Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ О СЛОБОДИ




Заветна србска лозинка




    Слобода. - Надахнуће многих песника и философа, свих времена и традиција. Њено име и симболика, красили су подеране и крваве барјаке, под којима су ратници побеђивали и за чији су победнички вихор, херојски умирали. Коначно, «слобода» је и реч, којом се кроз историју манипулисало као мало којом другом, и реч чији смисао остаје недокучив па чак и противуречан, уколико се његово значење покуша издвојити из контекста вредносних судова и мерила. Свети Апостол Павле (фреска из Охрида)

    Па тако, немогуће је незапазити велику противуречност између, на једној страни, оних који су «слободу» доживљавали као претежно духовно стање чије је достизање само предуслов трагања за смислом, или на другој страни, оних који у данашњем времену демонстрирајући и дувајући у пиштаљке и трубе вапију за слободом, сматрајући под њом, средство за остварење конформизма, буржујске удобности и задовољење чисто плотских нагона.

    Ово друго виђење «слободе», требали би можда одбацити из пре свега човекољубивих и човекодостојанствених побуда, јер би у супротном, морали признати да су и животиње слободарски настројена бића. Ипак то нећемо учинити, не желећи да апсолутизујемо и обогтворимо (нити то уистину можемо) речи и идеје, које нису апсолутна вредност ни у самом Јеванђељу Господа Исуса Христа, који јесте «Пут, Истина и Живот», и кроз кога се једино може истински вредновати: свака личност, свака твар и свака мисао. Ни слобода засигурно не представља изузетак.

     «Све ми је дозвољено, али ми није све на корист»- поручује свети Апостол. Свето Писмо као реч Божија и наша Света Православна Црква као Богочовечански организам, кроз своје Свето Предање, уче нас истини, да нам је Господ Бог подарио слободну вољу, коју ми можемо упрегнути или: на служење Самом Господу, као и нашим ближњима, или с друге стране, на служење мамону. Господ нас не жели као машине, већ као људе – саздане по његовом образу и подобју. Стога нам је дао могућност, да се уподобљавамо: или својој огреховљеној природи и тиме идемо путем пропасти, или пак својој боголикости, чиме се успињемо ка Царству Небеском. Такво успињање јесте следовање путу љубави, смирења, молитве, поста и осталих јеванђелских врлина, чије делатносно подржавање јесте пут истине, која ће нас по речима Богочовека Христа, ослободити. А таква слобода, подразумева не само превазилажење плоти и постизање спасења, већ и духовно растерећење у чисто земном смислу, до којег се долази покајањем и одбацивањем греха. Тако се човек може осећати истински слободним.

    Тако, видимо како нам Господ даје слободну вољу, и како нам из безграничне љубави према нама, указује на пут којим треба да је усмеримо. А пут који је за нас користан и спасоносан, јесте узак пут, уз чије се успињање подразумева добровољно «самозаробљавање», јеванђелским врлинама. На тај начин, добровољно постајемо, раби Христа Бога.

    И наши некадашњи србски благочестиви владари себе су тако потписивали, и они као и остали наши свети и славни преци, разумели су добро да се свако исправно слободарство не може одвојити од часнога крста. Те отуда и крилатица – «За Крст часни и слободу златну». У знаку Крста, зависност од Бога, а у знаку слободе – независност од људи (Св. Николај Србски). Такође су наши преци знали, и то да се без Божије воље и помоћи, не може очувати нити задобити национална слобода, која је као идеал, по хришћанском вредновању (у смислу љубави према ближњем) апасолутно оправдана, и тежња ка њој, за хришћанина - захтевна. Зато је и Црква Божија (Православна) кроз историју свог постојања, у духу хришћанског родољубља и отачаствољубља, благословила борбе за очување и достизање народне слободе. Тежње ка таквим идеалима, јесу природан и нормалан нагон сваке здраве нације, са зрелом правном свешћу, која настоји да се државотворно и културно потврди својим слободним стваралаштвом.

Медаља заслуга за народ Републике Српске из 1993.  (са натписом: За Крст Часни и Слободу Златну)    Ратови деведесетих година прошлог века (у западним србским земљама и касније у одбрани од НАТО агресије и шиптарског терора) показали су да се и код данашњих србских нараштаја зна колико, толико изнедрити дух: витештва, хришћанског родољубља и хришћанског поимања слободе, и поред педесетогодишњег комунистичког испирања мозгова. Ипак, у нашем народу данас, као и уопште свим народима који су у себе примили дух обезбоженог запада, а који је у њима поодавно пустио своје отровне корене, не доминира овакав однос према слободи. Напротив, доминира онај демократски концепт слободе, на кога помислисмо када поменусмо пиштаљке и демонстрирање. Понављамо да имамо на уму чињеницу да остаци националне свести и националног достојанства, нису у потпуности замрли, самим тим ни тежња ка националној слободи. Ипак, у данашњем времену таква тежња махом нема хришћанску подлогу у довољној мери, или чак уопште, због чега је подложна: кичу, манипулацији, туђинским упливима, шовинизму... Због свега тога, она се често лако утапа у реци распламсаног свеопштег кукавичлука и тежње ка линијом мањег отпора које демократија тако успешно оваплоћује ослањајући се на огреховљену људску природу.

    Слобода, Једнакост и Братство, пароле су богоборне Француске револуције - родоначелнице савремене демократије. Њени спроводиоци, и јавни и тајни, као и ширитељи њених идеја по свету, често и нису крили своје антихришћанство. Ако не прошлих векова, данас у доба мондијализма и тоталитарне глобализације (чије је извориште поменута револуција) сваки хришћанин, уколико најпре свој ум о слободи од предрасуда и лажних догми света «који у злу лежи», засигурно може увидети да је упитању «братство» - не у Христу већ у свеопштој обезличености, «једнакост» - не пред Господом, већ као третирање неједнаких ствари једнако, и «слобода», не као слобода златна, која је у зависности од крста часног, и коју ћемо по речима Спаситеља, достићи Истином, већ као слобода, схваћена апсолутизовано, што јој неизоставно даје конфузан и противречан смисао. Па тако, по либерал-демократском архетипу, човек је слободан да чини све осим директног физичког угрожавања другога, што доводи до апсурда да се човеку практично може дати слобода, да њу саму, он лично одузима другима. И тако у пракси имамо нпр. екстремно суров капитализам деветнестог века (ни данашњи у суштини није много бољи), у коме капиталисти имају слободу да експлоатишу раднике и тиме практично одузимају њихову слободу, или данас на пример, мужеложним изопачењацима, даје се слобода да јавно испољавају своје настраности, и тиме одузимају слободу другима, да живе у здравом друштву. Такви и многи други примери јасно указују на чињеницу да демократска слобода, у пракси значи друштвено ослобођење од хришћанског морала, заповести Божијих и поука Јеванђелских, ослобођење од дужности према Богу и ближњем, ослобођење од аутортета и заједница којима органски припадамо, у којима нас је Господ створио, и које представљају органску заштиту јединке, односно средство за остваривање њене слободе у односу на свемоћ друштва. Због тога је и потпуно бесмислена и противречна теорија о међусобној повезаности спољшње слободе (националне слободе) и унутрашњеј слободе (либерална демократија). За очување спољашње слободе, неопходан је органски и здрав унутрашњи поредак заснован на хришћанству, саборности и законима живота матичног народа. Са демократијом и њеним либерализмом, постиже се супротан ефекат. Она делује као вирус који настоји да разори: веру, патријахалност и остале предуслове здравог друштва. Заправо, ширење демократског духа у једном народу, односно демократског тзв. унутрашњег слободарства, ствара плодно тле за губљење спољашње (националне) слободе.

Његошева Сребрна медаља за храброст из 1841. (са натписом: Вјера Свобода за Храброст)


     У свом хуманизму (посматрања човека уместо Бога, као мерила свих вредности), демократско слободарство, обмањује људе будећи у њима велику гордост, убеђујући их како су они наводно, носиоци суверености, и потписници некаквог «друштвеног уговора», из кога «происходи сав поредак».     Ипак, поредак зависи пре свега од факата, какви су: природни, физички закони и морални закони, које човек не само да није установио, већ се и њима, хтео то или не, покорава (у случају физичких закона) или од њих (како је то у случају моралних закона) зависи (ако им се покорава, осећа олакшање, а уколико их крши осећа грижу савести). Демократија нас такође «учи» да смо сви рођени «слободни и једнаки» при чему третира оствареним оно што тек треба да буде остварено или што вреди само условно. Тако да и чисто емпиријским путем, можемо увидети противречности и бесмислице демократског слободарства.

     И данас видимо како се у име демократије и слободе, често врши антисрбски чин - преименовања нашег србског језика, чиме се слободан избор ставља изнад науке, истине и правде. Знамо да човек својом богомданом слободном вољом, многе ствари може бирати и изабрати, али има и ствари које напросто не може. Па тако не може изабрати: своје порекло, крвну групу, место и време у којем ће се родити, колико ће бити висок... јер како рекосмо постоје закони, на које човек не може утицати и којима се мора (хтео то или не) покоравати. Такође, при националном и језичком изјашњавању, човек не може за себе изабрати оне језике или нације, које према законима науке, једноставно не постоје. Али сва та ограничења, демократију не занимају, ни истина ни правда ни наука, те она у својој митоманији и грандоманији, већину од слободно изражене народне воље (при чему се не води рачуна о којој и каквој већини је реч, нити чији је део та већина) безпоговорно проглашава за истинитном и квалитетном. У нашем случају, када је о наведеним примерима реч, видимо како се путем принципа демократског «слободарства» врши плагијат над културним наслеђем нашег народа, и како се покушава разбити србски народ, и то по авнојевским комунистичким шавовима. То што разне демократе настоје уважити «слободну» вољу, у коју су убризгане тековине комунистичког терора и манипулација, само потврђује духовну сродност ове две наопаке идеологије.

Његошева Златна медаља Обилића из 1846. (са натписом: Вјера Свобода за Храброст Цетиње)


     Истина, за разлику од свог брата – комунизма, демократија званично у великој мери допушта религиозност, односно исповедање православља, када је о нама Србима реч. Ипак, у свом архетипу и својој суштини, демократија са својим «слободарством» делује против православног Хришћанства. Она православље (које јесте: Пут, Истина и Живот) третира као само једну у низу разноразних «конфесија», па чак и ако су темељи државности и културе у датом друштву нераскидиво повезани са њим, као што је то у нашем случају. Тако, она настоји да православље, на свеопшти начин маргинализује, и да аутентично православно животно исповедништво прогласи екстремизмом, затуцаношћу и клерикализмом. Како би и било другачије, када демократско «слободарство», односно његови господари, прижељкују атомизовано друштво сачињено од безличних индивидуа и потрошача испраног мозга, а не заједнице непоновивих боголиких личности и њиховних народних, духовно-културних идентитета. Зато је демократска, капиталистичка и рекламаторска култура, толико бездушна и антихришћанска, и у симфонији са деструктивним политичким (парламентаризам)и економским (либерал-капитализам) системима, чини друштвену климу у демократији прилично душегубном. Такође, многи демократски политичари, који цркву и веру, доживљавају махом као фолклорни привезак који ће извадити у предизборној кампањи, често се у свом лицемерном и празном моралисању, позивају на «хришћанске вредности» подразумевајући често под њима, некакву толеранцију и пацифистичке идеје, које са хришћанством у суштини немају никакве везе. Таква свесна или несвесна настојања да се хришћанство прикаже другачијим него што јесте, врло су подмукле антихришћанске делатности. Али демократске слободе све то наравно дозвољавају, па тако дозвољавају и мноштву секти да позивајући се на хришћанство, бесомучно и упорно лове људске душе.

Свети Владика Николај Србски     У свом духовно-(не)културном тоталитаризму и рушилачким духовним побудама, демократија, тачније њени господари просто кидишу на сваког хришћанина и његово настојање да задобије: најистинитију, најдубљу и најсмисленију слободу – Царство Небеско, којм се једино и царство земаљско односно земаљска слобода, «може одржати на дуже време». (Св Николај Србски).

    У данашњем времену: фамозне «транзиције», евроатлантских интеграција и свеопштег догматизовања и унапређивања демократско-«слободарских» вредности, међу оним Србима који нису «денацификовани», тачније прочишћени од здравог патриотског осећања, има све више оних који увиђају истину да се тренутно стање у коме се србски народ и србске земље налазе, може назвати окупациом. И распламсавање антисрбске хистерије и лоше економске прилике, сведоче о томе. Ипак, треба рећи да Божија промисао, вероватно неће уклонити те, као ни све остале демократско «слободарске» ланце, све док данашњи Срби бар не почну да се лишавају слободе: да псују, блудниче, не моле се Богу, опијају се и преждеравају, конзумирају «благодати» бездушне капиталистичке културе, истрајавају у себичлуку и неодговорности и чине друге свакојаке преступе против Бога, насупрот светосавском и косовском завету, који нас упућују на безграничну љубав и непрестано служење Богу и роду. Само такво служење, пут је успињања ка Небеској Србији и Царству Небескоме.



Марко Б. Димитријевић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер