Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Драгослав Бокан



ДУХОВНЕ ОСНОВЕ МОНАРХИЗМА








   Све оно што тако површно и олако коментаришемо и "разумевамо" у ствари има на себи много шта специфично и јединствено, а у себи садржи скривено језгро какве древне и аутентичне тајне.

   Тако је и са монархијом, још више са њеним империјалним (царским) обликом, а посебно са руским "самодржављем".

   Када сам једном срећном приликом срео тадашњег (сада, нажалост, покојног) наследника руског трона, Владимира Кириловича Романова, он ми је признао да је решио да ме прими и поразговара са мном (било је то у Њујорку) тек након дугог и упорног убеђивања од стране мог пријатеља, који је у том тренутку био први човек и неприкосновени лидер најважнијег интерног монархистичког покрета припадника руског високог племства, праве личне канцеларије Његовог Императорског Величанства (РИС-О, Российский Имперский Союз-Орден).

   Разлог за овако нешто је, како ми је рекао праунук Цара Александра Другог (такође и син Великог Кнеза Кирила Владимировича Романова, отац Кнегиње Марије и деда садашњег претендента на престо, Царевића Георгија), то што "Срби уопште не разумеју смисао и разлоге постојања монархије". Додавши да сам ја можда и први Србин с којим је пристао да се сретне и разговара, а због овог жалосног, по нас вишеструко трагичног разлога.

   И он и његова супруга Леонида Георгијевич Багратион из грузијске царске династије (која води порекло директно од библијског цара Давида и најстарији је познати аристократски род на свету) су били одлични и брижни саговорници, заинтересовани да разговарају о будућој судбини Русије и Србије, али и данас "успаване" институције православне монархије (византијског типа).

   Разговор се одужио (у просторијама једног од најстаријих и најлепших њујоршких "џентлменских клубова") и добио на присности и узајамном разумевању. Посебно зато јер сам у то време ја био страствени изучавалац и поприлично поуздани познавалац монархистичке идеологије блиске овом духовно отменом царском пару. И зато што сам, свим срцем, подржавао идеју повратка и рестаурације монархије у руску историју, а у тренутку када је било извесно да ће се ускоро распасти изнутра одавно још иструлела совјетска квази-империја.

   Било је то 1989. године. Пред сам пад "берлинског зида".

   Сад смо овде отворили две подједнако важне, међусобно испреплетене теме.

   На једној страни: питање реалних потенцијала монархијског погледа на свет и томе одговарајућег устројства друштва.

   А на другој: органску (у модерној историји много пута доказану) одбојност Срба према аристократском поретку строге хијерархије и неприскосновеног ауторитета и, уопште, према ритуалном, иницијацијском, заиста озбиљном (духовном и световном) поретку ствари - држању правила и придржавању једном заувек прихваћених и од предака преузетих кодова, који се не доводе у питање.

   Ако не умемо да НЕУПИТНО прихватимо тајне и све оне вишеструке (на први поглед невидљиве) димензије монархијског уређења света, онда ми ту ништа нећемо ни разумети, сводећи једну од најважнијих институција целокупне историје човечанства на офуцане баналности везане за "одокативну" анализу нашег престолонаследника, његовог изгледа и држања, непребројивих погрешних потеза и оне трагикомичне неспособности да макар коректно научи српски језик. То да је монарх "лукави и размажени татин син", наобичнији друштвени паразит и бездушни експлоататор наивног, блиставим церемонијалом заведеног и залуђеног народа, то смо учили, годинама, за време режима нашег оперетског квази-императора, са све златним прстеном и дебелим томпусом уоквиреним белим оделом, белим шеширом и исто таквим лакованим ципелама. Све оно што је он свакодневно радио, Тито је оштро критиковао код својих краљевских претходника на београдском и југословенском трону. И тако утицао на све нас да крајње поједностављено и примитивно "разумемо" феномен монархије и, посебно, аристократског система вредности.

   Идеја цара као брата ("баћушке") и оца нације, симболичног чувара традиције коме је дужност да спречи обескорењивање и дезоријентацију оваквом поимању ствари не може никако да буде блиска, ни јасна, без обзира на велики број афирмативних и позитивних примера из монархистичке прошлости наше (и не само наше) земље.

   Својеврсни "патернализам" и трајна заштита народа пред хаосом од стране неког ко већ својим постојањем представља гаранцију непроменљивог сетан универзалних, аутентичних вредности стварно може да буде исцељујућа замена за бескрајне партијско-политичке изборе што из године у годину привлаче све мање и мање гласача и, право речено, остављају утисак да ништа више не могу да остваре и учине за наш бољитак и опоравак.

   Али, о коме причати на ову тему, кад се код нас по обичају све своди на безоплете критике овдашњег претендента на престо и исмевање читавог његовог животног става. И на острвљене личне нападе на Александра (Петровог) Карађорђевића, којим се завршавају сви разговори на монархистичке теме.

   У Русији ствари стоје сасвим другачије.

   Они на свом челу већ имају у сваком смислу супериорног (иако неформалног) "монарха", харизматичног Владимира Владимировича Путина (коме за титулу цара недостаје још само одговарајуће подршка Цркве и већине озбиљнијих интелектуалаца), и те како су свесни суштинске важности што ефикаснијег спровођења и реалног обнављања монархијског принципа. У овом случају се руски народ придржава идеје самодржавља (са свим припадајућим овлаштењима) не толико у сфери политике, већ, првенствено, на нивоу философије живота и општег погледа на свет.

   Руси су највише и најинтересантније писали о монархији (Иљин, Тихомиров, Солоњевич), али је код њих постојала и најбеспоштеднија критика монархије (у совјетско време, владајући режим се охоло хвалио како је ту сад "све неупоредиво боље него што је било у временима Царевине", док су опозициони дисиденти и велики део политичке дијаспоре једнако одбацивали "стари (монархистички) поредак" у корист своје опасесивне и помодне фасцинације демократијом, либерализмом и идеологијом "људских права" економски најразвијенијих западних земаља).

   У Русији је, сем функције монарха (у виду цара), постојао и њему припадајући аристократски систем у свим порама целокупног друштвеног поретка, од петроградске (и московске) престонице до најудаљенијих сибирских села и скоро ненасељених евроазијских пространстава највеће светске империје. И, што је најважније - унутрашње хришћанске координате читавог монархијског система, без чега би краљевска и царска идеја била само мртво слово на папиру и нешто веома слично свим оним саркастичним антимонархијским описима и дефиницијама.

   Православље и неприкосновена вера у Бога и његову Промисао је сам духовни темељ, чврсти реални и симболични костур свега суштински везаног за "монархијско" и "монархизам".

   Без свог хришћанског оквира, монархија није ништа боље, ни значајније од најобичнијег снобизма и хировите диктатуре често неталентованих и још чешће неспособних потомака некадашњих народних вођа и јунака.

   Не желећи то да разумеју, скоро сви критичари монархије, али, такође, и многи антилиберални мислиоци на најбаналнији начин пореде царску лозу Романових са совјетском управљачком (пост-лењиновском) линијом - од Стаљина, редом до Горбачова и Јељцина и с њима повезаног тоталног уништења свих преосталих државних прерогатива и још постојећих елемената суверенитета Велике Русије (у њеном СССР облику).

   Многи монархију доживљавају само као вешто костимиран вид диктатуре, њену историјску (сада већ превазиђену) етапу.

   Други - као само један од облика апстрактне идеје "етатизма", по којој се изједначавају Петар Велики, Стаљин, Александар Трећи, Николај Други и, рецимо, Путин. По њима је све најважније садржано искључиво у ефикасном (посебно у гео-политичком смислу, према спољнем непријатељу) деловању руске државе (ма каква идеологија и политика биле у питању).

   Трећи - као начин свог конкретног потенцијалног приближавања високим друштвеним круговима везаним за богатство, славу, личну част и моћ (исто као што се неки други приближавају републиканским вођама или директорима моћних корпорација, свеједно).

   Четврти - као искључиво религиозно питање, везано искључиво са непрестаном молитвом и помињањем "безгрешног владара" у цркви, током и након службе Божије. Ови мистици-аматери, под великим утицајем екстатичних, апокалиптички оријентисаних духовника (по правилу изузетно критичних према званичној црквеној хијерархији), проналазе и у монархији само још један начин изражавања својих начелних уверења и отпора (њима сасвим страном и туђем) свету у коме живе.

   Пети - као још један вид борбе на живот и смрт са либералима, атеистима, демократијом, масонима, западњацима, апатридима и свим осталим "отпадним каналима" (како их они доживљавају) модерне цивилизације. Они често користе као своју мантру појам "саборности", који, у оваквом тумачењу, има нешто другачије значење од оног оригиналног (из времена Византије или прве две генерације руских "словенофила" деветнаестог века). Када савремене присталице саборности крену да говоре о потреби да се о питању личности монарха и његовим овлаштењима морају, на "свенародним саборима", консултовати заиста најбољи и најчеститији припадници стварне руске елите - они тада мисле на себе. И најчешће примењују мржњу и агресију према свему што се не слаже са њима (па били то и другачије оријентисани монархисти или доказани руски родољуби који се, ето, у неком зарезу или небитном детаљу не слажу с њима, јединим "правовернима")...

   За разлику од поменутих групација, постоје и озбиљни, трезвени, а, опет, хришћански инспирисани монархисти неке друге врсте. Како их дефинише Ф. Паверњицин, они у свом деловању показују три најважније особине: 1) делатну веру (која се не зауставља на пасивном понављању идеалнистичких вербалних тирада), 2) неприкосновени принцип вредности части, завета и служења и 3) безусловну верност принципу монархистичке легитимности (онаквом какав је дефинисан 1613. по ступању првог Романова на престо и 1797. године, у тренутку доношења "Закона о наслеђивању Царског Престола" и дефинитивног формирања "самодржавне" концепције царске власти на самом почетку модерне руске историје), уз заклетву на верност династији Романов као јединим законитим наследницима руског престола (то јест, Кнегињи Марији Владимировној и њеном сину, Царевићу Георгију Михаиловичу).

   Занимљиво је подсетити се да су први монархистички покрети у Русији настали крајем осамдесетих година деветнаестог века, а свој процват доживеле између две (Фебруарске 1905. и Октобарске 1917) револуције. Пре тога је читав руски народ, предвођен војском и полицијом, био један спонтани и велики монархистички покрет...

   Ипак, најневероватније звучи ЧИЊЕНИЦА да Русија никада није ни изгубила свог владара. Да је и данас он "жив" и присутан, кроз икону Богородице "Државне".

   Наиме, последњи цар руске Империје Николај Други се, уочи погубљења, усрдно молио Богородици да преузме бригу и старање о руском народу.

   И баш тада се једна Богородичина икона чудесно пројавила као одговор на ову молбу Цара Мученика. На њој су, у наручју Божије Мајке, представљени царски скиптар и златна кугла која симболично представља планету.

   Та икона је, по веровању многих Руса, била заслужна за опстанак Свете Русије у тренутку нестанка Велике Русије, у судбинском тренутку њиховог раздвајања.

   Нека то буде и искра наде у сред тамног тунела на мученичком, боготражитељском путу свих данас прогнаних, маргинализованих и исмејаних хришћана - ова чудесна и чудотворна "света слика" монархистички уређене руске земље под окриљем и брижном заштитом Пресвете Богородице.






НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер