Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Карлајла



Томас Карлајл


ЈУНАК КАО КРАЉ



Томас Карлајл



    ... Како ја поимам, општа историја, историја онога што су људи урадили на овом свету, јесте историја великих људи, који су радили на земљи. Ти велики били су вође људи, они су изграђивали људе, били су њихови заштитници и, у широком смислу те речи, творци свега онога што је општа маса људи тежила да учини или да постигне. Све ствари које видимо довршене на свету јесу заправо крајњи материјални резултат, практично остварење и оваплоћење мисли које су сијале у великим људима, послатим на свет; душа целе светске историје, може се оправдано тврдити, јесте историја тих људи. Пошто је тај предмет сувише јасан, ми га нећемо правдати на овом месту.
(...)

    ***

    Ми долазимо сад до последње форме хероизма, оне коју зовемо краљевство.* Заповедник над људима, онај чијој се вољи наше воље морају покорити и часно се предати, и наћи своје добро у томе што тако раде, - то се може сматрати за најважније код великих људи. Он је практично за нас збир свих разних облика хероизма; свештеник, учитељ, ма какво земаљско или духовно достојанство, које можемо замислити у једном човеку, оваплоћује се ту, нама заповеда, да нам даје постојане практичне поуке, да нам каже шта треба да радимо сваког дана и часа. Њега зову rex, regulator, roi; наше сопствено име још је боље: king, konning, што значи Can-ning, способан човек.

    Овде се показују безбројна посматрања, која треба чинити у дубоким, спорним и доиста неиспитаним областима; и о већини тих посматрања ми се морамо данас одлучно уздржати да ма шта говоримо. Као што је Берк казао да је можда правична порота душа управе, и да сво законодавство, администрација, парламентарно дебатовање и остале ствари, иду на то “да доведу дванаест непристрасних људи у суд”, - тако, с много јачим разлогом, могу ја овде рећи да наћи нашег способног човека, и снабдети га симболима способности, одавати му достојанство, поштовање, дати му краљевство, суверенство, или ма како то звали, тако да он одиста може имати маха да води људе, према својој способности за то, - то је посао, добро или рђаво вршен, било које друштвене процедуре на овом свету! Изборни говори, парламентски предлози, предлози закона о реформи, Француске револуције, све у основи значи то, или ништа. Нађите у било којој земљи најспособнијег човека који ту постоји, уздигните га до највишег места, и поштујте га часно и верно; ви имате савршену управу за ту земљу. Никакво изборно гласање, ни парламентарна речитост, ни вотирање, ни грађење устава, нити икаква друга машинерија, не може то ни најмање поправити. Та је земља у савршеном стању; то је идеална земља. Најспособнији човек, - то значи од срца најистинитији, најправеднији, најплеменитији човек; оно што нам он каже да чинимо мора бити доиста најмудрије, најумесније... Нашим радом и животом, уколико влада може тим управљати, тада би се добро управљало; то би био идеал свих устава.

    На жалост, ми добро знамо да се идеали не могу никад потпуно остварити у пракси. Идеали морају увек бити врло далеко, и ми ћемо се потпуно захвално задовољити с ма каквим, не сувише незнатним приближавањем у томе! Нека ниједан човек, као што Шилер вели, сувише охоло “не мери мерилом савршенства јадни производ стварности” на овом бедном нашем свету. Ми га никако нећемо сматрати за мудрог човека; ми ћемо га сматрати као болешљивог, незадовољног, лудог човека. А ипак, с друге стране, не треба никад заборавити да идеали постоје, и да, ако им се човек никако не приближава, цела ствар пропада. Несумњиво.
(...)

    Многе жалосне бесмислице, писане пре неколико стотина година или више, о “божанском праву краљева” труну сад нечитане у јавним библиотекама ове земље... Да не бисмо допустили да та огромна прашњава гомила оде, а да нам не остави, као што то треба, нешто од своје душе, - рећи ћу да је она одиста значила нешто; нешто истинито, што је важно за нас, и за све људе да имају на уму. Уверавати да у једном, било ком, човеку кога сте ви изабрали (кога сте ухватили овим или оним путем), и коме сте метнули на главу округло парче метала, и кога сте назвали краљем, - станује нека божанска врлина, која је одмах ушла у њега, тако да је он постао као неки Бог, и да му је божанство надахнуло снагу и право да влада над нама у свим правцима! то, - шта можемо друго учинити с тим него да га оставимо да мирно труне у јавним библиотекама?

    Али ја ћу рећи и то, а то је оно што су ти људи божанског права мислили, да у краљевима, и у свим људским ауторитетима, и у односима које Богом створени људи могу стварати међу собом, има одиста или неко божанско право, или иначе ђаволско неправо. Или једно или друго! Јер је сасвим лажно оно што нас је последње скептичко столеће учило, да је овај свет једна парна машина. Има Бога у овом свету и нека божанска санкција, или повреда такве санкције, бди у основи сваке владе и сваког покоравања, и свих моралних људских радњи. Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност кад се она не дугује; тешко ономе који одриче покорност кад се она дугује! Божији закон је у томе, велим ја, ма како гласили закони на пергаменту написани: има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа, у срцу свега онога што један човек тражи од другога...

    Сматрам да је модерна заблуда да све бива из личних интереса, да грамзиво лупештво води и одржава у равнотежи свет, укратко да ничега божанског нема у људском удружењу - да је то још гаднија заблуда, ма колико да је природна једном столећу које не верује, него заблуда о “божанском праву” код људи који се зову краљеви. Велим, нађите ми правог Кonning-а, краља или способног човека, и он има божанско право нада мном. Да знамо у некој згодној мери како да га нађемо, и да су сви људи спремни да признају његово божанско право, кад је нађено: то је управо лек који један болестан свет свуд, у овим временима, тражи. Прави краљ, као вођа практичног живота, има увек нечега првосвештеничког у себи, - као вођа духовног, од којега сав практичан живот води своје порекло. И то је истина што се каже да је краљ глава цркве. - Али ми ћемо оставити ту полемичку бесмислицу једног мртвог столећа нека мирно лежи у својим библиотекама.
(...)

    За мене, у овим околностима, та ствар “обожавања хероја” постаје факат неизразиво скупоцен, најутешнији факат који се види у данашњем свету. Има у њему нека вечита нада за владу над светом. Кад би пропали све традиције, уређења, вере, друштва, које су људи икад установили, то би остало. Извесност хероја који су нам послати; наша способност, наша потреба, да дубоко поштујемо хероје, кад су нам послати, - то сија као поларна звезда кроз облаке од дима, кроз облаке од прашине и сваку врсту рушења и пожара.     Обожавање хероја звучало би врло чудновато тим радницима и борцима у Француској револуцији. Ту није било поштовања према великим људима, нити икакве наде или вере, па ни жеље, да би се велики људи могли опет појавити у свету! Природа, обрнута у “машину”, била је као истрошен сад; није могла никако рађати више велике људе... Али ја нећу да се препирем о оном начелу “слобода и једнакост”; о оној вери да би, пошто су велики људи немогући, просечна множина глупих, малих људи била довољна.
(...)

    И тако све људске ствари, и најлуђи француски санкилотизми, раде и морају радити за ред. Велим да ту нема ни једног човека, ни који најлуђе бесни, који ипак није, у сваком тренутку, гоњен на ред. И сам живот његов значи то; неред је распадање, смрт. Нема хаоса који не тражи један центар, да се око њега окреће.

     Догод је човек човек, некакав Кромвел или Наполеон јесте неизбежан крај некаквог санкилотизма. - То је доиста занимљиво: у тим данима кад је обожавање хероја била најневероватнија ствар за свакога, оно ипак избија, и потврђује се практички, тако да сви морају да га признају. Кад божанско право узмете у великом размеру, наћи ћете да то значи и божанску моћ! Док се старе лажне формуле свуда газе и руше, нове, праве супстанце неочекивано се развијају као неразорљиве. У бунтовничким временима, кад само краљевство изгледа мртво и уништено, Кромвел или Наполеон истичу се опет као краљеви. Историја тих људи јесте оно што сад имамо да разматрамо, као нашу последњу фазу хероизма. Стара су нам се времена повратила; начин на који су краљеви постајали, и на који се краљевство први пут подигло, поново је изложен у историји та два човека.


КРОМВЕЛ


Грб Кромвела



    Мало је пуританаца од значаја који било где не налазе своје апологете, и којима озбиљни људи не одају извесно поштовање. Само један пуританац, мислим, и скоро само он, наш сиромах Кромвел, изгледа да још виси на вешалима и не налази нигде срдачног аполога. Њега ни светац ни грешник неће да очисте од великог неваљалства. Човек од способности, бесконачног талента, храбар, и тако даље; али он је изневерио ствар. Себична амбиција, нечасност, дволичност; бесни, дивљи, притворни Тартиф, који је целу ту племениту борбу за уставну слободу обрнуо у једну јадну игру, играну у његову сопствену корист - тако и још горе карактеришу они Кромвела. А затим ту долазе супротна упоређења са Вашингтоном и другима, а нарочито са оним племенитим Пајмима и Хамденима, чије је племенито дело он украо за себе, и упропастио га до ништавила и нагрде.

    Тај поглед на Кромвела изгледа ми да није неприродан производ једног столећа какво је осамнаесто. Као што смо казали за слугу, тако кажемо и за скептика: он не познаје хероја кад га види! Слуга је очекивао пурпурне огртаче, златне скиптаре, телесну гарду и свирање труба; а скептик осамнаестог столећа тражи правилне, поштоване формуле, “принципе” или како било да се зову; стил у говору и понашању, који је достигао до изгледа “за поштовање”, који може заступати себе на некакав леп, вештачки начин и добијати гласове некаквог просвећеног, скептичког осамнаестог столећа! То је у основи иста ствар, коју оба, и слуга и он, очекују; накићеност признатог краљевства, које ће тада и они признати! Краљ који им долази у простом, неформулисаном стању неће за њих бити краљ.
(...)

    Признаћу да ми је та теорија о Кромвеловој лажности била увек невероватна. Шта више, ја не могу тако нешто веровати ни о каквом великом човеку. Многи велики људи виде се у историји као лажни, себични људи; али ако хоћемо да посматрамо то, то су само фигуре за нас, неразумљиве сенке; ми не гледамо на њих као на људе који су уопште могли постојати. Само један површан нараштај који не верује, који има очи само за површине и за изгледе ствари, може створити такве појмове о великим људима. Може ли бити велика душа могућна без савести у себи, суштине свих стварних душа, великих или малих? - Не, ми не можемо представити Кромвела као лажност и ништавило; што више изучавам њега и његову каријеру, ја то све мање верујем. Зашто бисмо то веровали? За то нема никаквог доказа. Зар то није чудновато што, после читавих брда клевета, којима је тај човек био изложен, пошто је био представљен као прави кнез лажљиваца, који никад, или скоро никад, није говорио истину, него је увек лукаво извртао истину, - што још није јасно утврђена ни једна његова лажност? Кнез лажљиваца, а није рекао никакву лаж. Ни једну једину, колико сам ја могао видети.
(...)

    Кад погледамо живот тог човека својим сопственим очима, изгледа ми да нам се намеће сасвим другачија хипотеза. Оно мало што знамо о његовим ранијим, тамним годинама, искварено, како је дошло до нас, зар то не показује сасвим једног озбиљног, осетљивог, искреног човека? Његова нервозна, меланхолична нарав показује пре неку озбиљност, сувише дубоку за њега. Ми нисмо дужни да много верујемо оним причама о “духовима”, о белом духу усред дана који је прорицао да ће он бити краљ Енглеске; - бар нисмо дужни да томе верујемо више него о каквом другом црном духу, или о ђаволу у персони, коме је пред битку код Ворчестера официр видео да се он продаје! Али тужна, сувише осетљива, хипохондрична нарав Оливерова, у његовим младим годинама, јесте иначе неоспорно позната.
(...)

    Млади Оливер био је послан да изучава права; он пада, или се каже да је пао, у неке младићке неуредности, за кратко време; али, ако је и било тако, он се брзо покајао и напушта све то; тек што је претурио двадесет година, жени се и постаје сасвим озбиљан и миран човек. “Он враћа натраг новац који је добио у игри”, вели прича; - он мисли да ни један такав добитак не може бити стварно његов. Врло је занимљиво, врло природно то “преобраћање”, као што то добро кажу; то буђење једне велике истините душе из светског блатишта, да гледа у страховиту истину ствари - да види да време и његове привидности, и све, почива на вечности, и да је ова наша сирота земља праг било неба или пакла! Оливеров живот у Св. Ајвију или Илију као трезвеног, марљивог, економа, зар то није сасвим живот једног истинитог и скромног човека? Он се одрекао света и његових путева; његове награде нису ствар која га може обогатити. Он обрађује земљу, чита своју Библију; сваки дан скупља своје слуге око себе, да се моле Богу. Он теши гоњене свештенике, воли проповеднике; шта више, он сам уме да проповеда, - он опомиње своје суседе да буду мудри, да корисно употребљавају време. Каквог “притворства”, “частољубља”, “фразе”, или друге лажности има у свему томе? Наде тога човека, ја у то верујем, биле су управљане на други, виши, свет; његов смер је био да добро стигне дотле, идући добро својим скромним путем на овом свету. Он не тражи никакву пажњу: шта може пажња за њега учинити? “Увек пред очима свог великог надзорника”.

    Значајно је то како он излази у јавност; он, пошто нико други неће да то учини: да се опире јавном злу. Мислим на ствар о бедфордским блатиштима. Нико други неће да позове власт у помоћ; зато он хоће. Пошто је та ствар једном уређена, он се враћа натраг у мрачност, својој Библији и своме плугу. “Добити утицаја”? Његов утицај јесте најдостојнији; он потиче из личног познавања њега, као праведног, побожног, разумног и одлучног човека. Тако је он живео док му није било четрдесет година; старост је била сад пред њим и суморна врата смрти и вечности; у том тренутку он је одједанпут постао “амбициозан”! Ја не објашњавам тако његов парламентарни позив!

    Његови успеси у парламенту, његови успеси у рату, јесу часни успеси једног храброг човека, човека који има више одлучности у срцу своме, више светлости у глави својој него други људи. Његове молитве Богу; његове захвалности изговорене Богу победе, који га је очувао здрава, извео га тако напред, и тако далеко, кроз бесну хуку једног света који је сав устао у борбу, из очајног (како је изгледало) положаја код Денбара; кроз смртну тучу толиких битака, све је то било милост за милошћу, до “највише милости”, ворчестерске битке; све је то добро и истинито за калвинистичког Кромвела дубоког срца. Само празним витезовима, који нису веровали, који су обожавали не Бога, него своје сопствене “миле коврџе”, фриволности и формалности, живећи сасвим изван посматрања Бога, живећи без Бога у свету, - само је њима требало то да изгледа притворно.

Оливер Кромвел    Ни његово учешће у краљевој смрти не би му донело осуду од нас. То је тежак посао убити једног краља! Али ако једанпут ступите у рат с њим, то лежи ту; то и све друго лежи ту. Кад сте једанпут заратили, ви сте учинили да се срећа окрене њему или вама: ту мора гинути он или ви. Помирење је проблематично; оно може бити могућно, или, што је много вероватније, оно је немогућно. Сад је опште признато да парламент, победивши Карла Првог, није имао никаквог пута да ма какав сталан споразум учини с њим. Велика презбитеријанска партија, бојећи се сад инденпендената, врло је брижљиво гледала да учини с њим споразум, брижљиво доиста као за свој сопствени опстанак. Али то није могло бити. Несрећни Карло, у оним коначним преговорима у Хамптонкурту, показује се као човек кобно неспособан да се с њим ради. То је био човек који, једном за свагда, није могао и није хтео разумети. (...) Ми можемо то рећи о њему без свирепости, пре с дубоким сажаљењем; али то је истинито и непоречно. Изгубивши ту све осим имена краљевског, видећи да још поступају с њим као с краљем, привидно га поштујући, он је још уображавао да може изигравати обе партије, наводећи их једну против друге, и увући се у своју стару власт, варајући обе. На жалост, оне су обе увиделе да их он вара. Човек чија вас реч не обавештава никако шта мисли он, или шта хоће да чини, то није човек с којим ви можете преговарати. Ви морате или се уклонити с пута том човеку, или га стерати са свога пута. Презбитеријанци, у свом очајању, још су хтели да се верује Карлу, и ако су нашли да је лажан, и ако су толико пута видели да му се не може веровати. Али не тако Кромвел: “Зар за све наше битке”, вели он, “да добијемо само једно мало парче хартије”? Не!

    У ствари, свуд имамо да покажемо оштро, практично око тога човека; како он тежи ономе што је практично и оствариво, како има тачан поглед у оно што јесте факат. Такав један ум, тврдим то, не припада лажном човеку: лажан човек види лажне изгледе, празне речи довијања; прави човек треба да распозна и практичну истину. Кромвелова опомена о парламентској војсци, у почетку борбе, како треба распустити њихове градске стражаре, млаке и неуредне људе, и изабрати снажне људе са села, којима срце ради, да они буду војници уместо њих: то је опомена човека који је видео. Факат одговора, ако увидите праву стварност. Кромвелове гвоздене руке биле су оваплоћење тог његовог увиђања; то су били људи који се боје Бога, који се ничега другог нису бојали. Никад нису одлучније чете бораца газиле земљиште Енглеске, или ма које друге земље.

    Нећемо осуђивати много ни ону реч Кромвелову, коју им је рекао, а коју су толико осуђивали: “Ако се у бици сукобим с краљем, ја ћу убити краља.” Зашто не? Те су речи биле речене људима што су стајали пред човеком који је виши од краљева. Они су били ставили на коцку више од својих сопствених живота. Парламент може официјелним језиком казати за то да је то “борба за краља”; али ми са своје стране не можемо то разумети. За нас то није никако дилетантско дело, никако углађена официјелност; то је чиста, опора смрт и озбиљност. Они су довели ту ствар до позивања у рат, страшну борбу у којој се међусобно убија, где се човек бори с човеком успламтелих очију... Стога учините то, јер то је оно што треба учинити. Успеси Кромвелови мени изгледају као врло природна ствар! Пошто није погинуо у бици, они су били неизбежни. Да такав човек, који има око да види и срце да сме, напредује од места до места, од победе до победе, док хентиндонски фармер није постао, ма које му име дали, и да се призна за најмоћнијег човека у Енглеској, у ствари за краља Енглеске, - не треба никаква мађија да се то разјасни.

    Доиста је жалосна ствар за један народ, као и за једног човека, пасти у скептицизам, у дилетантизам, у неискреност, не познати искреност када је човек види. За овај свет, и за све светове, које је проклетство тако кобно? Кад је срце мртво, око не може видети. Оно ума што остане само је лисичји ум. Кад им је прави краљ послат, то је од мале користи; они га не познају кад им је послат. Они питају презриво: је ли то ваш краљ? Херој троши своју херојску способност у некорисној противречности од стране недостојних; и мало може учинити. За себе само он проводи херојски живот, а то је много, то је све; али за свет он, сразмерно, не чини ништа.
(...)

    Жалосно је то! Ја велим да то треба лечити. Док се то унеколико не излечи, ништа није излечено. “Откривати шарлатане”? Јесте, учините то, за име Божје, али уједно познајте и људе којима треба веровати! Док то не познамо, шта је сво наше знање; како ћемо и умети “откривати”? (...) “Познати људе којима треба веровати”: ах, то је још, и у нашим данима, врло далеко од нас. Само искрен може познати искреност. Није потребан само херој, него и одговарајући свет, достојан њега; свет не од слугу; - иначе херој долази у њега скоро узалуд! Јест, то је далеко од нас, али то мора доћи. Хвала Богу, види се да долази. Док то не дође шта имамо ми? Гласачке кутије, гласања, Француске револуције: - ако смо ми као слуге, и ако не познајемо хероја кад га видимо, на шта је онда све то? Долази један херојски Кромвел; и за сто педесет година он не може да добије ни један глас од нас. Зато што је неискрени свет, свет који не верује, природна особина шарлатана и оца шарлатана и шарлатанства! Ту су само могуће беда, забуна, неистинитост. Гласачким кутијама ми мењамо облик нашег шарлатана, али суштина његова остаје. Светом слуга треба да влада привидни херој, краљ који је само краљевски накићен. То је његов свет; он је његов краљ! Укратко, једна од ове две ствари: или ћемо мало боље научити да познамо хероја, правог управника и вођу, кад га видимо, или ћемо и даље оставити да нама управљају нехеројски људи; - и кад би гласачке кутије звечале на сваком углу по улицама, у њима не би било никаквог лека.

    Сиромах Кромвел, - велики Кромвел! Неартикулисани пророк; пророк који не може да говори. Суров, збуњен, напрежући се да се изрази, са својом дивљом дубином, са својом силном искреношћу; и он је изгледало тако чудноват, међу елегантним еуфемизмима, нежним, малим Фалкландима, дидактичним Чилингуерсима, дипломатским Кларендонима! (...) Он је живео ћутке: једно велико море мисли, без имена, око њега целог његовог живота; и по његовом начину живота мало је чега било што га је призивало да покуша да да име томе, или да га изрази. Његовом оштром моћи виђења, одлучном моћи радње, ја не сумњам у то, он је могао научити и књиге да пише, и да говори доста течно: - али он је извршио теже ствари него што је писање књига. Човек те врсте јесте управо онај човек, који је способан да мушки изврши све оно што му будете дали да изврши. Ум није говорити и расуђивати; то је видети и уверити се.
(...)

    Кромвелов обичај да се моли Богу јесте значајна његова црта. Сва своја велика предузећа почињао је молитвом. У мрачним тешкоћама, које су изгледале безизлазне, његови официри и он имали су обичај да се скупе и да се моле Богу наизменице, часовима, данима, док се није међу њима јавила каква коначна одлука, док се нису отворила каква “врата наде”, као што су они то звали. Посматрајте то. У сузама, у усрдним молитвама, и у узвицима великом Богу, да се сажали на њих, да учини да његова светлост сине пред њима. Они, оружани војници Христови, као што су се осећали да јесу, једна мала чета хришћанске браће, који су тргли свој мач против великог, црног, прождрљивог света, не хришћанскога него мамонског, ђаволског, - они су дозивали Бога у својим невољама, у својој крајњој невољи, да не заборави ствар, која је његова ствар. (...) Може ли душа једног човека до овог часа добити да је води ма какав други метод, него тај исти, - скромна преданост озбиљне, борачке душе пред највишим, пред даваоцем светлости, било да је таква молитва говорена, артикулисана, или без гласа, неартикулисана? Нема никаквог другог метода.
(...)

    Али што се тиче Кромвелове “лажи” ми ћемо учинити једну напомену. Сматрам да је ово, или нешто слично овоме, истина: Све су партије сматрале да су се превариле у њему; свака је партија разумевала да он хоће да каже ово, и чули су га да тако каже, и наједанпут налазе да је он хтео да каже оно! Он је био, викали су они, поглавица лажљиваца. Али сад, управо, зар све то није неизбежна судбина, не једног лажног човека, у таквим временима, него просто једног вишег човека! Такав човек мора умети да прећути. Ако он иде путем носећи своје срце на језику, да га гавранови кљуцају, он неће далеко отићи на свом путу! Није корисно ни за којег човека да се настани у стакленој кући. Човек треба да је увек самом себи судија, колико ће од свога духа показати другим људима, па и онима које би хтео узети да раде заједно са њим. (...) Ко уопште не може да чува своје мисли за себе самог, не може извршити никакву знатну ствар. И ми то зовемо “претварање”! Шта бисте ви мислили кад би генерала једне војске назвали притворником зато што сваком каплару и простом војнику, коме се прохтело да пита, није казао шта он о свему мисли? - Ја бих рекао пре да је Кромвел извео све то тако да се морамо дивити његовом савршенству. Бесконачан вртлог таквих радозналих “каплара” гомилао се око њега за време целог његовог јавног рада, и он им је одговарао. То је морало бити. Као велики човек, који истинито види, он је и то извршио. Ни једна доказана лажност, као што сам казао; ни једна! О коме бисте човеку, који се икад пробио кроз такав сплет ствари, казали толико?
(...)

    Али друга једна заблуда, у коју се мислим уопште пада, односи се на ту саму “амбицију”. Ми претерујемо говорећи о амбицији великих људи; ми се варамо о њиховој природи. Велики људи нису амбициозни у том смислу; само је мали, сиромах човек тако амбициозан... Ваш Кромвел, шта је њему требало да буде “опажен” од хучних гомила народа? Бог, његов творац, њега је већ опазио. Он, Кромвел, био је већ ту; никаква пажња не би га учинила другачијим него што је већ био. Док му коса није оседела и док почевши силазити низ брдо није видео да је живот ограничен, не бесконачан него коначан, и да се унапред може одмерити, он је био задовољан да оре земљу и да чита своју Библију...

    ... Велики ћутљиви људи! Гледајући унаоколо на хучну празнину света, на речи с мало значаја, на радње с мало вредности, човек воли да размишља о великом царству ћутања. Племенити, ћутљиви људи, расејани тамо амо, сваки на свом пољу; ћутке мислећи, ћутке радећи. О њима никакве јутарње новине не пишу. Они су со земље. Земља која нема ни једног или има мало таквих људи на рђавом је путу... Тешко нама ако немамо ништа друго него само оно што можемо показати или рећи. Ћутање, велико царство ћутања: више од звезда, дубље од краљевства смрти! Само је оно велико; све друго је мало. - Ја се надам да ћемо ми Енглези дуго одржати наш велики таленат за ћутање.
(...)

    И глава тог човека сад је бела: његова снажна рука уморила се од дугог рада! Ја мислим увек изнова о његовој сиротој мајци, која је, сад врло стара, живела у његовој кући; једна врло честита жена: како су они доиста ту живели сви часним, богобојажљивим домаћим животом. Кад би чула какав пуцањ, она је мислила да су јој сина убили. Он је морао долазити код ње бар једном дневно, да би она видела својим очима да је он још жив. Сирота стара мајка! - Шта је тај човек добио; шта је он добио? Његов је живот био тешка борба и рад до његовог последњег дана. Глас, амбиција, место у историји? Његово мртво тело било је обешено у оковима, његово “место у историји” - лепо место доиста - било је место срамоте, оптужбе, црнила и понижења; и овде, данас, ко зна није ли дрско од мене што сам међу првима који су се икад усудили да за њега кажу да није био лупеж и лажљивац, него из дубине честит човек! Мир њему! Зар он није, поред свега тога, учинио много за нас? Ми идемо лагано по његовом великом, суровом, херојском животу; корачамо по његовом телу баченом тамо у рупу. Не треба да га гурамо, кад корачамо по њему! - Нека херој почива. Он се није позивао на суђење људи, нити су људи судили о њему врло добро.


НАПОЛЕОН


Грб Царевине Француске (из доба Првога Царства)



    Тачно сто и једну годину после стишавања тог устанка пуританизма до пристојне мирноће, и пошто су његови резултати изравнати, 1788. године букнула је једна много дубља експлозија, коју је било много теже стишати, позната свим смртнима, и по свој прилици дуго ће бити позната, под именом Француске револуције. То је управо трећи и последњи чин протестантизма.; експлозиван, метежни повратак човечанства на стварност и факат, онда кад се пропадало од привидности и обмане. Ми кажемо за наш енглески пуританизам да је други чин: “Добро, дакле, Библија је истинита; онда да се управљамо по Библији!” “У цркви”, вели Лутер; “У цркви и у држави”, вели Кромвел, “да се управљамо по ономе што је доиста божија истина”. Треба да се људи врате стварности, они не могу живети од привидности; за Француску револуцију или трећи чин можемо добро казати да је последњи, јер ниже од тог дивљег санкилотизма људи не могу. Они стоје ту на најразголићенијем факту, који је непорецив у свима временима и приликама; и могу, и преко је потребно да почну опет с поверењем зидати одатле.

    Француска експлозија, као и енглеска, нашла је свог краља, - који нема никаквог званичног пергамента да покаже о себи. Ми имамо да бацимо још један поглед на Наполеона, нашег другог модерног краља.

    Наполеон мени никако не изгледа да је тако велики човек као Кромвел. Његове огромне победе које су се шириле по целој Европи, док је Кромвел остао углавном у нашој малој Енглеској, само су као високе штуле на којима се види да стоји човек; стас човеков тиме није промењен. Ја никако не налазим у њему такву искреност као у Кромвелу; само једну далеко нижу врсту. Никаквог ћутљивог хода, кроз дуге године, са страшним неизрецивим ове васионе, коме се не може име дати: “Ходити с Богом”, како је он то звао; и вера и снага само у томе: скривена мисао и храброст, задовољна што лежи скривена, да затим букне као пламен у небеске муње! Наполеон је живео у доба кад се није више веровало у Бога, кад се мислило да је смисао свега ћутања, скривености - ништавило: он је имао да почне не од пуританске Библије, него од сиротих скептичких енциклопедија. Дотле је доспео човек. Заслужио је да оде тако далеко. Његов компактан, брз, у сваком смислу артикулисан карактер јесте по себи можда мали, кад се упореди с карактером нашег великог хаотичког, неартикулисаног Кромвела. Уместо “немога пророка који се напреже да говори” имамо ту чудовишну мешавину и шарлатанство! Хјумов појам о фанатику хипокриту, са оним што има истине у њему, много ће се боље применити на Наполеона, него што је примењен на Кромвела, Мухамеда, или друге сличне људе; а доиста, строго узето, он једва да има икакве истине у себи. Један елемент амбиције, који је за осуду, показује се одмах с почетка у том човеку: добива победу над њим напослетку, а заплеће њега и његово дело у пропаст.

    “Лажан као билтен” - постало је пословица у Наполеоново време. Он се правда како може за то: да је било потребно да заведе непријатеља, да одржи храброст својих сопствених људи, и тако даље. У целини нема никаквог правдања. Човек ни у којем случају нема слободу да говори лажи. Било би задуго боље и за Наполеона да их није говорио. У ствари кад један човек има некакав смер који иде даље од сата и дана, одређен да постоји још дан после, какве користи може икад бити да се шире лажи? Лажи се открију; врло строга казна тражи се за њих. Ниједан човек неће веровати лажљивцу идући пут и кад говори истину, и кад је од највеће важности да му се верује. То је стара вика “курјак”. - Лаж је никаква ствар; ви не можете од ништа направити нешто; ви ћете на крају учинити ништа, и узалуд утрошити свој рад.

    Ипак је Наполеон имао неку искреност; треба да разликујемо између онога што је површно и онога што је основно у неискрености. Кроз те његове спољне маневре и шарлатанства, којих је било много и који су били веома за осуду, треба да распознамо да је тај човек имао и извесно инстинктивно неискорењиво осећање за стварност, и да је узимао факат за основ, догод је имао каквог основа. Он је имао нагон природе бољи него што је била његова култура. Његова savans, како нам Буријен прича, у оном путовању по Египту, једно вече били су живо заузети доказујући да не може бити Бога. Они су то доказивали, на своје задовољство, свим начинима логике. Наполеон погледавши на звезде одговори: “Врло оштроумно, господо; али ко је створио све то?” Стеистичка логика не лепи се за њега; велики факат гледа му у лице: “ко је створио све то?” Тако је и у практици. Он, као и сваки човек који може бити велики и имати победе на овом свету, види кроз сву збрку практично срце ствари, и тежи право њему. Кад му је управник двора његове тиљеријске палате показивао нов намештај, хвалећи га и доказујући како је прекрасан и опет јевтин, Наполеон, не одговарајући много, затражи маказе, одсече једну златну киту са завесе за прозор, стрпа је у џеп, и оде. После неколико дана он је покаже у згодном тренутку на ужас свог надзорника намештаја; то није било злато него подражавање! Значајно је још како је он и на Св. Јелени, у својим последњим данима, држао се практичног, стварног. “Зашто говорити и жалити се; нарочито зашто се свађати један с другим? Од тога нема никаквог резултата; то не води ничему што се може учинити. Не говорите ништа, кад не можете да учините ништа!” Он је често тако говорио својим сиротим, незадовољним друговима; он је као комад ћутљиве снаге усред њиховог болешљивог вајкања.

    И по томе зар није било у њему онога што можемо назвати вера, права, уколико је то могла бити? Да је ова нова огромна демократија, која се потврђује ту у Француској револуцији, један непобитан факат који цео свет, са својим старим снагама и установама, не може угушити, - то је било његово прво увиђање, које је однело собом његову савест и одушевљење, - једна вера. И зар он није добро разумео њену тамну тежњу. “La carricre ouverte aux talents, оруђа ономе који може руковати њима”: то је у ствари истина, па и цела истина; то обухвата све што Француска револуција, или ма која револуција, може значити.

Император Наполеон Бонапарта приликом крунисања Императорице    Наполеон, у свом првом периоду, био је прави демократа. И ипак по његовој природи, и још појачано његовим војничким занатом, он је знао да демократија - ако је уопште она истинита ствар - не може бити анархија: човек је од срца мрзео анархију. Оног 20. јуна (1792) Буријен и он седели су у једној кафани када је светина јурила напољу. Наполеон изрази најдубље презирање према људима који имају власти, што не уздрже светину. Десетог августа он се чуди зашто нема никога да командује тим сиротим Швајцарцима; они би победили, кад би било некога. Таква вера у демократију и опет таква мржња за анархију, - то држи Наполеона кроз цело његово велико дело. Кроз његове сјајне италијанске походе, до мира у Леобену, рекао би човек да му је тежња била: "победа Француској револуцији; њена потврда против оних аустријских обмана, које траже да њу, револуцију, назову обмана!” Међутим, поред тога, он осећа, и има право да осећа, како је потребан снажан ауторитет; како револуција не може напредовати, ни трајати без таквог ауторитета. Обуздати ту велику Француску револуцију, која прождире, и саму себе прождире; укротити је, тако да се њен унутрашњи смер може добро извести, да она може постати органска, и бити способна да живи међу другим организмима и стварима које имају облик, а не само као пустошење и рушење; зар није то оно чему је он још делимично тежио, као правом смеру свога живота, и што је он у ствари и извршио? Кроз Ваграме, Аустерлице; тријумф за тријумфом, - он је тријумфовао дотле. У том човеку било је око да види, душа да се усуди и да учини. Он се природно дигао дотле да буде краљ. Сви су људи видели да је он био такав. Прости војници обично су говорили у маршу: “Ти брбљиви адвокати тамо горе у Паризу само говоре, а ништа не раде! Онда није чудо што све иде наопако! Требало би да наместимо тамо нашег Малог Каплара.” Они су отишли и наместили га тамо, они и цела Француска. Прво конзулство, царство, победа над Европом; - док се сиромашни поручник од La fcre, не неприродно, није самом себи појавио као највећи од свих људи на свету за неколико столећа.

    Али на тој тачки, мислим, кобни шарлатански елемент добио је превагу. Он је постао отпадник од своје старе вере у факте и почео да верује у привидности: тежио је да ступи у савез са аустријским династијама, с папством, са старим, лажним феудалностима, које је некада јасно видео да су лажне; - гледао је како ће он основати “своју династију”, и тако даље; да огромна Франуцска револуција хоће само то! Човек је био остављен јакој обмани да треба да верује у лаж; страшна, али врло поуздана ствар. Он сад није распознавао истинито од лажног, кад их је гледао, - најстрашнија казна која достиже једног човека, кад уступи неистини срца. Његово ја и лажна амбиција постали су сад његов Бог; пошто је једном уступио самообмани, све друге обмане природно су долазиле све више и више. У какво јадно ситничарство од театралних огртача од хартије, варка и маскараде, није тај човек увио своју сосптвену велику стварност, мислећи да тиме учини да буде још стварнија! (...) “Ништа није недостајало да учини потпуном ту помпу” као што каже Анжро, “ништа осим пола милиона људи који су помрли да учине крај свему томе”! (...) Преварио се: он је сувише веровао у то да се људи дају варати; није ништа дубље видео у људима него глад и то! Он се преварио. Као човек који је зидао на облаку; његова кућа и он руше се у збркану гомилу, и нестаје их са света.

    На жалост, у свима нама има тог шарлатанског елемента; и могао би се развити, кад би искушење било доста јако. “Не наведи нас на искушење”! Али је кобно, велим, да се он развија. Ствар у коју он уђе као видан састојак осуђена је да буде сасвим пролазна; и ма како огромна изгледала, она је по себи мала. По томе, шта је био Наполеонов рад са свом хуком коју је чинио? Једна муња као од далеко разбаченог барута, пламен као од сувог грања. За један час цео свет изгледа увијен у дим и пламен; али само за један час. И тога нестаје. Свет са својим старим брдима и рекама, са својим звездама горе и добром земљом доле, још је ту.

    Херцог од Вајмара говорио је увек својим пријатељима да буду храбри; да је тај наполеонизам неправедан, да је лажност и да не може трајати. То је права доктрина. Што је тај Наполеон теже притискивао свет, тирански га газећи, тим ће једног дана бешња бити буна света против њега. Неправда се плаћа са страшним, сложеним интересом. Не знам поуздано не би ли било за њега да је изгубио своју најбољу артиљерију, или да му је најбољи пук потонуо у море, него што је стрељао оног сиротог немачког књижара Палма! То је била осетна, тиранска, убилачка неправда, коју ниједан човек, ма колико је замазивао, не би могао изменити. То је дубоко дирнуло људска срца, то и слично томе, и угушило ватру, која је запламтила у очима људи, кад су помислили на то, - чекајући свој дан. И тај дан је дошао...


Превод: Божидар Кнежевић




(Извор: Томас Карлајл, О херојима, СКЗ, књига 85, Београд, 1903; постоји српско издање и из 1988, “Хытрость”, Београд, Библиотека “Друго издање”, у истом преводу, с поговором Драгоша Калајића)


(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер