Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма                        Знамен Сабора Православне интелигенције



ПРАВОСЛАВЉЕ И ОМЛАДИНСКА КУЛТУРА



Немања Мрђеновић (у дому Светога Јована Кронштатскога у Санкт-Петербургу)



    Иако су на истоку православни темељи неуништиви, зидови су почели да труле почетком двадесетога века, и након што смо перфидно ослабљени изнутра, на први атак с поља ми смо капитулирали.

    Културолошки зидови православнога истока попустили су половином двадесетога века и са запада је нагрнула бујица тзв. модерних односно савремених трендова које је наша омладина исувише лако прихватила. Борба Запада и православаља више није апстрактни појам којим плашимо наше вероучитеље и њихове ученике, већ сурова реалност свакога од нас. Западна цивилизација је та која у овом рату контролише тешко наоружање, односно медије, и та која покушава да нас зарази подкултуролошким вирусима за које би само она имала вакцину. Креатори «нових времена» свесни су да ће битку добити ако победе омладину, односно ако осигурају сигурно сутра. Наша свесност о постојању овога плана неће бити довољна ако и сами нешто не учинимо у датом пољу.

    Нимало не претерујемо када кажемо да смо ми у рату, јер Западна и Источна култура су међусобно толико супротстављене да из сваког њиховог додира севају варнице. Када овде, и у даљем тексту, помињемо Источну културу ми ту највећим делом подразумевамо управо православље.

    Примери ових варница између Истока и Запада данас су најочигледнији у Србији, Грузији и Украјини. По природи ствари можемо закључити да су следеће на удару «Западне офанзиве» Белорусија а затим и Русија као основни стуб Истока, тј. Москва као трећи Рим.

    Запад, покушавајући да наметне Нови светски поредак, највише се ослања на придобијање омладине. Као свој главни мамац они користе хедонизам. Покушавају да створе ефекат глобалне анестезије код генерално најактивнијег дела популације, а то је наравно омладина.

    Не треба посебно објашњавати како се хедонизам и православље суштински разликују по својим учењима, те онај који се одаје хедонизму аутоматски се одриче православља и пркоси Господу.

    Од најстаријих времена здравље једног народа, или културе, огледало се у здрављу његове омладине. Ми под здравом омладином подразумевамо оне који по речима Светог Филарета Московског «Љубе непријатеље своје, сатиру непријатеље Отачаства и гнушају се непријатеља Божијих»! Запад је свестан овог православног начела, те на основу њега и сам образује своју политику према омладини, али у супротном смеру. У почетку ове Западне офанзиве, а за почетак можемо узети Француску револуцију 1789, они су покушавали да омладини, која је вечно борбено расположена, поставе другачије идеале за које треба да се боре. Покушали су да поставе идеале оличене у «једнакости, братству и слободи» окренутима наопако. Ови њихови идеали били су заправо идеали Истока, али са разликом што им је Исток тежио у заједници, у органском схватању друштва, док их је Запад дегенеризовао у проповеди индивидуализма.

    После ове почетне иницијативе где се покушало са стварањем идеала, уследила је тиха револуција, односно подривање Истока изнутра. Ми смо прихватили кукавичје јаје индивидуализма и нисмо ни приметили тренутак када су се из њега излегли системи попут бољшевизма, капитализма и либерарне демократије. Сваки од ових система заснива се управо на индивидуалистичком учењу да је лични интерес јединке изнад свих осталих интереса. Ова учења су распалиле масе, и у периоду од Француске револуције до Првог светског рата имали смо период «идеализма», односно вртлог бољшевизма, капитализма и либералне демократије који је потицао из истог извора. Православна омладина се изгубила у овом метежу и XX век је преживела искључиво захваљујући ретким појединцима тог времена.

    У временима непосредно пред избијање Првог светског рата, који је и кренуо пуцњем седамнаестогодишњег Гаврила Принципа, идеали су сматрани за највеће вредности и врлине. Ово је онај тренутак који смо поменули на почетку текста, тј. тренутак када су зидови Истока, сасвим изједени, попустили пред првим атаком Запада.

    Период између два светска рата обележен је великим превирањима у целом свету, као тесту трпељивости народа. Након кулминације острашћености код идеолога фашизма, комунизма и либералне демократије, односно након завршетка Другог светског рата, омладина је постала тотално равнодушна према идеологијама или религији, индивидуализам је коначно тријумфовао. Ту смо дошли до друге фазе болести индивидуализма, исисани су животни сокови из тела младости, дошло је до глобалног мртвила и индеферентности. Борбеност, коју младост носи у себи, мудраци су контролисали и каналисали уз погоршавање или побољшавање услова живота који су зависили управо од послушности и незаинтересованости омладине за сопствено добро.

    Глобалисти, мудраци запада, свесни су да је омладина непосредна опасност сваког система, а нарочито једног тоталитарног уређења попут пројекта Новог светског поретка. Управо из тог разлога омладина је држана под контролом помоћу система штапа и шаргарепе. Односно омладина на истоку контролисала се отварањм и затварањем финансијских канала, кредитирањем и економском зависношћу док је с друге стране омладина на западу контролисана постепеним укидањем моралних и етичких граница.

    Почетком деведесетих година прошлог века, глобалисти су кренули у следећу фазу освајања, односно у изједначавање. Замисао је била да се избришу границе, да се уведе једна глобална монета, да постоји само једна глобална сила и да се сваки отпор истопи у такозваном «мелтинг пот» друштву. Иако се овај план у принципу остварује без већих проблема по налогодавце, постоје и неке светле тачке.

    Када су превирања с краја двадесетог века почела да се стишавају на површину је поново испливала православна омладина. Сталеж који је био изгубљен дуже од сто година, те природно сталеж који нема јаку политичку, односно културну залеђину, али има борбеност и идеале. За овај препород највише дугујемо породици која је увек била основна ћелија Источног друштва, а која је као што видимо, уз Божију помоћ, преживела овај период.

    Сада је прилика да та православна омладина понесе епитет сутрашње елите, те да својим примером светли осталима у магли коју је створило тзв. Отворено друштво данашњице.

    У временима глобализације, односно наметања западних система вредности у глобалном погледу, потребно је стварати јак православни фронт међу омладином која сутра треба да заузме упражњена места друштвене елите, која су и довела до нашег незавидног положаја. Потребно је на постојеће темеље, које чини елитна православна омладина, поново подигнути стубове источне културе.

    Данашња православна омладина има задатак да промени главне токове културе, да зацрта идеале за које ће се борити, и да натера непријатеље да се боре против њих. Омладина мора свим силама да се труди да пробуди свет, да свака јединка узрасте у заједници. Односно да сваки млади православац постане јак у себи. Да увек стреми ка вишим вредностима. Јер ако омладина има идеале за које се бори, ако има принципе преко којих неће да гази, ако је свака јединка стуб дубоко усађен у православни темељ, онда ће бујица Западне пропаганде да прође поред нас и да нас не обори, нити поломи. Кокаколизација, однoсоно материјалистичка култура неће издржати борбу против духовно чврсте заједнице која се састоји од духовно чврстих јединки.

    Стварање овакве заједнице посао је који тражи неколико саделатника, пре свих породицу, затим Цркву и коначно државу.

    Породица је та која мора младима усадити осећај припадности једној заједници, љубави према ближњима и приврженост коренима. Црква је та која мора дочекати омладину и васпитати је у духу православља од најранијих дана. И коначно држава је та која мора обезбедити породици и Цркви услове за васпитавање ове омладине, како би у будућности она сама преузела позиције власти, у циљу одржавања ове културе као снажне а истовремено кротке велесиле.


Немања С. Мрђеновић




(Рад представљен на Међународноме Конгресу ''Православље, Омладина и будућност Русије'', Санкт-Петербург, 18. фебруара (3. марта) 2005.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер