Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Беџ Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање Православнога Монархизма (изображење Рада Павловића)







Александар Бачко






МАНДИЋИ ИЗ ДОЉАНА У ЛИЦИ






Храм Рођења Пресвете Богородице у Дољанима 
(изграђен 1782, срушен 1948, започета обнова 1990.)








Крајишник    Године 1948. Мандића је у Дољанима у Гацкој Долини (Лика) било укупно 113, распоређених у 34 домаћинства. Према подацима из 1915. године, број домова ове породице у Дољанима износио је 26.1)

    Преци Мандића досељени су у ово место из кореничког краја у источном делу Лике. Наиме, средином 17. века је Лика била подељена на аустријски и турски део. Турци су тада држали средишњи и источни део ове провинције, а Аустријанци мањи, западни део. У то време су се Дољани, са осталим насељима Гацке Долине, налазили на аустријској територији, али су били ненасељени или веома слабо насељени. Коренички крај је припадао турском делу Лике.2)

    Још 1640. или 1641/42. године је једна група породица, позната под заједничким именом Усорчани, Усорци или Узорчани, ступила у тајни контакт са аустријским крајишким властима. Усорчани су од Аустријанаца тражили, да им омогуће насељавање на њиховој територији. Ови преговори су се одужили све до 1657. године, када су Турци сазнали за њих, због чега су Усорчани одмах самоиницијативно прешли на аустријску територију и настанили се у Гацкој Долини.3)

    Иако су аустријске власти првобитно издале наредбу да се ове породице настане у Плашком, Усорчани су одбили да се даље селе из Гацке Долине. Касније је њихова жеља услишена, тако да је 1660. године аустријски цар Леополд I издао уредбу, о њиховом трајном насељавању на простору Гацке Долине.4)

    Дошавши у Гацку Долину, Усорчани, међу којима су били и Мандићи, населили су већи број данашњих насеља. У питању су били: Компоље, Ораовац, Понор, Хум, Потхум, Залужница, Дољане, Брезовац, Шкаре, Старо Село и Главице. Источни део тих села називао се заједничким именом Вилићи, тако да су њихови становници стекли заједнички назив Вилићани. Вилићима су се називали: Потхум, Залужница, Дољани, Шкаре, Главице, Ораовац и Старо Село. Непосредно по досељавању, Усорчани су бројали 83 породице са укупно 941 особом.5)

    Међу људима који су најзаслужнији за ову сеобу наводи се војвода Манојло (Емануил) Мандић. За њега се у документима наводи, да је непосредно након ове сеобе (1658. године) имао око 90 година, дакле, био је рођен око 1568. године. Такође, наведено је, да је током свог живота на бојишту погубио 24 Турчина, међу којима су биле и неке харамбаше.6) Четник првоборац Арсе Мандић из Дољана у Гацкој Долини, Лика. 
Емигрирао и преминуо у Кливленду, С.А.Д.

    Манојлов син, војвода Вук Мандић (voivodae nostri Tovuniensis Wolfgangi Mandich) истакао се под генералом Хербенштајном, за време франкопанско – зринске буне. Вук је, због својих заслуга и заслуга свога оца, добио извесне поседе у Тоуњу, заједно са неколико кметовских кућа.7)

    Манојло Мандић се помиње међу аустријским крајишницима у Тоуњу 1644. године, а његов син Вук Мандић у истом месту 1657. године. Из овога, као и чињенице да је Манојло дуже време ратовао против Турака, може се видети да су они на аустријској територији живели пре поменуте сеобе 1657. године, иако су за ту сеобу били заслужни. Према томе, они су свакако били сродници Мандића Усорчана који су живели у кореничком крају, а на аустријску територију су вероватно дошли одмах по успостављању контаката Усорчана са Аустријанцима, 1640/42. године. Свакако су све време одржавали контакт са својим рођацима на турској територији, што им је омогућило да стекну заслуге при организовању и извођењу ове сеобе.8)

    Усорчани, у које спадају и Мандићи, су група међусобно често несродних породица, које су се у коренички крај доселиле из области Усоре, по којој су и стекле ово име. Усора је област у северној Босни у сливу истоимене реке. Река Усора је лева притока Босне, а данас су највећа места у њеном сливу Теслић и Тешањ. Из Усоре су Турци довели ову групу породица у Лику, свакако да би тамо обављали крајишку службу, односно да би ратовали на граници са Аустријом.9)

    Данас се не може са сигурношћу установити даље порекло Усорчана, али се може, кроз призму општих миграционих струјања у Усори, основано претпоставити. Наиме, зна се да је велика група Херцеговаца из Бањана и из непосредне околине тога племена, досељена између 1463. и 1485. године у северну Босну. Ти Херцеговци су се населили у Усору и суседне области, где су постали најбројнији православни елемент. Ова сеоба је знатно утицала на промену конфесионалне слике тамошњег становништва у корист православаца. Бањани су племе на данашњој црногорско – херцеговачкој граници, североисточно од Требиња и северозападно од Никшића. Они су, као и целокупна никшићка област и још неки источнији предели, раније припадали Херцеговини, а данас се рачунају у Црногорску Херцеговину. Ови Херцеговачки досељеници су свакако играли значајну, највероватније и пресудну улогу у формирању групације, од које воде порекло родови личких Усорчана.10)

Крајишник    Из Дољана, односно из Гацке Долине су се поједини огранци породице Мандић веома рано иселили. Тако, на пример, од њих воде порекло Мандићи у Јошанима код Удбине. Њих су 1712. године била 3 велика домаћинства. На челу првог од њих стајао је поркулаб Јовета Мандић (porculabo Joveta Mondik), тада стар 36 година. У његовом домаћинству, које је бројало 19 чланова, живели су следећи одрасли мушкарци: домаћинов отац Петар (Peter) стар 60 година, Јоветина браћа Медак (Medak) стар 30 и „Дорица“ (Doricza) стар 26 година, као и његов син „Вучик“ (Vutsik), који је био седамнаестогодишњак.11)

    Друго домаћинство, на чијем челу је био заставник Сава Мандић (zastavnik Sava Mandich), стар 38 година, имало је укупно 17 чланова. Међу њима су били и Савин брат Никола (Nicola), стар 30 година и домаћинов син Милин (Milin), коме је тада било 16 година. Домаћин треће куће јошанских Мандића био је 1712. године „compagno“ Јован Мандић (Jovan Mandich). Године 1915. и у каснијем периоду се јошански Мандићи јављају у документима. Тако се 1730. године помиње поркулаб Тома Мандић (porculab Toma Mandich) из Јошана. Мандића је у Јошанима било 40 домова.12)

    Огранке дољанских Мандића несумњиво представљају и њихови презимењаци у Старом Селу (1 кућа) и Шкарама (5 домова), лоцираним недалеко од Дољана, у Гацкој Долини.13)

    Не може се поуздано рећи, да ли огранак дољанских Мандића представљају и њихови презимењаци у Томингају код Грачаца, Мазину и другим личким местима. Према подацима из 1915. године, на простору Лике је било укупно 153 домаћинства са презименом Мандић. Само у Томингају је, на пример, у то време било 21 домаћинство. Они се не помињу у попису грачачког краја из 1712. године, што значи да су досељени касније.14)

    Презиме Мандић формирано је по женском личном имену Манда (од Магдалена). Свакако је далека преткиња дољанских Мандића рано остала удовица и сама одгајала децу, због чега су она по њој прозвана. С обзиром да је ово име у западним и југозападним српским етничким областима било често, и презиме Мандић се јавља код породица које нису у међусобном сродству. Тако, на пример, Мандићи у Великим Штрпцима код Дрвара славе св. Василија, а раније су се презивали Радун, док су се Мандићи у Пиви (Црногорска Херцеговина), који славе Ђурђевдан, раније презивали Ћурић. Дољански Мандићи нису у сродству са овим породицама, као ни са римокатоличком племићком породицом Мандић у Сомбору и још неким бачким местима. На територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века било је чак 70 породица Мандића, који су славили 8 различитих крсних слава. Те породице често нису биле у међусобном сродству. Брат и сестра Арсеније и Јела Мандић (удато Јовић) из Дољана у Гацкој Долини.
Четници Личкокордунашког корпусаМандић је по учесталости 36. презиме међу босанским Србима. У Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) јављају се Мандићи са следећим славама: св. Никола, св. Јован, св. Стефан, Лазарева субота, св. Ђорђе, св. Стефан Дечански, а има и римокатолика са овим презименом.15)

    Дакле, из области Усоре у северној Босни, група међусобно несродних породица, званих Усорчани, доселила се у коренички крај у турском делу Лике. Већина ових породица је вероватно била даљим пореклом из Бањана, племена у Црногорској Херцеговини. Из кореничког краја су се 1657. године пребацили на аустријску територију, у Гацку Долину код Оточца. Међу Усорчанима су били и Мандићи који су се тада населили у Дољанима. Војвода Манојло Мандић и његов син војвода Вук били су међу најзаслужнијима за ову сеобу. Они су се на аустријску територију доселили нешто пре својих рођака, вероватно 1640/42. године. Из Дољана су се поједини огранци ове породице рано иселили по другим личким местима, као што су Јошани, Старо Село и Шкаре.





Народна ношња 
(детаљ)




ИЗВОРИ



1) Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976, 391; Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко – Крбавске жупаније, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена, 21 II, Загреб 1917, 312 - 313.

2) Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 41, Антропогеографска истраживања 3, Загреб 1962, 149; Васо Бановић, Гацка Долина, Загреб 1932, 110; Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18. столећа, С.К.А, Српски етнографски зборник 28, Насеља и порекло становништва 16, Суботица 1923, 120 – 122, 132 - 134.

3) Павичић, наведено дело, 149; Ивић, наведено дело, 120 – 122, 132 – 134.

4) Павичић, наведено дело, 149; Ивић, наведено дело, 134.

5) Бановић, наведено дело, 110; Павичић, наведено дело, 149.

6) Радослав Лопашић, Споменици Хрватске Крајине, књ. 2, Ј.А.З.У, Monumenta spectantia Slavorum Meridionalium, књ. 16, Загреб 1885, 300; Бановић, наведено дело, 110.

7) Лопашић, Споменици... 2, 300; Бановић, наведено дело, 110; Радослав Лопашић, Хрватски урбари, св. 1, Monumenta historico – juridica Slavorum Meridionalium, vol. V, Загреб 1894, 350.

8) Лопашић, Споменици... 2, 300; Бановић, наведено дело, 110.

9) Павичић, наведено дело, 149.

10) Мирослав Нишкановић, Поријекло становништва тешањског краја, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 40, Сарајево 1985, 9.

11) Karl Kaser, Hannes Grandits, Siegfried Gruber, Попис Лике и Крбаве 1712. године, Обитељ, земљишни посјед и етничност у југозападној Хрватској, Српско културно друштво Просвјета, Библиотека „Извори“, Загреб 2003, 141; Павичић, наведено дело, 225.

12) Kaser, наведено дело, 141, 144; Радослав Лопашић, Споменици Хрватске Крајине, књ. 3, Ј.А.З.У, Monumenta spectantia Slavorum Meridionalium, књ. 20, Загреб 1889, 343.

13) Грујић, наведено дело, 312 – 313; Павичић, наведено дело, 149.

14) Грујић, наведено дело, 312 – 313; Павичић, наведено дело, 228 - 229.

15) Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 276; Петар Рађеновић, Унац, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948, 551; Обрен Благојевић, Пива, С.А.Н.У, Посебна издања CDXLIII, Одељење друштвених наука 69, Београд 1971, 413; Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице II, Војводина II, Нови Сад 1939, 159; Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993, 18, 223 – 224; Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975, 361.





Беџ Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање Православнога Монархизма (изображење Рада Павловића)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Гусле'' - лист Савеза гуслара Србије

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА

ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер