Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













Чтец Немања С. Мрђеновић



ПОТРАГА ЗА СВЕТИМ ГРАЛОМ









    Свети грал је изузетан феномен у западњачкој култури. Потрага за њим траје још од крсташких ратова а око њега се плету изузетне легенде, приче и фантазије. По том предању Свети грал је чаша коју је Христос употребио на тајној вечери, или чаша у коју је ухваћена Његова крв када је прободен на крсту. Постоје и друге верзије ове легенде, али о њима мало касније.




    Као што рекосмо, Свети грал је западњачки културолошки феномен који се родио у време крсташких похода на Исток, па отуда не чуди што су приче о њему потпуно непознате у православном свету. Он код нас долази тек у данашње време, кроз разне реапропријације оригиналних легенди што нимало није помогло да се он правилно схвати. Од тог основног непознавања корена приче дошла је и лавина потпуно погрешних тумачења и дезавуисања, односно збуњивања и саблажњавања верног народа на Истоку, у чему Србија није никакав изузетак.


Потрага креће са Запада






    У време крсташких похода читава западна Европа била је под духовном влашћу Римокатоличке цркве. Владари тих западних земаља били су већином слабо писмени или сасвим неписмени, а уз то познати ратници и брутални варвари. Они су имали кодексе части и витештва али су се они, у складу са ондашњом културом западне Европе, односили само на односе са својим пријатељима. Витешки кодекси части нису важили ни за православце ни за многогобожце, а још мање за јудејце или муслимане. Однос према свима који нису „као ми“ или који се „не потчињавају нама, од светог оца папе посланима“, били су једнаки односу према дивљим зверима. Уопште узев, већина европских западњачких колонијалних сила тако се односила према људима на које су наишли у својим колонијалним продорима све до ХХ века.

    Амерички црнци, тј. њихови активисти, који су се изборили за своја грађанска права још увек су међу нама. Признање људских права аустралијским домородцима Абориџинима дошло је тек крајем прошлог века. Француске и холандске колоније махом су се ослободиле окрутне окупације тек после Другог светског рата, мада још увек не све. О британском колонијалном царству нећемо трошити речи. Напоменимо само да име Велика Британија јесте управо одлика тог империјализма. У време када је Британија усвојила тај назив, Великима су се званично називале и Немачка, Француска, итд. Већина их се у срамоти одрекла тог имена, док Британија још није. У то време је и један од наших највећих државника, Илија Гарашанин, у свом „Начертанију“ предлагао стварање Велике Србије, уједно и угледајући се и саркастично ругајући се Западу. Та Велика Србија настала би ослобођењем и уједињењем свих србских земаља које су тада биле под влашћу „великих“ сила.




    Ако овоме додамо „славу“ инквизиције, беду и глад који су владали међу поданицима феудалних господара, честе ратове, пљачке, смртоносне заразне болести, гушење научних, уметничких и духовних покрета, јасно нам је зашто се на Западу период средњег века често назива и „мрачним средњим веком“. На истоку наравно није био рај, али је тај период био далеко мирнији, са блажим недаћама, са мање крви и далеко мање глади а пуно више развоја науке, уметности и вере. Мрачни период на истоку настаје тек са појавом крсташа (нарочито у њиховом IV крсташком походу када су напали Византију), а затим и продора муслимана.

    Ти и такви владари, властелини, витезови и пустолови гајили су велики пијетет према „светим објектима“ за које су веровали да ће им донети велике мистичке моћи. Ко сакупи више таквих светих предмета владаће над онима који их немају, или их имају мање. Тако су се тражили Часни Крст, чивије којима је Христос закуцан на Крст, копље којим је Прободен,... Немилосрдни ратници који су без трунке страха јуришали на сабље и копља својих противника дрхтали су пред букагијама Светог Апостола Павла. Нису дрхтали од успомене на Светог Апостола, већ од заноса моћи који су такви предмети изазивали у њима.




    Наравно, не треба заборавити ни политичку прагматичност у овим случајевима. Ако имате читаву једну културу која верује у магијску моћ ових реликвија, па када их и сакупите довољно и уверите се да сада нисте ништа снажнији или моћнији, да нисте добили никакав посебан дар којим би сте савладали своје противнике, ипак вам остаје то што вас се сада ти противници више плаше. Када властелини око вас верују да вас у борби чува и води моћ коју добијате од какве реликвије коју поседујете, долазите у ситуацију да самим тим властелинима и њиховим страховима далеко лакше манипулишете.

    Овај тренд наставио се и у модерним временима. Например, у марту 2010. руски председник Медведев ишао је у париску катедралу Нотр Дам да се поклони пред Христовом „трновом круном“ која се тамо чува, што има велики политички значај у данашњој „секуларизованој“ култури.




    Када је Хитлер 1938. припојио Аустрију Немачкој одмах је отишао у Беч по „Христово копље“ (наводно оно којим је Христос прободен на Крсту) и однео га у своју колекцију. Американцу су га вратили у Беч 1945.

    Карађорђевићи су након бољшевичке револуције од руске царске породице добили на чување десну руку Светог Јована Крститеља, прву икону Богородице (иконописао је Св. Апостол Лука) и честицу Часног Крста (које су ови раније добили од Малтешких витезова).

    Јасно је дакле да ова веза између власти и „мистичних моћи“ хришћанских реликвија ни данас није сасвим изгубила своју фаму.


Свети грал стиже на Запад






    На једном од првих крсташких похода, пронађен је и Свети грал и донесен је у западну Европу. Нису га пронашли и донели витезови и пустолови већ писци, стигао је не као предмет него као легенда, не у бисагијама него у причама и књигама.

    Његово име „грал“ је старофранцуска изведеница од латинске речи „gradalis“, која означава посуду која се током гозбе износи на трпезу. У каснијим верзијама долази и тумачење да реч потиче од старофранцуске речи „san graal“ што значи „краљевска крв“.

    Облик Светог грала који се најчешће представља као чаша, јасна је асоцијација на Свети путир. На крају крајева и Црква, као и средњевековни писци, инспирисана је на исти начин и из истог извора када се ради о облику Свете чаше.




    Од изузетног је значаја да се помене и то да се римокатолици (лаици) од XII века не причешћују и телом и крвљу, или и хлебом и вином, него само телом, хлебом (хостијом). Дакле, од XII века, у време ширења легенди о Светом гралу, верници римокатоличке цркве престају да се „срећу“ са путиром на Литургији, он остаје „скривен“ од њих. Овај догађај само још више распирује машту трагача за „Светим гралом“.

    Приче о Светом гралу као чаши са магичним моћима најчешће су у тзв. „артуровском циклусу“ енглеске књижевности. То су наравно приче о митском неустрашивом краљу Артуру и његовим витезовима округлог стола. Верзије „Санграл“, односно „краљевској крви“ претежно су везане за Француску, а своје корене дугују Јеврејима, односно Јудејцима а посебно њиховој европској дијаспори.

    Наиме, Јевреји (јудаисти) су на све могуће начине покушавали да докажу да је прича о Васкрсу само измишљотина Његових ученика. У те сврхе су потплатили римске војнике који су чували гроб да више не причају о Васкрсењу него о некаквој крађи тела. Пошто тела није било, родила се и легенда о томе како Христос заправо није ни умро него се само онесвестио, а када се пробудио он и Његова жена, Марија Магдалина, побегли су из Палестине у Европу. Касније се додало и то да је дошао у јужну Француску и да су он и Марија тамо имали и деце од којих порекло води француска династија Меровинга. По тој верзији, Свети грал била би „краљевска крв“ потомака Меровинга. То је укратко „санграл“ верзија.




    Интересантно је поменути и то да је Христос, по Светом Предању, васкрсао у недељу 01. априла. Отуда традиција „првоаприлског лагања“. Јевреји су се ругали хришћанима који су славили Васкрс говорећи како су 01. април претворили у „дан лажи“ а да је највећа лаж од свих она о Васкрсењу Христовом. У Француској је и данас најпопуларнија првоаприлска шала да некоме на леђа налепите нацртану рибу, или натпис „риба“. Риба је, по грчкој речи ИХТИС, коју су први хришћанини користили као акроним за Сина Божијег и Спаситеља, и као знак распознавања, била и први символ хришћана. Лепећи некоме „рибу“ на леђа и дан данас, мада сад већ несвесно, обележевате хришћанина као „оног који прича лажи о 1. априлу“.

    У англосаксонским земљама, дан Првоаприлских шала (како га ми најчешће називамо) зове се „Дан првоаприлских будала“. Појам „будала“ у овом контексту означавао би неког „малоумног, лаковерног, кога је лако преварити јер није довољно способан да мисли“. Управо контекст у који су Јудаисти у првом веку стављали хришћане који су проповедали васкрсење Христово.


Свети грал стиже и на Исток






    Приче о Светом гралу у почетку су заобишле хришћанску културу народа централне и источне Европе. Однос према реликвијама какав смо видели на Западу није постојао на Истоку. О томе нам сведочи и једна занимљива анегдота Владике Његоша. Наиме када су му показали Часне вериге Светог Апостола Павла избио је прави скандал.

    Еклисиарх који се бринуо о веригама, износио би их повремено пред уважене црквене великодостојнике који су долазили да их целивају. Он би их са пажњом и крајњим страхопоштовањем носио испруженим рукама, увијене у меке тканине, памук и свилу. Спуштао би их на сто дрхтећи од узбуђења, а поклоници би са најдубљом побожношћу целивали букагије и потом се мало удаљавали да их се што више нагледају. Е када их је изнео пред Његоша, наш владика их зграби и развуче да им измери дужину. Импресиониран дужином и тежином похвали ковача који их је исковао „Богме, добро су га увезали“. Запрепашћени еклисијарх, од шока једва проговори „обичај је да се целивају“ на шта му Његош одсече „Црногорци не љубе ланце“.





    Овај „инцидент“ код Западњака изазива згражање и прави шок, док је код нас и данас само весела и шаљива анегдота у којој се ни за секунд не доводи у питање побожност и скрушеност србског Владике, само се истиче његов здрав однос разликовања поштовања према Творцу и творевини.

    Ипак и поред свести у којој се предмети не обожавају него само поштују као успомене, Свети грал је стигао и на Исток. Није успео да се пробије пре краја ХХ века.

    Најпре је Исток био под влашћу муслимана, затим је дошла колонијална грозница, па индустријска револуција, па Први светски рат а затим и Други. Једноставно није било места за приче о „Светом Гралу“ поред многих других прича и легенди које су се испредале о овим другим, актуелнијим дешавањима. Тек након Другог светског рата, када се свет полако претвара у „глобално село“ полако се и на Истоку појављују легенде о Светом Гралу.

    Томе је увелико допринело и тадашње „бежање“ од путира међу хришћанима на Истоку, који су у то време масовно пали под атеистичке и антитеистичке режиме, те је ускоро и за њих путир, Света чаша, постао непознат предмет из прошлости.




    Свој велики „бум“ прича о Светом гралу доживљава објављивањем књиге „Света крв свети грал“ (“Holy Blood Holy Grail”) а затим и њеном наследницом- „Да Винчијевим кодом“ (“The Da Vinci Code”). Ове књиге биле су светски бестселери па су тако и на Истоку биле популарне колико и на Западу. Нажалост, иако се ради о фикцији, код нас су оне често схватане далеко озбиљније него на самом Западу. Уосталом, то и није тако чудно када знамо да су се Западњаци претходно добро упознали са разним верзијама ове легенде док је код нас то био њен први велики наступ.

    Књига „Света Крв Свети Грал“, која није роман већ псевдоисторијска презентација, настала је тако што су три писца искористили фалсификоване документе Француске националне библиотеке (ФНБ). Наиме, 27.04.1967. двојица Француза, Пјер Плантард (Pierre Plantard) и Филип Де Шеризе (Philippe de Cherisey) , подметнули су у ФНБ документ од 27 страница под насловом „Тајни досије“ (Dossiers Secrets). Неколико година касније слагали су јавност да су „случајно“ открили ове документе а по докуметима је Пјер Плантард словио за потомка династије Меровинга, од Нострадамуса предодређен за наследника круне и обновитеља престола. За овакву „шалу“ зарадили су казне на суду.




    Три године касније, не знајући о чему се ради, продуцент ББЦ-ог документарног програма, Хенри Линколн (Henry Lincoln), прописно се обрукао када је направио документарац у два дела по овим документима. Међутим, већ 1982. Линколн и још два пријатеља, Ричард Ли (Richard Leigh) и Мајкл Бејџент (Michael Baigent), објављују псевдоисторијску анализу „Света крв свети грал“ и овај пропуст претварају у зараду. Њихову књигу је као инспирацију за свој роман „Да винчијев код“ искористио сада већ чувени Ден Браун (Dan Brown), па су због тога завршили на суду у Лондону.

    Неки читаоци се вероватно сећају да је због тог суђења каснио и излазак истоименог филма, снимљеног по Брауновом роману. На суду се Браун бранио аргументом да „Света крв свети грал“ није роман, него псевдоисторијска теза која га је инспирисала да напише свој роман. Иако су обе књиге плод маште аутора, Браун то за своје дело никада није ни крио, за разлику од аутора „Свете крви...“ тако да је у априлу 2006. ослобођен оптужбе за плагијаторство. Ден Браун коначно је раширио легенду о Светом гралу у сваки кутак планете.


А да ли је Свети грал уствари
Света чаша или Краљевска крв?






    На ово питање најлакше ће одговорити Православље. Свети Грал је и једно и друго. Ако говоримо о чаши, онда је та чаша заиста света. Али није света због неке магијске моћи, нити због материјала од кога је направљена, она је Света јер садржи крв Христову, јер се Христом који је једини Свет, и сама освештава. Света чаша света је Христа ради.


    Ако се ради о крви, она је заиста краљевска, односно чак Царска. Христос је Цар над Царевима, то је Цар Царева који Царује Царевима. Његова крв заиста је царска и света. Његова крв, крв Новога завета, освештава и чашу и онога који из ње пије, јер се она „пролива за вас и за многе на отпуштење грехова“, како нам каже евхаристијски возглас.


    Сваки пут када се у храму служи Литургија, вино и вода претварају се тајинствено у праву крв Христову, у праву и једину оригиналну краљевску крв („санграл“). Та крв светиња је над светињама и она се може сипати само у њој достојну посду, а то је чаша која је украшена лепотом и красотом, која блиста од чистоће и која се са највећом пажњом чува и негује. Тада су на истој трпези уједно и Света чаша и у њој Царска крв, значи обе верзије Светог грала.


    А када се Света чаша изнесе пред народ, њој приступају они који су се спремили за то. Они који блистају вером и душевном чистоћом, који су украшени плодовима свог труда да се што достојније спреме. Само они који су своје тело и душу трудом спремили за причешће Светим даровима постаће и сами Света чаша у којој је Света крв и којом се и сами освештавају.


    Сад нам је јасно да је Свети грал уствари- хришћанин. Човек, хришћанин, који се увек труди да у сваком тренутку буде достојан за причешће Светим даровима. Зато ваљда и јесте тако тешко наћи тај фамозни Свети грал, и на Западу и на Истоку.






Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер