Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





ИСТОК И ЗАПАД












Шта је психолошки темељ западњачке
културне окупације православног Истока?




    Највећи део планете, па тако и њен део настањен традиционално и претежно православно Хришћанским народима, већ увелико представља простор у коме доминирају културно-духовни елементи западне цивилизације. Она, тачније њен финални мондијалистичко-хедонистички, евроатлантистички израз, кроз уста својих савремених мислилаца већ објављује «крај историје» што би се могло превести и као проглашавање Запада за победника у борби за наметање својих политичких, културних и духовних модела остатку човечанства. Но да ли је заиста тако? Имају ли народи православног Истока и остале незападне цивилизације, снаге да сачувају или обнове елементе своје културне особености, тог најтврђег бедема политичке независности? Када је о православном Истоку реч, приметно је и недовољно присуство воље за борбу на овом плану што је и логична последица духовно-културне окупације чија је жестина појачана политичким демократским окупацијама истока Европе које се одвија у протеклих петнестак година. Ипак, оним национално свесним припадницима православних народа, који теже истинској обнови државно-народног дома, неизбежно се намеће задатак разобличавања савремене Западне цивилизације чији су душегубни пипци присутни у сви порама живота окупираних народа. Стога је неопходно проникнути што дубље у структуру стубова на којима таква окупација почива. Један од таквих стубова јете и свест о инферионости сопствене културе и традиције у односу на Западну, која је усађена у окупиране народе. Свети Равноапостолни Сава, Први Архиепископ Српски (Икона Рада Павловића)Размотримо шта је узрок том нездравом, усађеном комплексу с којим већ увелико одрастају нараштаји на овим просторима. У питању је пре свега свест о научно-техничкој доминацији Запада, затим свест о разноврсним и чулно-естетски раскошним и многим плодовима романогерманског запада Европе насталим на културном плану од периода Ренесансе па надаље, и чињеници да је савремени евроатлантски Запад извориште данашње популарне и светски распрострањене «културе».

    Теза о источњачкој културној и научно-техничкој импотентности у односу на «супериорни» Запад заиста и делује логично уколико се ствари посматрају крајње површно, а такво гледиште нажалост најчешће и јесте својствено савременом човеку. Колико нас данашњих Срба уопште зна да припада једном народу из круга византијског културног наслеђа и колико нас данас зна да је византијска култура као синтеза: римског права, хеленске културе и философије и православне вере Хришћанске, својевремено представљала цивилизацијски источник светлости европског тла.

    Зна ли данашњи човек са Истока да ни компас ни барут ни папир ни штампа нису изуми западне цивилизације. Зна ли да је прву виљушку Запад видео када је византијска принцеза гостовала у Венецији и да су на Западу у време источне културне доминације чак и владари носили грубе тканине, спавали на сламарици и готово не познавали личну хигијену.

    Културни успон на Западу почиње тек када су се слегли резултати бесрамне «крсташке» пљачке Цариграда (1204) у којој су из Византије на Запад пренета културна блага непроцењиве вредности. Ипак тај ренесансни западњачки културни успон садржи хуманистичке клице као последице отпадања од православне Цркве Христове које дефинитивно бива окнчано у ХI веку. Духовне, моралне и културне богоотпадничке и духовно репаганизујуће клице временом (1517,1789...) све дубље и дубље остављају траг на стваралаштву Западноог човека, па се да закључити да је Запад од првих неколико векова по паду западног Рима, иако периферија византијске цивилизације био духовно далеко узвишенији од каснијег богоотпалог ренесансног и постренесансног Запада јер је пре културног препорода- европски Запад обитавао у крилу Хришћанског правоверја.

    Што се тиче касније источне, научно-техничке а самим тим и материјално-културне заосталости у односу на Запад, довољно је запазити да је православни Исток био вековима у азијатском ропству и да је својом борбом представљао брану западу Европе који је у периоду релтивног мира имао кључни предуслов научно-техничког успона. Период релативног мира донео је висок природни прираштај који је проузроковао пољопривредну револуцију, а она трговинску. Трговинска револуција породила је индустријску револуцију у деветнестом веку да би се устаљеним ланчаним ефектом дошло до великог техничког напретка у ХХ веку. Дакле православни Исток је својом борбом против азијатских окупатора, дао посредно огроман допринос научно-техничком развитку који се одиграо на западу Европе. Стога и није реч ни о каквој супериорности западног човека у односу на источног већ о стицају околности. Наш србски народ своју културну потентност исказао је у врхунској духовној и материјалној култури средњег века и блиставој духовној култури ствараној у ропству и «борби непрестаној» којом су се надограђивале тековине србског средњевековља. За надогрдњу материјалне културе под ропством, није више било услова због немогућности техничког напретка услед недостатка политичке националне слободе.

    Што се техничких наука тиче, наш бројем мали народ дао је човечанству неколико веома значајних научника. Без проналазака можда и највећег светског и србског научника Николе Тесле, били би незамисливи готово сви значајни проналазци ХХ века попут радија, радара, телеграфа, бежичног телефона...

    Што се тиче западне културе, њени поменути јеретички елемети кулминирају у мрачном ХХ веку који се може означити као век савеза обезбожене Европе са ђаволом. Производ такве Европе, тачније Евро-Америке, јесте и данашња широм света расппрострањена интернационална хедонистичка псеудокултура Новог доба.

    Када се личност лиши поменутих лажних представа о историјској супериорности Запада и када се труди да постане верна свом идентитету, нестајаће и упражњавање тековина поменуте савремене популарне западњачке псеудокултуре од стране дотичне личности. Јер када се поменута «култура» посматра кроз призму људске боголикости, њена смрадна духовна суштина потпуно доминира над често чулно привланој појавности.



СВЕТОСАВСКА РАВНОТЕЖА




Никола Тесла    Разобличавање тезе о свеопштој супериорности западне традиције и културе нема за циљ омаловажавање извесних вредности којих и у западној традицији свако има. Нити поменуто разобличавање има за циљ одлазак у другу крајност у виду тезе да је евентуално србски или словенски човек супериоран. Услед историјских околности у које је Божија промисао наменила србском роду, од њега се свакако не тражи да буде научно напредан као Немац или уметнички делотворан као Италијан, већ да заједно са осталим православним народима буде далеко изнад остатка човечанства по питању сведочења визије будућег свеопштег Васкрсења.

    Свакако, не може се идеализовати ни традиција православног Истока, јер спровоеђње истоносних јеванљелских начела у пракси увек бива праћено могућношћу кривог схватања, заблуде, или чак испољавања зле намере од стране греху веома подложног појединца. Отуда, уосталом и постојање анамолалија у претежно светловитој византиској традицији, попут цезаропапистичких тенденција или епопхе иконоборства. Због тога је сваки од народа византијског духовног и културног наслеђа, имао задатак да створивши сопствени народни обичајни израз праве вере Христове, одвоји и одстрани кукољ од пшенице како би целокупни народни домострој дотичног народа био у што већој мери прожет хришћанским духом. Код нас Срба, тај проблем на изванредан начин решава највећи и Богу најмилији Србин - Свети Сава, прилагођавањем византијског права хришћанском схватању социјалне правде, утврђивањем снажне народне симфоније поткрепљене породичним јединством и подстицањем стварања србске православне културе, у којој постоји савршен Богочовечански склад, без потцењивања оног човечанског (чега је делимично било у класичном Византизму).

    Зато је у свим временима и просторима Светосавље као Хришћанство србског стила и искуства, са својим културним, философским, моралним, и правно-политичким изразима, за србски народ супериорна и једина могућа алтернатива наказној позападњачености која и данас доминира однарођеним и духовно дезорјентисаним Србством.









Марко Б. Димитријевић


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер