Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Његово Високопреосвештенство Г.Г. Амфилохије (Радовић),
архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски,
зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког




ЖРТВЕНА ГЛАВА
ВОЖДА КАРАЂОРЂА









   Нико није тако опјевао жртвену главу вожда Карађорђа као Његош. Он не само што је посветио свој ''Горски Вјенац'' Праху оца Србије него је до Неба уздигао мисао о Косовском Завјету. А и једна и друга истина, истина о глави вожда Карађорђа и Косовски Завјет, тако су органски повезане, нарастају једна из друге, да слободно можемо рећи да је у тим двијема главама одгонетка наше новије историје. Жртвена глава цара Лазара на ђртвеном пољу Косову и жртвена глава вожда Карађорђа у Радовањском лугу, двоједан су симбол и свједок најдубљег опредјељења српског народа – опредјељења за Царство Небеско.

   Косовски Лазарев Завјет запечаћен је Радовањским вождовим завјетом и жртвом. Шта је жила куцавица српске историје, српске философије живота? Шта друго ако не оно што називамо Светосављем схваћеним у његовој свеукупности. А шта би био крајеугаони камен српске историје и српске философије живота? То је управо глава честитог Кнеза и Вождова глава.

   И у једној и у другој присутно је свједочење њих двојице; оне обадвије су откривење дато српском народу, откривење које потврђује да је жртвовање себе за друге оснојно начело истинитог људског живота. Кроз ове двије жртвене главе обасјано је живљење српског светосавског народа у богоданом му времену и простору. Кроз те двије жртвене главе, јављена је Глава, како каже народна црквена пјесма ''богославна, којој се ругао свијет''; откривена је и посвједочена Богочовјечанска глава и жртва голготског мученика Христа Богочовјека.

   Лазарева жртва, Лазарево жртвовање је не једном упоређивано са Христовом жртвом, и то је мотив који је свима нама познат.

   Косовска вечера је упоређивана са Тајном вечером; Косовски Завјет са остварењем и оваплоћењем Новог Завјета у животу српског народа.

   Оно што је свима познато што се тиче Лазара и косовске жртве (упоређење и уподобљење Голготске жртве) није у толикој мјери примијењено на личност вожда Карађорђа, иако по много чему вожд Карађорђе, поготову његов мученички крај, то заслужује. Могли би слободно рећи да жртвена глава у Радовањском лугу, кога смо управо посјетили, нема премца по свом трагизму у нашој историји.

   Жртвеност личности Карађорђеве је двострука; с једне стране, као и Великомученик косовски Лазар, он се жртвује за свој народ, за отаџбину, за слободу. Сав његов живот, нарочито од 1804. године па до 1817. је у знаку те жртве и спремности на жртву – само да би народ дигао из мртвих, да би га васкрсао, да би удахнуо у њега дах слободе, и да би га усправио, да би му обновио његово достојанство.У том погледу он је продужетак оног духа и оног опедјељења које је једном за свагда ушло у биће српског народа. Преко Лазара и преко Косовског Завјета.

   Има међутим, у личности Карађорђевој нешт друго, што његов трагизам чини још узвишенијим, да не кажем несхватљивијим: то је чињеница да Карађорђе не само да се жртвовао него и за историју читавог српског народа – да новија српска историја почиње братоубиством и кумоубиством.

   Братоубиство је такорећи прклетство српског рода. Тај каиновски братоубилачки чин и порив провлачи се уосталом кроз сву људску судбину. Није ли и свако убиство по својој природи братоубиство? Оног тренутка кад човјек убија човјека он убија свога брата. Ако признамо и прихватимо заједничко небеско очинство, и у исто вријеме заједничко земаљско очинство – из једне крви је крв свих људи, спознаћемо да је свако људско биће наш брат и наш вјечни сабрат.





Братоубиство прати наш народ





   Братоубиство прати, на овај или онај начин, и наш народ. Да поменемо само такозвани грађански рат у Рашкој између Немањића Вукана и Стефана Првовјенчаног, а онда послије тога све оно што се догађало кроз нашу историју, до своје страшне кулминације у убиству Карађорђа, у кумоубиству.

   Да не улазимо сад у све мотиве тог убиства, историјска оправдања или могућности тих оправдања, ипак, то је једна трагична чињеница и један трагични знак који се надвио над нама. Свети Петар Цетињски није ништа друго радио него покушавао да искоријени из братственичке племенске свијести у Црној Гори то братоубилачко сјеме; између Бајица и Доњокрајаца, Цеклињана и Ријечана, Црмничана и Бајица и других. А то је управо било вријеме Карађорђа. И Први српски устанак је препун таквих трагичних примјера, а сви они се на крају завршавају у том најтрагичнијем примјеру – убиством у Радовањском лугу.

   Чудно је, да се то догађа на таквом мјесту, које носи такав назив – Радовањски луг. Чудно је како и топонимо, већ унапријед, по неком дубљем поретку ствари припремају собом збивања која ће се догодити. Први пут сам тога постао свјестан када сам читао ''Гулаг'' Солжењицина гдје он наводи име монаха Зосиме из осамнаестог вијека који је живио у Соловјецком манастиру. Тај монах је тражио од братије дасе подигне на једној гори над залеђеним језером храм Христовој Голготи. Кад су га питали зашто баш Христовој Голготи, ту, у тој Божојој пустињи, у леду и снијегу, на сјеверном полу, практично и зашзо Голготи, када нико није самој Голготи подизао храмове, већ Христовом Васкрсењу? А он је одговорио: Доћи ће вријеме када ће та гора бити убијељена мученичком крвљу.

   Солжењицин је то исписао из древног руског Патерика. Онда он описује у шта се био претворио Соловјецки манастир послије Октобарске револуције. И како је тај храм био подијељен у спратове на којима су умирала људска створења од глади и зиме, па су их онда одозго из храма бацали као кладе у пробијену рупу на леденом језеру. Исти такав доживљај сам имао када сам био у Јадовну. (Матија Бећковић је у својој ''Кажи'' почео на изузетан начин да трага за том везом назива и историјских збивања). Зинула она страшна јама у оној Божијој пустињи, а њен зијев држи осамдесет хиљада тајно убијених маљевима. Имао сам утисак као да је неки пророчки дух прије толико времена предосјетио шта ће се ту догодити. Уз то, у прошлом вијеку, да буде чудо још веће, како се иде од хрватског села Трнова неко је подигао храм Госпе од седам рана. Послије пак овог рата ту је неко изградио Via Crucis према томе храму, гдје Христос иде и пада под крстом, као што је то обичај у западној побожности. Тако имате тај пут, Христа Распетога, његов Via Crucis и цркву Госпе од седам рана, на успону према Јадовну.

   Радовањски луг има у себи и свом имену и сам нечега чудног, несхватљивог: у њему као таквом догодило се нешто најтрагичније што може да се догоди једном народу. Само што је овдје што се тиче страшног чина и назива, апсурд на дјелу.

   Тај братоубилачки порив нас прати кроз читави деветнаести вијек. Он је присутан и у Првом свјетском рату, њега има и послије завршеног рата у династичким сукобима између Карађорђевића и Петровића. Али до свог врхунца он долази у збивањима Другог свјетског рата, по много чему братоубилачког, од 1941. до 1945. године, рата који ни до данас није завршен. Крваво братоубилачко коло заплетено 1941. на још крвавији и братоубилачкији начин се расплиће 1991. године трајући и у овом тренутку у коме разговарамо, у близини Радовањског луга. У свјетлости тог нашег братоубиства овдашњег, садашњег и јучерашњег, жртвована глава вожда Карађорђа добија још више на свом значењу и на своме смислу. Други братоубилачки свјетски рат заиста није завршен. Ми смо једини народ у Европи који још увијек није смогао снаге да се помири и да затрпа своје ратне сјекире. Још увијек Србија Карађорђева за празник свог устанка слави братоубилачки чин у Бијелој Цркви гдје је Србин убио брата Србина, сироче из Лике. Ево и данас је власт у Србији немоћна да сагради своју цркву Покајницу, него да макар прекине са прослављањем нечега што у себи не носи добро никоме, а најмање овом народу.

   У тој свјетлости посматрано, вријеме жртвене Карађорђеве главе и наше вријеме изгледа да је много мрачније него ли вријеме жртвовања Карађорђевог у Радовањском лугу, мрачније и безнадежније. Зашто? Зато што су непосредно послије убиства Карађорђевог, и Милош Обреновић на свој начин, вјероватно више његова Љубица неголи он, и Вујица Вулићевић (по народном предању није могао душу да испусти докле није дошао да затражи опроштај од мртвог Карађорђа) принијели покајање за учињени злочин. Из тога покајања је изникла црква Покајница, јединствена не само у Европи и на Балкану, него на свих пет континената. Ниједан народ нема храм који се зове Покајница. Има у Шпанији нешто слично. То је онај споменик који је Франко подигао свим жртвама грађанског рата. Франко кога смо учили као највећег фашисту у Европи, против кога су ратовали наши ''шпански борци'', смогао је снаге непосредно послије грађанског рата да подигне на истом мјесту споменик за све оне који су се борили једни против других и да на том споменику напише да су се ''сви борили за Шпанију''. Он је то урадио непосредно послије грађанског рата, имао је за то снаге послије толико кратког времена, а ми ево већ педесет година немамо снаге ни да помислимо да тако нешто урадимо.

   Такве снаге, имали су Срби у дветнаестом вијеку. Јер у том времену још увијек била је јача народна душа, народна нарав, засољена сољу хришћанског покајања, мирења и узајамног праштања, него ли идеолошка свијест, која је нарочито у двадесетом вијеку тако дубински загадила душу, не толико народа колико његових вођа.

   У деветнаестом вијеку још увијек је постојао народ који је са својим осећањем страха пред Богом и стида пред људима био јачи од његових идеолога.

   Радовањски луг је знан по томе што је ту жртвована глава вожда Карађорђа, али је значајан и по томе што је изњедрио дух покајања над тим злочином. Не само да Љубица није могла, каже се, до смрти Милошу опростити тај чин, него је и народ одмах послије Карађорђевог убиства одлазио на гроб као на гроб мученика. Видјели сте и данас када смо били на мјесту гдје је био сахрањен Карађорђе, мене је то дирнуло, неко је тамо оставио прилог, као што се оставља на гробовима мученика. Нијесам ја то урадио. Није се ни неко од вас сјетио да то уради. То је нека добра, проста, честита душа, негдје овдје из Поморавља дошла, да на свој начин пројави своју љубав, своје саосећање и своје поштовање за ту узвишену жртвену главу која је истински крајеугаони камен бића и судбине овог народа.





У покајању је спас





   Жртвена глава за коју је везано покајање као једино могуће ''оправдање'' тога чина изданак је наде да има спаса народу у коме се то догодило. Јер све дотле док постоји тај најузвишенији дар којим је Бог обдарио људе, дар кајања дотле постоји могућност људске поправке, људског преображаја, и људског мирења са Богом и са људима. Кад тај дар ишчезне из људског срца, из људског ума, онда више човјеку нема спаса. Управо то је оно по чему се разликује наше доба и братоубиство и појединачно и колективно, од тог доба. Јер у наше вријеме има се утисак да је много више оних који правдају своја братоулачка непочинства, неголи што се за њих кају. И кад се кају кажу да је то нека ''лијева'' или ''десна'' грешка.

   Сјећам се, читао сам на латинском језику спис неког Хрвата којим он правда злочине усташке у Хрватској и доказује да није истина то што се писало о Хрватским усташким злочинима 1942-3. године (књига је изашла у Риму 1943. године) али и додаје, дословно преводим: ''Признајемо искрено да су и неки наши можда погријешили''. И онда се сјетимо ''лијевих грешака'' о којима се и данас говори; сјетимо се оних који су били главни актери братоубиства 1941. и 1945. године, братоубиства Голог отока и онога што се из тога догађало.

   Био сам скоро на Сињајевии, горе у Врталу, гдје су 1947. године двије војске ишле на пет несрећника. Двије војске! Једна преко Липова, друга преко Дурмитора. Гдје је читава планина минирана да би та петорица, и још двоје – отац и сестра једног од тих несрећних четника – ту били затрпани. Планина – као да је тектонски поремећај био.

   Тај заборав, заборав свога злочина, та немоћ покајања, та надмоћ идеолошке свијести над дубинском савјешћу, нешто је најопакије у нашем новијем братоубиству, било са које стране, поготово са оне која је као као принцип имала жртвовање других себе ради и своје идеологије ради. Чак све оно што се издогађало са нама и што се данас догађа није у стању да разбије ту идеолошку окамењеност, није у стању да макар у трену избије млаз свјетлости, оне дубље човјечности која се појављује кроз сузу покајања и тражења праштања, дакле кроз оно из чега је никла Покајница, као знак здравља једног народа и као цвијет наде да нам, ипак, има спаса.

   Не смијемо никад изгубити из вида да је косовско предање градио и писао народ, крштени, Богом помазани, покајањем просвијетљени народ. Па је знао свакоме да даде његово мјесто. И знао је да тако умије Лазареву главу и да из те жртве, из њене трагике, исклеше чудесни завјет и опредељење на коме почива све оно што је здраво и честито у нашем народу до данашњег дана.

   Тога и таквог етоса имамо и у доба Карађорђево. И Милош има тога, иако је славољубив, иако он, ако је вјеровати Ђорђу Кадијевићу, а зашто му не бисмо вјеровали, жртвује главу Карађорђеву не само славољубља ради, него и Србије ради. У томе је жртвена глава Карађорђева још комплекснија и још жртвенија. Није се он само жртвовао него је и жртвован, народа ради и Србије ради. Потресан је разговор са Марашли пашом у драми Ђорђа Кадијевића, када се Марашлија изругује Милошевим кнезовима и њему самоме, када му Милош каже: ''Не сипај ми со у рану''. Жртвом чији је он виновник Милош сада поткрепљује своје захтјеве пред Стамболом и на њој гради слободу свога народа.

   Тај етос, дубински, човјечни, Богомдани, етос савјести као најдубљег познања – јачи је код нас у деветнаестом вијеку од идеолошке свијести. У наша пак времена идеолошка свијест, убија нашу дубинску савјест. Зато смо ми данас немоћни да правимо своју Покајницу. А колико би тек Покајница требало да никне српским земљама? Колико ли жртвених, жртвованих глава, сличних Карађорђевој глави, по свим нашим међама, потоцима и долинама? Сад баш трагам за свештеницима, њих стодвадесет побијених на челу са Митрополитом Јоаникијем у Црној Гори до 1945. и послије ње. Један од њих, на примјер, поп Ново Делић, побјегао је 1941. од усташког ножа, из Добоја, и дошао у свој крај, Шавник, да спасе главу и породицу. А браћа, затрована злим и опаким сјеменом – Моша га је најбоље сијао по Дурмитору – очи му изваде, онда му донесу Јеванђеље говорећи: - ''читај попе!'' Потом је несрећни поп Ново заједно са још дванаесторицом бачен у јаму. Ово је само један од страшних примјера. Нико до данас, бар нико јавно, - тајно – то Бог види и зна, од оних који су то чинили није пролио сузу покајања за те ископане очи невино закланог брата Карађорђевог, попа Нова Делића од Шавника. А таквих само Бог зна колико има...

   Још нешто карактеристично за ово наше вријеме: у њему је доскора, била скоро заборављена жртвена глава вожда Карађорђа. Знало се мјесто гдје је пострадао, памтио га је народ, али га је из прикрајка гледао. Тек, ево у посљедње вријеме то мјесто је ограђено, па и крст постављен. Као да је намјерно заборављена жртвена глава вожда Карађорђа! А онај који је њу заборављао, очевидно је заборављао и народ који је чувао у свом памћењу као зеницу ока. И сада, ево, поново се враћамо жртвеној глави Карађорђевој. Враћамо се лагано, јер смо његовог духа народ. А стварно се вратити његовој жртвеној глави, његовој жртви, не можемо другачије сем преко Покајнице. Морамо Покајницу градити. Ова овдје је стављена на вагу у замјену Карађорђеве главе. Сад би требало на вагу наших непочинстава, нашег доба, на којој стоје не једна него многе невине жртвене главе, ставити нову Покајницу.

   Жртвена глава Карађорђева је, или требало да буде, будилник наше савјести, у овом нашем трагичном тренутку. Покајање и помирење и праштање су императив овог историјског тренутка, једини предуслов истинског препорода свијести и савјести српског народа. Покајница у којој смо данас били је симбол тога.

   Жртвена глава Карађорђева је била и остала призив на повратак свих нас с ове и с оне стране Дрине, основном начелу нашег постојања пројављеном кроз Косовски завјет и жртву Лазареву, Радовањски завјет и жртву вожда Карађорђа. Спремност жртвовања себе Богу, правди Божијој, истини и ближњем свом је начело на коме се градило и гради не само јединство једног народа и његова саборна свијест и самосазнање, њего на коме се гради и његова будућност, и у времену и у вјечности.

   Дај Боже да ово наше сјећање на вожда Карађорђа и на његову жртвену главу буде подстрек свима нама на обнављање том светом тајном покајања, узајамног праштања и мирења, и исто тако подстрек на жртвовање једних за друге, а не жртвовање других себи и својој похлепи, саможивости и братоубилачком пориву.

   Покајница заједно са жртвеном главом вожда Карађорђа заиста је крајеугаони камен за нас и за нашу будућност, за свеукупни српски народ.





Слово изговорено на Симпосијуму посвећеном
Вожду Карађорђу, у Великој Плани, 24.7.1993. г.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер