Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Драган Суботић



ЉОТИЋ И ВАСИЉЕВИЋ О СТАЛЕЖИМА,
СТАЛЕШКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ И
ОРГАНСКОЈ СТАЛЕШКОЈ ДРЖАВИ








   Идеје о сталежима, сталешкој демократији, као и органској, сталешкој, задружно-сељачкој, светосавској и домаћинској држави као организованој заједници, представља темељ Васиљевићевог социолошког и политиколошког учења на основама органске филозофије.

   Стога, осврнућемо се на основну категоријално-појмовну, у првом реду – научну и свакако примењену (апликативну) апаратуру, неопходну за разумевање и теоријско закључивање о учењу Милосава Васиљевића.

   „Неопходно енциклопедијско одређење сталежа, дефинише га као групу људи који врше исто звање: нпр. Ст. Занатлијски, трговачки, лијечнички, адвокатски. Повезани истим знањем и заједничким интересима, ти се људи организирају на одбрану својих интереса, те се унутар појединих сталежа развија сталешки менталитет, сталешка свијест и част. На сталешкој основи почива организација средњовјековних цехова (еснафа), а затим синдиката (енг. trade union, њем. Gewerkschaften).

   Сталежи (франц. Etats њем. Stande), у феудалном друштвеном уређењу, слојеви друштва у држави, који су као владајућа мањина, били по правном поретку привилегирани пред подложном већином истог друштва.

   У нашој историјско-правној и сличној литератури, веома је мало писаних сазнања на ову тему, што није случај са сличном западно-европском науком.

   Већ спомињани социолог др Мирко Косић, (предратни професор универзитета) размишљао је о релацији сличности и разлика између сталежа и класа као друштвених заједница које се у свести њихових припадника готово по правилу „више не своде на биолошке факторе, него на чисто социјалне: економске или културно-психичке. Међутим, у социологији постоје још увек правци, који налазе да се социјална диференцијација, односно разврставање живља по социјалним положајима претежно могу објашњавати расним моментима. Не само да није потпуно престао утицај школе Ваше де Лапуша и Отона Амона, по којим антрополошке особине дугих и кратких лубања предодређују за положај господе или раје, него је у новије доба покушао Алфредо Ничиверо да егзактним испитивањима – мерењима поткрепи своју тезу, да су социјалне класе у истини различите биолошке расе, пошто се разликују по тежини, висини, ширини грудног коша, фертилитету итд. Ничиверова испитивања надопуњују се радовима Бертијона, Ливија, Олориза, Вјаземског, Ридина итд. У правцу учења, да су сталешке и класне разлике било условљене, било пропраћене антрополошким, односно биолошким разликама људског материјала. У првобитно време (у смислу Гумпловича и Мек Дугала) разлика раса могла је повлачити за собом разлику у социјалном положају, тј. припадност разним кастама и сталежима: победници – туђини били су господа, аге и бегови, барони и грофови... а побеђени старинци раја, кметови и подложници. Али на ступњу већ феудалне, а нарочито касније апсолутистичке државе ишчезавају расне преграде тако, да у савременој националној заједници није више разноврсност основа за социјалну поделу на класе и сталеже, него различити социјални ( и економски) положаји стварају, односно условљавају формирање нових „социјалних раса“ на основу биолошке селекције и варирања под утицајем позива – занимања, исхрана и становања.

   У савременом „демократском“ друштву постоје већином поред класа још и сталежи. Они више не значе правно утврђене разлике друштвеног положаја и правног режима, не повлаче за собом гарантоване повластице односно дужности, али разлике порекла, имовног стања, васпитања и образованости, школе и позива, нарочито када су „наслеђене“ и устаљене кроз неколико генерација условљавају разлике у начину, „стилу“ живота, у ставу према питањима социјалне и личне етике, у „техници“ борбе за опстанак, у схватању положаја појединца у друштву, човека у свету итд. „У вези са разликама функција које врше и веће или мање њихове приступачности, веће или мање дистанцираности према осталим групама, прати их диференцован углед, важење, имају своју сталешку свест и појмове части. Није све „сталеж“ у том смислу што се данас тим називом служи (нису нпр. такозвани „средњи сталежи“ који су смеса преостатака некадашњих сталежа трговаца и занатлија и флотантних елемената данашњих капиталистичко-класних кадрова). Нити има свугде таквих „сталежа“ (нема их нарочито у новим „колонијалним“ друштвима Аустралије, Сибира, запада Сједињених Држава, средишњег Балкана итд.), а нису ни свугде истог положаја (на пример, буржоазија у Француској и Немачкој Републици)“.

   Сталешка се монархија у Србији базирала на приоритету сталешких дужности пред сталешким правима и слободштинама (iura ac libertates). Према томе држава је превлађивала над сталежима, те се у владаочевим рукама концентрисала јака државна власт. „При томе нису властела имали корпоративну свест, па дакле ни корпоративну организацију, услед чега нису могли да праве владаоцу озбиљну конкуренцију у остваривању средишне власти. Због тога се властела претежно повукла у индивидуално уживање и искоришћавање својих сталешких повластица. Са формалног гледишта такво стање не изазива никакву унутрашњу противречност у државном уређењу. Али, чим се уђе у суштину ствари, одмах ће се споменута противречност испољити, наиме у држању градова и земаља од стране властеле „у држави“, што је спадало у индивидуалне повластице припадника властеоског сталежа. Институција властеоских држава је на многим местима уклањала локалну манифестацију средишне државне власти, чиме је фактички подривала државно јединство и фаворизовала центрифугалне тежње властеле. Одатле је држави претила опасност. Да се та опасност предупреди, није зато била у Законику предузета ниједна правна мера. Доклегод је на престолу био Душан Силни, та је опасност, иако неуклоњена, ипак била неутрализована под притиском његовог ауторитета и његовог персоналног политичког режима. Чим га је нестало, опасност је избила и шкодљиво деловање институције властеоских држава почело је да се ефикасно манифестује у деструисању и растављању доскорашње јединствене државе.

   Центрифугалну тежњу појединих властелина могла би обуздати корпоративна самосвест и корпоративна организација властеоског сталежа, али ни та свест, ни та организација нису, као што зтнамо, постојале. Није дакле држава имала на расположењу унутрашња организациона средства за одржавање државног јединства, те су под слабим владаоцем центрифугалне тежње надвладале. У тим приликама је страна навала наишла на слабе стубове државне снаге“.

   Поред ових, указујемо и на друге димензије попут историографско-правних. Тако Т. Тарановски вели да „сталеж (лат. cordo или status, франc état i l' ordre, нем. Stand, пољски stan, чешки stav, руски чин или сословје) није ништа друго, до друштвена класа само консолидована и прецизно регулисана правним прописима, који су фактичке демаркационе линије између класа претворили у непомичне правне границе, а класне користи и терете у сталешка права и дужности. Укратко: сталежи су класе, на које се народ у држави дели према разлици у правима и у правним дужностима. Та је разлика у сталешком уређењу наследна, тако да појединац по општем правилу мора да цео свој живот остаје у сталежу, у коме је рођен.

   Ипак, с правног становишта је могуће направити и суптилније социјално-правно идентификовање сталежа, пошто социјална диференцијација постоји и под сталешким и под демократским режимом, али под првим је она у исто време и правна, а под другим само социјална, фактичка, неконсолидована од права. Дакле, под сталешким режимом класна структура остаје у главноме непомична, те се неопходна за друштвени живот подела и спецификација друштвеног рада врши по наследним групама: „Под демократским режимом нема више правних преграда између друштвених класа, те социјална структура народа постаје променљива, еластична, јер се базира на слободном такмичењу међу класама и међу појединцима. И ако принципијелно различни, ипак су сталешки и демократски режим само два историјски дата начина прилагођавања друштвене структуре народа животним потребама државне заједнице. Под сталешким режимом то је пут наследног одабирања, а под демократским – пут одабирања слободног преко слободног такмичења. После тога пошто је први пут био исцрпљен, развитак је кренуо другим путем.

   Исто тако стара историографија од 18. века и све до 19. века је за објашњавање постанка сталешке неједнакости спроводила теорију освајања: „Та је теорија имала основа у историјским фактима освајања, али је грешила у томе, што је значај освајања претеривала и схватала сувише елементарно. Разлика између победника и побеђених сматрала се као једини генетички извор сталешке неједнакости и сталешког режима. Никакви други чиниоци нису се узимали у обзир. Теорија освајања била је прихваћена и од словенске историографије и ту је донела резултате врло интересантне и маркантне, нарочито у пољској и руској историографији. За објашњење генезе јако развијеног сталешког режима у Пољској стари су пољски историци афирмативно претпостављали освајање првобитне Пољске, и ако о томе нема никаквих стварних података. Пошто пак руски почетни летопис прича, да нису Варјази продрли у земљу Источних Словена као освајачи, него су тамо дошли мирно на позив домородаца, руски су стари историци негирали постојање сталешког режима у давној Русији све до Петра Великог, који је тобоже први прихватио сталешко уређење од Западне Европе, где се оно развило услед освајања.

   Средином 19. века истакло се економско објашњење генезе сталешке неједнакости и сталешког режима, које је потпуно одбацило теорију освајања, не признавши у њој ни трунке истине. На тај је начин из дотичног процеса био потпуно елиминиран војни чинилац, што је опет означавало неку другу крајност у погледима на генезу сталешког режима“.

   Сталешки систем се често повезује и са појмом аристократије која означава владавину најбољих, дакле, владавину једне изабране мањине (елите) која се одликује особеним моралним, интелектуалним, управљачким и другим особинама. Свакако, уз комбиновање врлина и порекла: „Тако је верујући у своју моралну ексклузивност, аристократија историјски поставила високе захтеве части и осећања јавне дужности, остављајући дубок печат на политичку културу Запада. На основу овога појам аристократије је касније добио једно својеврсно културно-политичко значење, које истиче високе етичке стандарде и начела понашања у јавном животу, намећући се каснијим владајућим класама као обавезујући цивилизацијски критеријум политичког понашања и легитимног статуса.

   Исто тако, схватање сталежа као органа, државе као организма је „органско схватање на коме се кроз задругарство, изграђује задружно-сталешка држава каква мора бити нова отаџбина у будућности.

   Да ли идеја сталешке државе означава истовремено и дерогацију идеје парламентаризма, односно политичке репрезентације?    Средњовековна сталешка држава била је заснована на институцији Сабора, дакле, органским колективиттима, док је нововековни, либерално-индивидуалистички приступ више окренут представљању појединца – индивидуа, односно грађана. У првом случају, реч је о Берковој идеји природне аристократије, једној репрезентативној елити, слично идеји Ота фон Гиркеа који заговара идеју органске репрезентације и императивног мандата, мада је либерални коцепт политичког представљања више окренут партиципативно-демократском и функционалном типу политичког представљања где доминира слободни или невезани мандат и посредовање политичких партија које у неолибералној ери постиндустријског друштва све више уступају простора новим друштвеним покретима.

   У социолошком делу Милосава Васиљевића разликујемо две врсте утицаја, посебно када је реч о идеји сталешке државе и сталешке демократије.

   Први утицаји обухватају средњовековно наслеђе српског народа о сталежима и сталешкој држави, док се други односе на рецепцију органицистичких идеја у филозофској и социолошкој баштини Србије у прошлом, а у овом веку у мисли Д. Љотића и осталих заговорника овог филозофског правца.

   Социолошко одређење сталежа дефинише га као друштвену скупину која је правно одређена, карактеристична углавном за феудално друштво у коме су постојали сталежи: племство и свештенство и тзв. трећи сталежи: „Сталежи зато могу бити и затворене друштвене скупине, и припадају, по традицији вишим друштвеним класама у класној хијерархији... Сталеже карактеришу следећа обележја: правна привилегованост, наследност сталешких права, хијерархијска подређеност и надређеност, сталешка затвореност и сталешке титуле (називи)“.

   Дакле, како изгледа Љотићева сталешко-задружна држава?

   Још 1935. године, у „Отаџбини“, Љотић је сматрао да је либерална демократија на европском континенту тријумфовала кроз француску револуцију, и поставила политичке догме о суверености народа, о једнакости свих грађана, али је“исто тако, изазвала највећу друштвену и политичку централизацију Француске“, односно, да је либерално-демократски систем „сам по себи један централистички, а поготову самоуправни непријатељски расположен систем“. Сходно томе, Љотић је о либералној и парламентарној демократији писао и то да није против парламента, иако је против парламентаризма: „Напротив, јесмо за такав парламент који ће бити истински и достојни израз правих и живих народних снага, а способан да врши општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона, у границама те изражене опште воље.“ Љотић ставља под лупу став да либерална демократија почива на гледишту да су људи једнаки и слободни, „она је узела оно што би требало да буде као оно што је већ ту – и отуда њене заблуде и њене погрешке“, из једноставног разлога „што знамо да нису истина сви људи ни слободни ни једнаки, а ми жалимо што нису, ми стојимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и једнако право гласа, већ оно мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа у народном одлучивању (место либерално-политичких странака)“.

   Љотић жели да очува максимум људске слободе, достојанства и права и то кроз породицу, приватну иницијативу и приватну својину, уз непристајање на могућност да излаз из невоља либералног капитализма, либералне и парламентарне демократије буде у бољшевичкој, нити пак, некој другој диктатури, јер „не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности. Против смо јер омогућава збрку власти, а тиме и неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своје дужности према народним интересима. Али против смо и зато, што се таква демократија не може одржати; и када бисмо и били за њу, она би се срушила, јер се њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда не може одржати“. Љотић вели и то да насупрот хаосу либерализма, насупрот рушилачке, стоји смела, разумна и градилачка, планска плотика органске, задружне државе, између осталог и због тога што либералне политичке странке не значе ништа друго него тријумф кликашке и котеријашке политике, а сама либерална демократија „опет значи режим неодговорности“ из простог разлога што је збрком власти уређено тако, да се не зна шта је ко урадио, па самим тим се не може утврдити ни ко зашто одговара. Она није у стању зато ни државну машину да упрости, па, самим тим се не може утврдити ни ко зашто одговара“. У органској држави сталешка скупштина није либерално-демократско-парламентарна скупштина. Она има своја огромна права, али нема право да „као данашњи посланици, по ономе што није њихово поље, раде. Управа и судство су истински и стварно засебне функције са истом таквом одговорношћу, а отуда није могуће диктирати... Потом заборавља се основно: у органској држави, иако постоје супротности интереса, постоји и спроведен је до највеће мере и у органском животу принцип солидарности – а не борбе“. Љотић је оштро реаговао и на нападе комуниста (па и неких предратних „демократских“ политичара и политичких странака као и државних часника) речима: „Ми смо фашисти јер хоћемо да вођење политике пренесемо са партије на сталеже. Зато што смо против партијског народног представништва, а за парламент у коме ће седети представници организованих сталежа. Ово, тобож, треба да буде неки специјалитет фашизма. Другим речима, „фашисте“ смо зато што хоћемо да сваки сталеж – непоцепан на странке политичке – бира посланике и одређује каква треба да буде велика политика земље“. О сталежима вели и то да је демократија разбила органске природне оквире индивидуализмом, као и породицу и сталеже „узела јединку одвојену од свих њених породичних и органских веза. На овај начин демократија је тобоже ослободила личност – а стварно је заробила, јер јој је уништила природну и органску заштиту – и довела јединку без заштите пред свемоћ државе и друштва“.

   У чему је суштина истинске револуције?

   Љотић, као и Васиљевић, вели да невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела које је узело људску јединку као суверено мерило свих вредности „заборављајући при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилни однос према Васељени, јединка људска може бити схваћена. Окренувши тако наопачке поредак, ово индивидуалистичко начело, породило је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва“. Одричући марксизму, односно, бољшевизму, карактер стварне револуције (пише да је реч о издаји револуције), Љотић вели да је марксизам најприроднији наставак развитка индивидуалистичке победе из 18. века – „он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета“, пророчки записујући децембра 1935. године: „Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – а све то у рукама једне партије. Данашње друштво почива у политици на демократским начелима, да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела гвозденом логиком, укинути све слободе и права“.

   Излаз је из оваквог стања, вели Љотић, у једној правој, великој и истинитој револуцији, који не тражи силу Бога, рушење и крв – као бољшевизам, већ из основа мења данашњи поредак: „Она удара у материјалистичко схватање света. Она напада на капиталистички поредак друштва. Она обара и демократску заблуду политике. А све то постиже великом револуцијом, постављајући јединку на њено право, природним развићем, одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос према Васељени“. Као резултат ове револуције, да би се избегао пут комунизма са бољшевичком државом где се необуздана игра индивидуалних интереса у економији и политици стварно обуздава – али по скупу цену рушења породице, укидања својине, ограничења људске слободе, достојанства и права, Љотић сматра да је излаз у народној, органској држави која „хоће да ограничи необуздану игру индивидуалних интереса у привреди, политици и другим друштвеним односима и интересима целине, а да при томе сачува породицу, приватну својину, приватни подухват, људску слободу, достојанство и право“.

   На основно питање: „Зашто сталежи“, Љотић у једном предавању у Београду, одржаном крајем 1935. године, прецизира између осталог суштину сталешког система: „Заборавља се кад се истичу приговори противу сталежа да ми не мислимо само на привредне сталеже. Свака функција може да буде подлога за установљење сталежа.Људско друштво није само привредно; постоје и културни и хумани сталежи... који имају способност да дају једну општу народну и општу државну политику; да нам дају једну велику општу и планску политику“.

   Љотић је поближе разрадио идеју о сталешком парламенту, сарадњи сталежа, односу јединке и заједнице...

   Сталешки парламент односно Народна скупштина или Сабор сматра Љотић, били би тако организовани да Скупштина, захваљујући органским функцијама може да доноси законе „да буде надзор над законитошћу рада владе. Али скупштина не може да премешта учитеље и чиновнике, нити да се меша у ствари владе“, још мање може да се меша у рад судских власти, док управна власт мора бити независна у границама закона. Скупштину би сачињавали стални изасланици сталежа који „решавају о законима, а у држави „Збора“, не може да буде све закон што је данас закон, на пример о китовима“. Дакле, закон може бити само оно што говори о уређењу државне власти: „закон који дотична власт има да примењује и кривични, трговачки, парнички, ванпарнички поступак, закон о управној струци, о уређењу судских власти, о избору народних посланика, о пословнику скупштине итд. Закон о сукну, вуни, пшеници, ципелама, не може бити закон. То је скупштина погрешно добила да решава. По природи ствари, то не спада у ред законодавне власти. Зато у последње време видимо, мада се нико осим нас није сетио да то каже, да скупштина многе законе преноси на владу“.

   Али, подсећа Љотић на темељно начело солидарности: „У великим стварима: у питању уређења државне власти, у питањима разних поступака власти, у питањима материјалних права која те власти треба да примењују, ту ће лако да се изрази солидарност сталежа. Ту неће доћи до диктатуре од које се слабији сталежи већ плаше“. За решење економских питања створиће се разна економска тела при управним властима, а када се у њима постигне сагласност – реч је о уредби за ту грану привреде, а у супротном – државна власт доноси најправилније решење. Свакако, уз ону Љотићеву идеју о образовању савета за одређене гране производње, чиме се, на известан начин – избегавају сукоби међу сталежима. А они се избегавају захваљујући духовним обезнеђењем, пошто у друштву заснованом на индивидуалистичком начелу влада начело међусобне борбе (Хобсов: „Homo homini lupus“), док у органском друштву влада безбедност и солидарност интереса. Ми налазимо, писао је Љотић, да је „принцип међусобне борбе, принцип непријатељства убачен у народ. Кућа која се подели мора да пропадне. Тако је и са народом. Кад се народ дели, онда тај народ мора да пропадне. Данас се истичу класе као друштвени редови, а то је појам марксистички. Међутим, сталежи као органски појам постоје од вајкада, јер сталеж сачињава збир људи који раде исти посао. Сталежи нису једни другима непријатељи, него су „удови у једном телу“. Поред духовног обезбеђења, истиче се и мисао, заправо – обезбеђење у природи ствари, као и организације, односно установе које посредују у доношењу многих закона од стране сталежа. Љотићев, као и Васиљевићев концепт народне скупштине, која ће истински имати способности да врши своје велике функције, произилазио је из великих народних друштвених сталежа које би биле у стању да „говоре са државом са великим ауторитетом“, да „истину држави кажу, као једнак скоро једнакоме“, оној држави која треба да подржава координацију између сталежа, а на принципу солидарности интереса свију сталежа. Реч је о скупштини која ће излазити из сталежа и имати квалитете да може вршити велике функције скупштине које садашње скупштине не могу да изврше – прављење закона и контролу над законитошћу рада владе. Заправо, прави надзор може вршити само онај који је самосталан, а сталежи су самостални према држави, обзиром на своје порекло; зато су сталежи и незаинтересовани: „Сталежи имају свој интерес: да буде ред, да буде правда, да буде благостање. То су три велика инетерса које сви сталежи имају у својим основама; и државни интерес је исто такав. Странке имају интерес да постану јаке и сваким даном све јаче и да што дуже владају, а то су интереси самостални и они обично иду у раскорак са интересима земље“.

   Ове Љотићеве мисли су уткане и у „Основна начела и смернице ЈНП „Збор“, где се дом као природна основица народна означава као „друштвена основица народне заједнице“, село као мерило југословенске друштвене политике, док је рад дужност и право сваког појединца – друштвена корисност рада одређује вредност и улогу у заједници. Исто тако, приватна својина и капитал се морају подредити интересима целине, слободна, појединачна или удружена иницијатива је првенствени носилац друштвене делатности чији ће представници бити сталежи (при томе, држава искључује потчињавање једног сталежа другом), уз ону општу назнаку: „Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања“.

   Као и инж. Милосав Васиљевић, и Љотић уочи Другог светског рата у низу текстова разрађује идеју о планској задружној привреди – до које се долази преко сталешке државе: „То није држава која је заснована на памети једног човека, ни на диктатури појединаца или једне групе, ни на бирократији, ни на политичким странкама – него на сталежима“. О односу политичких странака и сталежа, Љотић сматра да од најранијег времена имамо поделу рада и сталеже, док странака нема у тако далекој историји. Заправо је тврдио да сталежи постоје и изван државе, и поред државе и пре државе, па чак и против државе, док странке не могу да постоје изван државе, јер су везане за државу, а сталежи су везани за људско друштво, ако је записано: „Сталежи су природна творевина људског друштва, а странке то нису! Сталежи су чврста организација иако њима нико сад не признаје право грађанства. Закони не познају сталеже. Иако сталежи нису предвиђени у закону, ипак закони фактично постоје и без признавања законског. А странку држава треба да прими, да је решава, и кад је призна – да она ипак не постоји. То је велика разлика између сталежа и странака. Исто тако, за разлику од странака из сталежа се не може прелазити, јер су сталежи врсти и јасно дефинисани по организацији, где су појединци повезани пореклом, васпитањем и томе слично.

   Ипак, највећа разлика између сталежа и странака је у томе да држава живи од сталежа, док странке живе од државе чак и кад су у опозицији: „Јер, нема ни једне политичке странке која нема претензија да седи у влади. Па кад је воде и најпоштенији и најистинитији људи, она се појављује као паразит кад седне горе. Сталежи нису паразити.

   Недостаци ливералне демократије видљиви су и кроз постулате органске филозофије, јер ћелије нису саме собом довољни предтсавници живота већ су то органи: „Ја на свом телу као човек не видим руке и ноге и тако даље, а то су све органи. А ко зна да ли наше ћелије имају свести о целини животној, о телу нашем чији су један бескрајно мали делић.У људском друштву постоје органи који врше друштвене функције, и ми се боримо да ти органи дођу до свога изражаја. Онда ће бити неминовна последица њиховог гласа општа народна задружна планска природа. Последица оваквог уређења јесте ред и хармонија, а либерална демократија и парламентаризам носе у себи клицу нереда и неодгворности“.

   Када већ говоримо о сталежима и Васиљевићевим социо-политичким погледима на овај проблем, осврнућемо се на појам аристократске владавине – али као облика државног уређења, где одређени сталежи или друштвена група (или социјални слој) има одлучујућу функцију и утицај у друштву, утемељен на легитимном типу власти (нормативно, аксиолошки и историјски).

   Средњовековни сталешки систем (или, боље речено поредак) почевши од 12. века, темељило се на органској хармонији и божанственој тријади: свештенство – племство – народ. Дакле, реч је о три сталежа (главни – удовима и утроби) који чине једну органску целину, где је средњовековна држава, изведена из почетног обима – државне баштине доспела у: „једно стање у којем је постојала напетост и политичко супротстављање између монарха, с једне стране, и државног сталежа, које је предводило племство, с друге стране. Државни сталежи су били представљени у сталешкој скупштини. Тај орган је, начелно посматрано у вршењу власти садејствовао са монархом, те је овакав државни облик добио назив сталешке монархије“. Њени корени су били делом садржани у рецепцији римског, али и византијског права, јер се у доба сталешке монархије „уврежило схватање да сталежи представљају земљу, а да земља и владар заједно образују државу. У самој ствари ипак, средњевековна држава била је посматрана као један приватно-правни појам. Монархији је припадао imperium, али се тај појам посматрао као dominium“.

   У доба стварања модерне државе, дакле у периоду монархијског апсолутизма, од 16. до 18. века, појављује се низ идеја, попут оних Бодена (који је одговорно тврдио да владалац може да буде читав народ, или племство, или појединац, при чему је владалац суверен) или монархомаса – на пример Јохана Алтузијуса који је заговарао идеју да суверена власт припада народу, а он је потом преноси уговором на монарха – поверава му вршење власти и има право на побуну, па чак и убиство тиранина. Али, ваља подсетити и на Монтескјеове идеје из „Духа закона“, где се залагао, супротно, апсолутистичкој – за уставну монархију вазда тврдећи да без монарха нема племства, - а без племства нема монарха! Реч је о познатој Монтескјеовој трилогији: република – монархија – деспотија, где ова трећа настаје онда када се изгуби сталеж свештеника и племства.

   Често се за сталешки систем тврди да поседује и елементе аутократије (односно ауторитатизма). Разликујући у оквиру аутократије: тиранију, деспотију и апсолутну монархију, мишљења смо да је реч о нелегитимним политичким поретцима, при чему – апсолутна монархија као основни облик аутократске власти у западној политичкој култури означена као „нетоталитарна аутократија“ (политичка власт се темељи на политичкој посесији (longus tempus) и политичком наслеђу, супротна је типу руске аутократије. У њој влада својеврсни тип патерналистичке облигације која почива на максими да „свака индивидуа припада пре свега и нарочито држави“, како напомиње М. Подунавац: „Саставни део овог типа политичке културе је и особита дивинизација владара, чија је функција у складу са једним идеалом органске заједнице: да хармонизује и уређује односе у држави. Отуда и читав низ ознака којима се руски владар означава као: „мали отац цар“, „мала мајка Русија“, „бог на небу“, „цар на земљи“, „без цара земља је удовица“.

   Истичемо из бројних разлога, супротно нововековном, органско, у бити православно схватање институције монархије у Русији, у Србији и у другим православним државама и народима.

   Органско схватање инсистира на значају породице за монархију, јер је она прва и права монархија, пошто монархистичка тријада обухвата, поред породице, још и два стуба: Бог на коме се заснива монархизам и монарх без кога нема органског јединства народа. Заправо, у монархији, народ није ништа друго до једна јака, снажна и сложна домаћинска породица чија је глава – монарх – краљ домаћин. Али, како напомиње отац Митрофан Хиландарац, домаћинство и саборност треба да постану основе државно-народног и духовног препорода: „Први принцип је представљао вертикалу: Бог – домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому... Други принцип је хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима... У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав.“

   Монархија схвата народ и суштински и формално као једну велику породицу у којој је монарх или краљ, отац свих њених чланова „Онда, а то је каткад могуће, кад монарх заборави да је родитељ свију, престаје породични дух у народу, дух међусобног поверења, љубави, топлине и солидарности, а на његово место долази, или дух тираније или раслабљености, у коме води коло партијска обест. У том случају монарх постаје диктатор, тиранин – или лутка – играчка“.

   Мистични карактер православне монархије (православног монархизма) заснива се на схватању да док год у свету буде постојала православна монархија: „монархија у којој владар није лутка у партијско-парламентарној борби за власт, него истински Отац народно-државног дома, дотле зло неће моћи да буде озакоњено, нити ће непријатељи Христови у коначном смислу преузети контролу над човечанством да би себи на чело поставило последњег међу овим безаконицима, наопаког господара у лажи и злу уједињене планете – антихриста“ односно, излаз за православне народе је у поретку православне саборне сталешке монархије.

   О овом виду монархистичке идеје и могуће историјске реалности, Љотић је оставио више записа који сведоче о његовом истинском схватању монархизма. Љотић подсећа Србе да кад год су имали Краља, имали су и државу, а када га нису имали били су робови и зато је за Домаћина наш народ био и остао: „Отуда је за Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу“. У писму Краљу Петру II, из окупиране Србије, датираном од 10. априла 1942. године, Љотић вели и то да борба са комунизмом „дозволила нам је, да поставимо јасно ознаке српског националистичког пута: Бог, Краљ, Домаћин, читав духовни, политички и социјални српски домаћински систем, као закон живота нашег народа с једне, а против теза комунистичкој борби с друге стране, борби против Бога, против Краља, против Домаћина. Ми смо знали да се национализам не слаже са окупацијом. Али, окупација није наш грех, а јесте наш крст и наше бреме. Окупацију су скривали они који су неразмишљено извршили 27. март – пуч – а затим му неразмишљено дали спољно-политичку боју...

   Љотић ово пише у доба када, како каже „на нашем унутрашњем плану, дакле, врши се органско разбијање народа у питању најосетљивијем, у питању краља, који служи као сигурна застава јединства народног“, надовезујући се на више предратних размишљања о суштини монархије и монархизма. Тако Љотић у једном писму Краљу Александру Карађорђевићу, послатом из Смедерева, 13. октобра 1922. године, (први пут објављеном захваљујући мр Гојку Маловићу, у „Новој Искри“, бр. 28, од марта 1996. године) вели да је тадашњи монархијски облик „у смртној опасности и да му опасност не долази од спољних непријатеља, већ од начина на који Ви, Величанство, реагирате на прилике и неприлике око Себе...“ из сасвим простог разлога: „Имам интимно убеђење да у монархијама, у којима је монархијски принцип достојно заступљен, ма како велике биле унутрашње и спољне неприлике, све на крају крајева буде добро. Јер монархије су баш у томе и боље од других облика државне управе што у свом принципу носе клицу своје опширности: оне су засноване на јуначким способностима једне породице, која је наслеђем заинтересована да се о неограниченом бољитку државе стара“. Управо ова домаћинска дужност огледала се, како је записано у писму Кнезу – намеснику Павлу Карађорђевићу (датираном 30. августа 1940. године) у очувању духовне самосвојности; у спречавању разврежења зла, порока, лењости, расула, расипања, непоштења; у помагању развића добрих, честитих, верних, радних, јуначких и нераспикућанских снага; у помагању одбрамбене снаге; у решавању свију свакодневних проблема које живот доноси заједници. У супротном пише Љотић, осети ли се код појединих од ових дужности „а тим преко код свију, да домаћин није хтео, смео или могао да дужности одговара, долази као последица веровања да је заједница као без домаћина, и да онај који ту дужност врши, ма са ког разлога, није на висини своје улоге. Одатле губитак угледа, а власт без угледа слаби“.

   Овде уочавамо и још једну димензију Љотићевог виђења монархије – саборне и патријархално-домаћинске утемељене на принципу једноначалија – владавине једног Оца у име добра читаве породице: „И поштовања такође. Породица је поштовала свога Оца, све породице поштовале су Краља, Оца народног, а сви они Бога Оца на небу. Поштовањем хијерархије тајко је обезбеђен ред у целој згради друштвеног живота. Тиме је осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољних опасности сваке врсте и симфонија (сагласје) Цркве и Државе, у који је још Свети Сава уградио у колективни дух српског народа“.

   Уградивши средином 30-тих година у Основна начела и смернице ЈНП „Збор“ и став о неприкосновености Краља у смислу: „Свака власт у држави мора бити потпуна и отворена. Иста таква биће и његова одговорност. Само је Краљ неприкосновен“, Љотић истиче активизам владаоца који је предодређен да руководи догађајима: „Краљ је неприкосновен, али у ствари није неодговоран. Њему нико ништа правно не може, али Краљ одговара историјски, а и фактички... кад постоји Краљ, онда он мора сам поправљати своје политичке грешке, сваки покушај поправљања политике од других лица, иако монархистички настројених, уствари је слабљење монархије. То, разуме се не мора бити још и више од слабљења, али то је довољно“. У том смислу, у вртлогу грађанског рата у Србији већ 1944. године, када постаје очигледно да комунисти уз подршку великих сила, пре свега СССР-а и Енглеске, de facto, детронизирају Петра II Карађорђевића и уставну парламентарну монархију у Југославији, Љотић се поново враћа овом проблему, истичући да Срби нису везани као народ, за једну личност, већ за један принцип – „Краљ наш, то је застава јединства и слободе наше“, уз снажну ограду према политикантском приступу грађанских политичара окружених око монарха у Лондону: „Краљу смо верни, али по законима који су потписали његови ПРЕЦИ, а на које је и он положио заклетву. Краљу се дугује послушност кад је у својој земљи и на свом престолу, а кад је у иностранству, ни не знамо шта он зна о својој земљи, а још мање под каквим условима он издаје своје заповести и наређења“.





НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер