Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Застава Републике Српске Крајине




РЕПУБЛИКА СРБСКА КРАЈИНА




Свети Српски Новомученици Јасеновачки




    Најзападнија србска земља простире се на 17028 квадратних километара, од падина Фруpшке Горе у Западном Срему, Дунава уз Барању, преко дела источне славонске равни и дела Западне Славоније, све до планинских предела Кордуна, Баније, Лике и кршне Северне Далмације. Према подацима из 1993. године, у РСК је живело 435 595 становника, а након злочиначке агресије Републке Хрватске на простору Крајине остало је мање од 2000, углавном старих људи.

    Државност Републике Србске Крајине проглашена је на празник Св. Николе Чудотворца, 19. децембра 1991. године и трајала је до окупације од стране хрватских агресора 1995. године. Агресију су, координисаним злочиначким акцијама, спровеле хрватска војска и амерички специјалаци, који су акције припремали и тим акцијама руководили.

Манастир Крка    Територија Републике Србске Крајине је била настањена већински србским живљем, који је на тим просторима живео вековима. Доказ за то су православни србски манастири по Далмацији: Крка (XIV век), Крупа (XIV век), Драговић (XIV век), Света Лазарица (XIX век), као и манастири Ораховица (XV век) и Лепавина (XVI век) у Славонији. Историографски извори бележе православне црквене локалитете на овим просторима још 1317. године и раније.

    Највећа насељавања на територију Крајине десила су након окупације Србије од стране Турака 1459. године и падом србске Босне 1499. године. То је за Србе било време када су, по речима народног песника: ''живи завидели мртвима''.

    Срби су у отоманском царству били обесправљена раја и налазили су се у незапамћено тешким условима живота. Од Турака су се спасавали на разне начине, највише сеобама на север и на запад, преко Саве и Дунава.

Српски Новомученици, побијени од дивљачних хрвата у логору Јасеновац    На територијама које су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена је 1579. године Војна Крајина (Militargrenze). Већ од тада, па све до данас, Срби су били ''живи зид'' између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада, који није био наклоњен Србима као ''грко-источним шизматицима'' и исламског Истока који је у Србима видео ''безбожнике''.

    У сеобе су, заједно са народом, ишли монаси и свештеници, носећи највеће народне и духовне драгоцености. Заједно са њима Срби су створили бедем и у том бедему нови живот. Живот крајишника, са својим србским писмом, језиком, културом, обичајима, традицијом и вером. Све у служби одбране Европе од најезде муслимана са Истока.

Грб Книна

Војник Војске Републике Српске Крајине (1991.-1995.)    Једном приликом је Принц од Хилдбургцхаузена, обилазећи територију Крајине, рекао: ''Посвуда сам видео ратнички храбар народ, сирове и неизвештачене синове природе, који уз лошу, припросту храну, уз труд и муке, израстају у прави сој стаситих људи. Жилави и чврсти као шумски храст''. Крајишникова вера у снагу мача и херојско срце били су помешани са православном вером у Бога.

    Први сукоби између Срба и Хрвата почели су 1881. године, када је Војна Крајина територијално припала Краљевини Хрватске, Далмације и Славоније. Хрватски Бан Иван Мажуранић покушао је тада утопити и асимиловати Србе, што се посебно огледало у процесу покрштавања, тако да на крајишким подручјима и данас живе ''унијати'', становништво грко-католичке вероисповести које римокатоличку веру исповеда на православни литургијски начин. Седиште данашњих грко-католика је бискупија у Ђакову, у Славонији.

    Након Првог Светског рата србска војска ослободила је свој а и остале јужнословенске народе од аустроугарске чизме, те је 1918. године створена Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, односно касније Краљевина Југославија. Новоформирану Краљевину, на чијем челу је стајао уставни монарх из породице Карађорђевића, чиниле су: Србија (којој су се раније припојиле Црна Гора, Војводство Србија и Тамишки Банат), Босна, Херцеговина, Словенија и Хрватска (у чији састав је убројана и Војна Крајина).

Манастир Драговић (након скрнављења од стране безбожних хрвата 1995.)    Од самог стварања Краљевине, Хрвати (који су из рата изашли као поражени) почели су са антидржавним деластностима. Већ 1926. године долази до стварања хрватског екстремно-националистичког усташког покрета, на челу са Антом Павелићем. Главна девиза тог покрета била је: ''независност Хрватске по сваку цену'', а што се Срба у Хрватској тиче представљено је ''коначно решење питања Срба у Хрватској'' - ''трећину протерати, трећину покатоличити, трећину побити''.

    Усташка организација је основана у фашистичкој Италији одакле је ораганизовала и спроводила своје активности, између којих и атентат на Краља Александра I Карађорђевића у Марсеју 1934. године. Недуго затим, 10. априла 1941. године, немачка окупациона војска дочекана је на улицама Загреба са цвећем и одушевљењем. Под окриљем немачког Рајха проглашена је Независна Држава Хрватска, на челу са поглавником Антом Павелићем.

Српски Новомученици, побијени од дивљачних хрвата у логору Јасеновац    Одмах након проглашења марионетске творевине НДХ, почиње стравичан геноцид који су Хрвати спровели над србским народом. Највећа стратишта Срба на подручју НДХ била су у Глини (у православној цркви у Глини заклано је 1564 Срба у августу 1941.), Бански Грабовац (побијено око 1200 Срба у јуну и јулу 1941.), на подручју општине Кладуша (у току јуна и јула 1941. побијено преко 10 000 Срба ), те велики број јама ''безданки'' по Лици. На крају, ту је и, трећи по величини нацистички логор у Европи: ''Јасеновац'' у Славонији. Где је на најбруталнији начин животе изгубило преко 700 000 људи, од тога 90% Срби, а остало Цигани и Јевреји. Једини ''дечији логори смрти'' у нацистичком Рајху, налазили су се у Сиску и у Јаски, између Карловца и Загреба.

    Геноцид над Србима никада није до краја истражен јер, након победе над фашизмом, комунистичка власт у СФРЈ то није дозвољавала. Наводно због очувања принципа ''братства и јединства'' и покушаја стварања наднације – ''југословена''. Комунистички режим у социјалистичкој Југославији, која је била састављена од шест социјалистичких република: Србије, Црне Горе, Македоније (до Другог Светског рата ''Јужна Србија''), Босне и Херцеговине, Словеније и Хрватске, водио је антисрбску политику.

Српска избегличка колона 1995.    Тако је у Социјалистичкој Републици Хрватској 1953. године била укинута Скупштина Срба у Хрватској, сви часописи писани ћирилицом, клуб заступника Срба у Сабору С.Р. Хрватске, а честим променама почело је и мењање етничког састава становништва. До смањења броја Срба долазило је због тога што је већинским србским местима укидан статус општина, ради стварања, привидно, чисто хрватских места. Велики број Срба је, под изговором да због сиромаштва не могу живети у тим крајевима, пресељен у А.П. Војводину и слично. Многа велика србска места по Славонији су била принудно исељена, имања су људима исплаћена а места претварана у војне полигоне. Најочигледнији примери су села попут Великог Набрђа, где је православна црква служила као мета за вежбе артиљеријског гађања, или село Боровик које је потопљено заједно са својом црквом, и на том месту и данас постоји језеро.

    У току педесетогодишњег владања једнопартијског комунистичког режима, први покушај повампирења хрватско - усташког шовинизма забележен је 1971. године појавом ''Mатице хрватске'' и терористичким акцијама у СФРЈ и свету, под називом ''хрватско прољеће'', када умало није дошло до рата на етничкој основи. Комунистички режим је уступцима хрватској страни успео да смири ситуацију.

Манастир Крупа    На првим вишестраначким изборима у СФРЈ, 22. 4. 1990, у Хрватској је победила нео-нацистичка Хрватска Демократска Заједница, на челу са Фрањом Туђманом. Све вође ''националног покрета'' Хрвата, сви до једнога, били су високи чланови Комунистичке Партије Југославије, а тадашњи председник Хрватске, Фрањо Туђман, био је генерал мајор у комунистичкој југословенској армији. Убрзо је Хрватска власт представила устав у којем су Срби били проглашени националном мањином, а не конститутивним народом као увек до тада. Након тога, први кораци били су отпуштање Срба са свих значајнијих положаја у полицији, управи и правосућу. Хрвати су убрзо формирали и паравојну организацију: ''Збор Народне Гарде'', коју су наоружали усташки емигранти.

хрвати чине оно у чему су ''најбољи'' у логору Јасеновац    У таквом, опсадном, стању Срби у С.Р. Хрватској формирали су, 17. 02. 1990, Србску Демократску Странку, на челу са академиком Др. Јованом Рашковићем. Др. Јован Рашковић често је напомињао да се рат мора избећи, и да ће Срби као одговор на проглашење хрватског Сабора о србској националној мањини у Хрватској, формирати србску аутономну област Крајина. У састав те области ушла би подручја са већинским србским становништвом: Источна Славонија, Барања, Западни Срем, Западна Славонија и Крајина (Кордун, Лика и Банија). То се и десило 25. јула 1990. на србском Сабору у Србу.

    Срби су иступили са ставом да ће Аутономна област Крајина остати у Хрватској само ако Хрватска остане у саставу СФР Југославије. У случају да Хрватска прогласи отцепљење, Срби ће прогласити своју републику.

    Хрватски Сабор, 22. децембра 1990, у Загребу проглашава Устав у коме су Срби проглашени за националну мањину у Хрватској. Измећу осталога, Сабор Хрватске враћа као званичан символ републике: усташку ''шаховницу'', и захтева да полиција исту носи на униформама. Срби, припадници полиције, то са правом одбијају јер је управо под тим грбом у рату 1941.-1945. у Хрватској убијено око милион Срба.

Призор из Книна    Долази до првих сукоба и 5. јула 1990. полиција из Шибеника долази у Книн да ''уразуми'' Србе и примора их да прихвате шаховницу као символ. Грађани Книна се окупљају око станице полиције да дају подршку својим сународницима, члановима МУП-а.

    У јануару 1991. долази до концентрисања хрватских паравојних формација на границама САО Крајине и оружаних напада на србска села и градове. Срби, у страху од поновног масовног покоља који им се десио у Другом Светском рату, упадају у складишта Територијалне Одбране и узимају
оружје, како би сачували голе животе.

    Срби праве барикаде око својих насељених места како би се лакше бранили и већ тада долази до првих озбиљнијих оружаних сукоба између хрватске паравојске и србских народних стража. Нео-усташки ''Збор Народне Гарде'' напада 01. маја 1991. србско село Борово, где србски сељани ловачким наоружањем херојски одбијају напад и наносе први озбиљан ударац Хрватима. Министар унутрашњих послова Хрватске, Јосип Бољковац, изјављује: ''ми ћемо употребити сва средства и оружје и Срби више никада у Хрватској неће бит оно што су били, све док буде нас''. Коначно, 25. јуна 1991, Хрватска проглашава потпуну независност и отцепљење од Југославије. Већ сутрадан ЗНГ Хрватске упада у полицијску станицу у Глини. Србска територијална одбрана врши акцију ослобађања станице и протерује нападаче.

Мапа Војне границе из 1742.


    Хрватске снаге затим нападају и село Тења у Славонији, 06. јула 1991, где поново србски територијалци одбијају напад. Сељани из Шодоловаца успешно одбијају напад 07. јула 1991. Инциденти се ређају на простору целе САО Крајине, и 01.08.1991. Фрањо Туђман позива Хрвате да буду спремни на општи рат. Након овог позива отпочеле су борбе у Даљу, Ердуту, Дарди, Вуковару…

Црква у Бјелој, оскрнављена од стране безбожних хрвата 1995.    Само један дан након те изјаве хрватског председника, на дан Светога Илије 02.08.1991, велики правосласни празник, ЗНГ Хрватске починио је страшан злочин над србским цивилима у селу Сарваш у Славонији, где је на најбруталнији начин масакрирано 12 србских цивила. Недуго затим, 22.08.1991, хрватске паравојне снаге извршиле су геноцид над Србима у Грубишном Пољу, Пакрацу и Дарувару. Недуго затим, 04.09.1991. и над Србима у Госпићу, где су многи убијени, спаљени или обешени на бандере. Само један дан касније, 05.09.1991, Папа Иван Паул II позвао је 800 милиона римокатолика да се моле за спас Хрватске, што показује сву лицемерност Ватикана који је поново, као и 1941. дао Хрватској благослов за планско убијање, покрштавање и протеривање Срба.

    Србски територијалци и србски добровољци, потпомогнути остацима југословенске војске, ослобађају 18.11.1991. град Вуковар, у коме су пре тога почињена многа зверства над србским цивилима, а само неколико дана касније, 5.12.1991. хрватски Сабор опозива тадашњег председника СФРЈ, Стјепана Месића, који поносно изјављује: ''мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема''. На овакву ситуацију уставотворна скупштина САО Крајине 19.12.1991. усваја Устав у Книну и проглашава независну Републику Србску Крајину.хрвати са одрубљеном главом српскога Свештеномученика

       Савет Безбедности Уједињених Нација реаговао је 08.01.1992 усвајањем резолуције 727 о слању међународних снага у Југославију. Већ 21.01.1992. Савет Безбедности усвојио је нову резолуцију (743) којом се одобрава почетак мировне мисије у Југославији и формирање УНПРОФОР-а. Генерални секретар УН-а, Бутрос Бутрос Гали, изјавио је 07.02.1992. године да се трупе УН-а неће повући из заштићене зоне, односно Републике Србске Крајине, док се не нађе политичко решење, те да подручје под заштитом УН-а неће бити под законима Хрватске, а да ће снаге УН-а штитити локално становништво након демилитаризације подручја.

    Србска Војска Крајине формирана је 01. децембра 1992. у склопу формирања свих државних институција, попут судства, парламента, владе, полиције, војске и сличних, које је РСК, као и свака друга правна држава, изградила и чувала. Већ тада су представници крајишких Срба водили многе званичне мировне преговоре, са страним преговарачима, као признати представници Републике Србске Крајине, а не као некакви побуњеници у држави
                                                         Хрватској.

    Крајишки народ је након доласка мировних снага почео водити један нормалан живот, колико је то било могуће у непријатељском окружењу, јер Хрватска није одустајала од плана окупације. Крајишници су полако остављали оружје, сигурни да ће их ''међународна заједница'', како је и обећала, штитити од напада Хрвата. Људи су се вратили својим свакодневним пословима у фабрикама, предузећима и на њивама.

Грб Јасеновца

    Нажалост, то није дуго трајало. Хрватска паравојска, звана ''Хрватско Вијеће Одбране'', помаже муслиманским снагама у нападима на Србе у Републици Србској тако да су неки корпуси регуларне Србске Војске Крајине потекли у помоћ својим сународницима.

    Хрватима је било стратешки неопходно да окупирају србске градове Грахово, Петровац и Дрвар у Републици Србској. У томе су успели уз помоћ својих муслиманских савезника, односно 5. корпуса Војске Босне и Херцеговине. Како би приморали Србску Војску Крајине да одустане од пружања помоћи Србима у Републици Србској, снаге НАТО пакта бомбардовале су њене положаје на Удбини.

Плитвице    Горе поменути 5. корпус муслиманске војске напао је 24.02.1995. границу Републике Србске Крајине. Србска војска успела је да одбије напад, а том приликом погинуо је и један војник УНПРОФОР-а. У западним деловима Крајине створила се ''ратна атмосфера'', која је тада деловала као да није ни нестајала.

    Како Хрвати упорно нису одустајали од својих окупационих намера, већ 16.3.1995. хрватска војска артиљеријом гађа положаје војске РСК јужно од Дрниша. Да ово није био усамљен нити непланиран инцидент показало се након месец дана када је, 28.04.1995, кратко после отварања ауто пута Београд-Загреб који пролази кроз Хрватску и Републику Србску Крајину, код бензинске пумпе Новска хрватски држављанин заклао Србина Тихомира Благојевића. То је био још један од показатеља да увек када Срби Хрватима покажу добру вољу и пруже руку у напору да, по свом хришћанском братољубљу, опросте и да се прекине са ратом и мржњом, Хрвати им то врате ножем под врат. Недуго затим, 01.05.1995, год. у 05:30 Хрвати су отпочели агресију на крајишко подручје Западну Славонију.

    Хрватска војска је приликом напада на Западну Славонију заузела и спомен подручје концентрационог логора Јасеновац, који су претходно гранатирали, а још 1991. девастирали. Приликом напада гранате које су падале по пољу откривале су до тада непознате јаме у које су бацани убијени Срби 1941-1945. године. Тако се историја поновила и хрватска држава је поново, након шездесет година, разарала на овом подручју све што је србско, па и србска гробља.

Црква у Книну    У нападу на Западну Славонију убијено је, према хрватском Хелсиншком одбору за људска права, најмање 83 србска цивила. Према подацима ВЕРИТАС-а та бројка је већа за најмање две стотине, док се у реалности још није стигло до коначног броја. Србски цивили највише су страдали у избегличким колонама које је хрватска војска бомбардовала и авионима. Преко цесте у селу Нови Варош, на којој су брутално убијане избеглице, неколико дана касније навлачен је нов слој асфалта како би се сакрили трагови злочина. Тако је србска Западна Славонија поново, након само шездесет година од Другог Светског рата, била заливена невином мученичком крвљу, за коју су опет одговорне хрватске оружане снаге.

    Једино што данас можемо јесте да чувамо успомену и да се молитвено обратимо Господу, да упокоји слуге своје у Царству своме. Да Срби, заједно са својим Митрополитом Дабробосанским Николајем, завапе: ''Никада грех без сведока није. На суду страшном сведочиће жртве, а Срби за мучитеље немају осуде, него сажаљење, јер све сто су чинили и учинили, остављамо Богу, праведном судији и њима''. Тако на том месту, где Сава више не тече него крвари, осташе србска гробља и цркве да сведоче и чувају успомену на србски народ који је ту вековима живео. Осташе да нас, младе потомке, подсећају где су нам корени.

    Недуго затим Републику Србску Крајину задесила је још већа трагедија, која је довела до потпуне окупације Крајине. Наиме, у зору 4. августа 1995. хрватске снаге напале су западне делове Крајине: Кордун, Банију, Лику и Северну Далмацију. Пре акције хрватски председник Фрањо Туђман дао је нарађење својим генералима: ''затворите им сва врата па их онда уништите''.

    На Крајину је кренуло 138 500 хрватских војника и полицајаца. Заједно са муслиманским снагама било их је преко 200 000, а србских бранитеља тек 30 000. У уништавању свега што је србско учествовало је 700 тенкова и оклопних транспортера. Колону избеглица, жена, стараца и деце бомбардовало је 47 авиона и хеликоптера. хрвати у Јасеновцу убијају беспомоћну српску нејачУбијено је 1205 србских цивила, међу којима су 522 жене. Убијено је најмање дванаестеро деце. Све што су крајишки Срби стварали претходних векова отишло је у неповрат за само пар дана. Са својих вековних огњишта истерано је 280 000 крајишких Срба а за њима је спаљено преко 40 000 кућа. Цео овај злочиначки подухват прошао је са благословом ''кршћанске'' Европе.

    Напоменимо само још једном да су целу акцију припремали и њоме руководили амерички официри. Постоје подаци о њиховој бази за сателитско надгледање на једном хрватском острву. Најчистији србски етнички простор у бившој СФРЈ, омеђен Динаром, Мањачом и Петровом Гором, за само неколико дана очишћен је од србског живља.

Грб Вуковара

    Оно што највише боли јесте чињеница да медији у Србији нису објавили да је нападнута Република Србска Крајина, као и то што је издајнички режим Слободана Милошевића дозволио да хрватска солдатеска похара и уништи све што је србско у Крајини. За окупацију Книна и Крајине јавност у Србији сазнала је у двадесетом минуту дневника на националној телевизији. Сам дневник траје 30 минута.

    Источни делови Републике Србске Крајине (Источна Славонија, Барања и Западни Срем) окупирани су неколико месеци касније, без иједног испаљеног метка, потписивањем ''ердутског споразума''. Срби су и овај споразум потписали под притиском ''међународне заједнице''.

Јасеновац после хрватскога дивљања 1995.    Данас, десет година након пада Крајине, на окупирана подручја враћају се стари људи како би бар смрт дочекали у вољеној земљи. Нама, младим људима, потомцима крајишких Срба, остаје у аманет да своју земљу носимо у срцу, да о њој причамо будућим поколењима, којима ће се можда пружити шанса да се врате на подручја која им припадају.

    Људима који желе да сазнају више о Републици Србској Крајини, о њеним границама, вери њених људи, њиховим биткама и рату, у данашње време белосветских подвала и превара, можемо поручити само једно, цитирајући преосвећеног Владику Атанасија Јевтића: ''ако желите да сазнате истину, онда питајте народ. Народ је живи сведок''.


 
Са светима упокој Христе Боже душе погинулих крајишких бораца, жена, деце и стараца, тамо где нема ни болести, ни туге, ни уздисаја, но живот бесконачни!


  + + + Амин + + +




 
Њ.К.В. Краљевић Томислав Карађорђевић




Владимир Рајић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер