Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













Проф. Љубодраг Љ. Грујић




О ГРБУ СРБИЈЕ
И МОМ РАДУ НА ЊЕМУ












1) Кратки графички историјат нововековних грбова Србије и држава у које се преточила од 1882. до 2010, са посебним освртом на утицаје на савремени изглед из 2010.      Грб Србије какав је данас на снази је први пут донет 1882. године да и хералдички обележи уздизање Србије у ранг краљевине, само четири године после добијања пуне независности од Отоманске империје. Наш први хералдичар у класичном смислу те речи, велики Стојан Новаковић, тадашњи министар просвете, играо је велику улогу у том подухвату, касније описану у његовом капиталном делу објављеном 1884. „Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности“ . Његове почетне идеје су биле да се грб Србије састоји од више делова на штиту за одређене територије по изгледу грбова из тзв. илирске хералдике која се позивала на Српско царство. Због политичких разлога, преовладао је опрез и на срећу добијено је јасније и логичније решење: двоглави бели орао који је обележавао утицајну средњовековну српску државу је тако враћен у хералдички живот наше земље, а да би се показао континуитет, на груди му је постављен уметнути штит из доба кнежевине, тачније на црвеном српски крст (тј. крст са четири оцила у кантонима). У стопи су била два златна крина (љиљана - Богородичино цвеће), такође преовлађујуће обележје нашег средњег века, посебно на кованом новцу. Изнад је постављена круна и тако је оформљен Мали грб. На Великом грбу је тај Мали грб окружен павиљоном, врстом плашта који се користи само за државе и краљеве, такође са круном изнад.

     Посао изображавања (графичког представљања) тако утаначеног грба је припао тада младом аустријском хералдичару Ернсту Кралу (Ernst Krahl) . Претходно је 1881. Владислав Тителбах урадио опсежне студије изгледа српских средњовековних орлова из манастира, истина, понеки пут са доста уметничке слободе. Те студије нису нашле пута до коначног решења, на жалост. Ернст Крал је нацртао нашег орла да више личи на природног, као никад до тад у нашој богатој историји и никад после тога (сем верзија које су се позивале на његов рад или биле реконструкције). Огромна већина наших приказа двоглавог орла је стилизована према византијском, блискоисточном или западњачком укусу а касније се осећао и руски утицај, посебно по доласку код нас руске емиграције у већем броју после пропасти њиховог царства. Добар пример стилизације је рад на реконструкцији изгледа грба Немањића професора др Александра Палавестре. Да се вратимо на рад Ернста Крала, овако сам Стојан Новаковић описује изглед и садржај грба из 1882:

     „По хералдичком укусу нашег времена, а из основа које се доказују аутентичним споменицима израђени су сви саставни делови новога грба. Из старе краљевске круне, која је сачувана на толиким новцима, изведена је нова круна по форми садашњих краљевских круна. По старим аутентичним облицима двоглавог орла узет је на нови грб двоглави орао у полету, и спрам нашега времена узето је натуралистичко хералдичко цртање. Кринови, хералдички знак, који се на нашим споменицима најраније јавља и на њима се до краја старога нашега државног живота виђа, узети су на нови грб и смештени су испод канџи орлу.“

     Од тог описа се у српској хералдици усталило да је блазон „у полету“ резервисан искључиво за орла раширених крила са спуштеним перима. Доста је расправа написано о томе а (не)логичност и решења и самих расправа дискутабилна је. Врхунац научничке посвећености и постигнућа је свакако достигао Александар Соловјев и Александар Палавестра по том питању. Соломонско решење, на основу оригиналног графичког изгледа (види доле), могло би бити да орао управо креће да шири крила из става мировања. На жалост, јалове чаршијске полемике ће трајати и даље а свако ће имати своју омиљену страну приче, без пуно обзира према историјским чињеницама или другим дискутантима. Остаје чињеница да „у полету“ у српском блазону сад значи оно што на енглеском значи “eagle displayed wings inverted”.

     (Блазон је званичан опис грба који користи хералдичке термине и хералдичку синтаксу реченица. Блазон је увек важнији од емблазона, тј. цртежа у хералдици. Без описа грба нема ни исправног грба).

     Иза Стојановића и Крала остаје изузетно проблематичан став да је изглед орла из 1882. урађен на основу старих аутентичних облика. Пресудите сами на само делићу приказа средњовековних орлова: 1) из Цетињског манастира 2) Дорокови цртежи, са лева на десно: детаљ са плашта кнеза Мирослава, са одеће Стефана Првовенчаног из Милешеве, исто Стефана Првовенчаног из Жиче и са одеће деспота Стефана Лазаревића 3) Детаљ полијелеја из Марковог манастира 4) са фасаде у Дечанима 5) Хиландар, двоглави орао кнеза Лазара (цртеж Палавестра) 6) Раваница 7) новац Јована Оливера


   
      

   



   Истина, двоглавог орла у прстену, тј. у хералдици тзв. „коластој аздији“,  који се налази на павиљону модерног грба, уметник Ернст Крал је урадио заиста верно средњевековним примерима на верзији из 1903. Наши средњовековни прикази двоглавог орла су сви високо стилизовани, са врло сличним решењима за спољну курватуру крила, танким вратовима који лучно излазе из тела и врло питомим главама са кљуновима који на први поглед не одају орловски изглед. Свакако сам ту чињеницу узео у обзир приликом осмишљавања кодификованог изгледа грба државе Србијe у 21. веку.

     Са друге стране, валидан је став о потреби поштовања укуса неког времена, али свакако хералдичког кад је у питању грб, не општедизајнерског. Мишљења сам да је Кралова верзија из 1882. ту само донекле успело решење, без намере да икако омаловажавам њен епохални значај.

     Додатни проблем је представљало што је нацрт грба који ће служити као оригинал утврђен и верификован тек седам месеци после доношења „Закона о грбу Краљевине Србије“. Немам податке шта се догађало у међувремену и да ли је уметник Крал баш тад израђивао изглед грба. Чак се и изглед благо разликовао од описа, наиме круна која је требало да буде и у штиту је једноставно нестала!

     Ево слике тог оригинала, лево је Кралов цртеж а десно фотографија црно-белог оригинала грба Краљевине Србије са потписима чланова Министарског савета.





   Моје мишљење је да је приметно настојање уметника да сенком покаже управо онај положај крила који би био у почетним фазама ширења из скупљеног положаја. Треба рећи да се грб сенчи тако да светлост по правилу пада на грб из горњег левог угла, а не из правца посматрача! Неуки и глагољиви коментатори превиђају ову чињеницу. Сенка на леву страну крила (што је хералдичко десно) пада тако да је јасно да бочни део левог крила јесте истакнут и испупченији од остатка а да је унутрашњост тиме мрачнија јер светлост не може допрети до ње, а на десном крилу је сенка од уметнутог штита са осветљеним бочним испупченим делом до које светлост успева да стиже. Врло ефектно решење Ернста Крала! У каснијим званичним неосенченим верзијама тако нешто је било видљиво само истренираном оку и то само на основу анализе положаја пера на крилу. Српски државни орао, дакле, спрема се на полет, одатле и фраза !„у полету“, која је касније схваћена као да се орао размахао. То је моја теорија и сносим одговорност за њу. Њу сам и применио на стилизацији грба, држећи се Кралове основне замисли, али не и природног изгледа орла.

     Ернст Крал се држи несенчења ординарије. Ја сам ту више за модерна решења у хералдици. Ако нисте хералдичар, игноришите ову реченицу.

     Такав грб је заживео брзо и лако а графичка питања су остављена по страни. Машта и умеће наших домаћих уметника су импресивном брзином кренули да се показују на модификонавин представама орла на војним заставама, орденима, новчаницама, поштанским маркама итд. Оно што је мени охрабрујуће и фасцинантно је колико су неке верзије покушавале да нађу српски хералдички израз стилизацијом орла већ неколико година после Кралове „природне“ верзије! Они су свакако стилски узор мом раду на нашим државним обележјима, уз све поштовање према успешној каријери г. Крала.

     Неколико приказа таквих орлова:





   Орден двоглавог белог орла основан је Законом 1883, дакле само годину дана од Краловог решења. Он се само идејно базира на грбу, нема кринова а обе главе су крунисане. Стилизација орла је другачија. Положај вратова и карактеристично горње перце на глави су утицали на мој рад. Овај облик орла је погодан за овални штит, а овакав раскошни реп са волутама (иначе мени лично најомиљенији) није за државни грб Србије и због стилских и симболичких импликација и због недостатка места за реп, кринове и ноге.





   Државни и династички грб (Обреновићи) из каталога клишеа Државне словоливнице. Од Кралове верзије се значајно одступило већ овде, што је чудно с обзиром на значај ових званичних верзија. На државном грбу, већ сада главе орла показују карактеристично наглашено горње перце, кљун је краћи а дубљи, отворенији, хипертрофиранији, помажући општем утиску да су главе достојне величине тела. Акценат је исправно на уметнутом штиту и грудни кош орла је покривен њиме. На жалост, ноге и кринови су лошије изведбе од Кралове. Црвена на уметнутом штиту је јача од црвене на основном, из мени непознатих разлога.


      




   Горе: марке Краљевине Србије са стилизованим орловима





   Зграда данашњег СКЦ-а у Београду је изграђена 1895. године и била је позната као Официрски дом (пројектант Јован Илкић, његов син је завршио здање Народне скупштине, врло битна породица за изглед модерног Београда по још неким пројектима). Погледајте орла са фасаде, курватура крила и унутрашње решење одузима дах лепотом и стилском промишљеношћу! (Опет одличан облик за овални штит, но ипак је ово решење врло утицало на мене). Изузетан уметнути штит, дебљина крста је можда мало мања него што би се хералдички могло дозволити, рецимо да је на доњој граници, облик оцила је истински српско-византијски стил. Очаравајуће решењење у том погледу. Реп, ноге и крин су помало у нескладу са горњим делом а посебно што је крин коришћен само као декоративни елемент, нема их два у стопи штита. Канџе имају хералдичко-анатомских грешака и произвољности, но свакако су тако урађене да одају почаст средњовековним моделима. Главе и вратови су одлично решени: лучни релативно танки вратови из исто таквог невидљивог грудног коша заклоњеног максимално великим уметнутим штитом који не смета препознавању целовитости орловог тела (браво!), јасно дефинисано горње перце на глави, сабијени масивнији кљунови, додуше са западњачкије израженим хипертрофираним језиком (због овалног облика композиције крила су смањена, па има више места за бравуре са језиком и кљуном. То на државном грбу не би могло баш тако, због облика штита, чак би било и лоше због недоличног остављања празног горњег дела штита, као на бившем грбу вољене наше западне државе Српске).

   Видели смо горе државни грб из каталога клишеа Државне словоливнице. То решење је нашло пута и до кованица, а не верзија Аустријанца Крала. Кљунови су овде још више преувеличани, да би се уопште видели. Толико о теоријама свезнајућих бранитеља Српства, душу изгубише, нек им је Бог у помоћи и нама са њима, све могуће образе смо им хришћански окренули и излупаше нас поштено. Но, слава Богу на небесима.





   Падом династије Обреновић 1903. године огласиле су се и осветољубиве жеље да падне и грб Србије као решење непожељене прошлости. Великом мудрошћу нашег вољеног краља Петра I Карађорђевића, после неколико неизвесних година, таква настојања су спречена. Орао са круне краља Петра I такође потпуно одступа од Краловог, са лучним вратовима, горњим истакнутим перцем на глави и увећаним кљуном. Ако мислите да смо се до тад ослободили Крала, грдно се варате. Исте године је начинио поново еталон грба Србије са ситнијим преправкама у које нећемо сад улазити.

     Следећа два примера представе са грба на кованицама су из 1917. године, дакле при крају Великог рата и при крају Краљевине Србије. Ова стилизација орла ће нас пратити следеће три деценије, до комунистичке Југославије, тако да је врло утицајна и свакако сам је узео у обзир, више о томе даље. Кринова више нема. За годину дана од 1917. ни Србије више неће бити.







   Сада би био добар тренутак да се вратимо, помало изненађујуће, на Први српски устанак. При крају тог устанка, у претешким тренуцима кад је постало јасно да ће се сва сила османлијска обушити на нас са повицима да ће се српски проблем решити тако што Срба неће више бити и да нам наизглед спаса нема (али преживесмо и то), у Ваљеву, на кули Јакова Ненадовића, освануо је сличан грб оном кога ће Крал урадити СЕДАМ деценија потом, у слободној Србији. Овај грб ми је био инспирација за однос ногу и крина на модерном решењу које сада објашњавам. Крин на кули је јединствено решење, нити је класични, нити је расцветали (две врсте у хералдици). Бесмртна слава нашим устаницима и хвала на слободи!


   



   Грб са куле Јакова Ненадовића и моја реконструкција (уз издашну помоћ Ђакона Ненада Јовановића и савете колега Срећка Никитовића и Небојше Дикића). И не, ово не треба да нам буде државни грб, из више разлога које ћу вам оставити да сами откривате.

     Вратимо се причи о грбу, стали смо код трећине помрлих Срба у рату. Преживевши голготу Великога рата 1914-18, створили смо Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославију. Што се тиче грба, са Великог су мистериозно нестали српски кринови, павиљон је претрпео стилске промене а круна је замењена круном краља Петра I Карађорђевића са крунисања 1903. На уметнутом штиту су се сад нашли српски крст, хрватска шаховница и словеначки симболи, ови други су били нестални у почетку. Ликовно решење је урадио архитекта Пера Поповић, али држећи се Краловог рада. Са друге стране, као што смо видели, дошло је до праве експлозије стилских варијанти орла који су све више тражили српски израз, тако да до 1936. од Краловог орла практично није остало ништа!





   Не треба жалити Ернста Крала (1858-1926) јер је, као што рекох, 1903. опет урадио еталон грба Србије, био је царско-краљевски дворски хералдички уметник (Хабзбурговаца, увек добромислећих Србима и нашим династијама),  затим је урадио грб Републике Аустрије 1919. као и мноштво личних грбова и екслибриса. Урадио је и нацрт за грб српског Краљевског дома Карађорђевића и ту нас усрећио подигавши крила орлу у вис да и око тога расправљамо следећих век-два. Шта ћете, имао је 24 године кад нам је радио грб 1882. Са 24 године мислите да све знате. Са 34 ће вам бити јасно да ништа нисте знали, сем што сте хтели да нешто знате и да то обзнаните urbi et orbi. Ако и то.


      



   Заумнији део приче, молим оне искључиво научничког ума, ма колико ценио такав начин размишљања, молим вас, прескочите ово косим словима, несазнатљиво вам је:

   Овде можете видети три предлога за грб Краљевине СХС, три покушаја свргавања сада већ толико пута спомињаног Крала. О ове три верзије је било пуно расправа током рада на државном знамењу 2010. Судбина сваког од ових орлова је била до у детаље препричана и анализирана, па смо извукли поуке да стилски покушамо да избегнемо сличну судбину за модерну државу. И успели смо. За мистичаре, а таквих код нас има, клетва је скинута. За рационалне: друговременске стилизације неће добро проћи као државно обележје, а неће ни држава са таквим знаком. То је сад сређено. Непромењена средњовековна стилизација на грбу ће сигурно довести до пропасти грба а врло брзо и те државе, ма колико ви волели реконструкцију Немањићког грба. Романтизирани излети у премишљања о византијској круни само показују да нисте прешли 30 година живота. Исувише себично модерна стилизација ће за грб значити исто кратак живот, трајаће колико траје тај стил, а толико ће и та држава (СРЈ). Кралов орао нас је промишљено везивао за Хабзбурговце и сад би за разне зломислеће нама. Само синтеза Србина спасава. Слоге одавно немамо.





   Овде можете видети такмаца Крала који је најдаље догурао, чак до предлога еталона за заједничку краљевину. Но, како сам рекао кад се и овакав изглед крила са унутрашње стране разматрао, никад такав орао није успео против компактнијег. И видећете касније, није ни овај.


   Краљевина СХС и Југославија је на хералдичком плану показала велику пролифичност у ликовном изгледу орла, као и осталих делова грба. Требало је изучити све те примере и видети која су општа места у даљем разрађивању српског херладичког израза. Даћу их само неколико, без исувише објашњавања:


      

   



   Посебно утицајан је грб према Јавном регистру државних амблема, званичних знакова и пунцева из 1936, овде у верзији Иване Филиповић. Стилизација глава је модерна, робуснија, кљун јој враћа чврстину и неопходне димензије.





   Графичка и стилска прекретница у позном животу орла Краљевине Југославије су његове варијанте спуштених крила на стеговима чланова краљевске породице Карађорђевића (има и сасвим западњачких варијанти cа подигнутим крилима, видети још један Кралов утицај горе). Нећу улазити у објашњења чији су то стегови и у варијанте хералдичких композиција јер је то изван теме овог рада, него ћу дати и анализирати изглед орла на следећа два примера:


   



   Решења пера на врату, величина, положај и облик кљуна су добро изведени и промишљени, прецизна мешавина поштовања традиције, познавања хералдичких правила и дизајна свог времена. Стилизовани део горњег перца на глави је такође сведенији него у претходним примерима, али јасно видљив. Крила су компактна и масивна, са спољном и делимично доњом курватуром наших средњовековних примера прилагођеном укусу 1930их. Горња пера на крилима благо узлазе из крила, оплемењујући курватуру повезаном симболиком са Лазаревим орлом (види горе, исто и на мом решењу). Стилизација пера на ногама и репа благо одступа од масивности израза који му дају главе и крила, што је непримењиво на грбу Републике Србије због постојања и крина између. Пошто није смештен у штиту, овај орао нема потребе да попуни сва празна места, па због тога крила нису у нивоу очију орлу.

     Најапстрактнији орао наше нововековне историје је посве сигурно орао са знака (не грба) за Државни монопол Краљевине Југославије. Нисмо ишли у том правцу апстракције даље. Нисам сигуран какав би исход био, проблем са сведеним апстрактним решењима је што може свако да их својата. Сем интригантног дизајна, не сасвим нехералдичког, шта је тачно овде српско-југословенска специфичност графичког решења?




   Пропашћу Краљевине Југославије 1941, пропао је и грб и грешка је скупо плаћена. Србија је спала на нама данас претећи познате границе под фактичком немачком управом, посебно мој Банат. Грб, пре свега на новчаницама, спао је на орла са уметнутим штитом кнежевине, без кринова, без круне. Нека овај податак послужи нешто људима који критикују круну на грбу републике: Србија није имала круну на грбу само кад је била вазална држава фашиста. Орао је доживео значајно померање ка модерном стилу 1930их и 1940их. Молим вас да не придодајете политички значај таквом хералдичком орлу: иако се Србија нашла опет у наизглед безизлазној ситуацији па неки тај изглед орла повезују са овом или оном политичком струјом, графички гледано тај орао показује знаке промишљености и брилијантне стилизације. По ко зна који пут су Срби у графичком смислу показали врхунац у сумрак још једне наше државе, попут процветале српске средњовековне хералдике баш пред пад у троиповековно ропство, сада је и српски орао по последњи пут имао последњи графички узлет. Ако ништа друго, макар је био орао поново само за какву-такву државу Србију, па га морамо крајње озбиљно и са одређеним пијететом узети у обзир у стилско-хералдичком разматрању државног српског орла, ако смо патриоте. Не одрецимо се ни једног дела наше историје тако олако, под условом да је наша.


   

   



   Ова решења су утицала више општим духом него практично на мој рад. Посебно би било лоше ставити само два реда пера на крилу (наравно, покушао сам и то, да видим како изгледа). Стилизација пера на ногама је за похвалу, али има и анатомских и практичних проблема за примењивање са крином. Канџе су исувише дебеле да би биле у складу са преовлађујућим стилско-хералдичким нашим правцима. Овде нисам дао врло занимљива ангуларна решења грба из тог периода јер нису утицала на мој рад.

     Ослобођењем једних од других 1945. и доласком новог система, места за орла више није било. Социјалистички грб Србије је задржао само уметнути штит, без крста, са оцилима пре Крала, наравно без круне и павиљона, са симпатичним биљем унаоколо а у средини зупчаником и љупким сунцем са зрацима. На мотоу се позивао на устанке из 1804. и 1941.

     Наравно, и тај период је наша историја. Покушао сам у хералдичком смилу да извучем инспирацију из хералдички тачних делова овог грба, боље речено амблема, што су оцила (неко би рекао и да је храст, чије се лишће налази на павиљону нашег грба). Идејни творац овог грба је Ђорђе Андрејевић Кун коме хералдика уопште није била страна јер је радио и на грбу Београда у Краљевини Југославији. Ова верзија је из 1963.





   Прошло је угодних 40 година, све што је могло да се одроди се одродило, Србија је постала баба, а млађа ванбрачна ћерка Есеферјотица је живела младим безбрижним животом под свих шест бакљи. Све дође на наплату, па и то, бакље изгореше и згаснуше и мрак нас поједе јер све се плаћа.

     Пропашћу и те државе (СФРЈ), Србија није имала свој грб уређен него је користила социјалистички све до 2004! Шта ће баби грб? Било је покушаја, било је комисија, било је референдума у том лимбу који нису постигли ништа, баш као што је и било планирано.

     Заправо, у Савезној Републици Југославији и Србији и Црној Гори орао се вратио. Орао на грбу СРЈ је био интересантно стилско, али ни најмање у хералдичком духу решење са више грешака, рад по предлогу проф. Богдана Кршића по идејном решењу Српског хералдичког друштва. Види се познавање материје по решењу глава и репа и делимично канџи, али овој једначини недостаје компонента звана хералдички стил. Хералдички опис је релативно исправан, са погрешним пољем за Црну Гору (које је вероватно зарад компактности израза поједностављено). Како је та конструкција прошла, и то знамо. Нема нама среће са композитним уметнутим грбом. Проф. Кршић је такође радио грб Црне Горе у СРЈ (Србија се није успела договорити сама са собом о промени) а касније и еталон грба и заставе сада независне Црне Горе, са златним орлом подигнутих крила.





   Са друге стране, рођењем Српског хералдичког друштва 1991, почела је и обнова наше хералдике, са прегршт примера стилизација орла, крина и оцила. Ја ћу овде дати оне који су утицали на мој рад.

     На основу једне студије за грб Србије настала је прва и друга верзија знака Војске СРЈ које је израдило Српско хералдичко друштво. Њен коначни облик је подношљиво хералдички рад вајара Лабата-Ровњева, али потпуно непримењив ни на једном другом штиту сем тзв. француском и то скоро исте висине и дужине, види доле. Сем експеримента званог СРЈ, такође неславно пропалог, у српској историји се такав четвртасти штит користио само повремено за грб кнежевине Србије и то углавном као заглавље у службеним новинама и на још неколико приказа (и то вероватно зато што је најмање занатског труда потребно сместити оцила у квартире на таквоме штиту). Француски штит остаје најнехералдичкији од свих облика штитова, а зашто је био примењен 1990их, остаје нејасно. Можда нормална хералдика још није била сасвим добродошла.

 
   



   Предлози СХД Белог Орла овде показују сада већ доста објашњену стилизацију врата, главе и кљуна орлова вернијих духу наше традиције и гореописану више пута. Природније нацртане главе на решењу вајара Лабата-Ровњева јесу свакако одлична решења, али вас молим да погледате несразмелно малу величину глава у односу на тело, управо смањењем кљуна доведеним у тај положај инфериорности. Која је овде порука? Уметнути штит не лежи добро на грудима. Исувише је празне површине и у врху и у дну штита. Једноставно, ова крила су добра за амблем, не за штит. Реп је врло сведено решење које има потенцијала и узео сам га у обзир при раду на мом решењу.

     Проф. Чедомир Васић је, ако се не варам, аутор утицајне верзије српског грба која се тихо могла видети као алтернатива Краловом раду у последњих двадесетак година још од учествовања на несрећном референдуму о обележјима Србије пред крвави распад експеримента СФРЈ. У питању је промишљен рад, хералдички исправан са само неколико хералдичко-стилских нелогичности које се скоро све базирају на жељи да се покаже логична веза са Краловим радом, па макар то кршило неке норме (овде положај ногу орла, перје на ногама, облик, величина и положај кринова). Његова основа карактеристика остаје дух осамдесетих, западњачка оцила која су мања него што је могуће на штиту и несразмерно мале главе орла, као и недостатак круне. Врло интересанта особина је орнитолошко премишљање о димензијама грудног коша орла довољним да издржи тежину два врата, па је тако тело (труп) орла масивније него икад до сад и дâ се видети и около уметнутог штита. Наравно, таква премишљања су хвале вредна и за свако поштовање, али у хералдици нису неопходна (чешће је труп птице у хералдици немогуће мали, заправо, мада има одличних супротних византијских примера али и супротних примера тим примерима). Хералдички начин мишљења онда налаже постављање питања зашто уметнути штит самим тим није повећан у складу са хералдичким правилом да све ординарије и шарже заузимају максимум могућег и слободног места?. Моја лична обзервација би била да се чврстином линија и укупне композиције губе византијске линије на ивицама крила, на глави и делимично на репу, тј. да је решење узело у обзир хералдичка правила, стилско-хералдичка правила свог времена, дизајнерска правила свог времена али не и историјску компоненту, тј. да је прескочило све верзије после Крала. Но, та минорна ставка је више за дебату међу професионалцима. Остаје питање величине глава у односу на тело – заиста свако хипертрофирање кљуна да би се исправним хералдичким поступком исправила грешка умањења глава може довести до злобних коментара и поређењима са папагајем. Са друге стране, имамо проблем двоглавог орла малих глава са посебним потребама у инклузивном хералдичком образовању. Решења очигледно заснована на овом су имала свој буран и кратак живот у обележјима Републике Српске Крајине и Републике Српске и била су са леве стране Дрине доста популарна. У Српској се грб користио 15 година.


   



   Модерно решење за Велики грб Београда (где је и двоглави орао, рад арх. Драгомира Ацовића) је као одлична дијахронијска и синхронијска синтеза утицао донекле на облик вратова и глава као и крила на мом решењу државног грба Србије.  види лево доле


   



   Такође је решење арх. Ненада Кошанина утицало на мене, по курватурама пера крила, стилизацији врата и хипертрофирању кљуна, види десно горе.

     Да се вратимо модерном историјату грба. Падом Милошевића се ништа није променило на боље за српски грб. Споменуо сам да Србија није имала грб све до 2004. Најбоље би било цитирати арх. Драгомира Ацовића (из књиге Хералдика и Срби, стр. 624-625, Завод за уџбенике, Београд, 2008) директног учесника тих догађаја:

     „Покушај да се питање грба и заставе Србије поново стави на дневни ред српске владе начињен је тек 2001. године, на иницијативу тадашњег министра правде др Владана Батића који је образовао Радну групу у циљу добијања предлога. Радна група је једногласно закључила да постоје сви аргументи да се обнове грб, застава и химна Србије према историјском моделу који је важио од 1882. до 1918. године. Тај предлог, међутим, није добио подршку Владе, и остао је да тавори у лавиринтима политичких и административних коридора до даљег.

               Коначно, према оживљеном предлогу Радне групе, на иницијативу председника Народне скупштине Предрага Марковића, и на основу претходно постигнутог договора лидера парламентарних странака, Народна скупштина донела је на заседању 17. августа 2004. године Препоруку о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије. Полазећи од фактичке немогућности да до промене државних симбола Србије дође без уставом прописане референдумске процедуре, законодавци су се послужили истом врстом правне досетке која је коришћена приликом доношења сличног документа о застави Србије.  Тако је поменута Препорука „препоручила“ да се до коначног утврђивања државних симбола Србије користи грб установљен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882, и то у два нивоа (као Велики и Мали грб, под чим се подразумева да Велики грб садржи Мали грб допуњен крунисаном порфиром, док се Мали грб састоји само од крунисаног хералдичког штита). Нови блазон исправља мањкавости блазона из 1882: Велики грб јесте црвени штит на коме је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитиом на грудима на коме је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром везеном златом, украшеном златним ресама, увезеном златним гајтаном са истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном златном круном. Мали грб јесте црвени штит на коме је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на коме је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном. Истом препоруком утврђено је да постоје два вида заставе: Народна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела. Државна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела, а преко свега центра помереног ка јарболу за 1/7 укупне дужине заставе, Мали грб Републике Србије. Пропорције заставе су 3:2.“

     Тако се на мала врата вратио опис нашег грба са цртежом у поједностављеној Краловој верзији. Колико ми је познато, та верзија је била само радна и није била намењена за публиковање. Ипак, херадички свеснији део јавности је одахнуо јер је боље и Крал са новим грешкама него социјалистички амблем сада независне Србије, па макар и даље једини важећи по Закону.

     Прошло је још неколико бурних година, Црна Гора је пошла својим путем, а Србија остала сама са де јуре социјалистичким обележјима (не заборавите, Препорука из 2004. је била само препорука)! Тек 11. маја 2009. године Народна скупштина Републике Србије донела је ЗАКОН О ИЗГЛЕДУ И УПОТРЕБИ ГРБА, ЗАСТАВЕ И ХИМНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ када је коначно, после 90 година лутања и експеримената који нас и даље скупо коштају, Србија законски добила назад свој грб који је имала као независна и суверена држава. У том историјски битном Закону стоји члан 9:

     Изворник Великог и Малог грба, изворник заставе Републике Србије и нотни запис химне Републике Србије утврђује Влада.

   Изворник Великог и Малог грба и изворник заставе Републике Србије и мелодијско-тонски запис химне Републике Србије чувају се у Генералном секретаријату Владе.

     Врата коначном сређивању графичког изгледа на основу непромењивог и утврђеног Законом описа Великог и Малог грба Србије су коначно била отворена. После скоро 130 година нагомиланих Кралових младалачких произвољности у графичком приказу нашега вољеног грба, затим реакција на њих и контрареакција, дошло је време да се уради велика синтеза свих нововековних хералдичких утицаја и одреди графички изглед нашег грба у складу са  Законом и промишљеном синтезом хералдичких правила, стилско-хералдичких правила епохе, историјских узора и графичко-дизајнерских трендова данашњице. Само ће такав рад моћи да заживи и подари Србији своје графичко име и презиме. У сарадњи са комисијом, тај посао је Влада Републике Србије поверила Љубодрагу Грујићу, тј. мојој маленкости.

     Као професионални хералдичар са више стотина радова иза себе, посао сам схватио крајње озбиљно јер се овакав рад ради за вечност (која додуше у Србији ретко кад траје дуже од 40 година). Као патриота, био сам потпуно свестан бурне реакције која ће сигурно доћи са овим радом и коју сам унапред пропатио у души, али врло одлучан да дам све од себе да Србија коначно добије графички израз грба који слави њену целокупну историју (што је опис грба и омогућавао), а не само политикантски тренутак приближавања Хабзбурговцима (што је Кралов рад имплицирао). Потпуно сам био свестан и напада који ће доћи који ће величати рад Ернста Крала као најисправнији за српску државу. Сам Стојан Новаковић, човек који је практично био покретачка снага за грб из 1882, такво стање ума критичара описује као „владање као да се и у томе реакционарски затворило у традиционалну огорченост“.

     О самом раду на обележјима и свим верзијама и премишљањима моћи ћете да читате у другом делу овог рада.

       Упоређење решења из 2010. и модификованог Краловог решења из 2004.





In hoc signo vinces, patria mea.


  Finis partis primae



Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA



Српска Мрежа - Сабор српских удружења из Српских земаља и Расејања




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер