Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Амблем Српскога Добровољачкога Корпуса


Димитрије В. Љотић


МИ СМО ЗА КРАЉА


Рез. подпуковник Димитрије В. Љотић


    Ми смо за Краља!

    Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља.

    Ми смо за Краља.

    Ми заиста верујемо да је истинита реч “по милости Божјој” коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи “по вољи народној”.

    Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства, - и да нам га даје у одређеној личности да нас ова представља, заступа и води, - и зато га примамо као народ свом душом својом.

    Кад овако пишем, не мислим на вас, вршне, малокрвне и често већ суве гранчице стабла народног, - вас, господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве (што их доносе у трампу за слоновачу и злато белокожни злочинци и пропалице) имају за афричке урођенике. Ви не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима. Ви не можете разумети љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи. Ви то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила. Ви живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. “Она није умрла, она само спава”, реко је Господ пред вратима Јаирове кћери и, рекавши “талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим “сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

    Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи. Ви због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

    Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

    И кад кажемо “ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве - огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

    Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума.

    Одговорићемо: инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешан. Али је баш зато привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан, и зато може бити и колебљив и погрешљив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној.

    Али не само по овом да смо за Краља, већ смо и по размишљеном и осмишљеном за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за Њега, траже га заповедно.

    Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, работа, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу.

    Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарам: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки, пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за Домаћина наш народ: у васељени, у држави и дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без Домаћина.

    Отуда је Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу.

    Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш - да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем и по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.

    Краљ је у нашем животу као други члан домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоку, доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује.

    Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тиме не бавимо, већ зато што знамо зашто је Тито против Краља. Из истих разлога, дакле, због којих је он против Краља, ми смо за Краља.

Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били чули за Тита, знали смо његов програм. Из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је нов робот који има непогрешивошћу аутомата да оствари оно што је господар замислио.

    Не питајте ме како се Титов господар зове, јер бих онда морао од искони да почнем и ређам имена свију рушилаца Божијег дела. А то би нас заиста далеко одвело. Зато ме не питајте.

    Само, ако вам Титовог господара не именујем, програм вам ипак морам рећи. Он је непроменљив, ако је господарево име променљиво.

    Овај програм садржи прво богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и с увијањем. Он то чини без страха без стида и без притворства. Видели смо то у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што га морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је у ствари главна тачка тог програма. Јер ко хоће да руши дело Божије у његовој органској целости, како да застане пред богоборством и христоборством.

    Али тај део програма, ма како био главни, не може бити стављен у извршење док прво Краљ није оборен. Нема богоборства док је Краљ на престолу. Немогуће је христоборство док Краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола.     Овај програм садржи, на другом месту, механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литара млека, - али скуп који “реакционарно смета смелости прометејских потеза” који су му потребни. Да је тако, видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, где год буде дошло до његовог остварења. Јер је то логична последица његова. Јер ко без страха, без стида и притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, јединком и њеном породицом?!

    Али тај део програма није могуће ставити у извршење док на престолу државе седи Краљ, а не аутомат. Откуд би Краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда Краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.

    Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народну и не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају и мрцваре. И, сасвим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу: пролетери своје експлоататоре. За овај програм хоће интернационалу, не народа у њиховој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај програм да разбијањем целости чини какву год штету, а још мање неправду. Он хоће да од свију народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или застидели дакле? Видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер је то даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред целином народном на коју он начелно гледа као на монструма, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора човечанству.

    Али тај део програма опет не може бити стављен у дело док на престолу седи Краљ, представник народне целине и штит његове слободе. И зато прво Краљ треба да буде оборен с престола, па после народна целина може да буде гњечена и разбијана до миле воље разбијача.

    Постоји и четврта и пета и шеста и седма тачка програма: уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једна сметња: слобода у разним областима људског живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њихов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то је тако лако, такорећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто натопљена срећом. - Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова остала привреда. Зато су сељака везали понова као некад за земљу, радника везали за фабрику и руднике, везали, у буквалном смислу речи поработили, поробили. Зато су узели све у своје руке: једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и најбезобзирнију диктатуру своју. Зато су своја начела и веровање у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота (чак) грађана. То смо видели у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што ћемо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека, његову породицу, народну целину, тај сигурно неће застати пред тако ситном ствари као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралаштва занатлији и осталим привредницима, политичке слободе јединкама и њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.

    Али и тај део програма не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато прво Краљ мора бити оборен, па тек ова тачка програма да се у потпуности може ставити на извршење.

    Ето зашто је Тито против Краља.

    Ето зашто смо ми за Краља.

    Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца сваког дела Божијег.

    Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, међу људима, по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и Цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде.

    Зато сада већ, по улицама Београда, урлају аутомати робота: “Нећемо Краља, хоћемо Тита.”

    А ми узвикујемо, просто и јасно да смо баш због тога за Краља.

    И кад све то сагледамо, онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи и говорећи, он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито, робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, бићем својим заштићује.

    Краљ, чудесни кључ свода народног!     Само њега Тито хоће да сруши, а друго што хоће да сруши лукаво прећуткује.

    Али кад кључ свода сруши, остало ће се срушити само од себе, само по себи.

    Зато: живео Краљ!


Грб ЈНП Збор


(Из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398. Прва верзија овог текста објављена је листу Отаџбина, бр. 6, од 1. априла 1934, у време док о Титу још није могло бити конкретне речи, али се све остало већ јасно могло видети.)


(Пренесено са званичнога Интернет сајта Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Александра Павловога Карађорђевића)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер