Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net













ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!






Чтец Немања С. Мрђеновић



КЊИГА ''СРБСКА ЦРКВА, ЉОТИЋ И ЉОТИЋЕВЦИ''
У ОЧИМА НЕПОЛИТИЗОВАНЕ АНАЛИЗЕ










    Прошле године објављена је дуго најављивана књига „Србска Црква, Љотић и љотићевци“ протојереја Велибора Џомића, пароха подгоричког. Најављивана је као пројекат који ће напокон да заврши вишедеценијску политичку полемику о Димитрију Љотићу и његовим следбеницима и њиховом односу према Србској Православној Цркви. Нажалост, ова књига не само што није успела да заврши ту полемику и затвори једну болну рану на телу србског народа и србске Цркве, него ју је још и продубила.


    Пре свега, од једне књиге која се бави историјом СПЦ очекује се да буде штампана од стране Цркве и да има благослов србских архијереја. То овде није случај, иако је предговор писао Њ.П. пензионисани Владика захумско-херцеговачки Г.Г. Атанасије (Јевтић). Верујемо да преосвећеном Епископу Атанасију не би било тешко и да да свој благослов за овакву књигу јер је и сам познат као изузетно активни учесник ове политичке дебате између две струје србских националиста. Срећом он то није учинио па је, попут мученика Митрополита скопског Јосифа, свесно или несвесно- Бог зна, сачувао чист образ Србској Православној Цркви не дозвољавањем њеног мешања у политичке дебате.


    Друга ствар је што у овом делу, на велику жалост читалаца, не налазимо ништа ново. Књига је уствари зборник чланака аутора, који су у разним гласилима већ објављивани у последњих неколико година у полемици са онима који су бранили Д. Љотића, „Збор“ и Србски Добровољачки Корпус, и где је аутентичност тврдњи из тих чланака кроз ове полемике увелико доведена у питање. Као и сваки полемички текст и овде је закључак и пресуда унапред донесен и сви каснији аргументи инструментализују се само како би се оправдао унапред утврђени став аутора. У том смислу су врло пристрасно и на моменте сасвим искривљено тумачени и неки вредни документи који се наводе у фуснотама или целокупним цитатима унутар саме грађе.


Приватно мишљење


    Владика Атанасије у свом предговору износи неколико изузетно тешких оптужби и то без и једног аргумета што би му читаоци могли узети за зло. Међутим, ако се обрати пажња на део „Уместо предговора“ за који је потписан Владика Атанасије, читаоци ће приметити да је то само извод из Владикиног приватног писма протојереју Џомићу. У приватним писмима човек свакако може да изрази било које уверење, ма колико га други сматрали за неаргументовано и погрешно, а да му се то не замери. Ако се то међутим објави у једној књизи која претендује на место у историографији СПЦ, онда то показује неозбиљност приређивача. О томе касније посредно говори и сам протојереј Велибор Џомић.


    Тако Преосвећени Владика Атанасије наводи за „Љотићевце“ да су „једини колаборатери“, „главни изазивачи раскола“, „секта“, „сарадници зилота, комуниста и расколника“ и томе слично. Већ на први поглед јасно је колико су ове тврдње међусобно контрадикторне и неистините. У мноштву подела у народу и Цркви узимамо за могуће да су Љотићевци били на погрешној страни, да су направили нешто лоше и сл. Али да ли је баш могуће да су они уједно и „расколници“ и „комунисти“ и „зилоти“ и „секташи“ и „пуританци“ и „нацисти“,... што је много много је.


Контрадикторности самог текста


    Текстови протојереја Џомића такође доносе исти полемички дух који се не обазире ни на аргументе друге стране ни на оно што је сам претходно написао, тако да и без бројних одговора друге стране у овој расправи, ми можемо да уочимо недоследности у овој збирци чланака где неретко један текст побија тезе изнесене у претходном.


    Тако например аутор исправно тврди да су најугледнији епископи СПЦ у данима пред сам рат били патријарх Гаврило Дожић, Владика Николај Велимировић и Владика Иринеј Ђорђевић, а претходно се на страни 21. пита зашто је Љотић своје „писмо најзначајнијим епископима“ упутио баш њима. Убрзо затим наводи како је Љотић био безначајан политичар, а касније наводи како је пре рата био министар правде у влади Краља Александра I. „Збор“ се оцењује као безначајна партија а касније се наводи да су у сваком месту локални службеници још пре рата припадали „Збору“. Оптужују се Љотићевци у емиграцији да су изазвали раскол, а на страни 46. жали се што „љотићевци нису отишли у раскол“.


    На крају крајева најилустративнији пример је када на страници 312. аутор цитира писмо Светог Владике Николаја старцу Никанору хиландарском у коме каже: „...Спомени и три велика србска мученика, Димитрија, Дражу и Милана.“ Онда аутор наводи да је писмо „приватне природе“ и да зато има другачији контекст када се објави (стр 313.), слично као са предговором ове књиге додали би смо и ми. Такође се објашњава шта то значи кад неко тражи да се нечије име помиње на Литургији и како су „Љотићевци покушали ово писмо да издигну на ниво коначног суда историје што свакако Свети Владика Николај није имао намеру“.


    Но аутор пропушта да нам наведе да је управо он потписник тих „љотићевских покушаја“ и да је он сам у „Апелу за измирење србске политичке емиграције“ 1992. ове речи Светог Владике прокоментарисао на следећи начин: „Сам Владика Николај, први после Светога Саве и велики српски заступник пред Богом, сву тројицу сматрао је подједнаким мученицима који су себе жртвовали за спасење и добро народа, за царство небеско без кога се не може одржати царство земаљско на дуже време, како је говорио златоусти Владика“. А о исправности става Светог Владике Николаја он тада каже: „С обзиром да је Свети Владика Николај, као будни чувар народних душа и српског образа, пратио целокупан рад националних вођа у Другом светском рату, сматрамо да је његово мишљење утемељено на његовом светом и чистом животу, најисправније поводом односа српскога народа према армијском ђенералу Милану Недићу, ђенералу Дражи Михаиловићу и Димитрију Љотићу.“


    Аутор дакле дозвољава да дискутује сам са собом па „поражени“ аргумент приписује „Љотићевцима“ а пропушта да о тако значајном аспекту обавести своје читаоце који можда не прате ову дебату и за које је ова књига заиста новитет. Ово се свакако не може назвати одговорном и утемељеном анализом.


    Још један интересантан детаљ из контрадикторних изјава у овим полемикама јесте када на страници 241 прота Џомић каже: „Циљ ауторских текстова и књига одређује аутор, а не читалац“. Затим на страни 283 он као читалац одређује аутору (Бори Карапанџићу) циљ његовог ауторског текста, па наводи: „Карапанџић је у овој „новој“ књизи објавио мноштво већ безброј објављених фотографија, а све са циљем да књига буде што дебља како би се стекао утисак „о великом познанству и још већем пријатељству“ између њега и Светог Владике Николаја...“ (подебљања- Н.М.) Претходно видимо да аутор неколико пута, на различите начине, описује циљ писања Светог Владике Николаја.


Произвољна тумачења извора


    Протојереј Џомић се потрудио да своје текстове поткрепи и мноштвом докумената који су свакако највећа вредност ове књиге. Но његова тумачења тих докумената и закључци које он изводи врло често су крајње произвољни и потпуно неутемељени. Као такви они су не само безначајани за историографију него и опасни за саму Цркву.


    Тако аутор највеће замерке Љотићевцима за однос са Црквом пребацује на Велибора Јонића, министра у влади Милана Недића. Али и сам аутор јако добро зна да Велибор Јонић није био „Љотићевац“ у то време. Он је још пре рата избачен из „Збора“, што се и наводи на страни 145. О односу Јонића и Љотића у периоду којим се књига бави аутор каже на 146. страници да „Љотић није имао контаке са Јонићем“ као и „Јонић је мрзео Љотића“. У том стилу и када се Црква на појединим местима жали на рад појединих локалних службеника власти, Џомић наводи да се „очевидно ради о Љотићевцу“, иако то уопште није очевидно нити се из било ког дела текста може закључити да је то заиста тако.


    Страхиња Јањић, једини србски нациста, наводи се, избачен је из Збора и СДК-а због свог односа са Немцима, па је чак био и хапшен од Љотићеваца због тога. Са Љотићем и његовом побожношћу збијао је шале и извргавао их руглу (стр. 184), а опет се описује као „Љотићевац“ и његов однос према Цркви приписује се „Љотићу и љотићевцима“.


    Даље, Словенац Хенрих Лаутнер који се крстио у Православној Цркви и на крштењу добио име Милош, а у току рата када заиста није било популарно бити Србин променио је и презиме у Војновић, ратујући до краја у србској војсци, кроз целу књигу се са ниподаштавањем назива „покрштени католик“. Овај „покрштени католик“ , наводи се на страници 60, спасавао је таоце из барака у Шумарицама пред стрељање у Крагујевцу, и то тако што је заточене Србе уписивао у 10. Добровољачки одред којим је командовао, а онда од Немаца тражио да пусте „његове војнике“. Од ухапшених 4000 Срба стрељано је 2300, дакле 1700 је спасено. Ипак, за једног свештеника СПЦ овај човек и након седам деценија није ништа више од „покрштеног католика“. Војновић, објективно, није могао да спаси све таоце, али како сведоче књиге и чланци друге стране, Љотићеви људи трудили су се да спасе макар оне људе који су обављали функције од виталног значаја за град Крагујевац (лекаре, коваче, пекаре,...) иако је због тога међу таоцима који су стрељани остало и неколико њихових другова, предратних чланова Збора.


    Љотићевцима се приписују и убиства свештеника СПЦ, што им чак ни Комунисти нису приписивали. Шта више, за ову тврдњу цитира се управо комунистички документ „Споменица православних свештеника 1941-1945“. У самој споменици нигде се не наводи да су Љотићевци убили иједног свештеника, барем у деловима које нам аутор преноси. Свугде се наводи да су страдали од Немаца, али протојереј Џомић ту додаје свој коментар да су Љотићевци за то „одговорни“.


    На страницама 43. и 44. наводи се како је „извесни Р. Станимировић написао и 1943. Године у окупираном Београду, без назнаке ко је издавач, као брошуру штампао памфлет под насловом „Свештенство у обнови Србије““ а у закључку Џомић каже да је аутор „очевидно идеолошки веома близак Љотићу“. Неко други би можда рекао да је Станимировић по духу веома сличан Џомићу, али то му не даје право да за овај памфлет окриви протојереја Велибора Џомића.


    Понекад су примедбе аутора заиста и ван свих граница толерантности за дело које претендује на научни карактер. Тако се например на страници 286 протојереј Џомић упушта у тумачење и анализирање количине хране коју је Свети Владика Николај узео када је био гост на славском ручку познатог Зборашког писца и публицисте из Америке, Боре Карапанџића, кога смо већ раније помињали. У једном моменту аутор изражава сумњу да „један монах, ако већ долази са славског ручка, може да поједе, ни мање ни више, него четвртину славске погаче?“. Претходно је детаљ да Владика није узео ништа осим славског колача и вина, протумачен као доказ да је послужење на слави било мрсно иако је у току био Васкршњи пост.


    Нешто раније, у поглављу „Манипулације фотографијама Светога Владике Николаја“ критикује се горе поменути Карапанџић што је у једну од својих књига уврстио и фотографију на којој су заједно он и Свети Владика Николај пред улазом у Карапанџићев дом у Кливленду. Оно што аутор овде наводи као посебно значајно је следећа примедба: „занимљиво је да Владика Николај није стао да се фотографише са Карапанџићем него је фотографија направљена у ходу!?!“


    Овакве „анализе“ никако се не могу сматрати објективним истраживачким радом какав се очекује од једног свештеника Србске Цркве када се бави питањима историје те исте Цркве. Међутим, за један полемички чланак у коме се две супротстављене политичке групације „надгорњавају“ овакво писање сасвим лепо се уклапа у шири контекст.


Пропусти у „очевидностима“


    У вези са мемоарима блаженоупокојеног Митрополита скопског Јосифа могло би се рећи да аутор углавном гледа да избегне доношење „очевидних“ закључака. Иако се у Уводу аутор руга Љотићевцима, својим политичким противницима, да им се сви извори своде на „мемоарска сећања – изворе другог реда“, он сам централну пажњу своје књиге посвећује управо мемораским записима (Митрополита скопског Јосифа). Али овај део значајан је и по још једном феномену. Наиме, иако аутор има тенденцију да често изводи закључке на које документ уопште не упућује, овде се труди да прескочи неке моменте на које документи сасвим јасно указују.


    На првом месту пропуштено је приметити да су мемоари Митрополита Јосифа написани у моменту када су Партизани и совјети били пред Београдом и када је било врло пожељно оградити се од владе Милана Недића. Почети су у време када су се националне трупе већ повлачиле из Београда а завршени десетак дана пред улазак Комуниста. На другом месту, пропушта се приметити да је Митрополит Јосиф то ограђивање од Владе Милана Недића спровео далеко невештије од например Владике Николаја.


    Владика Николај врло децидно износи свој став када, према цитатима ове књиге, каже (патријарху Гаврилу) „Не смеш Недића нипошто назвати председником Владе, јер ми имамо свога легалнога председника Владе у Лондону. Ако би га ти као Патријарх Србске Цркве назвао ПРЕДСЕДНИКОМ онда га ти у име Цркве легализујеш на том положају, а ми од тога морамо бежати. Него Недића назови: Господине Министре, или Господине ђенерале, дакле, назови га оним што је он био, ослови га титулом коју је имао у бившој Југославији и нећеш погрешити.“


    За разлику од Владике Николаја, Митрополит Јосиф Недића назива „председником Владе“, Јонића „господином министром“ а Владу Милана Недића „највишим државним органом“. Иако је ово аутору промакло, Комунистима није, па је и Митрополит Јосиф од њих због тога жестоко страдао.


    Касније, када аутор поново покушава да оспори беседу Владике Николаја над одром Димитрија Љотића погрешно наводи да је беседа први пут објављена 1949. у књизи Бошка Костића „За историју наших дана“ иако је у полемици са Љотићевцима раније обавештен да је она први пут објавље априла 1945. у листу Шумадијске Дивизије „Наша Борба“ у Словенији, одмах по сахрани Димитрија Љотића. О овоме је посебан чланак објавио и почивши Војвода Момчило Ђујић. Ђујићев чланак „И ја сам сведок“ објављен је у листу србских четника у емиграцији „Србија“, априла 1987.


    А чак и да беседа јесте, као што није, први пут објављена 1949, зар не би сам Владика порекао њену аутентичност!? Владика Николај је, подсетимо, преминуо 18.03.1956, дакле целих осам година након објављивања ове књиге.


    Ове чињенице нису ни узгред поменуте, како би читалац могао да упореди два супротстављена мишљења и видео да тврдња коју износи аутор не само што није од несумњивог ауторитета, него је приватно мишљење које без икакве потпоре изражавају само и искључиво он и Њ.П. Владика Атанасије (Јевтић).


Црква и политика


    Митрополит Јосиф је исправно поступио када је Цркву покуша(ва)о да одвоји од политичких дебата и укључења у политички живот у тим смутним временима. Данас је сасвим јасно да је захваљујући томе Црква из рата изашла чистог образа.


    Цркву је дакако тешко одвојити од политике, јер политика је нешто што, као и Црква, својим деловањем утиче на целокупно друштво. То се у оно време видело и по томе што је Црква била изузетно дубоко умешана у догађаје од 27. марта, о чему и протојер Џомић сведочи у својим текстовима. После рата политика је опет имала великог утицаја на Цркву што се огледа у „Америчком“ и „Македонском“ расколу. Цркву и политику је дефинитивно тешко раздвојити, али је Митрополит Јосиф покушао и успео да Цркву из рата изведе неукаљана образа, тако што се она није ставила на страну ни једне полтичке опције него је само деловала колико је било могуће на спасавању и олакшавању положаја своје пастве.


    О повезаности Цркве и политике врло исцрпно говоре бројна друштвено и политички ангажована дела Светог Владике Николаја. Његов пример је свакако и најпозитивнији у овој сфери јер показује како хришћанин треба одговорно да се односи према политици и друштву, не испуштајући из вида своју одговорност и пред Богом и пред људима.


    То је и данас једна од дужности Цркве, а уједно и једно од њених највећих искушења. Сведоци смо свакодневних напада на Цркву са свих страна политичког спектра јер се у принципу ни једној политичкој идеји не допада чињеница да Црква није сасвим на њеној страни, или у некој „коалицији“ са њом.


    Ова књига одаје утисак још једног таквог покушаја политичког сврставања СПЦ. Од корице до корице инсистира се на новој политичкој подели међу србским националистима, у којој би Црква требало да заузме одређени став против једне стране а на добробит друге.


    У том духу се на неколико места, а посебно на страни 294. напада тротомно дело „Историја СПЦ“ Др. Ђоке Слијепчевића, првог професора који је докторирао на Православном богословском факултету у Београду, и то баш на историји СПЦ. Његово дело и личност омаловажавају се као „партијско прање нечисте савести“, иако је чињеница да се историја СПЦ на Богословском факултету у Београду и дан данас изучава првенствено из ових књига које су на врху обавезне литературе за сваког студента теологије у СПЦ. Да је заиста тачна тврдња протојереја Џомића зар не би до сада овај програм био замењен адекватнијим делима? Или је ово посредна „оптужба“ да богословски факултет и његову катедру за историју СПЦ држе „Љотићевци“?


    Можда је намера аутора заиста била пеменита, али у том случају конац који дело краси, промашио је свој циљ. Књига „Србска Црква, Љотић и љотићевци“ није донела ништа ново историографији СПЦ, нити је барем ублажила неке болне ране из њене историје. Уместо тога добили смо још једну збирку памфлета у којој се аутор обрачунава са својим политичким неистомишљеницима а Црква испада само колатерална штета.


    Вероватно из жеље да се противничка страна покаже што гором, књига с времена на време делује као пропагандни материјал. Отуда и не чуди што се на њених скоро четиристо страница налази преко сто теза, тврдњи и закључака који су у најамању руку спорни ако не и сасвим погрешни. За њихово таксативно набрајање било би потребно написати још једну књигу, обимнију од ове, што би опет резултирало само наставком врзиног кола из кога ништа корисно не би изашло за СПЦ и њену историју.








ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!


Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер