Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Саша Недељковић



ЉУБОМИР ЈОВАНОВИЋ,
ПРЕГАЛАЦ ИЗ БОКЕ КОТОРСКЕ








   Љуба Јовановић рођен је у Котору, 2 фебруара 1865. Отац Лазар Јовановић богати трговац, родом из Рисна, старином из Херцеговине, поседовао је винарију и брод у Котору (1). Плаћао је један од највиших пореза у Боки. Мати Олга била је из угледне породице Лазаревић из Баошића. Имао је сестру Марицу (Котор 10.8.1868 - Дубровник 4.11.1923) удату за Вука Пипера. Похађао је Српску православну фундациону школу од своје четврте године. У Котору је завршио основну школу и седам разреда гимназије. Није желео да буде трговац или аустријски државни чиновник. Желео је да студира медицину да би као лекар могао остати у Боки.

   Као гимназијалац основао је са друговима 1876. илегалну ђачку дружину „Бранко Радичевић", која је ширила народну књигу и слободарски дух међу омладином Боке. Један од чланова дружине Јован Бућин забележио је :" Баш кратко вријеме испред самог устанка, неколико старијих ученика которске гимназије и свршених гимназиста а чланова „Јединства", основаше у Котору тајно удружење под именом "Бранко Радичевић", са књижевним и политичким сврхама. Вођа и душа тог удружења бијаше пок. Љуба Лазарев Јовановић, каснији српски министар, велики државник и књижевник. У његовој кући бијаше зборно мјесто, гдје су се читали и критиковали разни књижевни радови и одакле су се тајним путевима слала писма усташама и бодрила их на устанак. У тој кући написани су за вријеме устанка многи патриотски чланци и преко Црне Горе отпремљени у Београд да се штампају у листу „Исток"."(2). Најактивнији чланови били су: Љуба Јовановић, Божидар Перазић, Филип Ковачевић, Данило Живаљевић, Петар Ј. Сундечић, Васо Франичевић, Антун-Тонћи Фабрис, Владимир Будисављевић и Андрија Рађеновић (3). Чланови дружине учествовали су у свим јавним противаустријским акцијама и родољубивим приредбама у Котору. Извели су 1877. на сцени которског позоришта одломке из "Горског вијенца" П. П. Његоша (4). Када је 1882. избио други бокељски устанак у Кривошијама чланови дружине решили су да напусте гимназију и да се придруже устаницима. Јовановић је пришао устаницима заједно са својим друговима матурантима Данилом Живаљевићем и Андријом Рађеновићем и професором гимназије Ристом Ковачићем. Један од њих записао је: „У 1 сат, после поноћи, изашли смо на главна градска врата, остала су била затворена, па преко Црногорског Пазара и „Праћишта" и осванули смо на црногорској граници. ... Ту смо пољубили слободан камен српске земље и кренусмо за Његуше, где смо, .. у пролазу, срели Сима Матавуља и с њим се дуго задржали у разговору. Са Његуша кренусмо граховским путем и дођосмо у Кривошије, у чету Аћима Суботића. Ту смо се борили заједно са усташама, бодрили их и дизали дух и наду у победу. ...Љубо био је увек одважан, храбар, издржљив,"(5). Јовановић се борио у устаничкој чети на Леденицама (више Рисна). Преки суд осудио га је због учешћа у устанку.

   После слома устанка пребегао је у Црну Гору, а одатле преко Цариграда и Одесе Дунавом септембра 1883. прешао у Србију. Група бокељских устаника је заједно са њим, Ћеловићем и Милошевићем прешла у Србију. Због сметњи београдске полиције, Милан Ђ.Милићевић израдио му је допуштење министра унутрашњих дела Милутина Гарашанина да се може слободно бавити у Београду. У Београду је положио матуру и наставио школовање на Великој школи 1883-1887. као стипендиста српске владе (6). Милићевић га је увео у круг својих пријатеља, међу којима су били С. Новаковић и Љ. Ковачевић. Од њих је научио да треба радити савесно и озбиљно, радити прво за народ, а себе и своје користи стављати на последње место. Као добровољац у чети великошколаца учествовао 1885. у српско-бугарском рату и тешко је рањен у ногу код Сливнице. Услед рањавања је храмао, због чега је добио надимак Патак. Кад је 1903. основан „Централни револуционарни тајни одбор” у Београду постао је члан пропагандне секције одбора. Одбор је радио на организацији четничке акције у Македонији (7).

   На Великој школи сем српске историје посветио је посебну пажњу изучавању историје српске књижевности. Био је један од најбољих ученика Свет. Вуловића, кога је, после његове смрти, неко време наследио на катедри историје српске књижевности на Филозофском факултету Велике школе. Пошто је завршио историско-филолошки отсек Велике школе био је 1887 -1889. наставник у Реалци и Учитељској школи у Београду. Положио је 1888. професорски испит из српске историје, српског, старословенског и историје српске књижевности. Од 1889-1894. и 1895-1898. професор у Другој мушкој гимназији у Београду. Директор гимназије бирао је најбоље професоре за своју гимназију. Као професор II београдске гимназије покренуо је оснивање ђачке дружине „Гимназијалац” и био њен председник. Био је изабран у Лексикографски одсек СКА, основан 12 априла 1893, радио је на Речнику српског језика. У гимназији у Пожаревцу предаје као професор од 1894-1895, када је враћен у Београд. Крајем 1899. изабран је за доцента на катедри историје српске и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету Велике школе. Од 1889. до 1901. са прекидима био је члан Главног просветног савета. У периоду 1901-03. Јовановић је управник (библиотекар) Народне библиотеке. Дао је извештај о Библиотеци за 1902. са свестраним критичким освртом о раду и недостацима. Један од оснивача „Српског друштва за чување народног здравља” 19.5.1902 . Од 1903. до 1909. Јовановић је на Катедри за српску историју на Великој школи и Универзитету. По оснивању Универзитета постављен је 26.2.1905. за професора универзитета. Био је члан првог универзитетског савета који је одлучивао ко ће од професора Велике школе постати професор Универзитета (8). Универзитетски сенат изабрао га је 9.3.1905. за продекана. Од 45 професора универзитета само Јовановић није студирао на неком од европских универзитета. Предавања на Великој школи и универзитету, од 1903. до 1909, посветио је српској историји од XI до XV века. Катедру на универзитету оставио је јуна 1909. када је постао члан владе С. Новаковића. Отада је све своје снаге посветио националном раду. Предавао је историју краљевићу Александру Карађорђевићу. Био је члан сталне испитне комисије за полагање професорских испита из историје 1910-13 . Почео је да пише у гимназијској дружини „Бранко Радичевић” а наставио је у великошколском друштву „Побратимство”. Објављивао је расправе и чланке из књижевне историје и критике у разним часописима, припремао за штампу књиге, писао предговоре или их снабдевао коментарима. Критике и реферате објављивао је у Босанској вили, Колу, Делу, Српском књижевном гласнику, Наставнику, Просветном гласнику, Јавору, Одјеку а краће популарне чланке у Требевићу, Колу, Делу и Одјеку.

   Један је, и то најмлађи, од 17 оснивача Српске књижевне задруге 22. 3. 1892 , њен први секретар, председник 1904-06 ; организатор њене културне и књижевне делатности до 1906 . У његовој редакцији изишло је десетак књига С.К.З. Написао је предговоре за „Бакоњу фра Брне” С. Матавуља, „Приповетке” Л.К.Лазаревића (I и II), „Причања Вука Дојчевића” од Ст. М. Љубише, „Људско срце” од И. Вукићевића. Из књижевне критике значајнији су му радови о Стефану Митрову Љубиши и Лази Лазаревићу. Задруга се трудила да књигом духовно повеже све српске крајеве. Јовановић је један од оснивача Академског певачког друштва „Обилић” 1884. и као професор, неко време председник. Био је један од оснивача Дружине књижевника и уметника 1892 . Један од оснивача Професорског друштва 1888. и један од најистакнутијих његових чланова. Један је од покретача часописа Дело (1893) и један од оснивача и члан уређивачког одбора Српског књижевног гласника (1901). Оснивачи Гласника хтели су да политичку мисао Србије дигну на висину политичке мисли Западне Европе. Око Гласника се окупило све што је представљало вредност у српској култури. Био је краће време уредник Наставника (1893-1894), органа Професорског друштва, затим директор и уредник Новог живота (1922-1926). Од 1896. до 1898. радио је у Одбору за издавање Вукових дела. Са Р. Одавићем и Ј. Скерлићем био у одбору за уређење српског дела Југословенског алманаха.

   Још у гимназији заволео историју. У класичној Которској гимназији научио је грчки, латински, италијански (језик наставе), знао је немачки и француски. Први почеци научног рада били су посвећени историји Приморја („Дукљанинова Прапратна", Старинар 1884). Из историје српског народа највише је проучавао време пре Немање, период између маричке битке и политичке пропасти у XV веку и догађаје из XIX века. Његова марљивост одмах бива запажена од професора и научника Љубе Стојановића и Љубе Ковачевића, којима убрзо постаје сарадник. За своју научну оријентацију и методолошку спрему највише је дуговао Љуби Ковачевићу. У то доба водила се борба између патриотске и нове историјске школе. Иако родољуб као историчар придружује се представницима критичког метода у проучавању историје. Синтетички рад на критичкој историји српског народа започели су Љ. Ковачевић и Љ. Јовановић 1893-1894 . Заједно са Љубомиром Ковачевићем објавио је Историју српског народа I-II, (1893-1894 ). Под овим називом појавила су се два дела : прво, за средње школе, до краја XV века, и друго, популарно писано, од кога су излашле само прве две књиге које обухватају период до XI века. Дао је прилоге из историјске географије („Дукљанинова Прапратна"), расправљао о хронологији („Прилошци хронологији живота Стевана Немање и Светог Саве",1901), спремио је и предговором снабдео „Историјске и етнографске списе" В. Ст. Караџића. Написао је прилоге о Ђ. Бранковићу (1896), Вуковом раду на историји (1897) и Ј. Рајићу (1902). Највећи део свог рада посветио је средњовековној босанској историји. Одговорио је у Делу и Бранковом колу на књиге о хрватском државном праву на Босну и Херцеговину. После чланака објавио је књигу „О прошлости Босне и Херцеговине”, I (Београд, 1909). Писао је „О Босни с почетка VII до средине XII века" (Бранково коло, 1900) и учинио прве кораке у изучавању личности Стјепана Вукчића Косаче. О Косачи је објавио монографију „Стјепан Вукчић Косача" (Глас, XXVIII, 1891) у којој је описао првих десет година деловања. Значајнији су му радови „Ратовање Херцега Стјепана с Дубровником 1451- 1454" 1888 , „Стјепан Вукчић Косача" 1891 и „Стогодишњица српског устанка" 1904 . У књизи „Стогодишњица српског устанка" истакао је утицај устанка на околне српске области. Као историчар ослањао се на најбоље тековине Руварчевог методолошког завештања. У својој расправи о Ђ. Бранковићу („Ђорђе Бранковић, лажни потомак старих српских деспота” Дело, књ.11 и 12) бранио га је од многобројних Руварчевих оптужби. Његов рад као историчара истиче се савесним приступом. Његове расправе рађене су на основу свих тада приступачних и штампаних извора. Услед појаве новог изворног материјала брзо су застаревале. Историјске расправе објављивао је у часописима Старинар, Глас Српске краљевске академије, Годишњица Николе Чупића, Коло, Одјек, Нови Требевић, Дело, Дневни лист и Просветни гласник. Трајна вредност Љуба Јовановић као историчара је што је био један од заслужних прегалаца за коначну превагу критичког правца у српској историографији, крајем XIX и почетком XX века (9). Пошто је са Љубом Ковачевићем завршио обрачун с романтичарима и дилетантима, створене су могућности за појаву многих млађих научника који су схватања нове историјске школе са све више успеха остваривали у својим радовима. Спада у ону генерацију наших истакнутих научника која национални и политички рад није делила од научног и васпитног, и која је све своје амбиције потчињавала да свом народу послужи што боље и корисније. Политички живот и државни послови прекинули су његов даљи рад на научном пољу.





   За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 6.1.1890. са 25 година, а за редовног члана 7.2.1900 . Краљ Александар Обреновић доделио му је 11 септембра 1900. Орден Светог Саве IV реда. У својој кући окупљао је и помагао, колико је могао, сиромашне ученике. Нарочито се заузимао за ђаке из Старе Србије, Црне Горе, Далмације и Босне и Херцеговине. Као министар просвете 17. новембра 1911. формирао је одбор за утврђивање текста светосавске химне. За прерађену верзију ранијих текстова С. Мокрањац компоновао је музику (10).

   После завршене Велике школе, као суплент, ступио је 1886 у Народну радикалну странку. Иако су његови најбољи пријатељи били чланови напредњачке странке, ступио је у радикалну странку, која је у своме програму истакла борбу за политичке слободе, ослобођење и уједињење српског народа. Радикали су водили борбу против спољне (аустофилске) и унутрашње аутократске политике Обреновића. Кад је 1902. део радикала око Пашића прихватио октроирани устав краља Александра Обреновића Јовановић се са Љ. Давидовићем, Ј. Продановићем и Љ. Живковићем одвојио и основао Самосталну радикалну странку (11). Касније се вратио у Народну радикалну странку.

   У странци се заједно са Јованом Ђајом бавио положајем српског народа изван Србије. Одржавао је срдачне везе са Савом Бјелановићем, прваком приморских Срба. Био је у друштву са учесницима бокељског устанка који су живели у Београду. Одржавао је срдачне везе са Симом Матавуљем. У радикалној странци истакао се 1892. својим полемикама у Делу. Изабран је 1905. као посланик радикалне странке за округ врањски. Године 1906. изабран је за потпредседника а 1907. за председник Народне скупштине. Ушао је 1908. у Главни одбор радикалне странке. Као добар говорник одушевљавао је слушаоце својом говорничком вештином. Залагао се да Србија склопи српско-бугарско-црногорско-румунски савез и да се културно и војнички што боље спреми за борбу за ослобођење и уједињење. Томаш Масарик посетио је Београд због Велеиздајничког процеса. Том приликом разговарао је и са Љ. Јовановићем. Од 16.6.1909. до 12.9.1910. био је министар унутрашњих дела у концентрационом кабинету Стојана Новаковића. Спречио је у лето 1910. прелазак групе четника у Босну. Полиција их је разоружала и спровела у Београд (12).

   Од 25.6.1911. до 22.11.1914. Јовановић је био министар просвете и црквених послова. Министарство просвете прописало је 5.7.1911. Правила за руковање школским фондовима. Донет је 23. 6.1912. Закон о изменама и допунама Закона о средњим школама. Дан Светих Ћирила и Методија проглашен је за школски празник. Због националног рада свештенства заузимао се за богословију Св. Саве, а после балканског рата, и за богословско-учитељску школу у Призрену (13). У ратним условима донета је 19. септембра 1912. наредба средњим школама да се предавања држе са смањеним бројем часова и да се школе могу распустити по наређењу војних власти. Закон о регулисању школског рада у ратним условима донет је 2 маја 1913 . Наређено је 26 јуна 1913. да се сви београдски учитељи и учитељице који нису на војној дужности јаве за рад у болнице. Упутио је апел просветним радницима да се јаве на рад у ослобођеним крајевима. Организовао је да рад средњих и основних школа у ослобођеним крајевима почне крајем 1913. (14)    Пре Првог светског рата, као потпредседник и председник Народне одбране, радио је на окупљању националних прегалаца из свих југословенских крајева. Његов дом био је збориште оних који су долазили у Београд по националном послу. Од Словенаца сарађивао је са Ником Жупаничем. Био је члан групе истакнутих јавних радника коју је окупило крајем августа 1914. министарство иностраних послова. Група је на основу науке требала да формулише српске ратне циљеве у смислу стварања југословенске државе. Мишљење ове групе битно су утицала на формулисање српског ратног програма. Њихов програм је изражен у српској циркуларној ноти од 4.9.1914. (15). Министар унутрашњих дела био је од 22.11.1914. до 3.11.1918. После договора с њим Мирко Комненовић, старешина Српске соколске жупе на Приморју, упућен је 24.7.1915. из Ниша у Русију да међу заробљеницима и пребезима прикупља добровољце. Влада је стигла у Скадар 28. новембра 1915 . Пошто је прибавио довољно доказа о недозвољеним радњама официра из организације „Уједињење или смрт” министар унутрашњих послова Јовановић је по одлуци владе 12. децембра 1916. упутио президијал министру војном генералу Терзићу (16). Био је против суђења Апису сматрајући да ће оно лоше утицати на морал у војсци и народу, и угрозити углед Србије код савезника. Предлагао је Пашићу да се Апис пензионише (17). После рата био је оптуживан да је као министар унутрашњих дела одговоран за Солунски процес. Као одговор на оптужбе објавио је у Самоуправи 1920. фељтон о организацији „Уједињење или смрт” оптуживши је за преторијанска сплеткарења.

   Учествовао је у преговорима с Југословенским одбором на Крфу. Примио је у свом стану у Београду 1918. делегацију Главног Одбора у Новом Саду (Јаша Томић, Васа Стајић и др Павлас). Истакао је делегацији да је жеља владе Србије да се Војводина прикључи Србији независно од Загреба. Др Павлас прихватио је жељу српске владе, а Васа Стајић био против (18). Учествовао је у преговорима са изасланицима Народног вијећа 28. 12. 1918 . У присуству Стојана Протића и Љубе Јовановића 30. 12. 1918. коначно је ревидирана и прихваћена адреса и одговор на њу који су предложили чланови српске владе. На дан Уједињења, 1 децембра 1918. изјавио је : „Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе. ... Наш је народ данашњим делом доживео највећи догађај своје историје ... . .. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен"(19). Председник владе Стојан Протић известио је 29. 12. 1918. Народну скупштину Србије о државном уједињењу југословенских земаља Прводецембарским актом. Као председник Народне скупштине изјавио је да Народна скупштина прихвата свршени чин уједињења, што је Народна скупштина Србије прихватила акламацијом (20).





   После тога отишао је на своју дужност у Државни савет. Остао је у Савету до краја 1920. када је пензионисан, пошто се примио посланичког мандата за Уставотворну скупштину. Делегација на челу са Љубом Јовановићем тражила је у Београду да Бока буде самостална област. На њихов захтев министар унутрашњих послова Светозар Прибичевић издвојио је Боку из састава Далмације. Уз његову подршку 1920. Дубровачка област издвојена је из састава Далмације. У бококоторској средини никла је идеја да Љуба Јовановић буде носилац листе радикалне странке у Далмацији због његових личних веза са родним крајем. На изборима за Уставотворну скупштину био је носилац листе Радикалне странке у Далмацији. Говорио је на великом предизборном скупу у Дубровнику одржаном 23. 11. 1920. . У свом говору истакао је улогу радикала у стварању јединствене државе и „народног и државног јединства”. Током предизборне кампање уз њега је био његов рођак Васа В. Пипер као приватни секретар. Био је изабран за посланика у далматинском јужном изборном округу (которско-дубровачко-сплитском). На наредним изборима 1922. изабран је у оба далматинска округа, јужном и северном (шибенско-задарском). Пред изборе посетио је Конавле и Жупу дубровачку. Обрачајући се дубровчанима истакао је да су у прошлости показали „радиност и подузетност”, а да ће у новој држави заузети „оно уважено мјесто које Дубровнику припада према славној прошлости, према географском положају и природним лепотама” (21). На Уставотворној скупштини у име Радикалног клуба говорио против поделе на шест покрајина и противио се историјским границама покрајина. Истицао је да Срби у Хрватској не желе да се очува оно стање које би Хрвати хтели очувати. Сматрао је да би у аутономним покрајинама оживели стари верски сукоби (22). Залагао се за јединствену државу са широким обласним самоуправама. Тежио је да се односи са католичком црквом уреде конкордатом с Ватиканом. Решењем министра иностраних дела Момчила Нинчића, сазвана је 7. августа 1922. Комисија за пручавање питања о закључењу конкордата са Ватиканом. На првој седници изабран је Ужи одбор у који је ушао Љуба Јовановић. Његовом интервенцијом створена је јуна 1920. Државна комисије за руске избеглице. Као председник комисије од 1920. до 1927. чинио је све да се помогне руским избеглицама. Објавио је 1921. рад „Руси у нас”. У чланку „После Видова дана 1914. год." (у књизи „Крв Словенства" 1924) тврдио је да је српска влада знала за припремање атентата на аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда и да је, без успеха, предузимала кораке да спречи атентаторима прелазак из Србије у Босну. Та тврдња изазвала је велику полемику у Америци, Енглеској и Немачкој. Национални борац Божидар Никашиновић нападао га је заједно са Пашићем и Протићем у листу „Српска заветна мисао” зато што су разоравали народну мисао ширењем идеје о Југославији. Српска заветна мисао излазила је у Панчеву од 1921. Од 1922-23. био је министар вера, од 1923-24. председник Народне скупштине и потпреседник Главног одбора Радикалне странке. После Николе Пашића био је најистакнутији страначки предводник (23). Насупрот Пашићу сматрао је да треба изићи у сусрет свим разложним жељама хрватских политичара (24). Вођство ХРСС упутило је 10 априла 1923. у Београд своје делегате Влатка Мачека и Јурја Крњевића на преговоре са Јовановићем. Пошто је Пашић поднео оставку 17. 7. 1924, краљ је Јовановићу понудио мандат за образовање коалиционе владе. Када је посланички клуб радикалне странке пристао да Јовановић образује владу, Пашић је сазвао Главни одбор радикалне странке који је одбацио краљев предлог. Да не би изазвао расцеп у радикалној странци Љ. Јовановић је вратио мандат. Сматран је утицајним човеком у Двору (25). Као председнику Народне скупштине обраћали су му се прваци опозиционих странака тражећи помоћ. Шефови странака Опозиционог блока Љуба Давидовић, др Антун Корошец, др. Мехмед Спахо, Павле Радић и Настас Петровић на састанку одржаном 8.1.1925. упутили су му протест због хапшења др. Влатка Мачека и још неколико посланика ХРСС. Позвали су га да устане у заштиту имунитета, очекујући да ће најенергичније вршити своју дужност и оправдати повјерење којим су га за председника Скупштине бирали сви посланици, па и они које је загребачка полиција похапсила, а без чијег повјерења не би заузимао положај председника Народне скупштине (26). Није прихватио нови мандат председника Народне скупштине 1925. због начина на који су „радићевци приведени монархији и у Скупштину"(27). Дошао је у сукоб са Пашићем (1924-26 г) због новинарске кампање свог зета Драгише Стојадиновића уперене против корупционашког пословања Пашићевог сина и његових пријатеља, министара Милана Стојадиновића, Војислава Јанића, Велизара Јанковића. У тој кампањи која је изазвала неколико министарских криза и потреса у Радикалној странци, оптуживан је и Никола Пашић да помаже ту корупцију. Ради се о аферама : ковање новца, рудник Трбовље, Блеров зајам, ослобођење од казни кријумчара и утајивача, афера репарација, лиферација ...(28). Марта 1926. отворено је иступио против шефа странке. Конференција радикала северне Далмације у Сплиту 20. априла 1926. изјаснила се против Љ. Јовановића. У Политици је 22. априла 1926. штампано писмо Љ. Јовановића пријатељима у Далмацији у коме је изнео своје мишљење о ситуацији у радикалној странци. У том писму Љ. Јовановић је објаснио узроке својих поступака као последицу “убеђења да је настао последњи тренутак када треба извршити своју дужност према земљи и према странци, те да не би рђав рад радикалних министара у паду и вртлогу, који их неминовно чекају, повукао за собом и целу Радикалну странку, а можда оштетио и коју значајну установу у земљи”. Сматрао је да је Пашић неспособан да врши дужност. Подржавали су га и независни радикали. На седници ширег Главног одбора странке 25. априла 1926. Пашић је нападао Љ. Јовановића : 1) за чланак у Споменици Крв Словенства; 2) за кокетирање с федерализмом; 3) за покушаје да преко Корошца ради са блоком опозиције 4) за писмо које је било објављено. У својој одбрани Љ. Јовановић је одбацио све Пашићеве оптужбе. Изнео је свој рад у Клубу, где се залагао за доношење буџета који би растеретио сељаке, да је против корупције и за оздрављење странке (29). Пашић је успео да Љ. Јовановић буде искључен из странке априла 1926. са образложењем да је био нелојалан према странци и да је аутор прилога о сарајевском атентату. Милан Стојадиновић сматрао је да је Јовановић по налогу краља Александра, а иза леђа Пашића почео да врбује министре за своју владу. Заједно са Љубом Јовановићем иступило је 11 посланика, који су 15.5.1926. образовали Посебан радикални клуб, у јавности познат као клуб г. Љубе Јовановића. Упркос искључењу наставио борбу са Пашићем до његове смрти и поново је изабран за посланика на изборима 11. 9. 1926. Клуб је 1926. покренуо лист „Народни глас". Током маја у „Народном гласу" објављен је низ телеграма с конференција присталица Љ. Јовановића у Котору, Будви, Сенти, Крушевцу, Битољу, Сомбору, Прилепу ... . Група око лекара Симе Рацића у Сомбору стала је на његову страну. Њихов лист „Сомборска реч” му је поручила да „непоколебљиво истраје у борби”. Посланик из Панчева, др Ђура Хадија, подржао га је, сматрајући га жртвом „осиљености и дрскости” корупционаша (30). Љуба Јовановић је 30 маја 1926. одржао свој први збор у Сомбору. У чланку „Прилике у Радикалној странци" објављеном у „Народном гласу" о узроцима искључења : „Због тога што је и г. Јовановић покушавао у радикалном посланичком клубу, и то са доста успеха, да странку врати са низбрдице на коју је вуче г. Пашић и његова околина, и пошто је у клубу скретао пажњу, да у влади, као нарочити штићеници и љубимци г. Пашића и његове породице, постоје и неки нерадни, неспособни, несавесни, аљкави и сумњиве исправности министри, чији рад и поступци наносе велике штете држави и срамоту странци" (31). На оптужбе пашићевске омладине да је лист породични орган фамилије Љубе Јовановића редакција „Народног гласа" је одговорила „Напротив, ако какав лист јесте или мора да буде и орган чије фамилије, у томе нема никакве срамоте, нарочито ако је та фамилија чиста и честита,"(32). У „Народном гласу" објављен је „Глас бокешког народа о г. Љуби Јовановићу" у коме се истиче „А поносе се да из своје средине у радикалној странци имају у првим редовима свог великог земљака и узорног сина Боке, господина Љубу Јовановића, у којему су вјерно оличене све добро и све врлине бокешког народа, којим се поноси сваки свјесни Бокељ и Далматинац ма гдје он био. Само њега бокешки народ сматра својим узорним вођем, као што га данас сматра и сваки поштени радикал из свих крајева слободне и уједињене наше краљевине."(33). Радићевци су гласали за избор Љ. Јовановића за председника Интерпарламентарног одбора 8.5.1926. иступивши против кандидата радикала Велизара Јанковића. Почетком децембра 1926. Радић се обратио Савезу земљорадника, радикалским дисидентима Љубе Јовановића и Црногорској странци са предлогом да формирају заједнички парламентарни клуб под називом Народни сељачки клуб. Љуба Јовановић одбио је Радићев позив. Љуба Јовановић и Клуб вратили су се у радикалну странку фебруара 1927. На Окружној конференцији НРС у Дубровнику 17.7.1927. Љ. Јовановић изабран је за носиоца листе (34). Две године пре смрти због болести повукао се из јавног живота и почео да пише мемоаре. Његов клуб предводио је Веља Вукићевић.

   Умро је 10. фебруара 1928. у Београду. Сахрањен је о државном трошку на Новом гробљу у Београду. Оженио се 1891. са Симком Тодоровић. Имали су ћерке Олгу (удату за Драгишу Стојадиновића), Катарину, Милу и сина Лазара.





   Љуба Јовановић, првак приморских радикала , био је добар пријатељ др. Мелка Чингрије. У листу „Слога” су изнели мишљење да је утицао на Чингрију да ступи у Радикалну странку.(35) Љуба Јовановић је приликом посете Гружу заједно са др. Стијепом Кнежевићем и Васом Пипером разматрао унутрашње спорове радикала. У месним одборима дубровачког среза било је око 1.500 радикала. (36) У хотелу Империал одржана је 15. децембра 1924. окружна конференција Народне Радикалне Странке за изборни округ Сплит-Дубровник-Котор, којој су присуствовали делегати свих десет срезова овог изборног округа. Након разговора једнодушно је проглашен Љуба Јовановић за носиоца листе овог округа за фебруарске изборе посланика Народне скупштине. Са конференције упућена је депеша Љуби Јовановићу, председнику Народне Скупштине у којој се истиче : „Окружна конференција сплитско-дубровачко-боко-которског округа са данашњег састанка шаље Вам одушевљене поздраве и доноси Вам к знању, да Вас је једногласно прогласила носиоцем листе изборног округа, у дубоком уверењу, да ће идући избори донети славну победу највиших државних и народних идеала.”(37) Поводом споразума са Странком Самосталних Демократа у листу „Слога” истакнуто је : „Услед тога, г. Љуба Јовановић, коме је и овога пута Народна Радикална Странка у Далмацији, од Крка до Будве, плебисцитарно исказала своје поверење, своју преданост и своју благодарност на великим његовим заслугама стеченим у дугом раду и прегалаштву на корист државе, народа и странке, тиме што га је у оба изборна округа истакла за носиоца листе, кандидоват ће као носилац листе националнога блока у северном изборном кругу”. (38)

   У Сремским Карловцима отворен је 22 новембра 1921. Сабор руског свештенства, представника и изасланика Руске Цркве у разним крајевима Европе. На Сабор су дошли и један српски и један бугарски владика. Присуствовали су бивши руски посланик Штрадман и Љуба Јовановић, председник Државног одбора за помоћ руским избеглицама. (39)

   Изабран је 1901-02. и 1903-06. за потпредседника Београдског гимнастичког друштва Соко. На његов предлог клуб Соко се издвојио из Сокола и постао самостални фудбалски клуб. На основу новог програма рада Друштво је основало Лоптачки клуб Соко 1903. За председника фудбалског клуба „Соко" Јовановић је изабран 1903. (40)

   На Видовданском соколском сабору одржаном 1919. у Новом Саду сви соколски савези ујединили су се у Соколски Савез С.Х.С. Љуба Јовановић и Грга Анђелиновић представљали су Српску соколску жупу на Приморју у организационом одбору сабора. Соколска жупа Београд "Душан Силни" образована је 24.9.1920. a први старешина жупе од 1920. до 1923. био је Љуба Јовановић. Од 1923. био је председник Обласног одбора Јадранске страже у Београду, и на челу редакционог одбора за Алманах Јадранске Страже. Присуствовао је 1925. утакмицама сињских алкара у Сињу. Изабран је за почасног председника Професорског друштва. (41)

   Которска општина и Народни универзитет Боке Которске поставили су 3. марта 1940. спомен-плочу на кућу у којој се родио Љуба Јовановић (кућа између св.Николе и св.Луке). Пре откривања спомен-плоче одржан је у цркви. парастос Љуби Јовановићу, коме су присуствовали не само Которани, већ многи Бокељи из цијеле Боке, а понајвише из Рисна (42). На каменој плочи било је исписано златним словима : „У овој се кући родио, 14.2.1865, Љубомир Л. Јовановић, научник и државник". Спомен-плочу открио је пригодним говором Андрија Рађеновић, један од чланова дружине и школски друг Љубе Јовановића. Приликом свечаности одржали су говоре: у име цркве г. прота Ђорђе Самарџић, у име Народног универзитета професор Предраг Ковачевић, у име Кривошијана судија г Ђорђе Суботић, у име ратника и добровољаца г Крсто Ђурашевић из Паштровића. Андрија Рађеновић изјавио је „Данас, кад сам откривао спомен-плочу мом школском другу и великом сину наше Отаџбине, пок. Љуби Јовановићу, ја сам се духовно пренио у наше школске клупе у Котору, и мило ми је да му се је Котор одужио, иако на најскромнији начин". (43)

   Од другова из дружине „Бранко Радичевић" који су заједно са Љубом Јовановићем прешли у Београд, књижевним радом истицао се Данило Живаљевић. Заједно са Љубом Јовановићем основао је часопис Коло и учествовао у оснивању и раду Српске књижевне задруге.

   Љуба Јовановић припада покољењу које је припремало, организовало и остварило ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. "Њега у његовом раду није водила ни лична амбиција, ни жеља за влашћу и почастима, него истинска љубав према своме народу, дубока вјера у бољу будућност свога народа, у неминовност ослобођења народа из којег је потекао" (44). Своје идеје потврдио је делом, остављајући школску клупу ради учешћа у другом бокељском устанку у Кривошијама. „У младићком националном заносу своје осамнаесте године напушта Боку као прогнаник и избјеглица. Напушта је са завјетом да ће опет доћи. У педесетчетвртој години он јој заиста долази, пун части и славе стечене у борби и раду за народ....Са дубоком вјером да је Србији намијењена улога југословенског Пијемонта, Љуба Јовановић одлази тамо. У тој средини, за њега новој и непознатој, крчио је путеве до највећих части и звања једино властитом вриједношћу и способношћу. ...На положају министра просвјете, он је ... творац и иницијатор великих националних и културних друштава, чије се дјејство осјећаше на читавом Словенском Југу : Сокола, Народне одбране, Српске књижевне задруге. Његов скромни и честити дом био је збориште оних који су долазили у Београд по националном послу. Ту су се састајали многи народни трудбеници, кад би клонули и малаксали, кад би требали снаге и убјеђења за нова прегнућа. Многи млади људи који су, као некада и он, морали да бјеже испред туђинске освете и прогонства, налазили су у његовом дому склониште и помоћ. Око Љубе Јовановића, током година, створила се и одгојила елита наших националних радника који су узели најактивнијег учешћа у судбоносним данима наших највећих мука и борба"(45). Иако је био на водећим положајима у Србији и Краљевини СХС остао је поштен. Као такав водио је борбу против корупције у Народној радикалној странци. Часопис Јадранска стража из Сплита писао је о њему да је „био од оних политичара, који су својим концепцијама, својом личном и јавном честитошћу и својим општим политичким ставом стајали изнад свакодневне страначке политике" (46). По њему је названа улица у Београду, на Сењаку. У тој улици налази се кућа у којој је живео и радио Љуба Јовановић.





*Аутор је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије


ИЗВОРИ: Годишњак СКА, XV, 1901, стр. 276-283, Београд 1902.


ДЕЛА: Библиографија радова у: М. М. Николић, стр.609-610, том II, Лексикон писаца Југославије, Матица Српска, Нови Сад 1979.


ЛИТЕРАТУРА:
Ђ. Бубало,стр.413,Енциклопедија српске историографије,Београд 1997.
В. Миљковић,стр.112,том 6, Енциклопедија Југославије, Загреб 1990.


1) Лазар Ј. Дробњаковић, „Рисан и старе рисанске породице", стр.150, Београд 2003.

2) Прота Јован В. Бућин, „Преглед рада српског пјевачког друштва”Јединства”у Котору” стр.39-40, Бокешка штампарија, Котор 1929.

3) Максим Злоковић, „Илегална ђачка дружина"Бранко Радичевић" у Котору”,Бока, 6-7,стр.244, Херцег-Нови 1975.

4) Др. Дарко Антовић, „Которско позориште у 19 вијеку”,стр.157, Подгорица, 1998.

5) Предраг В.Ковачевић, „Љуба Јовановић", Гласник народног универзитета Боке Которске, Год.VI и VII, бр.1-4, стр.22, Котор 1 децембра 1940; Лазар Ј. Дробњаковић, Исто, стр.150.

6) Максим Злоковић, Исто, стр.247.

7) Стеван Симић, „Српска револуционарна организација”,стр.56,Београд 1998.

8) Владета Тешић, „Школе и настава”, стр.539, Том VI-2, Историја српског народа, Београд 2000.

9) Ђ.Бубало, „Јовановић Љубомир”, „Енциклопедија српске историографије”,стр.414,Београд 1997.

10) Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији", стр.422,Београд 2004.

11) Љубомир Давидодовић, стр. 572, „Хрватска Енциклопедија”, том IV, Загреб

12) Љуба Јовановић, „Смишљање и припремање Црне Руке”, стр.2,Самоуправа, 2 јануар 1920, Београд

13) Прота Јован Липовац, „Некролог”, стр.468, Весник Српске Цркве, бр. 5-6, Год. XXXIII, мај –јуни 1928, Београд

14) „Министри просвете Србије 1811-1918”, стр.136, Београд 1994.

15) Милорад Екмечић, „Ратни циљеви Србије 1914”, стр.87, Београд 1973;
Стојан Протић, „Ниш-друга престоница”,стр.194, Ниш, 2000.

16) Радован М. Драшковић, „Преторијанске тежње у Србији”, стр. 241, Београд, 2006; Јанковић Драгослав, „Југословенско питање и крфска декларација 1917”, стр. 66-68, Београд 1967.

17) Дејвид Мекензи, „Апис”,стр.223, Горњи Милановац 1996.

18) Васа Стајић, „Моје учешће у Југословенском Уједињењу’, стр.159, Споменица ослобођења Војводине 1918, Нови Сад 1929.

19) „Око Соколово”, бр.1, стр. 1, Београд, 1 децембар 1936.

20) Фердо Чулиновић, „Југославија између два рата”, стр.177, књ. I, Загреб 1961.

21) Гордана Кривокапић-Јовић,”Оклоп без витеза”, стр. 284, 291, Београд, 2002; Јован М. Поповић, „Неимари Југославије”, стр.315, Београд 1934; Франко Мирошевић, „Почело је 1918 ... : Јужна Далмација 1918 -1929 “, стр.68,88,89, 112, Загреб 1992.

22) Бранко Петрановић, Момчило Зечевић, „Југословенски федерализам. Тематска збирка докумената I”, стр. 143, 150, Београд 1987.

23) Горан Антонић, „Сточна афера”, стр.68, Александра Булатовић, Срђан Кораћ, „Корупција и развој модерне српске државе”, Београд 2006; Др Никола Жутић, „Ватикан, Србија и Југославија“, стр. 223, Београд 2008.

24) Јован М. Поповић, Исто, стр.316.

25) Аврамовски Живко, „Британци о краљевини Југославији, Годишњи извештај..I-II”,стр. 51,252,304, Загреб,1986.

26) Атиф Пуривата, „Југословенска муслиманска организација у политичким односима у Југославији”, стр. 234,291, Сарајево, 1974.

27) Ђорђе Станковић, „Никола Пашић Прилози за биографију",стр.299,Београд 2006.

28) Др. Иван Рибар, „Политички записи”, књига III,стр.96, Београд 1951.

29) Надежда Јовановић, „Политички сукоби у Југославији 1919-1928”, стр. 108,126,127,191, Београд, 1974.

30) Попов Душан, „Српска штампа у Војводини 1918-1941”, стр.166, Нови сад, 1984.

31) „Прилике у радикалној странци", Народни глас,бр.101,стр.2,Год.I,Београд 2 децембра 1926.

32) „Куку Тодоре" Пашићевске "Омладине",Народни Глас,бр.104,стр.54,Год.I,Београд 24 децембра 1926.

33) „Глас бокешког народа о г. Љуби Јовановићу”,"Народни Глас",бр.7, Год.II, Београд, 19 марта 1927, стр.97.

34) Димиртије Димо Вујовић, „Црногорски федералисти 1919-1929”,стр.283-284, Титоград 1961; Франко Мирошевић, Исто, стр.200.

35) “Радикална странка у Дубровнику”, “Слога”, Мостар-Дубровник, 14. априла 1928, бр. 1, стр. 2.

36) Никола П. Којаковић, „Организација Народне Радикалне Странке у дубровачком срезу.”, „Слога”, Дубровник, 20. Октобра 1924, бр. 20, стр. 1.

37) „Окружна конференција Народне Радикалне Странке у Дубровнику”, „Слога”, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр 3.

38) „Удруженим силама.”, „Слога”, Дубровник, 31. Децембра 1924, бр. 26, стр.2.

39) „Руски сабор у Карловцима”, „Народна Свијест”, Дубровник, 21. децембра 1921, бр. 51, стр. 2.

40) Др Стефан Илић, Др Слађана Мијатовић, Исто,стр. 459, 470.

41) Небојша Рашо, „Српски соко Херцег-Нови”, стр. 46, Херцег-Нови 2008; „Некролог”, Гласник југословенског професорског друштва, стр. 186, март 1928, св. 3, књ. VIII, Београд

42) „Спомен плоча пок. Љуби Јовановићу”, „Дубровник”,бр.11, стр.3, 16 марта 1940, Дубровник

43) Предраг В.Ковачевић, „ Љуба Јовановић", Гласник народног универзитета Боке Которске, Год.VI и VII, бр.1-4, стр.22, 1 децембра 1940, Котор

44) Ђуро Суботић, „In memoriam Љуби Јовановићу”, Глас Боке, бр.265,стр.3, Год. 1938, Котор

45) Иг. Злоковић, „Поводом 10-годишњице смрти Љуба Јовановић", Глас Боке, бр.263, стр.1, Год. 1938, Котор

46) „Љуба Јовановић", Јадранска стража, Год.VI,бр. 3,стр. 65, Сплит, март 1928.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер