Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!



Инж. Дејан С. Шуњка



СЕЋАЊЕ НА
БОРИВОЈА М. КАРАПАНЏИЋА









(Ваљево 1921 – Кливленд 2011)




   Последњих година текстове Боривоја М. Карапанџића читао сам углавном у Србији, месечном гласилу динарских четника, које већ деценијама редовно излази у Канади. Има ту извесне симболике јер је покојник, заједно са војводама Момчилом Ђујићем и Доброславом Јевђевићем, основао штампарију где су штампане Српске новине, претеча многих каснијих четничких и равногорских емигрантских листова. Било је то 1946/47 у италијанском месту Ноћери Инфериоре, на самом почетку њихових избегличких живота, које су сва три актера завршили у далекој и хладној туђини, како су то често говорили и писали сами емигранти.

   Први пут сам за Боривоја Карапанџића чуо маја месеца сада већ давне 1990. године. Крагујевачки Погледи су у три наставка донели најважније одломке из његове књиге Истина о крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, премијерно изашле годину дана раније у Торонту. Занимљиво је да је тај фељтон штампан са наднасловом: Љотићевци о крагујевачкој трагедији, а да се име писца књиге појављује једино у тексту поднаслова. Оштро и бритко перо Боривоја М. Карапанџића је, као и увек, изазвало читаву серију бурних реакција и полемика, а хаос у мојој младој глави појачан је чињеницом да су осведочени равногорци своје аргументе појачавали књигама штампаним баш у Титовој Југославији. Да, господин Б. Карапанџић, историчар и писац из Кливленда у Охају, постао је човек вредан моје пажње.

   Памтим и други 'сусрет' са овим човеком, исте 1990. године, у књижари Култура на сред тадашње улице Маршала Тита, поглед ми је пао на лепу и укусно уређену књигу тврдих корица, под чудним насловом: Југословенско крваво пролеће 1945 – Титови катини и гулази. Нисам баш био сигуран шта су то катини и гулази, никада нисам чуо за издавача (Књижарница Обрадовић) али сам бар трећину књиге, онако стојећи, прогутао. Две недеље по завршетку рата, Титови партизани су, без суда и суђења, помлатили и побили хиљаде и хиљаде људи и побацали их у јаме и поноре по некаквим словеначким забитима!? И – ником ништа. Земљотрес у мојој глави био је потпун.

   Наредне године, почео је са радом београдски огранак љотићевске Искре, издавачке куће из Минхена, касније и Бирмингема. Међу првим издањима Нове Искре била је већ споменута Истина о крагујевачкој трагедији. Ову књигу сада сам имао комплетну пред собом и пажљиво сам је прочитао бар три пута. Сада сам био нешто искуснији, имао сам већу читалачку километражу и навикао сам да се домаће војно – политичке групације – комунисти, равногорци и љотићевци – често понашају као мала деца, буквално се пљују преко тарабе. Зато ме је ова књига Б. М. Карапанџића позитивно изненадила, човек је поред немачких, без икаквог зазора и остатка, користио и цитирао изворе и документе све три заинтересоване стране. Писац ове књиге није био историчар по струци (завршио је Учитељску школу у Шапцу), али је своје читаоце у маниру искусног стручњака прошетао кроз сакупљени материјал и довео до јединог могућег закључка – главни кривци за овај стравичан покољ су Дражини равногорци удружени са Титовим партизанима. Аргументи г. Карапанџића шкрипе на само једном месту али то ћете морати, као у свакој доброј причи, сами да откријете. Ова књига је, по мом мишљењу, савршен пример како треба писати историју. Боривоје М. Карапанџић постао је један од мојих учитеља.

   Деведесетих година прошлог века, овај пензионисани геометар из Кливленда се све чешће оглашавао у отаџбинским гласилима а бар пет или шест, од његових тридесетак наслова, објавили су домаћи издавачи. Слободна књига из Београда, једна од најважнијих издавачких кућа тога времена, издала је 1998. године изванредну књигу Сећање на преминуле и разговори са живим савременицима. Ово је без икаквог претеривања мала српска историја XX века, написана из личног искуства и, што је још важније, написана лепо и занимљиво. Боривоје Карапанџић је био савременик многим значајним људима, лично их познавао, сретао се са њима и то редовно бележио. И зато, ове приче и сведочења не сме да заобиђе нико ко себе сматра озбиљним писцем, новинаром или публицистом. Мени се нарочито допао прилог о ђенералу – пучисти Боривоју Мирковићу, са којим је аутор био у врло пријатељским односима и редовно одржавао преписку. Шта је ту чудно? Мени ништа, јер сам Б. М. Карапанџића, љотићевца (читај: ватреног противника пуча) великог калибра и педигреа већ увелико доживљавао као паметног човека широких схватања.

   Ипак, морао сам још једну ствар да проверим. Да употпуним слику, био ми је потребан и лични контакт са њим, морао сам да знам какав човек стоји иза књига и текстова које сам читао, памтио и препричавао. Дуго сам оклевао да му се јавим, јер сам слушао туђа, наопака искуства о овом човеку – ватреном полемичару, свађалици и прзници, помало и намћору. Ипак, нисам одустао и писмо је отишло пут Кливленда у Охају. Дуго сам чекао на одговор. А онда је стигао Књижевни весник – независни повременик за књижевност, уметност и културу, број 407. посвећен лично мени, уз лепо пропратно писмо. Наравно, знао сам да нисам ни по чему посебан, јер Б. М. Карапанџић овај билтен већ деценијама користи као вид комуникације са својим читаоцима, али сам се ипак осећао поносно. Садржај овог броја Књижевног весника, на моју молбу, био је његов познати и награђивани есеј Српски листови и часописи у слободном свету, објављен 1979. године у Летопису Српске мисли из Мелбурна. Све можеш да користиш, али да наведеш извор, написао ми је, што сам у својим текстовима обилато и чинио.

   Писао ми је Боривоје Карапанџић и о свом брату Адаму, капетану Краљевске југословенске војске и команданту добровољачког ђачког батаљона, који је живео и преминуо у Мелбурну и био члан Управног одбора Српске мисли и лични пријатељ њеног покретача др Уроша Станковића. Браћа су и братски сарађивала и плод је врло леп историјски рад – заједничка књига Србија – земља преврата, завера, буна и пучева, изашла 2001. у издању већ споменуте Слободне књиге из Београда.

   Добио сам још две – три његове књиге које раније нисам имао и баш овде је право место да споменем два, по мом схватању, главна правца његовог писања и историјско – публицистичког рада. Већ споменуто Југословенско крваво пролеће добило је своју круну у виду Кочевске споменице, дебеле и луксузне књиге у тврдом повезу, штампане и изашле 1995. године у Кливленду, С. А. Д. Тачно пола века након крвавих злочина титоваца, преживели љотићевци – добровољци су организовано обишли стратишта у сада новој и независној држави Словенији. Над највећом јамом постављен је велики крст, опело су служили православни свештеници и монаси из Љубљане, Копра, Француске, Немачке и Хиландара, присутни су се гушили у сузама, а Боривоје М. Карапанџић је све то лепо описао и приредио. Ова књига, поред личних прича, сведочења и фотографија, у себи носи и велики емотивни набој, цео спектар различитих осећања, која, након читања, свако сам са собом мора да препозна и разврста.

   Другу, не мање важну област рада и интересовања Б. Карапанџића чине три Споменице српских добровољаца, изашле у правилним размацима и о јубиларним годишњицама – 1971, 1981 и 1991. године. Опет десетине личних прича и доживљаја, стотине фотографија и много и премного емоција. Овај текст је већ одмакао и мени увелико недостају придеви и суперлативи да опишем све што желим, а желим да испаднем паметан и да се не понављам. Најпростије речено – Боривоје М. Карапанџић је радећи на овим Споменицама обавио посао једне солидне институције – установе, и тиме себи дигао споменик још за живота. То је суштина овог дела приче, без икаквих украса и вербалних акробација.

   Минхенска а касније и бирмингемска Искра, Србија, Глас канадских Срба, београдске Књижевне новине, тешко је чак и набројати све листове у којима се, мање или више редовно, оглашавао Боривоје М. Карапанџић, па нећу ни покушати да то учиним. Волео је писану реч и радо се бавио новинарством, још од времена Другог светског рата, ђенерала Милана Недића и Централног пресбироа његове владе. Ипак, најдуже (читавих 55 година) је сарађивао у Американском Србобрану, најстаријем српском листу у емиграцији и зато му је јако тешко пао долазак новог уредника Александра Петрова, након победе ''демократских'' снага у Београду. Све што су уредници за сто година учинили, Петров је опоганио! Растерао је све овдашње сараднике, преноси чланке тамошњих брозоваца, донео је у Србобран и титовштину и партизанштину и досовштину и на крају и Брозова одликовања којима је Коштуница задњег дана СР Југославије одликовао СНС и Србобран. И у гробу ће ми бити жао што сам најлепше године устраћио на Савез и Србобран. Ово су тешке речи и, што се мене тиче, нека их свако тумачи по свом нахођењу. Ја задржавам право да их пренесем из писма упућеног мени, јер паметним људима оне много говоре и могу нечему да их науче.

   Српско Косово и Метохија – злочини Арнаута над српским народом и Косовска споменица 1389 – 1989, две су књиге на косовске теме и важан део обимног опуса Боривоја М. Карапанџића. Последњих година често је писао и говорио о Косову, не бирајући речи на рачун НАТО – а, Арнаута, али и неспособне београдске власти, тзв. међународну заједницу често поредећи са Хитлером и Стаљином. Отворено је подржао поделу Косова или разграничење, како је он говорио, баш по угледу на Палестинце и Јевреје у Светој Земљи, позивао на широку подршку Српској православној цркви, често врло емотивно цитирајући старе српске песнике као што је Иво Војновић.

   Једна од последњих књига Боре Карапанџића зове се Виђења и разговори са светим Николајем Жичким. Ја сам једини живи савременик коме је Владика долазио у кућу, славски колач ломио, жито освећивао и укућане и госте благосиљао, написао ми је у приватном писму јула месеца 2004. године. Ова књига је само један део дуга Б. Карапанџића своме духовном оцу и земљаку са којим је био у блиским односима. Аутор је у близу 30 прилога забележио оно што други хроничари и новинари нису успели. Књига је тим вреднија што се у њој налазе подаци о њиховим разговорима и преписци, вредним илустрацијама и факсимилима, написао је у најави ове књиге проф. Велибор Савић.

   Лазо М. Костић, Милош Аћин – Коста, Боривоје М. Карапанџић. Већ чујем гунђање, па и протесте. Ја немам проблем да ова три човека сместим у исту реченицу са позитивним предзнаком и да их отворено, без имало колебања, назовем својим учитељима. Костић, Аћин и Карапанџић су, у тешким условима политичке емиграције, написали и објавили више од 100 (речима: сто) сјајних и вредних књига. Сада се и последњи од њих преселио у Небеску Србију. И даље ћу читати и цитирати његова дела и, као сваки добар ученик, редовно ћу наводити извор. Боривоје М. Карапанџић није узалуд живео, ја га се сећам са поштовањем и топлином у срцу.






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!



Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархистички Гласник

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA



Српска Мрежа - Сабор српских удружења из Српских земаља и Расејања




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер