Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб града Београда



Франко Куомо




ГРБОВИ И ПРОПЕТИ ЛАВОВИ


(ИМЕНА И ПОДВИЗИ ПЛЕМЕНИТИХ ПОРОДИЦА БИЛИ
СУ У ХЕРАЛДИЦИ ПРЕДСТАВЉЕНИ ЖИВОТИЊАМА,
СИМВОЛИМА И БОЈАМА)


Од древних времена, човек је осећао потребу да буде препознат од осталих људи посредством символа, који га нису само представљали, већ су служили и да усаде поштовање и страх. Истраживање вишебојнога света ових ознака, поглед међу корице повести, доноси обавештења, која често могу да буду пропуштена коришћењем уобичајених начина истраживања. Збуњујући поредак ликова добија на значају како се подвизи, легенде, династичко расејање, победе и порази иза символа полако усредсређују. Поредак правила, која нам омогућују да одгонетнемо ову шуму знамења, јесте у корену онога што је вековима било сматрано ''науком првога реда'', хералдике. Њено порекло може да се прати уназад до древних времена – Хомерови јунаци су носили штитове украшене изванредним облицима. Налазимо и још доказа из античкога времена: лептир и краба на Цезаровоме барјаку, који представљају брзину и чврст стисак, који су од суштинске важности за војно дејство; Помпејев лав; Августова сфинга, која подсећа на његове победе у Египту; змај Епаминондаса и тако даље. Ипак, векови су прошли док хералдика није почела да буде сматрана за ''науку''. Са доласком феудалних витезова и учвршћивањем наслеђене моћи, уведена су правила да управљају како би се повластице, власт и везе сваке породице у Европи представљали на њиховим ознакама. Потреба да се истакне препознатљиви знак је се први пут јасно осетила током живописнога времена крсташких ратова, када је сваки витез, који је се кренуо у далеке земље, осетио жељу да потврди своје порекло. Тај знак је се звао ''блазон'', од немачкога ''blasen'' (дувати). То се односи на звук рога, којим су хералди позивали такмичаре на турнир да се представе. Нема сумње да је први хералдички предмет у новоме добу био Крст на штитовима у Светој Земљи: плави за италијанске витезове, бели за Французе, црни или наранџасти за Немце, црвени за Шпанце, зелени за Саксонце, жуто – црвени за Енглезе. Ипак, Крст сам није довољан да разликује сваку породицу, тако су почели да усвајају ликове, који су на неки начин подсећали на њихова имена: стуб за породицу Колона, медвед (orso) за Орсиније и Орсеолије из Венеције, пас (cane) са коском (osso) за Канозе, тигањи за Пињателије, бик за Вителечије, орах за Ногарете, папрат за Фужере, ђаво за немачку породицу Тојфел, врана за Корбаре са Сицилије, шкампа за Гамбаре из Бреше, линија обале за Костанце, црква за Глејесесе из Напуља, који су се вратили до својих шпанских корена и изабрали ''iglesia'' – у или цркву за свој штит. Ти грбови су се развили као врста пиктограма и звали су се ''грбови који говоре''. Њихова изражајна снага је тада била повећана усвајањем боја, које су се користиле да нагласе личне особине витеза: бела је представљала чистоту и веру, зелена за наду и ревност, црна за сету или љутњу, црвена за освету, златна за здравље и почасти, тамно плава за великодушност и тако даље. И одатле долази замисао о ношењу ''боја'' одређенога дома или групе, попут тамно зелене Грофова од Фландрије, црвене Војвода од Бургундије, беле Кнежева од Лорене.

Рат није био једино место састанка средњевековних витезова. Биле су ту и грађанске свечаности, прославе и турнири. Свака породица је почела да гаји жељу за признањем у облику њиховога личнога грба, који није једноставно говорио о томе ко су они, већ и шта су учинили, о њиховим тренутцима сјаја и славе. Машта, оних који су обликовали хералдичке приказе, опробана је када су морали да додају првобитним деловима ''грбова који говоре'', представе, које описују углед и повесно наслеђе породице. Настало је богато цветање символа: зрело дрвеће, које представља древност корена породице; назубљене куле, које обележавају имовину и освајања; животиње сваке познате врсте, коришћене у најразличитијим преносним значењима; митолошке звери и химере; небеска тела; драго камење; као и символи узети са штитова поражених непријатеља. Једна једина хералдичка животиња, попут лава, која је била једна од најомиљенијих, могла је да подстакне бескрајан ред извођења према томе да ли је: у одмору, у скоку, лежи или се пропиње, крилати, који урличе, окруњен или са шлемом, са гривом представљеном на неки нарочити начин или не, са избаченим или увученим канџама, са отвореним или затвореним чељустима, са једном или више глава, да ли грифон или делимично змај, или делимично риба или било који други склоп који пожелите да замислите. Орао је, заиста, једина друга животиња у хералдичкоме зверињаку, која има тако огроман распон представљања.

Ова преображавања су тада надређена нарочитој поруци, која је суштинска за сваку животињу: оштре чекиње бодљикавога прасета, саламандер који може да издржи ватру, феникс који је се уздигао из сопственога пепела. Значај ових символа је обогаћен усвајањем ''направа'' или мотоа, који су били поучни или су посредно подсећали на нешто, понекад су били тајни, понекад су обележавали неки догађај. Штитови нису остали непромењени кроз векове. Напротив, велике породице су их користиле да очувају сећање на нове подвиге. Они, који су учествовали у крсташким ратовима, додали су полумесец својим обележјима. Породице Колона и Дориа су додале барјаке одузете од Турака у битци код Лепанта, Команеси из Шпаније су додали маварскога Краља у ланцима и сећање на њихову победу код Кордобе, Монтморенси су додали шеснаест брада, које представљају број победних знакова освојених од непријатеља на бојноме пољу, Висконти су додали сараценски знак гује, која прождире човека. Правила хералдике су постала веома замршена, јер су податци, који се односе на бракове, савезништва, заједнице и деобу земље, морали да буду укључени у постојеће штитове. Грбови су, стога, постали иконографско сведочанство великих промена у династијама и земљама.

Податак на штитовима је пажљиво био изложен на геометријским пољима подељеним линијама – језиком блазонирања – Крстовима, водоравним пољима у глави штита, гредама и кривинама. Хералдика је дала полет веродостојним ликовним правилима, која су садржала повест догађаја, династије или народа. Грб Аустроугарскога Царства је добар пример. У средишту двоглавога хабсбуршкога орла, окруженога мањим осакаћеним орловима Дома од Лорене (немају ни кљуна, нити канџи, како би символисали њихову подчињеност); ово је окружено патријарашким Крстом над зеленим тробрегом Мађарске; пропетом куном између две сребрне реке Словеније* ; седам црвених двораца Трансилваније; крунама Галиције; пропетим пантером Штајерске; орлом са палицом и тролистом Тирола; црним лавовима Корушке; вепровом главом Србије; потковицама Рашке, уз много тога другог, што упућује на земље и државе, некада делове Царства, попут: Шпаније, Сицилије, Инда и Јерусалимске Краљевине.

Грб Краља Пруске није био ништа мање богат. Крајем прошлога столећа (XIX в., прим. прев.), педесет и шест грбова се тискало за простор на једноме штиту. Ради поређења, британски грб се чини одлучно уздржаним.

Царскоме лаву је бочно сребрни једнорог Шкотске, златни леопард Енглеске, змај Светога Ђорђа (заштитника Витезова Реда Подвезице), уз додатак осталих символа неопходних за разумевање сложене повесне самосвојности.

- Франко КУОМО, новинар и писац, творац различитих студија укључујући: ''Витешки редови'' и ''У Име Бога'' и повесних романа: ''Гинтер од Амалфија, Витез Темплар'' и ''Беатрис Ћенћи'' -



(У спомен новопредстављенога Исповедника српскога – православнога аристократизма, ЕПИСКОПА БУДИМСКОГА ДР. ДАНИЛА /КРСТИЋА/, посвећујем овај свој скромни преводилачки труд. Овај чланак, од извесне важности и за српску хералдику, преведен је из италијанскога часописа "ULISSE" 2000, стр. 80. – 91.)


превео:
Ненад М. Јовановић

Директор Центра за истраживање
Православнога Монархизма



* По свему судећи, Аутор је овде начинио грешку, будући да описани грб одговара грбу, који је Краљ Владислав II Јагелонац 8. 12. 1496. године доделио Краљевини Славонији, а не Словенији!

(Објављено: «Збиља» бр.85.-86.-87., Ривел Ко, Београд, октобар-новембар 2002., стр.12.)


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер