Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













Ђакон Ненад М. Јовановић




КРАЉ АЛЕКСАНДАР – ЖИВОТ И СМРТ










''Васкрсења не бива без смрти''


                                       Владика Петар II Петровић-Његош






   Као да су у сваки нерв и сваки ген нашег Витешког Краља Ујединитеља биле уткане горње заветне речи његовог великог сродника. Као да је овом дубоком есхатолошком реалношћу дисао и живео, када је, иако дубоко свестан опасности која је грозила самом његовом животу, одбио да обуче панцир.

   Хваљен и куђен, уздизан и оспораван, Краљ Александар је, ваистину, био врло слојевита и комплексна личност и његова се повесна улога може и мора сагледавати са више становишта, али се не могу оспорити основне црте његове племените и витешке личности.

   Достојни изданак двају августјејших, највитешкијих и најизабранијих колена српских, он није ни могао другачије но да презре смрт и да изабере пут на који нам је Сам Господ указао: ''Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје'' (Јн.15,13).


* * *





   Краљ Александар I Карађорђевић је рођен као изгнаник, на Цетињу, 4/16. децембар 1888, а положио је живот на олтар Отаџбине пре равно 77 лета, на данашњи дан у Марсеју, у Француској.

   Рођен из брака Кнеза Петра Карађорђевића и Кнегиње Љубице – Зорке Петровић-Његош, постао је баштиником највреднијих особина и квалитета, које одликују динарске Србе.

   Његова посебна везаност и чувства према једноверној, једноплеменој и једнојезичној Русији датирају још из тих, најранијих дана његовога живота, буду ћи да му је, преко изасланика, кум на крштењу био сам Свети Благоверни Цар-Мученик Николај II Романов од Русије.

   Ова нарочита веза и посебан однос према Русији су доцније продубљени током његовог школовања у војној школи у царствујушчему граду Санкт-Петерсбургу. Посебна љубав Витешког Краља Ујединитеља према Русији, која се продубила нарочито после саможртвеног уласка Царевине Русије у Први светски рат на страни Србије, нашла је свог изражаја и у несебичном прихватању руских избеглица у Краљевини Југославији, током богомрске бољшевичке револуције. Сећао се, засигурно, овај велики човек и тога да је његов велики и Свети кум, Цар Николај, припретивши потписивањем сепаратног мира са Немачком, приморао наше притворне западне савезнике да помогну евакуацију жалосних остатака победоносне српске војске са албанских обала на Крф.

   Није ни чудо, зато, да и за постојање петровградског Храма Светог Архангела Михаила (познате Руске Цркве) имамо да заблагодаримо, између осталих и Краљу Александру, који је нашој избеглој руској браћи омогућио да за себе установе овај Свети Храм у банатском Петровграду. О овоме су наша благодарна руска браћа оставила и трага у виду спомен-плоче у Храму, коју су касније наши комунистички ''усрећитељи'' оскрнавили и уништили. Овим су показали да нису никада схватили заветне стихове, којима започесмо ово своје излагање, јер ни сањали нису да ће, трудом Старешине Храма, протојереја-ставрофора Бранка Попова и других људи добре воље, ова спомен-плоча васкрснути и поново заузети место, које јој припада, како би во вјеки подсећала на великог Краља, ослободиоца Петровграда и на неразориво руско-српско братство, исковано у огњу рата и каљено жаром бројних заједничких страдања и тескоба.


* * *





   Подсетимо само да је Краљ Александар био праунук Врховног Вожда и Команданта Српског, Великог Војводе Ђорђа Петровића – Карађорђа (3. новембар 1762, Вишевац-+25/26. јул 1817, Радовањски Луг), те није згорег, макар укратко се подсетити неколико важнијих генеалошких података од интереса за нашу тему.

   Дакле, Карађорђе је 1786. године Господње оженио Јелену (1764. -+30. јануар 1842, Београд), кћерку Оборкнеза Николе Јовановића из Маслошева. Изродили су седморо благородне чељади: Симу (+1788), Кнегињу Саву (+1847), Кнегињу Сару - Сарку (+1852), Кнегињу Полу (+крајем октобра 1812), Кнегињу Стаменку (1813-+1875), Кнеза Алексу (1801, Топола-+1830, Кишњев, Молдавија) и Кнеза Александра (29. септембар 1806, Топола-+3. мај 1885, Беч). Они су се, по надимку очевом, прозвали Карађорђевићима и наш Владарски Дом са поносом и данас носи ово име.

   Удајом својих кћери, Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе је се ородио са многим тадашњим српским великашким породицама. По овоме, Карађорђе је доста подсећао на Светог Кнеза Лазара Косовског. Наиме, Кнегиња Сава Карађорђевић се удала за Војводу карановачког и драгачевског Антонија Ристића-Пљакића (1781, Каменица /Рудничка/-+1832, Чернец, Бесарабија) са којим је имала синове Косту Ристића (био је ађутант Кнеза Александра I и апелациони судија) и Аћима Ристића, као и кћер Марију (1816), која је била удата за капетана Антонија Павловића. Њих двоје су оставили бројно потомство. Од њих потиче и славна српска сликарка Милена Павловић-Барили (5. новембар 1909, Пожаревац-+6. март 1945, Њу Јорк, Америка). Наиме, Карађорђе је наврдеда ове наше познате уметнице, која је, дакле, била и близак сродник нашег Краља Александра. Друга Карађорђева кћи, Кнегиња Сара, била је удата за Војводу Николу Карамарковићу (+6. фебруар 1817, Хотин у Румунији). Доцније је се преудала за Тошу Бојанића (+1847, Београд) из Херцеговине и такође је оставила бројно потомство.

   Њена млађа сестра, Кнегиња Пола Карађорђевић је била жена Војводе Јовице Миловановића. Лазар Арсенијевић-Баталака, хроничар Првог српског устанка, сведочи да је он био син (а неки други извори веле - синовац) Војводе Младена Миловановића, првог попечитеља (министра) војске, председника Правитељствујушчег совјета, Витеза руског Ордена Свете Ане и носиоцa Медаље за храброст и ревност Цара Александра I Романова. За ово наше бављење је важан и податак да војводска кућа Миловановића потиче из Дробњака.

   Кнегиња Стаменка Карађорђевић, најмлађа Карађорђева кћи, била је удата за Димитрија Ристића (+1834), а преудала је се за Војводу Илију (+1844) из знамените војводске куће Чарапића, старином из племена Куча. Војвода Илија Чарапић је био син легендарног Војводе грочанског Васе Чарапића (+30. новембра 1806, Београд) из Белог Потока. Иначе, жена Војводе Васе, те мати Војводе Илије, беше Наста. У српској повести ће овај велики јунак остати упамћен посебно по својој херојској погибији приликом ослобађања Београда. Пао је на злогласној Стамбол капији, где данас стоји Народно позориште. Добро би било сетити се и браће Војводе Васе. То су били Војвода грочански Атанасије (+11. август 1810., Прахово) и Војвода Танасије Чарапић. Од Чарапића ће у историји остати упамћен и Марко Чарапић (+поч. 1804), који је, такође, страдао од зликовачке турске руке. Такође, памте се синови Војводе Васе, Марко и Ђорђе, који су страдали од Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића - Великог, а у тзв. Чарапићевој буни 1826. године. Сам, пак, Војвода Илија и Кнегиња Стаменка Карађорђевић имали су сина Кузмана и кћер Јелену, која је била удата за Ђорђа Радојловића.

   Карађорђево и Јеленино шесто дете је био Кнез Алекса Карађорђевић, прворођени Вождов син. Кнез Алекса је оженио руску Племкињу, Марију Николајевну Трокину (-1827, Скињен), кћер бившег руског царскога, дворског маршала, Николаја Трокина (Тронхин или Троншен). Кнез Алекса (или Алексије) био је руски официр, а његовим стопама ће поћи и његов једини син, Кнез Ђорђе Карађорђевић (1827, Кишњев-+1884, Гастајн). Кнегиња Марија Карађорђевић је умрла убрзо после рођења сина јединца, а Кнез Алекса само три године после ње. Кнез Алекса је у Русији, иначе, био познат под именом Алексеј Черни.

   Оставши рано сироче, Кнез Ђорђе Карађорђевић је одрастао и васпитаван у Русији, где је постао официр. Доцније, он је оженио Сару (Сарку), кћерку најбогатијег Србина оног доба. Реч је, наравно, о чувеном дунавском капетану Миши Анастасијевићу (рођ. 1803. код Доњега Милановца), који је био ожењен Христином Урошевић, а Сара им је била најмлађа кћи. Родитељи Капетан-Мише (по чину је, иначе, био мајор) су били Настас и Ружа. Елем, Кнегиња Сара је Кнезу Ђорђу родила двојицу синова: Кнеза Алексу Карађорђевића (1858.-+13. фебруар 1920, Сен Мориц) и Кнеза Божидара Карађорђевића (1861.-+2. април 1908, Версај). Интересантна цртица из живота Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре је било настојање њеног оца, Капетана-Мише, да свог зета доведе на Престо Кнежевине Србије, будући да је он био син прворођеног Вождовог сина! Но, иза свега тога труда остало је само чувено Капетан-Мишино здање у Београду - несуђени српски Двор, а данас Ректорат Университета у Београду. Кнегиња Сара је била врло политички амбициозна жена и интересантна личност. Читавог живота је настојала да обезбеди Престо старијој, Алексиној, Линији Карађорђевог Дома. После мужевљеве смрти је живела у Паризу, где је била уважена личност "високог" друштва. Сретала се и познавала са мноштвом важних људи ондашње Европе. У импресивни круг тих људи су спадали и: Цар Наполеон III, Царица Евгенија, Кнез Милош Теодоровић-Обреновић - Велики, Кнез Михаило Обреновић III, Митрополит Петар II (Петровић-Његош), Вук Стефановић-Караџић, Илија Гарашанин, Виктор Иго, Анатол Франс, Алфонс Доде... Старији син Кнеза Ђорђа и Кнегиње Саре, Кнез Алекса, оженио је богату Американку, Дарију, рођену као Мајра-Ебигејл Панкхерст (+26. јун 1938, Кан). Кнез Алекса је био безчадан, а Кнегиња Дарија је имала кћер из првога брака. Други син Кнеза Ђорђа и Књегиње Саре је био Кнез Божидар, који се није женио, те се ова грана Дома Карађорђевог угасила...

       За нашу причу је, међутим, далеко важнија Лоза млађег Карађорђевог сина, Кнеза Александра, него ли она старијег му брата, Кнеза Алексе. Наиме, управо ће Кнез Александар наследити очеву власт и постати владајућим Кнезом Србије. Од њега потиче и данашња Владарска Лоза Карађорђевића.

   Иначе, ваља подсетити да је наследна власт Карађорђу и његовом законитом потомству призната још 14. децембра 1808. године, од стране Скупштине. Но, практично, законито Владарско достојанство Карађорђевог Дома датира из још ранијега периода! Наиме, Владарско достојанство Карађорђевића можемо посматрати, као чињеницу, од момента када је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признала за миропомазаног Монарха управо Врховног Вожда Ђорђа Петровића-Карађорђа. То његово достојанство јесте неоспорна историјска чињеница и, поред достојанства Витеза рускога Реда Светог Александра Невског, једино је, којим је бесмртни Вожд располагао. Елем, чин црквеног признања се одиграо у манастиру Боговађи, средином августа 1805. године, када је тамо заседала Скупштина и када је Епископ ужичко-шабачки Антим (Зеповић), Карађорђа "помазао светим миром", како сведочи и Војвода Протојереј Матија Ненадовић.

   Из ове чињенице би могла да проистиче и читава мученичка, патничка и страдалничка наша повест у потоња два века. Наиме, Срби су сами погубили свог првог нововековног, миропомазаног Владаоца и тако навукли праведни гњев Божији на себе! Не вели ли, уосталом и само Свето Писмо: "Не дирајте у помазанике моје" (Пс. 105,15). Но, грешним Србима само ово није било довољно те су богомрски и душегрбни злочин краљеубиства поновили и над последњим Обреновићима 1903. године, као и над Кнезом Данилом I Петровићем-Његошем и Кнезом Михаилом Обреновићем III пре њих...

   Елем, будући да је Кнез Александар био законити син Вожда Карађорђа, он је био легитимни претендент на српски Престо. Ипак, морамо да нагласимо да је у овом случају дошло до одступања од принципа мушке примогенитуре (прворођења), који је увек у српској монархији уређивао питање престолонаслеђа. Како било, Кнез Александар I Карађорђевић је био ожењен благородном Персидом Ненадовић (3. фебруар 1813, Ваљево-+29. март 1873, Беч). На овај начин су се ородиле две најмоћније српске куће оног доба, а ваљевско село Бранковина ће занавек остати упамћено као "мајчевина" Карађорђевића. Кнегиња Персида је била кћи Војводе Тамнавске Кнежине Ваљевске Нахије Јеврема Ненадовића (1793.-+27. септембар 1867, Београд) и Јованке, кћерке Војводе Младена Миловановића. На овај начин се овај утицајни српски Великаш двоструко ородио са српским Владарским Домом (напоменули смо, већ, да је његов братанац, Војвода Јовица Миловановић, био муж Кнегиње Поле Карађорђевић).

   Иначе, прадеда Краља Александра I, Војвода Јеврем, је био син Кнеза и Војводе Јакова Ненадовића (1765, Бранковина-+1836, Ваљево), који је био млађи брат легендарног Оборкнеза ваљевско-тамнавског и посавинског Алексе Ненадовића (1749, Бранковина-+1804, Ваљево) - најпознатије жртве чувене Сече кнезова уочи избијања Првог српског устанка. Интересантно је и то да ће Кнез и Војвода Јаков Ненадовић у повести остати забележен и као први српски министар (попечитељ) унутрашњих дела. Жена Војводе Јакова, и чукунбаба Краља Александра I, била је Неранџа.

   Због тако блиских родбинских веза Ненадовића и Карађорђевића, подсећамо да је Оборкнез Алекса био отац славног Војводе Протојереја Матеје Ненадовића (1777, Бранковина-+1854, Ваљево), свештеника и председника Правитељствујушчег совјета сербског. На овом месту би било интересантно подсетити и на речи покојног, Небојше М. Крстића, који, говорећи о Првом српском устанку, вели да је то био: "...покушај успостављања Србске Стратократије чији су црквено-државни симфонични одсев представљали Прота Матија Ненадовића и Вожд Карађорђе". Протин син је био чувени наш песник и књижевник, Љубомир Ненадовић (1826, Бранковина-+1895, Ваљево), познатији као Чика Љуба. Имао је Прота Матеја још деце, а једна му је кћер била удата у Јаутину за Живка Дабића, сеоскога кмета и буљугбашу. Кнегиња Персида, пак, имала је за брата чувеног Војводу Симу Ненадовића (+1868, Београд) и Господара Младена Ненадовића (+1868, Београд), који су, према томе, били ујаци Краља Петра I.

   Брак Кнеза Александра I Карађорђевића и Кнегиње Персиде је био благословен са, чак, десеторо деце! Српски Монарси су увек свом народу представљали образац правоживља и домаћинског старања за потомство и народну будућност! Ово је одговорно чинио и Кнез Александар I одговарајући на призив својих праотаца, да буде "онај, који зауставља", као и на прву заповест, коју је Бог дао човеку по његовоме стварању:"Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом" (Пост. 1,28.). Чада Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде су била: Кнегиња Полексија (Полексена), Кнегиња Клеопатра, Кнез Алекса, Кнез Светозар, Кнез Петар, Кнегиња Јелена, Кнез Андрија, Кнегиња Јелисавета, Кнез Ђорђе и Кнез Арсен.

       Кнегиња Полексија Карађорђевић (20. јануар 1833-+3. децембар 1914, Пегау у Штајерској) је била удата за Константина Николајевића (26. октобар 1821, Остружница-+1. октобар 1877, Боксег), који је био историчар и министар. Имали су шесторо деце: Милицу (1851-+23. април 1873), Николу (+11. октобар 1870, Орлеан), Александра (27. септембар 1856-+29. април 1903), Ђорђа (31. децембар 1859-+24. новембар 1882), Персиду (26. април 1860) и Катарину (6. март 1868). Константин Николајевић, теча Краља Александра, је, нажалост, скончао самоубиством, а Кнегиња Полексија се преудала за словеначког адвоката др Александра Прешерна (+1914) са којим није имала деце. Кнегиња Клеопатра Карађорђевић (14. новембар 1835-+1. јул 1855, Глајхенберг), пак, била је жена Милана Петронијевића, српског капућехаје (посланика) на отоманској Порти у Константинопољу. Деце нису имали, као ни Кнез Алекса Карађорђевић (1836-+1841) и Кнез Светозар Карађорђевић (1841.-+5. март 1847), који су умрли млади. Следеће чадо Кнеза Александра I и Кнегиње Персиде је био Кнез Петар (18. новембар 1844, Београд-+16. август 1921, Београд). Иза Петра је рођена Кнегиња Јелена Карађорђевић (1846.-+14. јул 1867), која је била удата за Ђорђа Симића (1843.-+1921, Земун), министра председника (тј. председника Владе) и сина Стојана Симића. Ни они нису оставили порода, као ни Кнез Андрија Карађорђевић (1848.-+1864), Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (24. јун 1852.-+1852) и Кнез Ђорђе Карађорђевић (29. децембар 1856.-+1888).

   Као и многи други у Дому Карађорђевом, од његовог настанка па до данас, отац Краља Александра, Кнез Петар (доцније Краљ Србије) је највећи део свог живота провео у изгнанству. Још у том периоду свог живота, Кнез Петар је ступио у брак (30. јул 1883) са Кнегињом Љубицом (Зорком) Петровић-Његош (11. децембар 1864, Цетиње-+4. март 1890, Цетиње) заувек повезавши две српске нововековне Краљевске Династије.

   Наиме, Кнегиња Зорка је била прво дете Кнеза Николе I Петровића-Његоша (Краљ Црне Горе од 1910. године) и Кнегиње Милене (22. април 1847, Чево-+16. март 1923, Кап д'Антибо, Француска). Краљ Никола I (7. октобар 1841, Његуши-+1. март 1921, Кап д'Антибо) је био син Великог Војводе Мирка Петровића-Његоша од Граховца (19. август 1820-+20. јун 1867) и Велике Војводкиње Анастасије (Стане) (15. јун 1824.-+12. јануар 1895).

   Иначе, Велика Војводкиња Анастасија је била од Мартиновића. Ова благородна српска кућа је двојако била орођена са Петровићима-Његошима, будући да је жена Господара Марка Петровића-Његоша била Анђелина Мартиновић. Они су, иначе, родитељи Светог Петра Цетињског Чудотворца, тј. Митрополита Петра I (Петровића-Његоша) (1747, Његуши-+18. октобар 1830, Цетиње). Српска повест ће упамтити и многе Војводе и Сердаре од рода Мартиновића. Поменимо само неке од њих. Остаће упамћен сенатор Војвода Мило Мартиновић, чији син је био Перо Милов Мартиновић. Ипак, у особитоме памћењу наше бурне повести ће остати Господар Митар Мартиновић, дивизијар, командант Дринског одреда и црногорски изасланик у Русији.

   Како било, између Краља Александра и родоначелника Петровића-Његоша, Монаха Петра (Радула), било је девет колена порфирородних Петровића-Његоша. Наиме, мајка Краља Александра је била Кнегиња Зорка, деда – Краљ Никола I, прадеда - Велики Војвода Мирко, чукундеда - Станко, наврдеда - Стијепо, курђел - Марко, аскурђел - Дамјан, курђуп - Војвода Стефан (или Шћепац), а курлебало - Радул, тј. Монах Петар.

   По овој линији, Краљ Александар је и потомак Војвода Врбица, будући да је из ове породице била и Крстиња, жена Господара Станка и мајка Великог Војводе Мирка. Иначе, и војводска кућа Врбица је, такође, била двојако орођена са Светородном Династијом Петровића-Његоша. Довољно ће, верујемо, бити да подсетимо само да је овај благородни дом дао и Војводу Маша Врбицу, капетана и команданта артиљерије. Наравно, и по овој линији, предак Краља Александра је и Слава (Монахиња Ана), жена Војводе Стефана (Шћепца).

   Бака Краља Александра Ујединитеља, Кнегиња Милена (доцније Краљица), била је кћер Војводе Петра Вукотића (+поч. 1904, Цетиње), који је био осми Војвода из рода Вукотића. Овај благородни и витешки дом, који припада племену Озринића, је, иначе, дао девет Војвода и осам Сердара! Интересантно за нашу хералдичку науку и наслеђе је да се грб благородних Вукотића налази и у илирском грбовнику Коренића-Неорића (из 1595). У разним преписима и верзијама илирских грбовника помињу се: Кнез Вукац Вукотић (пом. 1419) и Кнез и Витез Прибислав Вукотић - "коморник херцегов". Иначе, у тим изворима се ово презиме не доноси доследно, већ у различитим верзијама и транскрипцијама: Вукошић, Wukowich, Wkotich и Vukotich. Ми, иначе, од прве половине XX века пратимо лозу Вукотића десет колена уназад. Елем, Војвода Петар Вукотић је био второбрачан и у првоме браку је био ожењен Јелом Војводић (из Бјелопавлића), а у другоме са Јаницом Ковачевић (из Грахова). Имао је шесторо деце од којих (осим Краљице Милене) издвајамо Војводу Стева Петрова Вукотића. Између Војводе Петра Стеванова и претка свију Вукотића, Свештеника Драгоја (отац Господара Вукашина и Војводе Драшка Поповића, као и деда Војводе и Сердара Вукоте Вукашиновога, по којем породица и носи име), има равно шест колена.

   Тако, у директне претке Краља Александра Карађорђевића спадају: Свештеник Драгоје; Вукашин; Сердар и Војвода Вукота; Петар Вукотин; Шалета Петров Вукотић и жена му - Стана; Перко Шалетин Вукотић и жена му - Ризна (Рожна) Никчевић из Пјешиваца, као и сенатор Стеван Перков Вукотић (+1867, Чево), деда Краљице Милене Петровић-Његош. Иначе, високоблагородни дом Вукотића је Српству дао тако велики број Сердара и Војвода, да Карађорђевићи могу бити изузетно поносни на ове своје сроднике. Да овде није само реч о броју, већ и о соју, сведоче и светла имена ових српских бесмртника - Војвода: Вукадина, Драга, Мића, Грујице, Рада (+ код Острога 1877, у војни са Сулејман-пашом) и Сердара: Xикана (наследни млетачки гувернер за Боку и Црну Гору), Вукала (2. пол. XVIII в.), Богдана, Манојла, Рама (+1876, у боју на Шуматовцу) и Станка, оца славног ђенерала Сердара Јанка Вукотића (18. фебруар 1866, Чево - +4. фебруар 1927). Поменути Сердар Јанко Станков Вукотић је, уједно, и потоњи Сердар Вукотић, док је последњи од Војвода из рода Вукотиног, брат Краљице Милене, Војвода Стево Петров Вукотић. Интересантно би било и подсетити да је Сердар и Војвода Вукота Вукашинов био, такође, второбрачан. Прва му је жена била кћи попа Лазара Мијушковића, а друга је била Пава, сестра славнога епскога јунака, Харамбаше Вука Мандушића. Но, ово и није једина веза ових славних сродника Карађорђевића са српском епиком, будући да Владика Петар II (Петровић-Његош), у Горском Вијенцу често помиње Војводу Драшка и Сердара Вукоту. Иначе, дом Вукотића је орођен и са знаменитим домом Војвода и Гувернадура Радоњића, будући да је чувени Војвода Иво Радоњић (муж Јоке Петровић-Његош) унук Перка Шалетиног Вукотића, наврдеде Краља Александра.

   Дакле, са изданком те и такве славне српске Лозе је Кнез Петар Карађорђевић ородио дом Карађорђев и из те заједнице је изникао преславни изданак чијега се мучеништва за Отачаство данас са пијететом сећамо!

   Иначе, познато је да је деда Краља Акександра, Краљ Никола I, био познат као: "Таст Европе", јер је своје многобројне кћери удао у најславније европске дворове и великашке куће. На тај начин, пашенозима нашег Краља Петра I, постали су: Виктор Емануел III Краљ Италије и Албаније и Цар Етиопије; Велики Кнез Николај Николајевич Романов од Русије; Кнез Георгије Романов-Лајхтенберг и Принц Франц Јозеф од Батенберга.

   Како било, Кнез Петар и Кнегиња Зорка су изродили петоро деце: Кнегињу Јелену, Кнегињу Милену, Кнеза Ђорђа, Кнеза Александра и Кнеза Андрију. Но, Кнегиња Милена Карађорђевић (13. април 1886, Цетиње-+9. децембар 1887, Цетиње) и Кнез Андрија Карађорђевић (25. фебруар 1890, Цетиње-+27. март 1890, Цетиње), на жалост, нису поживели, што је особито ражалостило њиховог великог оца, који је (када му је прерано умрла и жена) погођен тиме, променио и породичну Крсну Славу, а по Митрополитовом благослову. Светог Климента су заменили Светим Андријом, којег Карађорђевићи и данас славе...

   Дакле, од петоро деце Краља Петра Ослободиоца, преживело је троје, тј: Кнегиње Јелена Карађорђевић (23. октобра 1884, Ријека-+16. октобар 1962, Ница), Кнез Ђорђе Карађорђевић (27. август 1887, Цетиње-+17. октобар 1972, Београд) и кнез Александар Карађорђевић (доцније Краљ Југославије). Сестра Краља Александра, Кнегиња Јелена се удала за Великог Кнеза Ивана Константиновича Романова од Русије (23. јун 1886, Павловск-+18. јул 1918, Алпајевск). Велики Кнез Иван је, иначе, мученички пострадао од безбожних бољшевика током њихове богоборне револуције, што додатно објашњава топли однос Краља Александра према руским невољницима, који су склонили главе под његов скиптар пред том истом демонском навалом. Поменути зет нашег Краљевскога Дома следовао је примеру Светих Царствених Страстотерпаца и испио је исту чашу страдања, као и његов рођак и кум Краља Александра, Свети Цар-Мученик Николај II Романов. Кнез Иван беше син Великог Кнеза Константина Константиновича Романова и Велике Кнегиње Јелисавете Маврикијевне, рођене као Елизабета, Принцеза од Саксен-Алтенбурга и Војводкиња од Саксоније. Ово значи да је потомство Кнегиње Јелене спадало у ред озбиљнијих претендената на руски Царски Престо! Она и Велики Кнез Иван су имали сина, Кнеза Всеволда Ивановича Романова (7. јануар 1914, Петроград-+18. јун 1973, Лондон) и кћер, Кнегињу Катарину Ивановну (12. фебруара 1915, Павловск). Кнез Всеволд је се женио три пута. Прва жена му је била Лејди Мери Лајгон Грофица од Бичема (12. фебруар 1910, Мадресфилд-+27. септембар 1982, Фарингтон), кћер Грофа Вилијема Лајгона од Бичема и Лејди Летис Мери Елизабет од Гровнора. Иначе, Гроф Вилијем Лајгон од Бичема је био седми Гроф од Бичема, Витез Подвезице и гувернер Новога Јужнога Велса. Друга супруга Кнеза Всеволда Романова је била благородна Емилија де Гостоњи (19. април 1914, Будимпешта), кћер пуковника Евгенија де Гостоњија и благородне Етел Јолан Тере де Тури. Кнегиња Емилија је претходно била удавана два пута, а и овај брак Кнеза Всеволда (као и претходни) је разведен. По разводу, Кнегиња Емилија је се преудала за Грофа Сигисмунда де Бертхолда. Трећи пут, Кнез Всеволд је оженио жену из грађанскога сталежа, Вали Наст (4. април 1930), кћер мајора Сирила Александера Наста и жене му, Дороти Лав. За чудо, поред свих ових бракова, Кнез Всеволд је остао безчадан...

   Његова сестра, Кнегиња Јекатерина (12. јул 1915, Павловск), пак, је се удала за Маркиза Руђера Фарачеа од Вилафореста (4. август 1909, Лондон-+14. септембар 1970, Рим). Маркиз Руђеро је био син Маркза Алфреда Фарачеа од Вилафореста и племените Катарине Факини. Маркиза Јекатерина и Маркиз Руђеро су се развели 1945. године, али су изродили троје благородне чељади. Њихова кћи, Маркиза Николета Фараче од Вилафореста (23. јул 1938, Рим) је била удата за Алберта Грундланда (12. јул 1931, Монтевидео-+27. децембар 1984, Монтевидео) са којим је има двоје деце: Едуарда-Алберта Грундланда (15. јануара 1971, Монтевидео) и Александру-Габријелу Грундланд (17. септембар 1971, Монтевидео). Друга кћи Маркиза Руђера и Маркизе Јекатерине је Маркиза Фијамета Фараче од Вилафореста (19. фебруар 1940, Будимпешпта). Она је имала, такође, два брака. У првом је била са Виктором Арселусом (20. фебруар 1935, Монтевидео), са којим је изродила два сина: Виктора-Жана Арселуса (29. новембар 1973, Њу Јорк) и Себастијана Арселуса (5. новембар 1976, Њу Јорк). Са другим мужем, Идеалом, добила је сина Александра (31. јул 1984, Манхасет). Треће и последње дете Маркиза Руђера и Маркизе Јекатерине је Маркиз Ђовани Фараче од Вилафореста (20. октобар 1943, Рим), који је оженио Мари-Клод Телије Дебрес (24. април 1944, Лондон), кћер Жана Телије Дебреса и Монике Димон. Маркиз Ђовани има два сина: Маркиза Александра Фараче од Вилафореста (29. август 1971, Неј) и Маркиза Јана Фарче од Вилафореста (4. октобар 1974, Версај). Из наведеног произилази да је Краљ Петар I Карађорђевић - Ослободилац чукундеда поменутим Маркизима Александру и Јану.

   Треће дете Кнеза Петра и Кнегиње Љубице (Зорке), Кнез Ђорђе Карађорђевић, био је несуђени Краљ Србије и Југославије. Наиме, иако је био прворођени син Краља Петра I, он је се захвалио на Престолонаследништву 27. марта 1909. године Господње из разлога који превазилазе обим и тему овог излагања.

   Елем, Принц Ђорђе, старији брат Краља Александра, је оженио госпођу Радмилу Радоњић (4. јул 1907, Ниш-+8. мај 1993, Београд), изданак угледне војводске породице из Црне Горе. Отац Кнегиње Радмиле Карађорђевић је био Раде Радоњић, пореклом са Његуша. Мајка јој је била Јелена Јовановић из Новог Сада. Радоњићи су, иначе, кућа која је изнедрила више Војвода и Гувернадура (млетачких), а троструко су орођени и са Светородном Династијом Петровића-Његоша, као и са војводским и сердарским домом Вукотића, од којега су и преузели (откупили) млетачко гувернадурско наследно достојанство. Према томе, Радоњићи су, свакако, једна од значајнијих и виђенијих фамилија у повести српске Црне Горе, иако су добро познате њихове повремене озбиљне размирице са црногорским владарима. Посебно ће остати упамћен, горе поменути, сенатор и Војвода Иво Раков Радоњић, који је био ожењен Јоком Петровић-Његош, кћерком Војводе Станка Петровића-Његоша (1790.-+1851). Господар Филип Радоњић је, такође, ородио ова два дома, оженивши Ивану, кћер Сава и Маре Петровић-Његош. Иначе, Господар Саво беше брат Митрополита Петра I (тј. Светог Петра Цетињског). Кућа Радоњића је Српству давала и служитеље Олтара Господњег, попут свештеника Миње и његушког протојереја Михаила Радоњића, који је био и официр јуначке црногорске војске. Како било, на несрећу, Кнез Ђорђе Карађорђевић и Кнегиња Радмила Карађорђевић нису имали "од срца порода"...

   За наше данашње бављење, међутим, још важније је да је Краљ Александар I Карађорђевић - Ујединитељ оженио Принцезу Мариоару (Марију) Хоенцолерн-Сигмаринген од Румуније (9. јануар 1900, Гота-+22. јуна 1961, Лондон). Овим браком је Краљевска Лоза Карађорђевића остварила сродство са најважнијим европским Дворовима! Тим браком су се, по речима господина дипл.инж.арх. Драгомира М. Ацовића КВ,БО1, главног херолда Краљевског Дома Србије: ''Немањићи вратили у Србију''! Ово је јасна алузије на порекло Краљице Марије Карађорђевић, јер су њени преци, ваистину, склапали бракове са припадницима српских Династија Немањића и Вукановића.

   Познато је, наиме, да је једна кћерка рашког Жупана Вукана (+између 1112. и 1115), родоначелника Династија Вукановића, из које происходи Династија Немањића, била удата за дукљанског Краља Владимира. Овај, пак, изданак Династије Војислављевића био је син Владимира, најстаријег сина првог крунисаног српскога Краља Михаила (после 1042.-+ после 1081). Краљ Михаило је, у другом браку, био зет источноромејског Василевса Константина IX Мономаха. Интересантно је напоменути да је и у овом случају (дакле и на самом почетку крштене српске Монархије) одступљено од принципа примогенитуре, будући да је Краља Михаила на српском Престолу наследио његов седми син (од, укупно, дванаесторо деце), Константин Бодин (+1101). Навешћемо и то да је Краљ Михаило био син Кнеза Стефана Војислава (Доброслава) и нећаке чувеног бугарскога Цара Самуила. Кнез Стефан Војислав беше син Кнеза Драгимира, владара Травуније и Захумља и његове жене, ћерке рашког Жупана Љутомира. Кнез Драгимир беше син Кнеза Хвалимира, првог познатога претка у родослову српске Династије Војислављевића.

   Кад говоримо о родбинским везама Династије Вукановића и њиховој важности за Карађорђевиће, ваља подсетити да је млађи брат Жупана Вукана, Жупан Марко, имао и прворођеног сина Жупана рашкога Уроша I (први пом. 1094). Његова кћи Јелена је била угарска Краљица, тј. жена Краља Беле II Слепог (+1141) и мати Краљева Гезе II (+1162), Ладислава II и Стефана IV (+1165). Она је, такође и баба Краљева Стефана III (+март 1172) и Беле III Алексија. За нашу причу је битно да истакнемо да је Краљ Бела II, зет Жупана Уроша I, пето колено од угарског Краља Иштвана I (100-+1038), сина Гезе (+997). Крв српске Династије Вукановића је тако ушла и у жиле бројних европских владајућих Кућа, блиских сродника Карађорђевића.

   На сличан, посредан, начин, по женској линији, Карађорђевићи су у вези и са славном средњевековном српском војводском кућом Јакшића, познатом из наше епске поезије. Наиме, Војвода Јакша (+после 1453) је био истакнути великаш за владе Деспота Ђурђа Бранковића (око 3375.-+24. децембар 1456). Његов син Војвода Стефан (+6. јануар 1489) и жена му Милица, имали су и кћер Ану (+после 29. априла 1547), удату за руског бојара, Кнеза Василија Лавовича Глинског - Слепог (+1515.). Њихова кћи, Јелена (+3. април 1538) је била жена Великог Кнеза Московског Василија III, док је њихов син, Велики Кнез Иван IV - Грозни (25. август 1530-+18. март 1584), 1547. године постао првим крунисаним Царем све Русије. Дакле први руски Цар је био праунук једног српског Војводе! Ова руска Лоза је, међутим, угашена по мушкој линији, већ, у другом колену и то са Василијем IV (+1612). Ипак, прва жена Цара Ивана IV Грозног је била Анастасија (+1560), кћи Романа Јурјевича Захарина. Ово је битно стога што је, после смрти поменутог Цара Василија IV, руским Царем постао Михаил III Феодорович Романов (+1645), који је, са женом му, Евдокијом (+1645), кћерком Лукаина Стрјешњева, зачетник Светородне Династије Романова. Иначе, о многобројним и чврстим родбинским везама Романова и Карађорђевића смо понешто, већ, говорили...

   По линији Краљице Марије, супруге Краља Александра, Карађорђевићи су доведени и у везу са Династијом бугарског Цара Самуила (+1014.), а преко његовог брата Арона. Иначе, после Самуилове смрти Престо је наследио његов син Гаврило Радомир, али га је, после годину дана, збацио са власти Аронов син, Јован Владислав. Учинио је ово у име освете, будући да је његов отац, Арон, убијен по наређењу Цара Самуила. Како било, бугарски Цар Јован Владислав заузима неславно место у српској повести, као убица првог српског Свеца, зетског Кнеза Јована Владимира (Свети Краљ Јован Владимир). Место Кнеза Јована Владимира у родослову Династије Војислављевића боље схватамо ако знамо да му је отац био зетски господар Петрислав, син Хвалимиров. Злочин Цара Јована Владислава је тиме већи, када знамо да је Кнез Јован Владимир био муж Владиславове сестре од стрица - Косаре, ћерке Цара Самуила.

   Елем, супруга Краља Александра је била кћи румунског Краља Фердинанда I (1865.-+1927) и Краљице Марије (1875.-+1938). Већ смо рекли да је Румунијом владала пруска Династија Хоенцолерна, а румунска Краљица Марија је била Принцеза од Сакс-Кобург и Готе и Велике Британије. Ова чињеница нам говори да су потомци Краља Александра I Карађорђевића врло блиски сродници саксонско-британског Краљевског Дома Гвелф-Ветин и Виндзор. Овом линијом, као потомци Краља Фердинанда I Хоенцолерн-Сигмарингена од Румуније, Карађорђевићи су се ородили са следећим европским Владарскими аристократским Фамилијама: португалски Краљевски Дом од Орлеан-Брагансе, Грофови од Етинген-Шпилберга, Грофови од Хоенцолерн-Берга, Принчеви од Салм-Кирбурга, Принчеви Мира, Принчеви од Бадена... Као потомци румунске Краљице Марије, Карађорђевићи су потомци дуге Лозе британских Краљева и Краљица. Тако су Краљ Петар II Карађорђевић и Кнежеви Томислав и Андреј били чукунунуци Краљице Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске и Царице Индије Викторије I (1819.-+1901). Када ово знамо, пратећи родослов британске Краљевске Династије, закључујемо да српска Краљевска Династија Карађорђевића не води порекло само од хановерског Дома, већ и од: шкотске Краљевске Куће Стјуарта, француских Краљева од Орлеана и Анжуја, данске Династије Олденбурга, Краљева Кастиље и др. На овај начин можемо да пратимо претке Карађорђевића све до древног шкотскога Краља Малколма II (1005.-+1034), енглескога Краља Едгара (950.-+975.) и др.

   Из овакве Лозе су потекли, дакле и високоблагородни синови Александра I, Витешког Краља Ујединитиља! Први његов син је био Кнез Петар Карађорђевић (6. септембар 1923, Београд-+3. новембар 1970, Денвер, Aмерика), који ће наследити и Престо предака. Другорођени је био Краљевић Томислав Карађорђевић (19. јануар 1928, Београд -+12. јул 2000, Топола), а најмлађи је био Краљевић Андреј Карађорђевић (28. јун 1929, Блед-+7. мај 1990, Палм Спрингс, Aмерика). Покојни Краљевић Томислав Карађорђевић је био второбрачан, са двоје деце из првог и двоје деце из другог брака. Првенац му је син, Кнез Никола Карађорђевић (15. март 1958, Лондон), који се оженио Српкињом из грађанског сталежа, госпођом Љиљаном Јовановић (27. децембар 1959, Београд). Кнегиња Љиљана је второбрачна, са двоје деце из првог брака, а у браку са Кнезом Николом је родила и Кнегињу Марију Карађорђевић (4. август 1993, Београд). Једина кћер Кнеза Томислава је Кнегиња Катарина (28. новембар 1959, Лондон), која је се удала за Дезмонда де Силву, са којим има кћер Викторију. Из другог брака Краљевић Томислав је добио Кнеза Ђорђа Карађорђевића (25. мај 1984, Лондон) и Кнеза Михаила Карађорђевића (1986). Прва супруга Кнеза Томислава је била Принцеза Маргарита Алиса Тира Викторија Марија Лујза Сколастика, кћи Бертолда Маркгрофа од Бадена и Војводе од Церингена и његове жене, Принцезе Теодоре Олденбург од Грчке и Данске. По овој линији су Кнез Никола и Кнегиња Катарина Карађорђевић потомци Великих Војвода, Принчева и Маркгрофова од Бадена и Војвода од Церингена, али њиховим жилама струји и крв: шведских краљева, Краљевског Дома Хановера и Велике Британије, кнежева Боарне-Романовски-Лајхтенберга и др. Друга, пак, жена Краљевића Томислава, Кнегиња Линда Карађорђевић (1949) Карађорђевић је кћерка господина Холбрука Ван Дајк Бонија и потиче из грађанскога сталежа, што, наравно, Кнежеве Ђорђа (1984) и Михаила (1985) ништа мање не чини ни Кнежевима, ни унуцима Краља Александра, ни наврунуцима Врховног Вожда Ђорђа Петровића - Карађорђа.

   Покојни Краљевић Андреј Карађорђевић, трећи син Краља Александра, се женио три пута и изродио је четворо деце, а усвојио једно. Први брак је Краљевић Андреј склопио са Принцезом Маргаретом Брабант од Хесена (10. јануар 1933, Кронберг). Принцеза Кристина је, иначе, кћерка Принца Кристофа Ернеста Августа Брабанта од Хесена (1901.-+1943) и Принцезе Софије Олденбург од Грчке и Данске (1914). Друга супруга Краљевића Андреја (после развода са Кнегињом Христином) је била Принцеза Кира-Мелита Феодора Марија Викторија Александра Саарбринкен од Лајнингена (18. јул 1930, Кобург). Отац Кнегиње Кире је био Карл Саарбринкен VI Принц од Лајнингена, док јој је мати била Велика Кнегиња Марија Кириловна Романова од Русије. У трећем браку је Кнез Андреј био са Српкињом из редова грађанскога сталежа. То је Милица (Ева Марија) Анђелковић (26. август 1931, Врњачка Бања). Кнегиња Милица Карађорђевић је кћерка господина Милана Анђелковића и госпође Еве Јовановић из Врњачке Бање. Била је претходно удавана два пута. Из брака са господином Сиљановићем има једнога сина, док из брака са др. Френком Лоуом има двоје деце. Иначе, за др. Лоуа је се удала под именом Мици. Принцеза Милица је удова Краљевића Андреја и именована је Кнегињом Карађорђевић. Ваља подсетити да је Краљевић Андреј Карађорђевић (по неким индицијама) пострадао од комунистичке тајне полиције, мада поједини истраживачи говоре и о самоубиству, што је мало вероватно! Елем, деца из првог брака Кнеза Андреја Карађорђевића су Кнегиња Марија Татјана Карађорђевић (18. јул 1957, Лондон) и Кнез Христофор Карађорђевић. (4. фебруар 1960-+1994).

   Унука Краља Александра, Кнегиња Марија Татјана Карађорђевић, је удата за господина Грегорија Туне-Ларсена, а њен брат, Кнез Христофор Карађорђевић, је погинуо у саобраћајној несрећи као релативно млад човек и није оставио потомства. Остаће упамћен као смирен човек и аристократа, који није патио од претеране гордости, каква, понекад оптерећује оне са "плавом крви". Радио је као учитељ на једном шкотском острву, где је и погинуо враћајући се кући бициклом са посла. Тек када је погинуо, његове колеге са посла су (из штампе) сазнале да је је био унук и праунук велики српских Краљева, као и блиски сродник британске Владарске Породице! Кнез Христофор је, иначе, неко време, служио и као официр британске Краљевске војске. Његов брат (из другог брака Краљевића Андреја), Кнез Карл Владимир Карађорђевић (21. март 1964, Лондон) је од оца наследио велику љубав према своме народу. Кнез Владимир, обзиром на његово порекло по женској линији, спада и у озбиљније претенденте на руски Царски Престо. По некима, он је чак трећи у реду наслеђа за Престо Царева всеросијских! Исти је случај, наравно и са најмлађим чадом Кнеза Андреја, Кнезом Димитријем Карађорђевићем (12. април 1965, Лондон). За сада, ни једно од деце Краљевића Андреја није оставило потомство, мада је Кнез Владимир ожењен Кнегињом Бригитом Карађорђевић (1956), Немицом из реда грађанства. Из брака са Кнегињом Милицом, Краљевић Андреј није имао порода, али је усвојио Кнегињу Лавинију Карађорђевић (15. октобар 1961, Лондон) још 1965. године док је био у браку са Кнегињом Киром. Кнегиња Лавинија је удавана за господина Ерастоса Сидиропулоса, а потом за господина Остина Пришард-Левија.

   Први син Краља Александра I и Краљице Марије је био Принц-Наследник Петар Карађорђевић, који ће, доцније, постати и Краљем Југославије. По несрећно свршеном Априлском рату 1941. године, он одлази у избеглиштво у Велику Британију. Тамо ступа у брак (20. март 1944) са Принцезом Александром од Грчке и Данске (25. март 1925.-+30. јануар 1993). Њен отац је био грчки Краљ Александрос I (1893.-+1920), а мати Аспазија Манос, потоња Принцеза од Грчке (1896.-+1972). Грчки Краљевски Дом Олденбурга (а, тиме и Дом Карађорђевића) је у сродству са: британским, чешким, пољским, пруским, норвешким, руским и другим владарским кућама. Ови предци Карађорђевића се могу пратити у непрекинутом низу све до данског Краља Горама (+око 940). По овој линији, потомство Краља Петра II Карађорђевића од Југославије има за претке и сроднике: немачку Царску Династију Хоенцолерна, руску Светородну Царску Династију Романова, Принчеве од Хесе-Касела, Војводе од Шлезвиг-Холштајн-Зондербург-Гликсбурга и много друге.

   Но, особито је интересантно порекло мајке Краљице Александре Карађорђевић од Југославије. Према неким истраживањима, Принцеза Аспазија од Грчке потиче од угледних грчких племићких родова Манос, Аргиропулос и Суци (Суцос или Суцо). Отац Принцезе Аспазије је био Петрос Манос (1871.-+1918), а мајка Марија Аргиропулос (1874.-+1930). Породица Манос је (између осталих) дала и Манолакија Маноса (1655), претка Карађорђевића, који је био Велики Логотет Васељенскога Патријарха. Велики Логотет је имао функцију канцелара, саветника и писара Васељенског Патријарха. Он је био чувар патријарашког печата и имао је улогу посредника између Патријарха и отоманске Порте. Други предак Карађорђевића из породице Манос, на којега подсећамо, био је Велики Коморник Влашке, Димитриос (+1828), али и грчки ђенерал Трасибул Манос (1835.-+1922), деда Принцезе Аспазије. Управо жена ђенерала Трасибула, Роксана Мавромихалис, по женској линији потиче од знамените фанариотске куће Суцос. Интересантно је да су Турци у време Првога српскога устанка (1804.-+1813) и владе Врховног Вожда Ђорђа Петровића - Карађорђа, покушавајући да смире Устанак дипломатским путем, нудили Србији вазални однос, као и владајућег Кнеза управо из ове грчке породице. Наравно, ово је одбијено од српске стране, што је и разумљиво обзиром на улогу Грка-фанариота, коју су они играли на овим просторима у време туркократије. Елем, Принчеви Суцо су били у родбинским односима са Кнежевима Калимахијима од Молдавије, Грофовима Дудеску и Принчевима Раковица, а преци Карађорђевића по линији породице Манос су и Принчеви Гика и Принчеви Караџа. Иначе, име фанариотске породице Караџа појављује се у повести Србије и са још једном, врло значајном, личношћу. Наиме, ова кућа је дала и једнога српскога Патријарха! Патријарх Јоаникије III (Караџа) (рођ. у Цариграду-+1793, Манастир Светог Георгија-Кримског на Халки) је, доцније, постао и васељенским Патријархом. Како било, од предака Дома Карађорђевића, по линији породице Аргиропулос, поменимо Кајмакама Влашке и Великог Жупана Крајове, Георгиоса Аргиропулоса (друга пол. XVIII в.), који је био ожењен Принцезом Раду Караџа. Његов син, Периклес (1810.-+1860), је био ожењен Принцезом Аглае Росети (+1871). Они су били прадеда и прабаба Принцеза Аспазије, мајке Краљице Александре Карађорђевић.

   Брак Краља Петра II и Краљице Александре можда и није био најсрећнији, али је из њега рођен Престолонаследник Александар Карађорђевић (17. јул 1945, Лондон). Божијим Промислом, датум рођења Престолонаследника Александра, унука Краља Александра I, се поклопио са два датума од изузетне важности за српску и светску историју, а нарочито за поборнике монархистичке идеје у Србији и Русији! Наиме, на тај дан, 1917. године, су совјетски бољшевици мучки побили руску Царску Породицу на челу са Царем Николајем II Романовим (Свети Цар-Мученик Николај), а на исти тај дан, 1946. године, су југословенски комунисти погубили бесмртнике ђенерала Драгољуба-Дражу Михаиловића и ђенерала Косту Мушицког. Елем, Престолонаследник Александар је второбрачан и има тројицу синова из првога брака, док му други брак није благословен породом. Прва супруга Престолонаследника Александра је била Принцеза Марија да Глорија Енрикета Долорес Лусија Микаела Рафаела Габриела Гонзага од Орлеан-Брагансе (13. децембар 1946, Петрополис, Бразил). Друга супруга Кнеза Александра је из грађанскога сталежа и потиче из породице солунских Јевреја. Кнегиња Катарина Карађорђевић (13. новембар 1943) је била претходно удавана за господина Ендрјуса, са којим има двоје деце. Она је кћи господина Роберта Батиса и госпође Ане Дости. Како рекосмо, из брака са Принцезом Маријом, Престолонаследник Александар има тројицу синова. Њихов први син је Принц-Наследник Петар Карађорђевић (5. фебруар 1980, Чикаго), а друга двојица су разнојајчани близанци, Кнез Филип Карађорђевић (15. 1982, Вашингтон) и Кнез Александар Карађорђевић (15. јануар 1982, Вашингтон).

   Као потомци бразилско-португалске Царске Династије Орлеан-Браганса, они су изданак европских Владарских Лоза од најбољег соја. Наиме, њихова мати, Кнегиња Марија је кћерка Принца Педра Гастона од Орлеан-Брагансе (1913) и Принцезе Марије де ла Есперанце од Бурбона и Обе Сицилије (1914). Ово значи да су наши Принчеви Петар, Филип и Александар, наврунуци Цара Педра II од Бразила (1825.-+1891) и беле пчеле Цара Педра I од Бразила (1798.-+1834). Овоме је отац био Краљ Португала и Бразила Жоан VI, а његови родитељи су били Краљица Марија I од Португала и Бразила (1767.-+1786) и Краљ-Супруг Педро III од Португала (1767.-+1786). Посебно је важно подвући да су Карађорђевићи овиме чврсто орођени са Династијом Орлеа-Браганса, али су се у листу њихових предака и сродника "уписали" и: Краљевска Кућа од Бурбона - Обе Сицилије, француска Краљевска Кућа од Орлеана, Краљевска Кућа од Бурбон-Шпаније, Царска Кућа Хабсбурга од Аустрије, Грофови Добженски од Добженица, као и многи други...


* * *





   Наведени генеалошки подаци о Краљу Александру, као и о његовим прецима и потомцима, свакако не дефинишу његову личност, али, дефинитивно, помажу да разумемо или наслутимо његов ментални склоп, као онога, који се на моменте показивао, управо због те своје витешкости и донекле, неопрезним, па и несмотреним...

   Подвлачимо да се велики Краљ Ујединитељ, и поред овако високог и ''плавокрвног'' порекла, никада није одрекао своје једноставности и непосредности својствене обичном српском домаћину. Свој дом је водио налик на какву српску породичну задругу, никада се не одричући благочестивих и древних српских обичаја. Пред његовим Двором се налагао бадњак, слављена је Крсна Слава, Краљици Марији су деца везивала ноге на Материце...

   Разлог за овакву племениту црту његовог карактера је разматрао и наш велики књижевник Милош Црњански, који вели: ''Прва, велика црта карактера Витешког Краља Ујединитеља у тој статичкој снази настављања живота предака без колебања и без сумњања, у континуитету контакта са свим нашим животима на почетку XX века. Велики и јединствени престиж те династије био је у томе да је Блаженопочивши Краљ Александар I још недавна у кругу својих сељака у свом завичају могао да спомиње свога прадеду као једног равног међу њима''.

   Највишу могућу цену за такву непоколебивост свог карактера је платио лично у Марсеју пре 77 година, али ју је платио и плаћа је и његов народ до данашњих дана...

   Како другачије објаснити одрицање Краља Александра, као тадашњег главнокомандујућег победоносне српске Војске, од легитимних ратних циљева Краљевине Србије, који су јој били гарантовани и словом Лондонског уговора из 1915. године. Утапање државности двају српских Краљевина (и то упркос јасним упозорењима Војводе Живојина Мишића и другуих умних српских глава оног доба) у злосрећни југословенски политички експеримент и злехуди резултати такве кратковидости ће, бојимо се, још задуго заклањати сва друга велика и херојска дела, којима је живот Краља Александра тако преизобиловао.

   Не смемо, нпр, никада да заборавимо велику улогу Краља Александра у великом делу обнављања и уједињења Српске Патријаршије 1921. године, чиме је трајно задужио и Српску и Васељенску Цркву.

   Не желећи да било кога амнестирамо од историјске и конкретне одговорности, на овом месту не можемо, а да се не сетимо познате изјаве Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Павловог Карађорђевића од пре неколико година, када је тражећи, у име Карађорђевића, од српског народа опроштај због стварања Југославије, подвукао да одговорност за овај промашај није само на покојном Краљу, већ да је Југославија имала ''више кумова''...


* * *





   Свакако, свестан наведеног, као и велике улоге Краља Александра у спасењу руских невољника током страдања од безбожних бољшевика, Свети Владика Јован Шангајски и Санфранцишки, беседећи поводом погибије Витешкога Краља, између осталог је рекао: ''Да ли се уплашио смрти јунак који се још од Куманова научио да гледа смрти у очи? Да ли је била страшна смрт за онога ко је свој живот жртвовао за свој народ за време светског рата и пролазио тада поред смрти хиљаду пута? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио правду Христову, борећи се против зла, које демон помоћу слугу својих шири по целом свету. Није одустао он од ове борбе иако је знао да зло неће њега да поштеди. Предање каже да је пред косовску битку цар Лазар примио писмо из Јерусалима, где му се нудило да изабере или Царство Небеско, или царство земаљско - царство земаљско ако се покори непријатељу, јачем од њега, и Царство Небеско ако продужи борбу, бранећи правду Христову. Цар Лазар је изабрао Царство Небеско и, како се чинило, био је побеђен и погинуо са својом војском и царством. Али његова смрт је постала извор духовне моћи и снаге за српски народ и из ње је никло васкрснуће Србије и стварање нове моћне државе. Тако ће и смрт Краља Александра и успомена на њега будити живи дух свију Словена, као успомена на неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће га дочекати Цар Лазар и Цар Николај Други Романов са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово.''







*Предавање одржано 9. октобра 2011. у великој сали Народног позоришта ''Тоша Јовановић'' у Петровграду, на свечаној академији поводом 77. годишњице од смрти Краља Александра, у организацији Црквене општине Светог Архангела Михаила у Петровграду.


Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархистички Гласник

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA



Српска Мрежа - Сабор српских удружења из Српских земаља и Расејања




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер