељи никада нису гледали као на чисто етничку стварност. Напротив, видели су у њој једну узвишену стварност, истинску манифестацију геосакралне Традиције, у којој је сваки народ зaузимао своје властито место.

Кнез Рјурик (од 862.)    Као што се зна, руска монархистичка традиција почела је оног тренутка када је група угро-финских и словенских племена позвала на престо Рјурика, из рода Варјага. У потоњим епохама порекло првог Кнеза, Рјурика, преобратило се у генеалошку и духовну основу која је морално оправдавала сакралну моћ и ауторитет Цара. Поменута традиција је била толико постојана, јасна и априорна, толико укорењена у свести Руса да једноставно, по својој природи, није могла ни бити другачија. Све је наговештавало да су њени корени превазилазили историјске корене, да потиче директно из најдревнијих облика који, упркос томе што су се преселили у сферу несвесног, нису изгубили ни трун своје снаге и делотворности. По нашем мишљењу, народ је позив упућен Варјагу Рјурику видео као Велику Тајну, у том чину је била изражена логика натприродног порекла царске власти, суштинска за све древне традиционалне династије.

    Покушајмо да откријемо свештену позадину ове тајне, захваљујући којој је на простору Унутрашње Русије успостављен сакрални династички центар. Поћићемо од зороастризма, у оквиру којег је исцрпно разматран мистични аспект монархијске власти и који је пресудно утицао на менталну схему народа што су у древна времена насељавали руску земљу. Следбеници зороастризма су тврдили да Монарх има посебно одобрење да влада, одобрење које дају највише силе или моћи. То одобрење се преводило у способност да поседује светлосну снагу: Хварено или Фарн. Хварено је енергија кондензоване светлости чије је поседовање поредило људе са боговима. Соко, понекад и ован (Ариес), традиционално су сматрани за симболе Хварена. Такође, Хварено се поистовећивао са елементом Ватре, јединим који по својој природи тежи да се уздиже к висинама, к Небу. Сваки Монарх је поседовао сопствену личну ватру која је симболизовала његово поседовање Хварена. Уколико се вратимо Рјурику Варјагу, позваном да влада Русијом, видећемо да његово име (етимолошки гледано) садржи цео комплекс тих зороатријских идеја (које су очито биле баштина свих Аријаца). На скандинавском “Рурик” значи “Соко”, односно ненадмашни симбол Хварена. Реч “Рјурик”, сем тога, запањујуће подсећа на старословенску реч “Рарог”, “Ватра”, “Дух Ватре” (наравно, “рарог” је такође значило и “соко”). Када се окончало покрштавање Русије, Цар из Рјурикове династије се тада преобратио у Божјег Помазаника, поседника Христове снаге. Стога је назван још и “Јагњетом”, “Овном” (Ариес). Тако је идеја Хришћанског Монарха духовно потврдила и наставила сакралност древне монархистичке традиције која је кроз позив упућен Рјурику оваплоћавала задобијање Благослова с Неба, Хварена. Као што се може видети, у овом али и у многим другим случајевима, хришћанство није поништило, већ сублимирало и изнова потврдило прехришћанска веровања.

Свети Равноапостолни Кнез Владимир (+1015.)    А сада рецимо нешто о Варјазима. Не улазећи у расправу о њиховом етничком пореклу - што за нас нема превелику важност - настојаћемо да откријемо симболичко значење њиховог имена. Будући да нам је зороастризам понудио неке важне одгонетке, вратимо се опет њему. Руска реч “варг” или “варингр”, по свом изговору и вероватно по свом пореклу, блиска је имену зороастријског бога Вархарн или Веретрагна. Вархарн је један од седам богова маздаизма, бог Победе. Сматрало се да је баш тај бог био главни носилац Хварена, и управо се, по традицији, за њега везује соко, “Варган” (уп. “варган” - “варингр” - односно Варјаг), његов вечити сапутник и чак његово отеловљење. Тако су Варјази, сем своје историјске конкретности, могли да представљају и једну симболичну идеју, отелотворење целовитог Хварена - Царску Срећу - чија се драгоцена честица (Рјурик-Соко) попут мaне спустила на племена која су ишчекивала благослов с неба. Но још увек није довршен ланац митско-етимолошких значења. Реч “варјаг” савршено може да се упореди са санскритским кореном -свар (“небо”, “сунчева светлост”), очигледно веома налик на персијски корен -хвар, од којег потиче “Хварено”. Могуће је да је руска реч “север” такође у спрези са “свар”, будући да су древни аријски народи Север поистовећивали с “небеском божанском оријентацијом” (мада је касније ова оријентација променила предзнак). Однос Варјага према Северу и Небу подудара се, сходно томе, са општом мистеријском логиком чији је исход био позив Првом Цару да влада. Могли бисмо ићи још даље. Вархарн је персијски еквивалент санскритској речи Вритра-хан, то јест “Вритрин убица” - што је епитет бога Индру, Краља Небеса, чији дом се, према хиндуистичкој космографији, налази на Небу (Свар). И у самом називу “Хиндуси”, “хинду”, највероватније да је реч о божанском имену народа, “Индриног народа”, те, самим тим, о богоносном народу. Варјази би пак, као једно од индоевропских племена, могли бити божански народ “Варгана” или Вархарн-Вертрагне, то јест, самог Индре, “Вритриног Убице”. Очигледно да се на основу свих ових релација не може одбацити постојање далеких одјека одређених митолошких подударности које су преживеле у најдубљим слојевима националног несвесног, стварајући, не случајно, ону слику Русије коју су песници народно-мистичне оријентације, попут Кљујева и Јесењина, називали још и “Белом Индијом”. Мада је, наравно, скривена логика таквог поистовећивања могла да допре и другим путевима већ скоро заборављених симболика.

Руски Царски грб


    Руски монархистички грб - Двоглави Орао - у почетку је такође био симбол “Сокола-Рјурика”, носиоца магијске снаге Хварена. Једна друга појединост више привлачи нашу пажњу. Москва, престоница руске државе и место где обитава Цар, на свом грбу има Светог Ђорђа, Победника који убија Змаја (грб Јурија Долгоруког, оснивача Москве). Вархарн (бог Хварена) је пре свега бог Победе (Свети Ђорђе је такође Победник, Победоносац). Сем тога, као што смо већ рекли, реч Вархарн-Веретрагна значи “Убица Змије” (односно Змаја), “Убица Вритре” и Свети Ђорђе обично су били представљени како убијају Змаја. С друге стране, у персијској митологији је карактеристична појава мноштва мотива који се односе на борбу соларног хероја (Керсаспа, Траетон, итд.) са Змијом или Змајем. До те борбе често долази после расправе између противника о праву на поседовање Хварена. Отуда нам комбинација поменута два симбола на грбу престонице - пребивалишту Цара - са Орлом који представља целу Русију, нуди парадигму најдревније структуре монархистичке мистерије.

Держава Рускога Царскога Дома Романова    Други традиционални симбол царске моћи је златна лопта, сферни облик са крстом на врху, симбол Земље у најстаријим астролошким текстовима. Златна лопта руског Цара се, природно, поистовећује с Руском Земљом. Ту се поново суочавамо са оном Унутрашњом Русијом о којој смо говорили на почетку. Са аспекта симболике изузетно је важна чињеница да се унутар националног сакралног простора налази управо Цар, Божји Помазаник, изасланик Неба, натприродни поседник Ватре, који чува и држи у својој руци цео један огромни земаљски простор (отуда звање “Самодржац”: “онај који сам држи”, који сам влада), попут загонетне седморице мудраца-праведника који, по хришћанској традицији, носе сав терет света.

    Цела руска историја прожета је дубоким поимањем свештене улоге Цара. Оно објашњава скоро религиозно обожавање Монарха код православних хришћана, у бити различито од односа који су римокатолички поданици имали према својим краљевима. У Русији није било раздвајања, својственог римокатоличком Западу, између чисто духовног живота под окриљем религиозних поглавара и световног живота потчињеног ауторитету краљева. У Светој Русији сви облици живота су освештани (сакрализовани). Црква - замишљена као душа Русије - није се стављала изнад Цара, већ му је, благосиљајући га, признавала легитимни и натприродни ауторитет; у противном би Држава била осуђена на смрт. Те идеје су биле толико снажно уврежене да је, чак и у прошлом веку, прост народ имао обичај да се моли испред Царевог портрета, сматрајући Монарха, у складу с најдревнијом архетипском мудрошћу, за представника Другог Света, али не гледајући у њему конкретно људско биће, колико свештени симбол. Симбол чија је делотворност постигнута захваљујући хришћанском обреду помазања на царство и захваљујући његовој припадности сакралном породичном стаблу.

    Тако је “унутрашњи континент” - Русија - имао свој властити “унутрашњи центар” - Свештеног Монарха. Њиховим обједињавањем (симболична хијерогамија) ствара се језгро посебне руске Судбине, најдубље димензије руске историје. Из те перспективе, цареубиство у Русији прате наглашено лоша значења. Тај чин не само да поништава национално-монархистичку светост, чиме би се стварност свела тек на свој профани ниво, занемаривши сферу свештеног, већ тај чин преобраћа сакрално у антисакрално. Митско објашњење антисакралног значи победу Змаја над мистичном снагом, Хвареном, привремену победу, не и коначну. Извесно је да је традиционална боја тог Змаја, у зороатризму и у хиндуистичкој митологији, црвена или црвеноцрна, што нас поново подсећа на “црвену” компоненту Свете Русије, у њеном адском и негативном аспекту.


С НАМИ БОГ



Превод: Зоран Буљугић




(Из књиге Мистерије Евроазије, у: Ново хиперборејско откровење, СКЦ, Београд, 1999)



(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)




Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер