Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ИКОНА У НЕВОЉИ



Владичица Казањска је један од великих символа
рускога православнога Хришћанства, али сада се
налази у папиној радној соби. Њена будућност је у
срцу борбе моћи између две цркве, извештава:


Сајмон Брук




Богородица Казањска



    Благи поветарац нежно подиже усковитлани снег са једне од луковичастих купола Манастира Раифа. Високо изнад њега, облаци плове по дубокоме плавоме небу. Температура је далеко испод нуле, али руски православни Свештеници, у својим дугим црним одорама и седим брадама, чине се несвеснима хладноће, док иду наоколо припремајући Манастир за прилив околнога народа на овај Дан, који је један од најважнијих у рускоме православноме календару.

    Неколико сати касније, Црква је пуна жена у дебелим крзненим капутима и мушкараца у кожним јакнама, који су овде због богојављенске Службе. Они стоје, радије него да седе, како је уобичајено у Православљу. Поплочани под је мокар и клизав од отопљенога снега, али читав призор има мистичну, бајковиту вредност. Ваздух је отежао од тамјана; Иконе и позлаћени украси светлуцају на светлости свећа, а хор пева.

    Изненада, настаје комешање и гуркање међу паством, док се Свештеници припремају да изнесу Иконе и Крстове из Цркве, доле до језера у традиционалној богојављенској литији. Док клизе кроз главни улаз, настаје страшна гужва од људи, очајнички решених да све прате из што веће близине.

    Литија се креће ка замрзнутоме језеру где је, у прастарој брезовој шуми, запрашеној снегом, у леду изрезбарена предикаоница и огромни православни Крст. Комад леда је одсечен, тако да образује правоугаоник тамно зелене воде, али велика хладноћа чини да вода поново почиње да се замрзава.

    Народ посматра, као опчињен, са обале, док Архимандрит – Игуман Манастира, благосиља воду, а хор наставља да пева. Коначно, обред је завршен и људи почињу да скидају своје дебеле ветровке и кожне капуте. Млади мушкарци, у доњем вешу, скачу у воду, излазећи на површину и дахћући од хладноће, док се пљускају водом. Крупне жене материнскога изгледа, одевене у скромне, једноделне купаће костиме, уз помоћ других људи, силазе низ нарочито начињене дрвене степенице. Они верују да се њихови греси спирају у обреду, који се одвија свакога јануара на овоме језеру вековима.

    Казањ у Татарстану, 600 миља источно од ужурбанога, неоном осветљенога, интернационализма Москве, и један од најсветијих градова у Русији. Манастир Раифа, са својим зеленим и златним луковичастим куполама, које се завршавају православним Крстовима, део је мистичнога срца Свете Русије.

    Али, за милионе православних верника, Казањ је, такође, нарочито важан због древне Иконе са немирном и насилном повешћу, чији значај одјекује кроз векове до таквих размера да се и данас налази у средишту великога броја међународних политичких и религиозних распри.

    Владичица Казањска, или Казањскаја, да је назовемо њеним руским именом, један је од најважнијих символа Хришћанства у Русији. Верује се да има исцелитељске моћи, као што је враћање вида двојици слепаца и друга чуда. Говори се да је последњи Цар, Николај II, имао виђење ње на вече своје абдикације, а чак је и Стаљин био присиљен да призна њену власт над руским народом.

    ''Икона је символ Свете Русије'', каже отац Иван, православни Ђакон у Манастиру, који је био рок звезда у Русији док га лична невоља није привела Цркви. На дугачким столовима са ногарима, младо сироче, једно од 25 о којима се брину у Манастиру, без речи, кутлачом сипа супу од поврћа из огромне плехане шерпе у чиније, за оца Ивана и мене.

    Неизбежно, порекло овога Свештенога предмета је нејасно, али се каже да је у Казању 1579. деветогодишња девојчица звана Матрона видела приказање Дјеве Марије и чула глас, који јој је рекао да извади Свету Икону умотану у крпе и скривену у згаришту њенога породичнога дома, који је био уништен од стране надирућих Татара.

    Чудесно, упркос уништавању око ње, Икона је била неоштећена. Потлачено хришћанско становништво тога краја је ово сматрало чудом и Икона је постала средишња тачка за њихов отпор против муслиманских поробљивача. Њен чудотворни углед се раширио и почела је да привлачи ходочаснике широм Русије.

    Касније је премештена у Москву, где је била смештена у нарочито изграђени Саборни Храм, који је носио њено име до 1721., када је Петар Велики однео у његову нову престоницу Санкт Петерсбург. Овде је она наставила да буде предмет поштовања за Петра и његов читав Двор.

    Годинама, Икона, позната као Ослободитељица и Заштитница Свете Русије, служила је као тачка окупљања за руски народ против разних нападача, укључујући Швеђане, Пољаке и Наполеонову војску.

    Током руске револуције, бољшевици су брзо приграбили Икону, коју су, чак и они, сматрали за израз душе рускога народа. Сакрили су је и потом уништили Саборни Храм на Црвеноме тргу, али када су покушали да саграде другу грађевину на истоме месту, подухват је наишао на необјашњиве проблеме. Сујеверни су видели ово, као неку врсту знака и простор је коначно остављен, као отворено земљиште за много година.

    Чак, тако недавно, као за време Другога светскога рата, за Икону се веровало да је спасила руску војску у битци код Кенинсберга (тј. Калињинграда – прим. Прев.), у фебруару 1945. Сестра Софија из Манастира Раифа се тога сећа. Сада 84 године стара, она је, као девојка, обучавана за радио оператера, а касније за задњега митраљесца борбенога авиона. ''Летела сам само у 12 борбених летова'', каже она скромно и онда куцка по доњем делу њене мантије штапом: ''Али је пуцано на мене неколико пута и изгубила сам ногу''.

    У складу са православним предањем, које није сасвим угашено, верска литија је приређена у време битке, а са Владичицом Казањском на њеноме челу. ''Посматрали смо док је литија пролазила и крстили смо се и молили нашој Владичици да нас спаси'', каже она. ''Изненада, пуцњава је стала на око 15 минута. Немачко оружје се заглавило из некога разлога''.

    Недавна повест Иконе је мање јасна. Неки извори извештавају да је пронађена у збирци ''енглескога Племића'', који ју је купио у Пољској. Други напомињу да је била део збирке Британскога музеја.

    Како било, слика за коју је постојало широко раширено уверење да је Икона, појавила се на аукцији у Њујорку раних 1990 – их и, по сазнањима, купљена за око три милиона долара, од стране католичке групе зване Плава војска, која ју је поклонила папи Јовану Павлу II.

    Ова Икона се налази у радној соби његове светости и каже се да се он пред њом моли два пута дневно. Али, чињеница је да нико не зна да ли је ова Икона оригинал или једна од многих копија. Сада се верује да је оригинална Дјева Казањска била жртва сопствених предивно раскошних украса, који су додавани током XVII века, тако да је била украдена из својега Саборнога Храма 1904. и никада није враћена.

    Плава војска, међутим, тврди да је њихов поклон папи оригинал. Они тврде да је, 1956., Сирил Г. Бент, стручњак за византијску уметност Викторија и Алберт музеја, са искуством од, готово, пола века, спровео опсежно испитивање Иконе и известио: ''Непобитан је закључак да је садашња Икона Дјева Казањска, која се некада налазила у Казањском Саборном Храму у Москви''.

    Представник за јавност Плаве војске додаје: ''Да су вође Плаве војске имале било какву сумњу да Икона није оригинално уметничко дело, они не би учинили тако значајно новчано улагање у ту Икону''.

    Ипак, пошто је, такође, тврдило да поседује оригинал, папство је било приморано да призна, после стручне анализе у априлу прошле године, да је то, заправо, репродукција из XVIII века, чак иако је веома верно и стручно насликана.

    Али, да ли је, уопште, важно има ли папа само копију или оригинал? Копије Владичице наше Казањске су чињене кроз читав њен век – једна верзија из познога XIX века је изложена у Британскоме музеју. Да би разумели значај овога лика, неопходно је да разумемо да је, колико год да је прелепа, Икона много више од уметничкога дела.

    Иконе су у средишту православнога обреда и верује се да су биле насликане од Бога, који је деловао кроз уметника. Иконописци проводе много дана у молитви и медитацији пре него што почну да раде и остају готово непознати, у најбољем случају, потписујући свој рад: ''кроз руку...''.

    ''Икона је као прозор од чулнога света у духовни свет'', каже Мартин Сондерс – Ролинс, старији саветник у рускоме оделењу Сотбиса (чувена аукцијска кућа – прим. прев.). ''Сваки следећи приказ или копија ће, такође, суделовати у тој суштини – то је, помало, као магнет. Могла би, чак, да буде и чудотворна. Сећам се да сам видео људе у грчкој православној Цркви, како поштују фотографију Иконе, исцепану из додатка у боји (новинскога – прим. прев.)''.

    Која год да је старост и порекло верзије у Ватикану, Владичица Казањска задржава свој особит значај и за православне вернике и, још важније, за свет међународне савремене политике и државне и верске.

    Током посете рускога председника Владимира Путина Ватикану, папа се постарао да Икона буде истакнуто постављена на креденац између двојице људи. ''Папа је позвао Путина да је целива и он је то учинио и потом се прекрстио пред њом'', каже Виктор Крул, римокатолички активиста из Москве, који је био присутан састанку. ''Свети отац би веома волео да донесе Икону назад у Русију'', додаје Крул.

    Папин званични представник за јавност, Јоакин Наваро – Валс, поменуо је прошле године могућност да папа лично врати Икону у Казањ, као део званичне посете. У исто време, као део нечега што је јасно било оркестрирана кампања, кардинал Анђело Содано је рекао италијанској новини ''Avvenire'': ''Често је (Икону) видим када идем у канцеларију светога оца. Марија је Мајка читаве Цркве и, према томе, такође, и Русије. Дивно је помислити да ће Она бити Та која ће учинити могућним папин састанак са руском земљом''.

    Влада Татарстана би, такође, волела да она буде враћена за прославу хиљадугодишњице града идуће године. Градоначелник Казања, Камил Исаков, срео се са папом прошлога октобра да разговара о повратку Иконе, за коју он, како се јавља, верује да је оригиналан предмет. Њих двојица, такође се каже, су разговарали о изградњи католичке катедрале у Казању.

    Председник Путин, неки посматрачи примећују, није тиме тако одушевљен. Решен да ограничи независност једне од руских држава, која је уживала значајну слободу и самосталност под Борисом Јељцином, он види древни верски предмет, као символ казањскога национализма и независности. ''Што се Путина тиче, ако иде било где у Русији, ићи ће у Москву'', каже један руски политички посматрач.

    У једном ретком интервјуу са западним новинаром, Патријарх Московски, вођа Руске Православне Цркве, слаже се да би било добро када би ватиканска Икона била враћена у Казањ, чак иако није оригинал из XVI века.

    Седећи за широким, тамним, дрвеним столом у својој московској канцеларији, Алексеј II представља упечатљив призор, са својом дугом белом брадом и свечаном белом капом. ''Ових дана, примамо многе иконе које су или биле украдене или су биле однесене у иностранство током тешких времена и врло смо захвални полицији и цариницима широм света што нам помажу у томе'', каже он. ''Надам се да ће ова Икона бити враћена у Русију''.

    Главна спорна тачка је, пак, како ће она доспети тамо. Идеја да се Икона врати у Русију у папиним рукама јесте анатема за Патријарха. ''Не мислим да би било разумно повезивати то (враћање Иконе) са посетом папе Јована Павла II, каже он.

    Папа се надао да ће вратити Икону у Казањ у августу 2002., успут, приликом званичне посете Монголији, али се путовање никада није одиграло, делимично због противљења Московске Патријаршије. Нетрпељивост између две цркве је готово несхватљива за Британца, јер у овој земљи је религија, или езотеријска или урнебесно смешна тема, са англиканском заједницом, која се упетљава око хомосексуализма или да ли да се службе држе у тржним центрима у очајничкоме покушају да побољшају посету (службама – прим. прев.).

    После 70 година прогона, Хришћанство у Русији не расте, колико је то, пре, експлозија. Млади људи, који су крштени код куће у тајности од стране њихових родитеља, као што су то чиниле и три или четири генерације пре њих, сјатили су се у новообновљене Цркве.

    Једне језиво хладне вечери у Москви, придружио сам се руској православној служби. У Levi's фармеркама или војним панталонама, неподударно спарено међу женама са марамама, како црквени ред налаже – млади људи су стајали у облацима тамјана, крстећи се, гледајући у иконе, дубоко се клањајући уз меланхоличне гласове хора, који не избијају из главе.

    У 1988 – ој, било је само 7000 активних Цркава у Русији и 21 Манастир. Данас постоји више од 24000 Цркава и 638 Манастира, док се у Москви ноћни клубови претварају у Цркве.

    Али, ова изузетна духовна обнова се нарушава кључалом нетрпељивошћу између католичке и Православне Цркве. Те две древне, ауторитативне, тешко ритуализоване институције односе се међусобно са болесном зловољом и неповерењем. Владичица Казањска се нашла, као символ у овоме метежу – иронично, јер је она, по Предању, представљала хришћанске врлине, као што су праштање и добра воља за све људе.

    У суштини, Православна Црква оптужује римокатоличку цркву у Русији за прозелитизам или, да се изразимо отворено, да краде православне вернике на њиховој, домаћој територији. Римокатолици, с' друге стране, тврде да су они били потлачена мањина вековима и да они, са само 500 000 верника, насупрот око 70 милиона православних верника, тешко да представљају претњу. У пракси, чини се да је римокатоличка црква пригрлила тржишну економију у религији и сматра Русију плодним тлом за регрутацију.

    Као одговор на привидно једноставно питање: да ли би Икона требало да се врати идуће године у Казањ, Патријарх, очигледно забринут због предлога да би папа требао да је донесе, лансира напад на делатност римокатоличке цркве.

    ''Овде постоје два проблема'', каже он. ''Ту је враћање онога што је одузето од Русије и (друго) односи између Руске Цркве и римокатоличке цркве, који, нажалост, нису најбољи данас''.

    Он указује на стање у Украјини, где су односи нарочито тешки. ''Православни верници су изгнани из својих Цркава, Свештенство се пребија, а Свештени објекти су оскрнављени'', каже он. ''Могло би да се замисли да се тако нешто догађа у мрачноме Средњем веку, али када се то догоди у 21. веку, то је готово немогуће да се схвати''.

    Која од цркава ће прва трепнути остаје да се види. Роберт Мојнихан, уредник часописа званога: ''Inside the Vatican'', који је пратио расправу око Иконе каже: ''Заиста би била 'чудотворна', ако се врати и допринесе бољим односима између две цркве, али верујем да ће се то тешко догодити''.



    (У славу Пресвете Владичице наше Богородице, приносим овај скромни преводилачки труд свој, верујући да и нама Православнима може да буде на ползу виђење наших односа са папистима, а из пера једнога секуларизованога Западњака, објављено у листу: ''Telegraph'', Лондон, 7. 2. 2004., стр. 1- 2. Tакође, после недавнога враћања ове Светиње из Ватикана у Москву, овај текст може да послужи разматрању сврсисходности и делотворности вођења доследне и непопустљиве Црквене политике и дипломатије у односима са папистима.)



превео са енглескога језика:
Ненад М. Јовановић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер