Uganda
Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Александар В. Бачко и
Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић



О ПОЈЕДИНИМ ВЕЗАМА
ГРУЗИЈЕ СА БАЛКАНОМ
И ДОЊИМ ПОДУНАВЉЕМ









Посвећено
Његовом Краљевском Височанству
Принцу Давиту Багратиону
Мухранском Батонишвилију
Старешини Краљевског Дома Грузије




   Опште је позната чињеница, да је велика већина Грузина православне вероисповести. Ова религија их, поред других нација, спаја са појединим народима Балкана и доњег Подунавља (Србима, Грцима, Бугарима, Румунима...).

   Међутим, мање је познато, да Грузине и народе Балкана и доњег Подунавља вековима спајају и друге везе, првенствено историјске, духовне и културне. О неким од ових веза, биће у кратким цртама говорено, у тексту који следи.


ПОЈЕДИНЕ ВЕЗЕ У АНТИЦИ



   Још у античко доба су постојале културне и историјске везе између балканских народа и Грузије. Посведочени су веома стари контакти између предака данашњих Грка и данашњих Грузина. Од посебног значаја за ово питање је чињеница, да су и подручје данашње Грузије и Балкан у одређеним периодима улазили у састав, или били под великим утицајем Римске државе.1

   Балкан је вековима, у потпуности или делимично, био у саставу Римске државе. На подручју овог полуострва налазило се више значајних римских градова, а ту су били рођени и поједини римски императори.2

   Римска освајања и утицај су били првенствено везани за западни део данашње Грузије, односно античку Колхиду (Понт). То подручје је дуго било у саставу Римске државе, а извесни римски утицаји су постојали и у другим деловима данашње Грузије.3


О ПОЈЕДИНИМ ВЕЗАМА
ТОКОМ СРЕДЊЕГ ВЕКА






   Културни и духовни утицај Византије, који је у знатној мери превазилазио границе ове империје, донео је православну веру Грузинима, као и појединим балканским народима (поред Грка, још и Србима, Бугарима, Румунима...). Византијска држава се такође у одређеним периодима у простирала над појединим подручјима Балкана и Грузије.4

   Свакако су међу најзначајнијим грузијским културним споменицима на Балкану два православна манастира, о којима ће даље бити више речи.


Манастир Ивирон






   Манастир Ивирон налази се на Светој Гори (Атосу). Он је трећи у хијерархији тамошњих манастира. Основан је крајем 10. века, на рушевинама Климентовог манастира. Био је првобитно посвећен Светом Јовану Претечи. Оснивачи Ивирона су били светитељи, по народности Грузини: Преподобни Јован, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски.5

   Само име овог манастира формирано је по термину, који представља стари грчки назив за Грузију, односно за грузијски народ. Ивирон је био једини грузијски православни манастир на Светој Гори. Главни храм овог манастира посвећен је празнику Успења Пресвете Богородице.6

   У 14. веку је Ивирон пострадао од стране каталонских гусара. Овај манастир се ипак опоравио, уз великодушну помоћ грузијских владара, византијских царева и властеле, као и српских краљева.7





   У каснијем периоду су грузијски владари и властела такође били велики добротвори овог манастира. Један од главних донатора Ивирона био је грузијски принц Ашотан I Мухрански – Батони, из династије Багратион, који је преминуо током 1561. године. Вреди поменути, да је он био рођени брат директног претка по мушкој линији данашњег Старешине Краљевског Дома Грузије, Његовог Краљевског Височанства Принца Давита Багратиона Мухранског Батонишвилија.8

   Током 19. века дошло је до опадања броја грузијских монаха у овом манастиру. На Светој Гори је 1903. године било укупно 51 грузијски монах, а њихов број је 1912. износио 53. Последњи од Грузина у Ивирону је умро средином 20. века, тачније 1955. године. Од тада су монаси овог манастира само Грци.9

   Заједно са осталим светогорским манастирима, од 1988. године је Ивирон на листи светске културне баштине организације УНЕСКО. У њему се и данас чува већи број старих грузијских рукописа.10


Бачковски манастир






   Бачковски манастир (манастир Бачково) лоциран је у јужном делу Бугарске, тачније јужно од Асеновграда, под Родопским планинама. На грузијском језику се овај манастир назива Петрицонис (бугаризовано Петрич).11

   Ово је други по величини манастир у Бугарској (после Рилског манастира). Његова главна црква посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, а мање цркве Светом Арханђелу Михаилу и Светом Николи. Вреди поменути, да је Бачковски манастир данас ставропигија, односно, непосредно је подређен Светом синоду Бугарске православне цркве.12

   Основао га је 1083. године Григорије Бакуријани (Пакуријани), заједно са својим братом Абазијем. Григорије је био истакнути византијски политичар и војсковођа грузијског порекла. Манастир Бачково представља јединствен спој: грузијске, бугарске и византијске, односно грчке културе.13

   Иако поједини извори, на пример Ана Комина, за Григорија наводе да је био Јерменин, он је сам тврдио, да је Грузин, односно Ивер (Ибер). Његово грузијско порекло је било потврђено од стране још неких његових савременика, као што је хроничар Матеј из Едесе.14

   Уз манастир Бачково је Бакуријани основао и школу. У раном периоду свог постојања, овај манастир је представљао значајно место грузијско – византијских културних веза. У 14. веку, Бачковски манастир је био под покровитељством бугарског цара Јована (Ивана) Александра. Данас представља један од најзначајнијих православних споменика у Бугарској.15


Царица Марија Багратион
од Грузије (Аланије)






   Марија (Марта) је била ћерка грузијског владара Баграта IV Багратиона и његове супруге Борене од Аланије. Родила се 1053. године. У то време, била је друга у реду наслеђивања грузијског престола, након свога брата, будућег владара Георгија II. Са 5 година упућена је у Константинопољ, да би стекла прикладно образовање, под патронатом византијске царице Теодоре. Међутим, царица је ускоро преминула, па се Марија вратила у Грузију.16

   Године 1065, Марија се удала за сина цара Константина X Дуке, престолонаследника и будућег византијског цара Михаила VII Дуку. Овај брак је био необичан за то доба, пошто су се до тада наследници престола женили готово искључиво домаћим принцезама. Поред Марије, једини изузетак је до тада била удаја Берте (Јевдокије) од Италије за византијског престолонаследника, каснијег цара Романа II.17

   На византијски престо је цар Михаило VII Дука дошао 1067. године, након смрти свога оца, цара Константина X Дуке. Царица Марија је са својим супругом Михаилом имала сина Константина Дуку, каснијег савладара Византије, рођеног око 1074. године.18

   Током 1078. године, дошло је до два истовремена устанка у Византији. Један од њих се одиграо под вођством Нићифора Вријенија Старијег, а други је био предвођен Нићифором Вотанијатом. Ови устанци су довели до свргавања цара Михаила VII Дуке и његовог монашења у Студијском манастиру. Нићифор Вотанијат је победио и свог ривала Нићифора Вријенија Старијег и устоличио се на византијском престолу, као цар Нићифор III.19





   Царица Марија је тада такође била принуђена да се повуче у манастир, али се није замонашила. Када је новом цару Нићифору III преминула супруга, он је одлучио да се венча са царицом Маријом. Она је пристала на брак, под условом да њен син из првог брака, Константин Дука, буде прихваћен за престолонаследника. Нићифор је декларативно прихватио тај услов, тако да је брак закључен. Међутим, касније је променио свој став по питању престолонаследника.20

   Цар Нићифор III свргнут је већ током 1081. године, када је на власт дошао цар Алексије I Комнен. Царица Марија је учествовала, на страни Комнена, у Нићифоровом уклањању са трона. Њен син Константин проглашен је 1081. године за савладара и престолонаследника.21

   Међутим, убрзо пошто је цар Алексије I добио сина Јована (будућег цара Јована II Комнена), Константин је 1088. године изгубио позицију сувладара и престолонаследника. Упркос томе, односи између цара Алексија I Комнена и Константина су остали релативно добри.22

   Марија је након ових догађаја била принуђена, да се замонаши. После одређеног периода, који је проживела у манастиру, бивша царица се настанила у палати Мангана у Константинопољу. Ту је живела све до смрти свог сина Константина, 1095. године. Потом је прешла у манастир, где је умрла, 1118. године.23

   Царица Марија Багратион остала је запамћена као активна личност у владајућим круговима Византије. Такође је остала упамћена њена изузетна лепота, као и дарежљивост, нарочито у последњем периоду живота. Значајни су, између осталих, њени издашни прилози грузијском манастиру Ивирон на Светој Гори. Царица Марија Багратион је играла веома важну улогу у везама између Византије и Грузије.24


Назнаке односа у
раном немањићком периоду






   О постојању живих духовних веза Србије и Грузије у XII и XIII веку сведочи и један упечатљиви детаљ у потресном опису Светог Саве Српског о смрти и погребу свог оца Светог Симеона Мироточивог (Великог Жупана Стефана Немање), који се преставио у Манастиру Хиландару 1199. године.

   Наиме, у свом знаменитом делу ''Житије Светог Симеона Немање'', написаном 1208. године, Свети Сава описује погреб свог блаженог оца и, између осталог, наводи:

   ''И тако многи народи тада дођоше да му се поклоне и да га са великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, потом Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено''. 24а

   Овај прворазредни извор, дакле, сведочи о посебном месту и улози грузинских светогорских монаха приликом сахране бившег српског владара и оснивача Светородне Династије Немањића, будући да они (тј. Иверци) на погребу поју одмах након Грка, а пре Руса и Бугара, па и самих Срба. Ово је прворазредно сведочанство о односима грузинског светогорског Манастира Ивирона и српског Хиландара, као и о свести у средњевековној Србији о високом рангу, древности и значају Грузинске Цркве у оквирима православне васељене.


ПОЈЕДИНЕ ВЕЗЕ У
НОВОВЕКОВНОМ ПЕРИОДУ



   Повремено су, током нововековног периода, Грузија и балканске земље биле под доминацијом једне државе. У питању је било Османско Царство. Упркос храбром и упорном отпору православних народа, Турци су успели да освоје већину Балкана, а у одређеним периодима су доводили у вазални однос поједине грузијске краљевине и кнежевине.25


Свети Антим Иверски






   Рођен је 1650. године у области Самцхе, у јужном делу Грузије. Родитељи су му се звали Јован и Марија, а он је добио име Андрија на крштењу. Био је одлично образован. Говорио је више језика, међу којима: грчки, румунски, старословенски, арапски и турски. Такође, стекао је широко образовање на пољима: теологије, књижевности и природних наука. Био је веома надарен и за ликовну уметност.26

   Ишао је у Русију у пратњи грузијског владара Арчила II. Када се враћао, заробили су га дагестански разбојници. Ослобођен је залагањем јерусалимског патријарха Доситеја, у чијој је служби касније био. Антим је у том периоду свог живота унапредио своје духовно васпитање.27

   Његове слике, гравуре и калиграфија били су надалеко познати. Због тога га је, 1691. године, у своју земљу позвао влашки кнез Константин Бранкован (1688 - 1714). Дошавши у Влашку, Антим је основао штампарију. Успео је, да у знатној мери унапреди штампарство у тој земљи.28

   Антим је 1694. године био постављен за игумана манастира Снагов у Влашкој, где је такође основао штампарију. Године 1705, Антим је био хиротонисан за епископа у граду Рамнику Валча у Олтенији (Малој Влашкој).29

   Већ током 1708. године, Антим Иверски је био устоличен као православни митрополит угарско – влашки, што је са радошћу било дочекано међу верницима. Од самог почетка се показао као патриота. Под његовим непосредним утицајем, сазидано је више од двадесет цркава и манастира. Међу њима је од посебног значаја био манастир Свих Светих у Букурешту. У Тбилисију је 1709. године основао штампарију.30

   Када су Турци 1714. године погубили влашког кнеза Константина Бранкована, а потом и кнеза Стефана Кантакузена (1714 - 1716), на влашки престо је био постављен фанариот Никола Маврокордат.31

   Митрополит Антим је након ових догађаја око себе скупио групу патриотски настројених влашких бојара, који су желели да ослободе земљу од турског ропства. Уз њихову помоћ је покушао да сузбије растући утицај Фанариота (које су тада подржавали Турци). Међутим, Никола је од Антима тражио, да се одрекне митрополитског звања, што он није учинио.32

   Тада је Никола оптужио митрополита Антима код цариградског патријарха Јеремије III, да подбуњује народ на устанак и да због тога није достојан митрополитског, односно монашког чина. Због тога је Антим био рашчињен и анатемисан.33

   То Николи није било довољно, већ је прогнао Антима из Влашке у манастир Свете Катарине на Синају. На путу за Синај, Антим је био убијен од стране турских војника у Једрену, 14. септембра 1716. године.34

   Румунска православна црква је за светитеља канонизовала митрополита Антима Иверског, током 1992. године. Празнује се 14. септембра у Румунској, а 13. јуна у Грузијској православној цркви.35





Село Велики Извор



   Током турске доминације над Балканом, могло је доћи до мањих досељавања грузијског становништва. Ови миграциони процеси нису до сада у потпуности испитани. Краћи осврт на једну могућу миграцију Грузина на Балкан, изнет је у редовима који следе.

   У појединим савременим текстовима наилазимо на податак да је у село Велики Извор код Зајечара било насељено „петнаестак породица Ђурђијанаца (односно Грузина – А.Б.) са далеког Кавказа“.36

   Село Велики Извор се налази недалеко од Зајечара у источној Србији (североисточно од тог града), уз саму границу са Бугарском. Становништво Великог Извора је данас готово искључиво српске националности.37

   Преци фамилија које живе у Великом Извору доселиле су се са различитих страна, највећим делом из Тетевена у Бугарској (у појединој литератури погрешно је забележено: „Тетова“) и „по традицији... са Волге(?)“. Пореклом са те руске реке сматрају се Узуновци и Лилковска (раније Трошановска) фамилија. Нису познати детаљи око поменутог досељавања фамилија „ђурђијанског“ (грузијског) порекла. Није познато како се оне данас презивају, као ни то, када су се и из којих места доселиле у Велики Извор.38

   Из Великог Извора је забележено интензивно исељавање становништва претходних векова. Преци готово целокупног села Дубље код Свилајнца (област Ресава у источној Србији) доселили су се крајем 18. или почетком 19. века, из Великог Извора (као и недалеких насеља, Зајечара и Малог Извора). „Преко 200 породица“ прешло је из Великог Извора у сам град Зајечар. Исељеника из тог села било је и у недалеком месту Вражогрнци. Ни у Дубљу, нити у Вражогрнцима, нису познати родови, са предањем о свом грузијском пореклу.39


Балканска војна кампања
принца Петра Багратиона-Мухранског






   Још један члан старе и чувене грузијске династије Багратион – Мухрански оставио је значајног трага у историјским везама између народа Балкана и Грузије. У питању је био принц Петар Багратион.

   Принц Петар је био један од многих истакнутих чланова династије Багратион. Родио се у грузијском Краљевству Картли – Кахети, 10. јула 1765. године. Био је син принца Ивана Александровича Багратиона – Мухранског.40

   Као и његов отац, који је био пуковник, придружио се Руској војсци. Узео је учешћа у више ратова и војних дејстава, међу којима су: Руско – черкески рат, Руско - турски рат (1787 – 1792), гушење Кошћушковог устанка, као и Италијанска и Швајцарска војна кампања Суворова. Био је веома успешан, тако да је непрестано напредовао у војној хијерархији. Већ 1799. године стекао је чин генерал – мајора.41

   У борбама са Французима, током 1805. године, успео је да сузбије напад знатно бројније армије маршала Мурата. Принц Петар је стекао виши чин генерал – поручника. Учествовао је у бици код Аустерлица против Наполеона.42

   За овај рад је од посебне важности учешће принца Багратиона у Руско – турском рату 1806 – 1812. године. Наиме, током овог рата, принц је предводио војну кампању против Турака на доњем току Дунава и на Балкану. Са својом армијом је, током августа 1809. године, успешно прешао Дунав и освојио већину балканске области Добруџе, која је тада била део Османске Империје (данас се налази у саставу Бугарске и Румуније).43

   Принц Багратион је почео опседати град Силистрију (у данашњој Бугарској), али је одустао од опсаде, када је на њега кренула знатно бројнија турска војска. Тада се повукао са Балкана, преко Дунава у Бесарабију. Био је унапређен у пешадијског генерала.44

   Принц Петар Багратион – Мухрански био је командант левог крила руске армије у бици код Бородина, 7. септембра 1812. године, против Наполеона. Тешко је рањен у овој бици и преминуо је од рана, 24. септембра 1812. године.45


САВРЕМЕНО ДОБА






   Након пада Совјетског Савеза, крајем 20. века, Грузија је поново постала независна држава. У том периоду, Грузија је успоставила дипломатске односе са већином балканских земаља.46


   У данашње време је Грчка једина балканска земља (не рачунајући Турску), у којој живи већи број Грузина. Према савременим незваничним подацима, У Грчкој живи и ради око 200 000 грузијских држављана. Они су углавном лоцирани у: Атини, Солуну, насељу Нафплио и на острву Крит. Сматра се, да је око 100 000 етничких Грка прешло из Грузије у Грчку. У наше време је око 27400 етничких Грузина стално настањено у Грчкој.47


О појединим активностима
Њ.К.В. Принца Давита Багратиона
Мухранског Батонишвилија






   Од великог значаја за савремене хуманитарне, културне и духовне везе између грузијског народа и балканских народа (првенствено српског) су залагања Његовог Краљевског Височанства Принца Давита Багратиона Мухранског Батонишвилија Старешине Краљевског Дома Грузије, као и залагања Његових сарадника.48

   Наиме, Његово Краљевско Височанство Принц Давит је, чим је сазнао за катастрофалне поплаве, које су задесиле Србију, Републику Српску и околне земље, у мају 2014. године, одлучио да притекне у помоћ унесрећенима.49





   Током ових догађаја, позвао је светску јавност, да помогне угроженима, уплаћивањем донација у хуманитарне фондове. Том приликом је Његово Краљевско Височанство Принц Давит посебно апеловао на витезове и даме краљевских витешких редова чији је Поглавар (Ордена Круне Грузије, Ордена Свете Краљице Тамаре и Ордена Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа нашег Исуса Христа), да донирају угроженом народу Србије.50

   Иначе, Његово Краљевско Височанство Принц Давит је у својој помоћи угроженима отишао и корак даље, наводећи следеће: „Сви наши Витезови и Даме, који нађу у својим срцима места да пруже неодложну и конкретну помоћ у ову сврху, биће унапређени за степен у нашим Краљевским Редовима, у знак Нашег Краљевског признања и благодарности, за њихову љубав и помоћ унесрећеном народу Србије!“51





   Духовне, културне и монархистичке везе Његовог Краљевског Височанства Принца Давита са Србијом и другим балканским земљама датирају од раније. Наиме, Принц Давит је још у октобру 2011. одликовао Његову Свесветост Г.Г. Вартоломеја I Архиепископа Цариградског, Новоримског и Васељенског Патријарха, а у децембру исте године и Његову Светост, Г.Г. Иринеја Архиепископа Пећког Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског највишим одликовањем Краљевског Дома Грузије – степеном и почашћу Велике Огрлице Краљевског Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашег Исуса Христа.52

   Међу истакнутим носиоцима Великог Крста Краљевског Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашег Исуса Христа су и Њ.К.В. Принц Владимир Карађорђевић од Србије и Југославије и Њ.К.В. Принцеза Бригита Карађорђевић од Србије и Југославије.53





   Током 2016. године се упокојио Њ.К.В. Кнез Александар Павлов Карађорђевић од Србије и Југославије, који је такође био један од истакнутих носилаца овог Ордена. Покојни Кнез Александар је био и ректор за Србију Краљевског Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашег Исуса Христа и Ордена Свете Краљице Тамаре.54





   Његово Преосвештентво Г.Г. Иринеј (Добријевић) српски православни Епископ Источноамерички (раније епископ Аустралијско - новозеландски) је Заштитник и Духовни саветник ових Ордена за Аустралију и Нови Зеланд.55 Но, осим њега, има и других православних архијереја из овог региона, који су, такође, носиоци Великог Крста Ордена Орла Грузије. Међу њима истичено грчке прелате као што су: Његово Високопреосвештенство Г.Г. Јаковос (Софрониадис), Митрополит Принчевских Острва и Ипертимос и Егзарх Пропонтиса и Његово Високопреосвештенство Г.Г. Генадиос (Станциос), Митрополит Боцвански.





   Вице ректор делегације ових Краљевских Ордена за Србију је дипломирани инжењер господин Александар О. Ђурђев. Капелан за Србију ових Ордена је часни отац Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић.56

   Друге балканске земље су такође заступљене у витешким редовима Краљевског Дома Грузије. Тако је на челу делегација Краљевског Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашег Исуса Христа и Ордена Свете Краљице Тамаре за Грчку Његова Екселенција барон Тонис Брајдел Хаџидеметриу.57

   На челу делегација ових Ордена за Босну, Херцеговину, Далмацију и Славонију је господин Александер Волфганг барон фон Валингер цу Шендорф. Вице ректор тих делегација је господин Оливер Вагнер де Пикемат.58





   Ваља поменути и друге бивше и садашње балканске династе, који су носиоци овог грузинског краљевског Одликовања, а међу њима су и: Њ.В. Цар Борис III Сакскобургготски од Бугарске, Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске, Њ.К.В. Престолонаследник Никола II Петровић-Његош од Црне Горе, Њ.К.В. Престолонаследник Лека I Зогу од Албаније, Њ.К.В. Принц Николае Хоенцолерн-Зигмаринген од Румуније, Њ.Ц.В. Принцеза Нилуфер од Турске и Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић од Србије и Југославије.





   О чврстим везама Краљевског Дома Грузије са појединим балканским Краљевским Кућама сведочи и чињеница да је бугарски Цар Симеон II и крштени кум Њ.К.В. Принца Ираклија Багратион-Мухранског Батонишвилија од Грузије, старијег брата Принца Давита, поглавара Краљевског Дома Грузије.





   О посебној пажњи и поштовању, коју Поглавар Краљевског Дома Грузије осећа према балканском региону сведочи и чињеница да је, 10. октобра 2016, у Тирани присуствовао краљевском венчању између Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Леке II Зогуа од Албаније и његове изабранице г-ђице Елие Захарие. Венчању је присуствовало више од три стотине чланова европских и светских краљевских и аристоктаских породица, а мећу њима и представници балканских краљевских домова, као што су: Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић од Србије и Југославије, Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина Карађорђевић од Србије и Југославије, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Никола II од Црне Горе, Њено Краљевско Височанство Престолонаследница Маргарета Хоенцолерн-Зигмаринген од Румуније, Његово Краљевско Височанство Принц Раду од Румуније, Њено Краљевско Височанство Принцеза Ирена Шлезвиг-Холштајн-Зонденбург-Гликсбург од Грчке и Данске, Његово Краљевско Височанство Принц Михаил Шлезвиг-Холштајн-Зонденбург-Гликсбург од Грчке и Данске и Њено Краљевско Височанство Принцеза Марина Шлезвиг-Холштајн-Зонденбург-Гликсбург од Грчке и Данске.





   Такође, није без значаја да је члан Дома Багратион-Мухранских и блиски рођак Принца Давита, Њ.К.В. Принц Баграт Багратион-Мухрански, који је син Њ.К.В. Принца Ираклија Багратион-Мухранског (деде Принца Давита) и Њ.К.В. Доне Марије де лас Мерцедес од Баварске и Бурбона, Инфанте од Шпаније и Принцезе од Баварске. По мајчиној линији, Принц Баграт је потомак бројних европских, па и балканских владара и династа, међу којима и неких источноромејских царева и рашких великих жупана из Лозе Вукановића, што Дом Багратион-Мухранских доводи и у посредну везу са српском Светородном Царском Лозом Немањића.





***






   Дакле, поред основне везе која спаја Грузине са више балканских народа, православног хришћанства, посведочене су и друге историјске, културне и духовне везе. Многима од њих, на жалост, није у довољној мери посвећена пажња у литератури.

   Допринос расветљавању ових веза је несумњиво један од великих изазова, који се налазе пред савременим истраживачима у: Грузији, Србији, Грчкој, Бугарској, Румунији, као и у другим земљама.

   Културне, духовне и хуманитарне везе између народа Грузије и појединих балканских земаља, првенствено Србије, у данашње време попримају нове димензије. Сматрамо, да је ово у првом реду заслуга Његовог Краљевског Височанства Принца Давита Багратиона Мухранског Батонишвилија Старешине Краљевског Дома Грузије и Његових сарадника.





Аутори:


Александар В. Бачко

Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић,
капелан за Србију
Ордена Орла Грузије и бешавне доламе Господа нашег Исуса Христа,
Ордена Свете Краљице Тамаре и
Ордена Круне Грузије






ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА



1. Revaz Gachechiladze, The New Georgia, Space, Society, Politics, New York 1995. (у даљем тексту: Gachechiladze), 18 – 19; Нова енциклопедија у боји, I, А – К, Вук Караџић, Larousse, Београд – Љубљана 1977. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 1), 901; Нова енциклопедија у боји, II, Л – Ш, Вук Караџић, Larousse, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1424, 1522 – 1523.

2. Нова енциклопедија 2, 1266, 1522 – 1523, 1622, 1666.

3. Gachechiladze, 18 – 19; Нова енциклопедија 1, 901; Нова енциклопедија 2, 1424.

4. Gachechiladze, 19 – 23; Нова енциклопедија 1, 337, 456.

5. Mihail Enev, Mount Athos, Zograph monastery, Sofia 1994. (у даљем тексту: Enev), 158; Николај Велимировић, Охридски пролог, Ниш 1928, 362; John Anthony McGuckin, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A – M, Chichester 2011. (у даљем тексту: McGuckin), 269; Michael Palairet, Macedonia, A voyage through history, (Volume 2, from the Fifteenth Century to the Present), Cambridge Scholars Publishing, Newcastle upon Tyne 2015. (у даљем тексту: Palairet), 253; Tamara Grdzelidze, The Georgian tradition, The Orthodox Christian world, edited by Augustine Casiday, New York 2012. (у даљем тексту: Grdzelidze), 62; Ivan Moody, Music in the Orthodox Church, The Orthodox Christian world, edited by Augustine Casiday, New York 2012. (у даљем тексту: Moody), 544; René Gothóni, Graham Speake, The Monastic Magnet, Roads to and from Mont Athos, 2008. (у даљем тексту: Gothóni, Speake), 36; Nicholas J. Santoro, Mary In Our Life: Atlas of the Names and Titles of Mary, The Mother of Jesus and their place in Marian devotion, Bloomington 2011. (у даљем тексту: Santoro), 434.

6. McGuckin, 269; Enev, 171; Gothóni, Speake, 12, 37; Palairet, 253; Нова енциклопедија 1, 120.

7. Enev, 160; Mark C. Bartusis, Land and Privilege in Byzantium, The Institution of Pronoia, Cambridge University Press, New York 2012. (у даљем тексту: Bartusis), XVII – XIX, XXI, 19, 264, 266, 341; Palairet, 253; McGuckin, 269.

8. Palairet, 253; McGuckin, 269 - 270.

9. Enev, 45; McGuckin, 270; Santoro, 434.

10. McGuckin, 270; Bartusis, XVII – XIX, XXI, 19, 264, 266, 341; подаци са интернет презентације http://whc.unesco.org/archive/2006/mis454-2006.pdf.

11. Асен Чилингиров, Бачковският манастир, Берлин 2015. (у даљем тексту: Чилингиров), 24, 33, 37, 161; Васил Н. Златарски, История на българската държава презъ срѣднитъ вѣкове, Томъ III, Второ българско царство, България при Асѣневци (1187—1280), София (у даљем тексту: Златарски), 32; Николай Хайтов, Асеновград в миналото, Исторически очерк (у даљем тексту: Хайтов), 142; McGuckin, 270; Grdzelidze, 62; Moody, 544.

12. Чилингиров, 5, 9 – 10, 41, 49, 71, 94, 147; Хайтов, 142, 146.

13. Златарски, 31; Чилингиров, 5, 8, 16, 24, 32 - 33, 37 - 39, 43, 156; Хайтов, 145; McGuckin, 269 – 270; Grdzelidze, 62; Moody, 544.

14. Чилингиров, 5, 24, 153; Елка Бакалова, Бачковската костница, София 1977, 16 – 17; McGuckin, 269; Moody, 544.

15. Чилингиров, 23, 33; McGuckin, 269.

16. Lynda Garland, Byzantine Women, Varieties of Experience 800-1200, Publications for the Centre for Hellenic Studies, no. 8, King’s College, London 2006. (у даљем тексту: Garland), 91, 94 – 95; подаци са интернет презентације http://www.roman-emperors.org/maryal.htm#Note 1 (у даљем тексту: Roman emperors).

17. Garland, 91, 94 – 96, 126; Anne J. Duggan, Queens and Queenship in Medieval Europe, Proceedings of a Conference Held at King’s College in London, April 1995, Woodbridge Suffolk 2002. (у даљем тексту: Duggan), 147 – 148; Liz James, Women, Men, and Eunuchs, Gender in Byzantium, London – New York 2008. (у даљем тексту: James), 158, 160; Thalia Gouma-Peterson, Anna Komnene and Her Times, New York 2000. (у даљем тексту: Gouma-Peterson), 87; Roman emperors.

18. James, 158; Gouma-Peterson, 50; Roman emperors.

19. Roman emperors.

20. Gouma-Peterson, 92; Duggan, 147 - 148; James, 160; Roman emperors.

21. Duggan, 148; Roman emperors; James, 85.

22. Roman emperors.

23. Roman emperors.

24. Gouma-Peterson, 92; Garland, 120; James, 77 – 78, 83, 160; Roman emperors.

24а. Свети Сава, Сабрана дела, Београд 2005, 183.

25. Gachechiladze, 23 – 26; Нова енциклопедија 2, 1321.

26. Подаци са интернет презентације Orthodox Church in America, на интернет адреси https://oca.org/saints/lives/2014/06/13/205381-st-anthimus-bishop-of-georgia (у даљем тексту: Orthodox Church in America); Encyclopædia Britannica, Volume 2, 1954, 25.

27. Orthodox Church in America.

28. David Marshall Lang, The Last Years of the Georgian Monarchy, 1658-1832, Columbia University Press, 1957. (у даљем тексту: Lang), 132; Orthodox Church in America.

29. Orthodox Church in America.

30. Stephen H. Rapp, Imagining History at the Crossroads, Persia, Byzantium, and the Architects of the Written Georgian Past, Vol. 1, University of Michigan, 1997, 24; Orthodox Church in America.

31. Orthodox Church in America.

32. Orthodox Church in America.

33. Orthodox Church in America.

34. Lang, 132; Orthodox Church in America.

35. Orthodox Church in America.

36. Подаци са интернет презентације http://www.dublje.com/ (подаци су преузети 2013. године; сајт је недоступан 2016/2017. године); Станко Митић, Говор Великог Извора подаци са интернет презентације https://sites.google.com/site/velikiizvor/govor-velikog-izvora (у даљем тексту: Митић).

37. Љубиша Рајковић Кожељац, Црна Река, антропогеографска грађа из заоставштине Маринка Станојевића, Библиотека часописа „Развитак“, Зајечар 1975. (у даљем тексту: Рајковић), 30 – 33.

38. Рајковић, 32 – 33; Митић.

39. Станоје Мијатовић, Ресава, Српска Краљевска Академија, Српски етнографски зборник 46, Насеља и порекло становништва 26, Београд 1930, 205; Рајковић, 32 – 41; Митић.

40. Иван Иванович Ростунов, Петр Иванович Багратион, 1957. (у даљем тексту: Ростунов), 7; В. В. Артемов, Полководцы и флотоводцы, Москва 2013. (у даљем тексту: Артемов), 22; 100 выдающихся полководцев всех времен, Белгород 2014. (у даљем тексту: 100 выдающихся полководцев); Юрий Геннадиевич Степанов, 1812 год, Отечественная война, Кутузов, Бородино, Москва 2013. (у даљем тексту: Степанов), 157; Mark Grossman, World Military Leaders, A Biographical Dictionary, New York 2007. (у даљем тексту: Grossman), 27; Нова енциклопедија 1, 140.

41. Ростунов, 20; 100 выдающихся полководцев; Артемов, 23; А. В. Шишов, Генералиссимус Суворов, Серия „Архив“, Москва 2003. (у даљем тексту: Шишов), 433; Grossman, 27; Нова енциклопедија 1, 140.

42. Артемов, 23; Ростунов, 87, 90; 100 выдающихся полководцев; Grossman, 27; Степанов, 157.

43. Ростунов, 125 – 127; 100 выдающихся полководцев; Edward Cust, Annals of the Wars of the Nineteenth Century, Volume II, 1807 – 1809, London 1862. (у даљем тексту: Cust), 256.

44. Ростунов, 125 - 127; Шишов, 433; Cust, 256.

45. Ростунов, 233; 100 выдающихся полководцев; Степанов, 157; Grossman, 27; Нова енциклопедија 1, 140.

46. Подаци са интернет презентације Министарства иностраних послова Грузије http://www.mfa.gov.ge/MainNav/ForeignPolicy/BilateralRelations.aspx

47. Подаци са интернет презентације грузијске државне канцеларије за дијаспору http://diaspora.gov.ge/?cat=31 и http://diaspora.gov.ge/?p=7770 ; подаци са интернет презентације https://en.wikipedia.org/wiki/Georgians

48. Помозите Србији која страда, мај 2014, текст на интернет презентацији Центар за истраживање православног монархизма http://www.webring.org/l/rd?ring=heraldryring;id=11;url=http%3A%2F%2Fwww%2Eczipm%2Eorg%2F (у даљем тексту: Помозите Србији).

49. Помозите Србији.

50. Помозите Србији.

51. Помозите Србији.

52. Српски патријарх одликован од стране Принца Давита од Грузије, децембар 2011, текст на интернет презентацији Центар за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org/decorated-s.html; Њ.К.В. Принц Давит Багратион-Мухрански Батонишвили од Грузије, Говор Принца Давита од Грузије, децембар 2011, текст на интернет презентацији Центар за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org/belgrade-speech-s.html (у даљем тексту: Говор Принца Давита).

53. Говор Принца Давита.

54. Говор Принца Давита; Order Eagle Order Delegations, на интернет презентацији Краљевског Дома Грузије http://www.royalhouseofgeorgia.ge/p/eng/448/order-eagle-order-delegations (у даљем тексту: Order Eagle); Order Queen Tamar Order Delegations, на интернет презентацији Краљевског Дома Грузије http://www.royalhouseofgeorgia.ge/p/eng/453/order-queen-tamar-order-delegations (у даљем тексту: Order Queen Tamar); HRH Prince Alexander Karadjordjevic Rector of The Order Eagle of Georgia for Serbia 2009 – 2016 funeral and burial in Oplenac, на интернет презентацији Краљевског Дома Грузије http://www.royalhouseofgeorgia.ge/p/eng/434/news/308/HRH-PRINCE-ALEXANDER-KARADJORDJEVIC-RECTOR-OF-THE-ORDER-EAGLE-OF-GEORGIA-FOR-SERBIA-2009-2016-FUNERAL-AND-BURIAL-IN-OPLENAC.

55. Order Eagle; Order Queen Tamar.

56. Order Eagle; Order Queen Tamar.

57. Order Queen Tamar; Order Eagle.

58. Order Eagle; Order Queen Tamar.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер